Ове године, 2018, навршава се 140 година од стицања независности и проширења Књажевине Србије на четири округа на југу. Овом приликом желео сам да нешто напишем о мање познатој теми - првом ослобођењу Косова након пада Новог Брда 1455. и Велике сеобе Срба 1690. године.
У првом српском-турском рату 1876-1877. Књажевина Србија је претрпела пораз од надмоћније османске војске и само посредовање царске Русије је спасило Књажевину Србију тоталне катастрофе. У априлу 1877. Русија улази у рат против Османског царства и напада османске снаге на балканском и кавкаском фронту. Када је руска дунавска армија прешла Дунав 22. јуна 1877. године њен командант велики кнез Николај Николајевић затражио је од Књажевине Србије, и даље османског вазала, да ступи у рат против свог сизерена. Тај потез је Књажевина Србија учинила тек 13. децембра 1877. године.
 |
| Србија на крају Другог српско-турског рата. Преузето са инст. налога Serb.hist.mapper |
Српска војска била је подељена у пет корпуса (Шумадијски, Моравски, Тимочки, Јаворски и Дрински и додатна Тимочко-зајечарска војска) и према плану операција Дрински корпус је требало да брани границу на Дрини, Јаворски корпус према подручју Новопазарског санџака и Тимочко-зајечарска војска према Видинској области. Моравски корпус био је усмерен на ослобађање Ниша, а Тимочки корпус и Шумадијски корпус на Пирот и даље према Софији.
Прокупље је ослобођено 18. децембра (по јулијанском 6. децембар), а добровољци и устаници су ослободили Лесковац 24. децембра 1877. године. Пирот је ослобођен 28. децембра 1877. и пут је настављен према Софији где су српске трупе стигле надомак Сливнице (Сливница је удаљена од Софије 30 км а од данашње српско-бугарске границе 25 км), али је због руског заузимања Софије 5. јануара 1878. обустављено даље напредовање. Ниш је ослобођен 10. јануара, а Врање 31. јануара 1878. године. Српска влада је у прелиминарима мира и условима примирја упућеним руском цару од 3. јануара 1878. године захтевала да се стави независност Књажевине Србије и присаједињење Србији Старе Србије или садашњег Косовског вилајета са додатком Видина. Под Косовским вилајетом се рачунало и подручје Новопазарског вилајета. Све је то требало тек ослободити. На крају Другог српско-турског рата фебруара 1878. године војска Књажевине Србије држала је Ниш, Прокупље, Куршумлију, Лесковац, Власотинце, Белу Паланку, Пирот, Цариброд, Драгоман, Сливницу, Брезник, Трн, Радомир, Клисуру, Босилеград, Врање, Трговиште, Бујановац, Прешево, Гњилане, Каменицу, Ново Брдо, Прохор Пчињски. Српска војска се нашла пред Приштином, Кумановом и Кривом Паланком а по неким изворима добровољци су ушли и у Ћустендил (средњовековни Велбужд).
Према Косову
Чачанска бригада Ибарске дивизије ушла је у напуштено Прокупље 18. децембра 1877. године и наставило продор према Куршумлији. Куршумлијски одред, створен од две бригаде Ибарске дивизије, стигао је 23. децембра до Куршумлије. Након два дана, 25. децембра, српске чете су ушле у Куршумлију. Борбе су настављене са низамима и Арнаутима на гребенима између Бањске и реке Косаонице и османске трупе су се повукле на положаје код Дабиноваца, Преполца, Прекорађе и Подујева. Српске снаге су одбачене и враћене на почетне положаје. Након два дана крваве битке, на Божић 1878, османске трупе успеле су да врате у свој посед Куршумлију и натерају на повлачење Студенички, Карановачки и Трнавски батаљон. Ипак, после српског ослобођења Ниша османско запоседање Куршумлије постало је небитно. Трупе Моравског корпуса су ушле у Куршумлију 19. јануара 1878. година без отпора.
 |
Куршумлијска бања са везом за Приштину
|
Јединице Моравског корпуса су имале задатак после ослобођења Ниша да дејствује долином реке Топлице и да натераjу Хафис-пашине јединице на одступање. Изузетно тешке борбе су вођене на Самокову и вододелници Лаба и Топлице од 23. јануара до 3. фебруара без успеха за српске трупе. На овом фронту српско-турског ратовања примирје је успостављано 23. јануара 1878. године. Шумадијски корпус је од 20. до 24. јануара очистио Грделичку клисуру и наставио ка Врању. Врање и Бујановац су ослобођени 31. јануара и Шумадијски корпус је добио нови задатак да сада преусмери деловање у правцу Приштине. У време борби на Самокову Тимочки корпус је ослободио Бојник и Лебане и наставио даље идући долинама Пусте реке и Јабланице преко Голака. Књажевачка војска је продирала правцем села Црквице-села Слишане-села Гајтан - планине Мајдан - село Заграђе - село Трпеза - село Ртица - село Шајковац војући непрестано против Арбанаса. Дунавска дивизија (из Тимочког корпуса) прешла је Радан-планину и дошла до села Механе, одакле је пребачена у подручје села Дединац - села Грабовница - села Арбанашко (пристигли 3. фебруара у Арбанашко). Крајинска војска је имала задатак да преко Лебана и Медвеће надире у правцу Приштине, али је успела само до закључења примирја да стигне до јужно од села Туларе (околина Медвеђе).
После ослобођења Врања 31. јануара, командант Шумадијској корпуса је 2. фебруара издао наређење 2. шумадијској дивизији "
да форсираним маршем наступи преко Гњилана према Приштини". Истог дана креће наступање претходнице (два батаљона Рудничке бригаде, ескадрон коњаника, три батерије и око 100 добровољаца). Без одлучног османског отпора Шумадијски корпус је 4. фебруара 1878. ослободио Гњилане (настало при крају друге деценије 19. века), док је једно одељење продрло до Грачанице и ослободило је 5. фебруара. Треба истаћи да су продор Шумадијског корпуса доста помогли и добровољци и устаници/усташе који су ишли испред корпуса. Па је тако појачање, после ослобођења Гњилана, упућено према Грачаници када ју је већ ослободио командант добровољаца поручник Милош Сандић. Сутрадан (6. фебруара по грегоријанском календару) је у манастиру Грачаници одржан помен у славу косовских јунака, књаза Милана Обреновића и српске војске.Одред поручника Милоша Сандића имао је 50 добровољаца, три официра и два наредника са две заставе. Да би било јасно какав су подвиг изнели добровољци и редовни војници Књажевине Србије треба навести податак да су после дугог марша по јакој зими од Врања до Гиљана/Гњилана "беху остали без обуће", по речима поручник Милоша Сандића.
Под вођством коњичког водника Миљка Цвејића патрола српске коњице од 3-4 коњаника дошла је чак до Липљана и заузела железничку пругу која иде од Косовске Митровице према Скопљу изграђена 1873. године. Ова патрола припадала је јединици од 40 коњаника српских који су дошли до села Добротин код Липљана коју су предводили поручници Алекса Радојчић и Дим. Бранковић и поднаредник Петар Петровић. Путописац Тодор П. Станковић је записао у свом делу једну занимљиву причу из које може се видети колико је српски народ прижељкивао ослобођење од османског и арбанашког терора: "
У нашем другом рату са Турцима, када је наша војска избила на Косово и када су је Јањевци очекивали, Хаф'з-паша се је са својом војском изненадно појавио на брду над Јањевом. Јањевци видећи ту војску држали су да је то српска војска, те су одмах похитали са литијом у сусрет српској војсци, а кад су се приближили долазећој војсци, видели су да то није српска већ турска војска. Ово Јањевце доведе у забуну, јер нису знали како да правдају такав свој поступак пред пашом. Али у томе моменту изађе пред њих Хаф'з-паша и рекне: јалн'ш, јалн'ш, (грешка, грешка), вратите се својим кућама. И Jањевци се ожалошћени том приликом врате сваки своме дому."
Мировним уговором у Сан-Стефану од 3. марта 1878. године српска граница на Косову би ишла овако: "планина Гољак (дотадашњом границом нишког и приштинског санџака), и од Веље Главе до Грапашнице (као и по Врањском протоколу). Одавде, током речице Батанице до утока у Лаб, Лабом до утока у Ситницу, Ситницом до њеног ушћа у Ибар код Митровице. Одатле обе обале Ибра низводно припале би Србији, као и земљиште на западу омеђено Ибром до Рибарића и до Новог Пазара, на северу, али без вароши Митровице и Новог Пазара."
Од важнијих места на Косову Књажевини Србији би припали Вучитрн и Подујево. До последњег часа се српска влада залагала код грофа Андрашија, министра иностраних дела Аустро-Угарске, да макар гњиланска каза са Новим Брдом припадне Књажевини Србији, нажалост без успеха. Берлинским конгресом, јун-јул 1878, оцртане су већ познате границе Књажевине Србије.
Литература:
Врховна команда,
Рат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877-78. године, Београд 1879.
М. М. Костић,
Куршумлијска бања, Гласник Српског географског друштва, св. XLII - 1 (1962), 45-62.
Ј. Ристић, Дипломатска историја Србије за време српских ратова за ослобођење и независност 1875-1878, Књ. II Београд 1899.
С. Скоко, Војвода Радомир Путник II, 1985(б).
Тодор П. Станковић,
Путне белешке по Старој Србији 1871—1898, Београд 1910.
В. Стојанчевић,
Прво ослобођење Косова од стране српске војске у рату 1877-1878. године, Зборник радова са научног скупа:
Србија у завршној фази Велике источне кризе (1877-1878), ур: Љ. Алексић, Д. Милић, В. Стојанчевић, Београд 1980, 459-474.
В. Стојанчевић,
Српски народ у Старој Србији у Великој источној кризи 1875-1878, Београд 1998, 229.
А. Урошевић,
Гњилане, Гласник Српског географског друштва 17 (1931), 38-51.
*Опуномоћеници дежевско-ибарских усташа и народа из већег дела нахија пазарске, вучитрнске и куршумлијске нахије је у
адреси од 6. фебруара 1878. (по старом календару) књазу Милану Обреновићу истакло захвалност за ослобођење од "азијатских варвара".
*А. Урошевић у чланку Гњилане наводи да је српска војска ослободила Гњилане 23. јануара 1878. године што свакако треба претпоставити да је по јулијанском календару датум.
