уторак, 31. октобар 2017.

О српском раном средњем веку према књизи руског историчара Аполона Мајкова из 1857. године

       Руски филолог и историчар Аполон Александрович Мајков родио се 1826. године у Москви за време цара Николаја Романова. Уписао се 1844. на Универзитет у Москви. Током студија највише је слушао Погодина и Јосифа Максимовича Бођанскога. Дипломирао је 1847, а магистрирао је 1857. Кратко време радио је на Универзитету, а онда је био чиновник у владимирској губернији и код московског губернатора. Био је директор царских позоришта у Москви (1887—1898) и био је главни управник (хофмајстор) руског царског двора (1888—1902). Када су студенти Загребачког свеучилишта 1875. потписали петицију, у којој су од аустријског цара тражили да окупира Босну и Херцеговину, тада им је Мајков одговорио низом чланака у којима је негирао постојање хрватског народа. Тврдио је да је Хрватска пропала у средњем веку, а да оно што се назива Хрватска ствара аустријска власт. Умро је 1902. године у Москви.
        Аполон А. Мајков издао је у Москви 1857. године историју српског народа под називом Исторія Сербскаго языка вЪ связи сЪисторіею народа. Та историја објављена је у Београду и штампана у Државној штампарији већ следеће 1858. године. Са руског језика превео је Ђуро Даничић, познати наш лингвиста и саборац реформатора српског писма Вука Стефановића Караџића, и издао 1876. године.

Стефан Немања, Стефан Првовенчани и Свети Сава. Слика на почетку књиге штампане 1858. 
             Као изворе за досељавање Срба и њихову преднемањићку историју аутор је користи као дела ромејског цара Константина Порфирогенита "De administrando imperio", Мавра Орбинија и Јакова Лукаревића, српске летописе. На почетку књиге Аполон пише да су после Хрвата, између 636-638. године населили Срби и то покрај Хрвата. По њему Срби су населили просторе између Мораве, Дунава, Саве, Цетине, Врбаса, Јадранског мора, Скадарског језера, Ибра и Српске Мораве. На почетку поред времена када долазе и говори нам да су главне планине делили Србију на два дела. Један део је обухватао Неретву, Хум, Травунију и Зету, док се у другом делу, у источној Босни налазила права Србија.
        Приметио је Аполон да се средиште окупљања српске државе сели из једне српске области у другу, па тако наводи да су велики жупани "праве Србије" најпре из "Дестнице", па из Дукље и напослетку из Раса и да су неки себе називали краљевима (наводи Михаила 1050-1080. и Вукана 1089-1105). Такође додаје да нису све српске области пристајале на власт из једног средишта, наводећи пример Неретљана који су тек за време жупана Петра из Дестнице (Петра Гојниковића) дошли у оквиру државе владара из династије Властимировића, затим господара Травуније и кнеза захумског Михаила Вишевића. У том склопу прелази на причу српских летописа како Немањин деда, Бела Урош, потиче из Захумља и да према томе и тад Захумље није било у оквиру "праве Србије" и како је Немања имао истих таквих проблема са кнезовима у Зети, браћом Радославом и Иваном, и да је на крају морао да се бори против њиховог трећег брата Владимира господара Рашке (на крају га је Немања протерао у Дубровник).
              По Аполону око 1120. године жупан српски постао је Бела Урош и да се од њега, према домаћим летописима, родило Немањино племе. Примећује да од Беле Урош почиње увођење примогенитуре, тј. наслеђивања престола са оца на сина и да је Бела Урош дао у мираз угарском краљевићу Босну. Наслеђује га син Чедомил, а њега брат Техомил након што је брзо збацио са власти свог зета Белуша и Прибислава, Белушова брата, који су престо узурпирали. После Техомила престо доби његов млађи син Немања коме је то дао ромејски цар Мануило Комнин и који је тиме пореметио ред наслеђивања. Уз помоћ Ромеја Немања је надвлада своју браћу и задржао велико жупански престо. Наводи се да су Немањина браћа била Завида, који је на управу имао област око Лима, Срацимир, који је на управу имао област око Мораве, Првослав, који је на управу имао област Будимље, док је Немања имао Топлицу, Ибар и Рас. Одакле Немањи Рас то се и аутор пита и нагађа да је Византија могла бити уплетена у то. Наводи да су браћа три пута устајала на Немању, први пут га је сачувао Мануило Комнин, други пут браћа су га напала због градње цркве и трећи пут браћа су га напала и доживела пораз близу Звечана. За Немању такође каже да је окупио српске земље и да је Босну освојио 1169. године и да је њен бан Кулин био покоран и род му. И подручје Неретве (Неретљана) је припадало Немањи. За Далмацију Аполон каже да је то "дио Зете или иначе горњу Зету, која се сада зове Турска Арбанија." Притом је мислио на простор од Љеша до Драча.
        На крају 25. мартом 1195. датује одлазак Немањин у манастир Студеницу претходно давши сину власт. После две године 8. октобра 1197. године отишао је за Свету Гору и дошао до манастира Ватопеда 2. новембра 1197. где је са сином Савом саградио манастир Хиландар. Немања се представио Богу 13. фебруара 1200. године.
             Жеља нам је била да представимо српско раносредњовековље из угла историчара који је писао пре Берлинског конгреса 1878. године. Као што видимо руски историчар Аполон А. Мајков, који је ову књигу издао 1857. године, користићи доступне изворе је за Србе рекао да су се доселили на Балканско полуострво у VII веку, помињући понекад неке раносредњовековне српске владаре. Немајући довољно извора и не знајући оно што ми данас знамо за Немањиног оца пише да је то Техомил, што је нетачно јер је Немањин отац Завида, а не брат како је он написао. Такође греши код многих других ствари као што су простор где си налази Далмација, да је Немања држао Босну, да је у својој удеоној кнежевини Немања имао Рас.

Линкови:

1. Аполон А. Мајаков, "Исторія Сербскаго языка вЪ связи сЪ исторіею народа", Москва 1857. - У Београду : у Државной штампаріи, 1858.

субота, 28. октобар 2017.

Правац сеобе Срба на Балкан - Прилог истраживању пребалканске прошлости Срба

     Гледајући карту Чешке наишли смо на место које се зове Србско (Srbsko), удаљено око двадесетак километара од Прага. Кроз место пролази река Бероунка која је дуга 36 километара и која се улива у Влтаву код Прага. 

Србско, место у Чешкој
     Први писани споменик о Србском имамо из 1428. године у списима замка Карлштајн где се наводи да је рибар Мартин купио део шуме. Нас интересује име овог места. Само име градића вероватно потиче од племена Срба. Једно од објашњења како је место добило име је легендарно. Према локалној легенди краљица Људмила (860-921) је дошла у Чешку из Лужичке Србије (око реке Лабе) и после сукоба са својом снајом била затворена у Тетин, који се налази неколико километара северно од Србског. Људмила је била ћерка српског кнеза Славибора (859-894) и према једним изворима била је из земље Срба, док је по другим била из северне Чешке из Пшова, Мјелника (Мелника) (Homza: 2009, 61). Ове две верзије не искључују, нужно, једна другу. Наиме, Горња Лужица била је позната и као Милско (Milčenjo), и сам Пшов (удаљен од Прага око 160 километара, у округу Карлове Вари) се налази релативно близу данашње чешко-немачке државне границе. 
     Близу реке Лабе и близу чешко-немачке границе налази се место Србска Камењица (Srbská Kamenice, Србска Каменица) коју су основали Срби почетком 11. века бежећи од немачке војске краља Хенрика Светог (1004-1024). Први посведочени помен места под тим именом је из 1352. године. Само место је удаљено око 70 километара од Дрездена и око 110 километара од Прага.


Chlum као име брда и планина
     У већини словенских земаља може се наћи назив Хум/Chlum као име брда или планине, а код Срба и као име за средњовековну област. У Чешкој многа места, планине (врхови), тврђаве носе име Chlum. Нама је занимљиво постојање места Chlum, који се помиње 1115. године, у близини Пшова, које лежи на севороисточној падини Chlum планине у округу Карлове Вари. Наишли смо на Chlum, на југу Чешке, близу ког се налази место Косов (оба места су близу границе са Републиком Аустријом, удаљени око 100 километара од Дунава). Занимљиво је и постојање места Косова Хора (Косова планина), чије се прво помињање бележи 1290. године и близу ког се налази место Високи Хлумец/Vysoký Chlumec (забележено 1235. године) удаљеном око 80 километара јужно од Прага, у округу Прибрам. 


Косов и Хлумец у Јужно Бохемијском региону, југ Чешке републике
     Наше мишљење би било да је део Срба који је кренуо у сеобу од крајева око Лабе, кроз данашњу Чешку и да пратећи назив Chlum и Косов може да установимо да су се кретали пратећи Лабу и Влтаву до Дунава. У исто време треба да знамо да је на лето 623. године избио устанак Словена против Авара и да је под Самом створена држава највероватније до 625. године. Аварски каган је морао да учврсти пољуљану власт новим походом на Ромејско царство 626. године и где је доживео пораз, а у његовој држави почели су проблеми. Самова држава је ојачала и обухватала Моравску, Шлезију, Бохемију, Карантанију и Лужицу тј. крајеве око Лабе, средњег Дунава, Влтаве, горњег тока Муре и Драве. После битке код Вогастибурга 631. године у којој су Самове снаге потукле франачку војску кнез полапских Срба, Дерван, прикључио се Самовој држави (вероватно 632. године). Изводимо закључак да су Срби кренули у сеобу време пред бој код Вогастибурга (пре 631. године) и Дервановог прикључења Саму (632), крећући се долином Лабе и Дунава, борећи се са Аварима у Панонској низији, дошли до Балканског полуострва и спустили близу Солуна. 
     Пут од данашњег Линца до Београда (пратећи ток Дунава) дуг је око 900 километара и ако би обичан човек ишао 5 км/сат 15 сати сваког дана (75 км на дан), овај пут би прешао за 12 дана. Требало би узети у обзир и податак да сибирски номади су током године прелазили и 600 километара (А. Севен, Покретна кућа од кожа и костију: У чему живе сибирски номади?). Узимајући у обзир да је кренула велика група племена можемо рећи да би они могли да стигну у року од годину дана до свог одредишта на Балкану.

Литература:


1. Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу (600-1025), Београд 2007.

2. M. Homza, Imago Sanctae Ludmilae in the homily Factum est an Attempt of Analysis, Quaestiones medii aevinovae 14 (2009), 55-82.

3. M. Hurbanic, The Eastern Roman Empire and the Avar Khaganate in the years 622-624 ADActa Ant. Hung. 51, 2011, 315–328.










субота, 14. октобар 2017.

Јошаница-Лозовик-Белица. Могућности бољег истраживања прошлости

      На 10 километара западно од Јагодине налази се средњовековни манастир Јошаница. Смештен је на заравни поред Јошаничке реке, на западу затворене шумовитим кланцима Чукаре и Равног гаја, који преко брда Шареника прелази у Црни врх. Манастир је настао почетком владе деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456). Према османским пописима из 1521. и 1522. године, манастир је био посвећен Светом Николи. Ипак, постоје могућности да у ранијем периоду манастир није био посвећен Светом Николи већ неком светом ратнику - светом Ђорђу или светом Димитрију. 
Манастир Јошаница, 15. век
          Манастир, који је саградила непозната властела блиска породици Јакшић или породици Белмужевић, је фрескописан око 1430-1435. године (Цветковић 2006:17). У периоду од оснивања па до пада под османску власт, 1458. године, клисура око Јошанице је био мала колонија монаха који су бежали од Турака Османлија и живели аскетски у пећинама на обронцима Црног врха. Томе у прилог говоре и топоними у околини манастира (Црнче-село добило назив по боји одоре монаха, Калуђерски бунар, Манастирски поток, итд.). Непозната властела подигла је цркву да буде средиште групе монаха који су живели у Јошаничкој клисури. Легенда каже да је манастир добио име по испоснику Јоши који је живео у пећини испод брда Шареник.
           Недалеко од манастира налази се село Јошанички Прњавор које је у средњем веку било манастирско село, имање. Име Прњавор потиче од речи пронија, а пронија је условно добро које је владар давао војнику за војну службу. Наиме, после смрти властелина који је држао пронију, његов наследник би морао да врати посед владару уколико не настави да се бави ратничким занатом.
           Брдо код села Лозовик, Шареник, било је познато у средњем веку као погодно земљиште за узгој винове лозе као и по Шареничком вину. Да је земљиште погодно за то сведочи чињеница да се Јагодина налази на 43° 58' северне географске ширине, Бордо, чувен по вину, налази на 44° 50' северне географске ширине. Само село Лозовик је вероватно добило име по виновој лози. Данас на простору села Лозовик постоје две винарије: Цилић и Темет.
Археопарк Микулчице (Чешка), пример како треба да се ради на заштити споменика културе
          На тромеђи села Белица - Мишевић - Старо село налази се утврђење у народу познато као "Јеринин град", на брежуљку са највишом котом од 451 м. Само утврђење представља вишеслојно насеље чији трагови датирају из старијег гвозденог доба. Поред ових трагова, у оквиру утврђења има налаза из периода од IV до VI века као и остатака насеља све до XII века. Вероватно је у периоду од IV до VI века служило као рефугијум и место контроле путева. У околини села налазе се топоними "Црквина", "Логор" и "Јеврејско гробље" који указују на древност места. Код Станоја Мијатовића је записано: "Између села Велике Сугубине (у Левчу), Белице и Мишовића има остатака од неког града, који се зове „Јеринино Градиште“. Око овог града (градишта) налазе се старе ствари из средњег века (бакарни, сребрни и златни новци, комади од оружја и земљаног посуђа). Ту је и једна црквина за коју се, по предању, верује да је некада била велика црква посвећена Св. Богородици.". Могуће је да је утврђење у Белици било седиште истоимене жупе Белица коју је Стефан Немања придодао својој држави 1183. године. 


Шума у којој се налази утврђење
            Крајем октобра, организовали смо експедицију састављену од историчара и археолога и обишли Јеринин град - Белицу. Пут који води до локалитета од села је на неколико места испресецан реком Белицом, тако да се не препоручује полазак без чизама и резервних чарапа. Не постоје никакви путокази и у једном тренутку, после Таборишта, места где су српски устаници дочекали и жестоко потукли Турке 1815. године и које смо препознали на основу бунара, морали смо да се пробијамо кроз шуму. Сам локалитет налази се на брежуљку и заклоњен је шумом. Остатке чине зидине, дужине од око 40 метара и остаци једне куле, а распоред осталих зидина се може наслутити. Наишли смо и на трагове прекопавања локалитета од стране трагача за антиквитетима.


Једна од кула у утврђењу Јеринин град - Белица
          Туристичко повезивање ова три наведена села у јединствену целину могло би да помогне економском и културном развитку овог краја. Новим асфалтним путем између ова три села и према граду Јагодини олакшао би се обилазак и долазак до овог краја. Систематско археолошко истраживање могло би довести до нових података везаних за историјат краја Јошаница-Лозовик-Белица. Довођењем пута до Јерининог града и ограђивањем налазишта олакшали бисмо долазак туриста до локалитета.  Реконструкција утврђења у Белици, по узору на реконструкције сличних локалитета у Чешкој и Пољској, довела би туристе у овај крај,  тиме поспешила опоравак ових места и подигло ниво знања о њима. Настао би својеврстан музеј на отвореном који би се тицао средњег века и представљао јединствено место повезивања историје, културе и природе.

Микулчице-музеј словенског утврђења из 8. века (Чешка)

Бискупин-реконструисано словенско насеље у Пољској
Литература:

1. С. Дрча, Јерини град - Белица (истраживања 1987.), Гласник Српског археолошког друштва 5 (1989), 82-86.

2. Б. Цветковић, Ликови Светог Саве и Светог Симеона Немање у Јошаници, Корени 4 (2006), 15-28.

Линкови: 

         
Од 4-6.века. Нема 14. века (за сада). Има трагова 10-12.в. Рефугијум, али и контрала путева, можда и експлоатација руда. Помиње га и Т. Бушетић у Левчу.




среда, 11. октобар 2017.

Титуле Немањића

1. Велики жупан Стефан Немања - "Вели жупань"
(Уговор о миру између Дубровника и великог жупана Стефана Немање и кнеза Мирослава 27. септембар 1186. године)

2. Велики жупан/краљ Стефан Немања Првовенчани  - "Стефань велии кральнамѣстьньiи господинь вьсе Срьбьске земле и Диоклиѥ и Дальматиѥ и Травоуниѥ и Хльмьске землѥ 
(Краљ Стефан поклања села манастиру Богородице на острву Мљету,  1222-1228. година)

Стефань по Божиеи милости вѣньчани први краль вьсе Срьбскѥ земле, Диоклитиѥ и Травуниѥ и Далмациѥ и Захльмиѥ (Оснивачка повеља манастира Жиче, 1219. година)


Стефан Првовенчани, фреска из манастира Милешава (1222-1228)
3. Краљ Стефан Радослав - "Стефан, у Христа Бога верни краљ рашких земаља и травунијских"
(Повеља о пријатељству и трговини са Дубровником, ако се врати на престо, 4. фебруар 1234. године)

4. Краљ Стефан Владислав - "Стефань Владиславь  по милости Божиѥи  краль и сь Богомь самодрьжьць всѣхь Срьпскихь земль и Поморскихь"
(Краљ Стефан Владислав потврђује имања манастиру Св. Богородице у Бистрици на Лиму, 1234. година)

5. Краљ Стефан Урош - "Стефань Урошь с помокию Божиовь краль вьсе Срьбске земле и Поморске 
(Краљ Стефан Урош закључује уговор са Дубровчанима, 23. август 1254. године)

6. Краљ Стефан Драгутин - "Стефань по милости Божиѥи крал Србских  земль и Помωрьских" 
(Повеља о трговини са Дубровчанима, 1281. година) 

7. Краљ Стефан Милутин - "Стефань  Оурошь по милости Божиѥи краль и сь Богомь самодрьжьць всѣхь Срьбьскихь земль и Поморскьiхь"
(Интерполисана хрисовуља краља Милутина за Карејску келију Светог Саве Јерусалимског, 1317/1318. година)

8. Стефан Урош III Дечански - "Стефань  Оурошь краль вь Христа Бога вѣрньi самодрьжавньi краль всеи Срьпьскои земли и Поморьскои и Овчепольскои и Велбоуждьскои" 

(Краљ Стефан Урош Дечански потврђује имања обновљеном манастиру Светог Николе Мрачког у Орехову, 9. септембар 1330. године)


9. Краљ/цар Стефан Душан - "Стефань вь Христа Бога благовѣрьн царь и самодрьжць Срьблемь и Грькомь и Поморию Западнои странѣ" 

(Велика прилепска хрисовуља цара Стефана Душана карејској келији Светога Саве, 1348. година)



10. Цар Стефан Урош - "Стефань  Урошь благовѣрни царь Срьблемь и Грькомь"
(Цар Стефан Урош даје острво Мљет которским племићима Биволичићу и Бучићу, 10. април 1357. године)

Литература:

1. Зборник средњовековних  ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника, прир. В. Мошин, С. Ћирковић, Д. Синдик, Београд 2011.

2. Драгић Живојиновић, Велика прилепска хрисовуља цара Стефана Душана карејској келији Светога Саве, Стари српски архив, књ. 7, 71-90.

3. Драгић Живојиновић, Интерполисана хрисовуља краља Милутина за Карејску келију Светог Саве Јерусалимског, Стари српски архив, књ. 5, 11-41.

4. Александар Соловјев, Одабрани споменици српског права (од краја 12. до краја 15. века), Београд 1926.

5. Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, Београд 1902.


Линкови: