СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Блог који се бави историјом Срба у средњем веку

недеља, 17. март 2019.

505. Битка код Хореум Маргија

  У време источноримског цара Анастасија (491-518) упала је војска варвара под вођством извесног Мунда. Извор за овај упад, комес Марцелин, наводи да је Мунд пореклом од Гета, али историчари обично стављају да је Мунд био од германског племена Гепида. Треба нагласити да је 476. Западно римско царство пало у руке вође германских најамника Одакара, а да су њега убили Остроготи 493. године и преузели Италију и све земље до Дрине. Чак су Остроготи 504. године преузели Сирмијум (д. Срема Митровица) од Гепида. Ипак, 505. остроготске војсковође Пиција и Хердуик су помогли војску Мунда, који је имао гепидске краљевске крви. Мунд је претходно успоставио своју област око Маргума, на ушћу Мораве у Дунав, поставши савезник Острогота.
Сукоб Источног римског царства и Гепида (уз подршку Острогота)
   Мунд је са својом војском, уз подршку готских војсковођа Пиције и Тулуина, извршио напад на подручје Илирика, провинције Мезија Прва. Супроставио му се magister militum per Illyricum и конзул Сабинијан са војском од десет хиљада војника и великим бројем кола са оружјем и залихама.
Римски путеви у Срему (провинција Панонија Друга). Срем се од 504. године налазио под влашћу Острогота
  Треба нагласити да у то време, почетак 6. века, римска војска се и даље делила на лимитане, пограничне јединице, комитатенсе, мобилну армију стационирану у великим градовима, и псеудокомитатенсе, вероватно трупе повучене са границе (лимеса) за ојачавање мобилне армије. Трупе источноримског војсковође Сабинијана су углавном биле састављене од бугарских најамника. Бој се заметнуо код Хореум Маргија (д. Ћуприја) и том приликом источно римска војска под командом Сабинијана претрпела је пораз. Мноштво војника је страдало у реци Маргу (Морави), вероватно приликом бежања од гонилачких Мундових одреда. Мали број преживелих са Сабинијаном се склонио у тврђаву која се назива Натон, а велики број кола са залихама је вероватно припао као плен Мундовој војсци.
1. Војник помоћних одреда, 2. Трачки коњаник из јединице Leones Clibanarii, 3. Гардијски пешадинац
Источноримска војска из 6. века
  Комес Марцелин, у свом спису, сматра овај пораз прекретницом у способности војске Источног римског царства и Илирика да заштити балкански лимес од упада варвара. Хореум Маргиј (Житница Мораве) био је сабирни и дистрибутивни центар за жито, такође имао је војну радионицу за израду штитова. Овај град је страдао од упада Хуна под Атилом, средином 5. века. Вероватно је почетком 6. века и у време ове битке, Хореум Марги било мање утврђено место.

Литература:

1. P. Amory, People and Identity in Ostrogothic Italy, 489-554, Cambridge University Press, 2003.
2. H. Gračanin, Ilirik u Marcelinovoj Kronici: Kronika komesa Marcelina kao izvor za društvenu i gospodarsku povijest te ekohistoriju kasnoantičkog Ilirika, Ekonomska i ekohistorija 1 (2005), 9—36.
3. H. Gračanin, J.  Skrgulja, The Ostrogoths in Late Antique Southern Pannonia, Acta Archaeologica Carpathica 49 (2014) (2015), 165-205.
4. В. Орбовић, Средње Поморавље од V до XII века, Корени X (2016), 17-28

понедељак, 25. фебруар 2019.

18. август 1184. Поморска битка код Пољица

  Односи Стефана Немање и Дубровника након његовог ступања на рашки престо нису били баш најбољи. Према дубровачком хроничару Ј. Лукарићу Стефан Немања и његов брат Мирослав су освојили Дријеву на доњој Неретви око 1172. и то се може посматрати из угла млетачко-византијског рата 1171-1172. где су Срби били савезници Венеције. Ипак, велики жупан Стефан Немања је доживео пораз и био заробљен од Ромеја.

Сукоб хумског кнеза Мирослава и Дубровника
  После смрти цара Манојла Комнина настали су по Ромејско царство тешки дани. Удружена угарско-српска војска је 1183. године оперисала до Сердике (Софије). Међутим, изгледа да војска великог жупан Стефан Немања и његове браће Страцимира и Мирослава није само ратовала на истоку већ је ратовала и у Дукљи јер је забележен напад на Бар 1183. или 1184. године. Могуће да је Стефан Немања ратовао на истоку а да су његова браћа ратовала по Дукљи. Убрзо је уследио напад Немањића на Дубровник. Мирослав, старији брат Немањин, је покушао да порази Дубровник, град који је признавао ромејску власт, поморским путем.
  Кренувши са својом флотом, вероватно сакупљеном од захумских приморских градова, Мирослав је код Пољица, између Затона и Орашца прекопута острва Колочепа, доживео пораз од дубровачке флоте. Како дубровачки хроничар Мавро Орбини бележи, дубровачки заповедник Миха Бобаљевић је 18. августа 1184. поразио Мирослава и том приликом заробио три галије, два галеона и три саеције. Овај пораз није спречио хумског кнеза Мирослава да следеће године опседне Дубровник.

Извори и литература:

М. Орбини, Краљевство Словена, прир. Ф. Баришић, Р. Самарџић, С. Ћирковић, Београд 1968.

И. Равић, Писмо барског епископа Гргура сплитском канонику Гвалтерију, Стари српски архив 10 (2011), 183 - 190.

Г. Шкриванић, Прилог проучавању западних граница српске државе на приморју од XII до XIV века, Историјски часопис 24 (1977), 47 - 61.

недеља, 03. фебруар 2019.

Битка у Мачви 1268. Угарско ропство српског краља

Српске земље су врло рано дошло у опасност од три силе: Ромејског царства, Бугарске и Угарске. Кнез Часлав Властимировић, син Клонимиров, је погубљен од стране Угара око 950. године. Српски владари из династије Вукановића били су у добрим односима са Угарском. Владарски род Немањића био је у променљивим односима. Велики жупан Стефан Немања био је у савезништву са Угрима али је и ратовао против њих 1192/1193. Велики жупан, доцније краљ, Стефан Првовенчани је морао да ратује са братом Вуканом коме је подршку давао угарски краљ. За доба краљева Радослава и Владислава немамо података о односима са северним суседима.
Битка у Мачви
Краљ Стефан Урош је био тесно повезан са угарском круном. Његов син старији Драгутин био је ожењен угарском принцезом Каталином али не може се поуздано утврдити када је склопљен брак. Војска краља Стефана Уроша помагала је Угре у њиховим ратовима по средњој Европи.
Ипак, у једном тренутку, крајем 1267. или почетком 1268, краљ Стефан Урош се отргао од угарске власти и напао јужну угарску област, Мачванску бановину, којом је управљао унук краља Беле IV. Краљ Стефан Урош свакако је запосео део бановине Беле Ростислављевића и нанео велику штету. Мачва је била позната и као овострани Срем све до 15. века.
Угарски краљ Бела IV је свом унуку послао као помоћ војску под пожунским жупаном Стеваном. Та угарска војска је потукла у боју у Мачви на пролеће 1268. године српску војску коју је предводио краљ Стефан Урош. О тим дешавањима сазнајемо на основу пет угарских повеља.
Угарска војска је заробила не само заробила зета српског краља него и самог краља Стефана Уроша и српску бојну заставу. После завршетка битке гласник је однео српску бојну заставу и побо испред двора где се налазио краљ Бела IV који је тада био у друштву страних посланстава. Бела  IV је обавештен о великој победи и угледним заробљеницима и великом ратном плену.
Слобода за српског краља и његову пратњу је скупо плаћена. Обновљена је и власт Угарске над државом краља Стефана Уроша, а и уведен је угарски систем наслеђивања престола.


Ђ. Бубало, Српска земља и поморска у доба владавине Немањића, Београд 2016.
М. Динић, О угарском ропству краља Стефана Уроша, Историjски часопис 1-2 (1948), 30-36.
М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и Мачванска бановина, Историјски часопис 23 (1976), 22-37.
С. Станојевић, Краљ Урош, Годишњица Николе Чупића 44 (1935), 106-167.


среда, 30. јануар 2019.

Средњовековне жупе Хума

   Захумље се као област насељена Србима помиње у 33. глави Списа о народима ромејског цара Константина Порфирогенита. "Земљу Захумље су раније поседовали Ромеји, ја мислим на оне Романе које је цар Диоклецијан преселио из Рима, како је о њима речено у историји Хрвата. Земља Захумље била је под владавином цара Ромеја, али кад је оно и његов народ био подјармљен Аварима, оно је потпуно опустело. Они који сада тамо живе у Захумљу, Срби су из времена оног архонта који је тражио заштиту од цара Ираклија. Они су названи Захумљани по планини која се зове Хум и заиста у језику Словена Захумљани значи они иза брда, јер се на овом подручју налази велико брдо са два града на његовом врху, Бона и Хум, а иза тог брда тече река названа Бона, што значи Добра. Племе проконзула и патриција Михајла, сина Вишетиног, архонта Захумљана потиче од некрштених који су становали на реци Висли и који су се звали Литцики, они су се населили на реци званој Захлума. У земљи Захумљана насељени градови су Стон, Мокрискик, Јосли, Галумаиник, Доброскик." 
    Стон се налази на простору средњовековног Стона. Мокрискик је Мокро у сливу Неретве,  у западном делу Мостарског блата. Ошље је село североисточно од Стона. Галумаиник је Голубињи, данас село Голубинац у Поповом пољу. Доброскик је данас Дабар-поље код Стоца у Херцеговини.
Земља херцега Стефана Вукчића 1454. године са обележеним жупама захумским
   Према Летопису попа Дукљанина хумска земља се састојала из девет жупа: Стон, Попово, Жапска, Лука, Велика, Горимота, Веченике, Дубрава, Дабар.
Жупа Стон налазила се око средњовековног града Стона.
Жупа Попово налази се у данашњем Поповом пољу на доњој Требишњици.
Жупа Жапска се налазила између Поповог и ушћа Неретве у Јадранско море.
Жупа Лука се налазила у пределу доње Неретве са обе стране, где је ушће Требижата, Брегаве и Крупе.
Жупа Велика се налазила око Требижата више Љубушког.
Жупа Горимота је подручје источно од Подгоре и од Макарске; села код Вргорца
Жупа Веченике је подручје од ушћа Требижата до Мостарског блата
Жупа Дубрава се налазила између Столца и Мостара
Жупа Дабар граничила се жупом Попово на југозападу, на западу су обронци планине Хургуда одвајали од жупе Дубрава, са севера ишао је планински венац Трусине и жупа Невесиње; на истоку се налазила жупа Фатница.

Извори и литература:

1. Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд 1959.
2. А. Ивић, Грађа за српску историјску географију, Гласник географског друштва св. 7-8 (1922), 197-207.
3. Ђ. Тошић, Средњовјековна хумска жупа Дабар, Београд 2005.



Јагодина - тимар Милоша Белмужевића

У 15. веку, након пада Деспотовине, као хришћанин-спахија јавља се Милош Белмужевић. Пре његовог одласка у Угарску забележено је у османским дефтерима да је Јагодина била тимар Милоша Белмужевића и да је као пазарно место доносила од прихода 8.583 акчи. Треба подсетити да је тимар био посед до 20.000 акчи.
Спахија. Рад Мелхиора Лорка 16. век

субота, 26. јануар 2019.

Свеславија - Јевта Поповић (1831)

Дело, Свеславија или Повјесница добродјетелни и Сјајни Србаља, Јевте Поповића описује, како сам наводи, "мужеве најславније у роду Србском". Написао је три свеске: Прва је посвећена цару Стефану Душану, друга кнезу (цару) Лазару и Марку Краљевићу и трећа Милошу Обилићу. У суштини ове свеске представљале би биографије српских владара и јунака. Све три свеске издате су 1831. године у Пешти а издао их је Јосиф Миловук. На почетку прве свеске Јевто Поповић наводи да је писао у Трјесту.

Ј. Поповић, Свеславија или Повјесница добродјетелни и Сјајни Србаља, св. I, Пешта 1831.

Ј. Поповић, Свеславија или Повјесница добродјетелни и Сјајни Србаља, св. II, Пешта 1831.

Ј. Поповић, Свеславија или Повјесница добродјетелни и Сјајни Србаља, св. III, Пешта 1831.

Славiи - Јован Ристић

Весели се, ой Славiо драга!
Твою крѣпость, твоя  света блага
- Што вѣковма из мукльi дубльина
Црна, грозна обмотава тмина - 
Од Камчатке до Яадранског мора,
Любко здравля спасоносна зора!

Весели се, майко наша мила!
Анђелска те наткрилише крила ,
Спасоносни ти куцнуше часи 
Твое власи сяйна круна краси.
Са чела ти сiя Сунце яарко 
Кое Славство обасява жарко.
Камен драгiй, твое бистре очи,
Руйно лице зора од Источи.
Твое майко исполинско тѣло
По Европи обузима смѣло.
Но чуй свѣте! Кад уста отвори:
Свему теби онда зора зори.

О Славiо, о поносе свѣта!
Гдѣ е, шта е твоя скора мета?
Духом Вьiшиѣг заданута Славо
Кажи свѣту, о кажи му право,
После толки ояђеньi лѣта
Када ступиш на позорѣ свѣта,
С людства вргнеш пустошь клете туче
На нѣга проспеш сяйне твое луче,
Застарѣлость кад ти преда владу:
Свему свѣту, каву даеш наду?
Да ли майко ноћи тавне
Сласти мниме, ником явне?
Ужасну ли грозу рата
Ол свирѣпу ништожь брата,
Де проводи вiек тужньiй
У тиранству као роб сужньiй
Какве спремаш нама даре:
Да л'проклетство злобе старе
Сьiновима л' сѣд-запада
Оков духа, оков яда?

Бѣжи мьiсли, о чемерна бѣжи,
У пучину стропоштай се срама,
Ту Адова нек те скрiе тама
Славства живот ер настае свѣжiй!
А тьi свѣте, чуй што вели Генiи
О огромной той човечства мѣни.
На Истоку и Западу мутном
Свог Естества страховитом слутиьом,
Ждрло зiя провале несите,
Едан другог да прождеру 'ите.
Елементи страстно се тару:
Коме л' круна, ком побѣда цару?
Трепет, ужас, гром свирѣпьiй  рьiче,
"О помагай" вѣроломно виче.
Гдѣшто небо повено тамом
Муням' сѣвне, и згрози срамом
Пламти огань тарући се сила
Ал с' Запада снага већ испила!
Гле, последньи нестю му зраци

Тамног грѣха вiю се облацьi:
А с' Истока ено сунце сiину,
И одгони Свеславiя тмину. -
О радуй се, о радуй Славiо!
Сьiн по Теби гдѣ е сузе лио,
Мирис Липа већ разлива красна
Светилишта којом китиш часна.
Балкан, Татра, Авала вьiсока,
Бисер-суза гдѣ с' лiи Славског ока
И све штоно твоим дои млеком:
Слав-слободе заори ће еком.
Свемогуће суштество небеско
Тебе шилѣ на престолѣ земско.
Гдѣ  човеч'ства срце горко тужи
Да му мелем рука твоя пружи.
Гдѣ слобода насилiем страда:
Ту да твоя заблиста се правда!
Да заблудшим не уливаш страву
Већ на стазу изведеш iи праву.
Ужаснуте стремителном струiом
Златньiм твоим да повиеш руом.
Луче проспеш Величанства твога
Од сѣвера, до края южнога.
Свод небесиьiй допирућа сьiла
Тьi да си нам о Славiо мила!
Да процвѣташ кано цвѣће райско
Ким се дичи прамалеће майско.
Обште добро обште благо рода,
Љюбав, Правда, Истина, Слобода;
То су дари Бога свемоћнога,
Рад' вѣчности царованя твога. -
Ето, Генiи како збори свѣту
Чертаюћи Свеславенства мету.
Зато здравствуй майко наша мила,
О Славiо! Тако сретна бьiла.
Цвѣтай, цвѣтай ко маiово цвѣће,
Ярко Сунце док с' над тобом креће!
А вьi, браћо, на студеной Неви
Руку пруж'те браћи еднородной,
Нек се оре свуда Слободе спѣви
Ко по гори и равницьi плодной.
Од Косова, до бѣлог мора,
Од Балкана, до Уралски гора:
Славом права, да с' прослави Слава!-

Јован Ристић


Јован Ристић (Крагујевац, 16. јануар 1831 — Београд, 4. септембар 1899) био је политичар, државник и историчар. Уз Илију Гарашанина и Николу Пашића спада у ред највећих државника Србије 19. века. Био је оснивач и вођа Либералне странке, заслужан за стицање независности Србије 1878. године. У младости, као велики Славјанин, писао је родољубиве и пансловенске песме. Његова ода словенству, Славији, изашла је у Невену-слоге, алманаху Дружине младежи српске, која је издата 1849. године у Београду. У том алманаху, поред наведене песме Славији, објавио је и песме Српски брод, Пут к Жичи, Невера. Ристић у Славији поздравља "зору славенства" која се јавља од Камчатке до Јадранског мора и која ће донети лепшу будућност целом човечанству, у коме ће процветати "дари свемоћног Бога: Љубав, Правда, Истина, Слобода".



Јован Ристић

Литература:

1. Невен-слоге, Београд 1849.

2. С. Милутиновић, Рад Јована Ристића на књижевности, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор књ. 18 (1938), 205-215.