петак, 24. мај 2019.

Први еколошки протести у средњем веку код нас

Српски деспот Стефан Лазаревић је после битке код Ангоре 1402. године развио присније односе са северним суседом, Угарском. Поставши њен вазал добио је неке важне поседе као што су Београд, Мачва али и Сребреница, коју је краљ Жигмунд одузео босанским краљевима. Њу је деспоту Стефану даровао највероватније 1410/1411. године.
Сребреница је као место богато рудницима доносило велике приходе владару а и закупцима. Тројици дубровачких трговаца је деспот Стефан 1417. године дао у закуп Сребреничку царину и право да буду мењачи за 3100 литара сребра. То је отприлике 24.800 дуката. Производња годишња сребра из рудника и топионица Сребренице је била 6 тона годишње.
Око Сребренице биле су изграђене бројне топионице и различити објекти за прераду руде. Због тога су се грађани Сребренице, 1432-1435. године, жалили своме господару, деспоту Ђурађу Бранковићу, да је неколико њихових суграђана умрло од лошег ваздуха засићеног отровним испарењима из топионица у близини стамбеног дела града. Зато су тражили да се топионице удаље од стамбеног дела града.

Рад средњовековних топионица

Рад средњовековних топионица

недеља, 19. мај 2019.

Јеринин град - Градац, општина Баточина

На брду Стражевица налази се између села Градца и села Доброводице у општини Баточина. Висина тог брда је 358 метара, али је по средини снижено ерозијом па се јасно одваја Донићко брдо од широке платформе Јерининог брда. Овај вис доминира према долини Велике Мораве и Лепенице. Ту се налази трагови још од палеолита па до Великог рата. 
Поглед на Јеринино брдо поред реке Лепенице
Оно што нас занима је средњовековни период. Има пар налаза на Јеринином брду који упућују на германску керамику из периода Велике сеобе народа када су насељавани као римски војници по мањим утврђењима у балканским провинцијама Римског царства. Такође, нађени су новчићи из периода цара Јустинијана (527-565) када је започета велика обнова мањих и већих утврђења по Илирику као одговор на провале Словена на дунавском лимесу. Има налаза и словенске керамике. На централном делу платоа Јерининог брда нађена је раносредњовековна црква дужине 16,75 метара и ширине 8,10 метара. Уз апсидни зид нађено је неколико костура. Такође је нађено поред градског бедема неколико костура са рукама намештеним као за молитву. У суштини би значило да су Словени наставили да живе ту после досељавања на Балкан у периоду од 7. до 10. века и да је живот настављен после слома Самуиловог царства 1018. године. Утврда је доживела рушење у време похода великог жупана Стефана Немање 1183. године када је и жупа Лепеница придодата српској држави.
Место где је била црква у утврђењу на Јеринином брду
На Донићком брду археолози су ископавали потес који су мештани називали мађарским гробљем и џиновски гробљем. Занимљиво је да су мештани веровали да су на џиновском гробљу сахрањени џинови. Нађено преко 40 костура, са великим бројем накита. Нађени су и новчићи византијских царева Јована Комнина (1118-1143) и Манојла Комнина (1143-1180). Народни музеј у Крагујевцу је конкурисао на расписаном јавном конкурсу Министарства културе и информисања од 21. јануара 2019. године за финансирање или суфинансирање пројеката у области културног наслеђа у Републици Србији за 2019. годину са пројектом "Археолошко ископавање локалитета Јеринин град у селу Градац код Баточине", али су одбијени.
Прстење нађено у гробовима на Донићком брду. Прстен бр. 6 је у ствари печатни прстен и у кружном удубљењу налази се стаклена паста а у њој су израђени негативи целих људских фигура

*Д. Петровић, Средњовековна некропола на Донићком брду, Градац код Крагујевца, Старинар XIII-XIV, Београд 1965, 275-290.

Јеринин град Градац, за увећање кликнути на слику

Археолошка ископавања у Јагодини, потес Црвене ливаде

На локалитету "Црвене ливаде" у Јагодини, између Хале спортова, Аква парка и хотела Hill, током маја месеца вршена су археолошка ископавања. На овом потесу су ископавања вршена и током шездесетих година 20. века. Тада су нађени предмети од гвозденог доба до римског периода (I-IV) века.
Овогодишња археолошка ископавања померила су границу бивствовања људског рода на том потесу јер су нађена два огњишта из бронзаног доба. Неколико предмета иде на даљу анализу, сумња се да су из неолитског периода (млађе камено доба), када је у Винчи постојало огромно насеље. Нађена је и једна стрелица која припада средњовековном добу.
Цев
Занимљив је и налаз нечега што би могао бити водоводна цев, али је питање ком периоду припада. Сумња се на период аустријске Краљевине Србије 1718-1739. када је Јагодина била седиште јагодинског дистрикта и када су грађене зграде за потребе српске милиције која је била у саставу аустријске царске војске. Аустријанци су формирали Краљевину Србију после победе у Првом аустро-турском рату 1716-1718. године. Јагодина је тада била један од пограничних градова аустријске Краљевине Србије.



уторак, 14. мај 2019.

Закон Старим Србљем (из Грачаничке повеље, 1321. године)

У Грачаничкој повељи коју је издао краљ Стефан Милутин 1321. године, као заокружена целина се налази 11 одредби Закона Старим Србљем. Оне уређују дужности зависног становништва на властелинству манастира Грачаница. Сам назив упућује на старину као и његова садржина. Овај закон садржи неколико одредби које више одговарају добу великог жупана Стефана Немање (1166-1196).

Одредба 1 - Меропах оре 9 мати, а сокалник 6, заманицом бедбу плуга 3 мата да ору и тако да га повезу, површу и у рупу сипају.

Одредба 2 - И опет издаде и ливаду наджребицом делећи да косе бедбу накосицом, да спласте и здену.
Манастир Дечани, 14. век
Одредба 3 - Меропах  да цеди слад; трипут годишње и да га охмељи. Ако цркви буде требало више слада, да га поп охмељи.

Одредба 4 - И да носи меропах понос до краљева стана.

Одредба 5 - Ко коње има, о Рођењу Христову сваки меропах да довезе по воз дрва.

Одредба 6 - Да носи меропах луча о Рођењу Христову и о празнику свете Богородице.

Одредба 7 - И да лове три дана зечеве заманицом, осим попова.

Одредба 8 - Послух црквени четири динара, а руке шест динара

Одредба 9 - И где год да се парничи црквени човек на краљевом суду, да је глоба црквена и послух и рука

Одредба 10 - Човек који покраде пријатеља свог, да плати цркви три перпере.

Одредба 11 - Главу ударити три перпере.

Одредба 12 - Мехоскубина 6 динара

Одредба 13 - А човек који краде цркви и вражду учини, што рече господин краљ.

Одредба 14 - Или ко има пчелињак да даје о празнику свете Богородице мед; ко ли не да, а има, да узме поп сам.

Одредба 15 - И да свим трговима који су у земљи краљевства ми што се продаје црквено или се има куповати што цркви, да се не узме царина, но да рече поп на своју душу како заиста јесте црквено.

Одредба 16 - И виде краљевство ми насиље над људима пресвете Богородице од околних и од међусобних људи. И створих милост цркви свете Богородице и људима њеним при епископу Игнатију, ко није повео спор и добио парницу о људима, и извео људе после тога, да не буде препрека суду - за људе, ни извода, но дајем и испраћам ово све храму Свете Богородице

Одредба 17 - И приложи ми краљевство ми трг панађуру, то јест празнику Благовештења свете Богородице.

*Вражда - глоба
*Воз дрва - товар дрва
*Бедба - допунска радна обавеза зависног становништва, коју су најчешће испуњавали у орању
*Заманица - заједнички рад зависног становништва када сви радно способни себри приступе истовремено и заједнички обаве неодложан посао за владара или властелина
*Мат - Мера за површина у средњовековној Србији
*Мехоскубина је у средњовековној Србији била глоба за чупање браде (скубеж) приликом туче себара
*Понос - обавеза зависног становништва да преноси ствари владара или властелина на својим коњима до одредишта које је одређивао владар.

недеља, 12. мај 2019.

Двобој Дмитра Јакшића и немачког витеза 1477 - заблуда

У делу Ђорђа Сремца "Посланица о пропасти Угарског краљевства" налази се опис двобоја властелина Дмитра Јакшића који је био у војсци краља Матије Корвина и немачког витеза под Бечом током рата цара Светог римског царства Фридриха III (1452-1493) и угарског краља Матије Корвина (1458-1490) који је трајао од јуна до новембра 1477. године. Међутим, наша историографија је већ почетком 20. века утврдила да до овог двобоја није дошло. Према делу Антонија Бонфинија Rerum Ungaricarum Decades двобој Дмитра Јакшића јесте се догодио али не током опсаде Беча, већ код Кошица; не са немачким витезом, већ са Татарином; не 1477. године, већ 1490. године. Још једна чињеница која говори у прилог да писање Ђорђа Сремца, везано за двобој, није тачно јесте да су град који се помиње као награда, Корођ, Стефан и Дмитар Јакшић добили 29. јуна 1476. године, значи годину дана пре рата цара Фридриха и краља Матије Корвина. 
Грб Јакшића према илирским грбовницима
Писање Ђорђа Сремца о поменутом двобоју: "А с друге стране, један веома чувен човек, немачки витез, на коњу, изазивао је Угре својим оружјем. И нико се није усуђивао да га дочека; упирали су очи у њега, а он је увелико пустошио међу Угрима. И дојавише краљу. И затресе му се утроба те рече: "Тко је такав јунак да надвлада тога разбојника; одмах ће стећи тврђаву с њеним приходима." Тада стаде преда њ један витез, Рашанин, Дмитар Јакшић: "Ако на мене примениш, краљу, оно што си рекао, огледаћу се с њим." Стави краљ своје руке на руке Дмитра Јакшића. Дмитар Јакшић спреми се са својом војном силом за борбу што је боље могао. Другог дана изишао је немачки витез кроз капију бечког зида и почео изазовно да јаше на свом коњу. И рекли су Дмитру Јакшићу да је немачки витез већ изишао за борбу. Онај рашки муж са својим друговима ускоро узјаха свог коња и рече својим војницима: "Истински сведоци, војници моји, дедер само да узмемо мач у десницу; одмах ће те видети моју дивну војничку вештину, само се борите јуначким срцем са својом четом." И учинише тако. А када узе (мач) у своју десницу и само једном замахну, одмах га у две половине обори на земљу. Но беше сав покривен железом и дохвати га властитим рукама с леђа и с главом баци пред краља у његову шатору. И краљ испуни обећање, даде му на дар тврђаву Корођ. Видевши краљеву жалост на немачким витезом, рашки витез рече краљу у лице: "Добро пази на се, краљу. Ако хоћеш да ратујемо, ратујмо: а ако нећеш, пусти до ђавола!" Кад је краљ чуо војникову дрску смелост, погледа одмах угарске великаше (и) рече: Што да урадимо с њим?" Посаветоваше да га пошаље кући, јер је сада снажан, а Турчин, по имену Алибег, налази се у Ердељу, да тамо суделује у рату с Павлом Кинижијем. И било је тако учињено. Јакшић похита са својом четом кући."

Извор:
1. Ђурађ Сремац, Посланица о пропасти Угарског краљевства, Београд 1987.

Литература:
1. S. Božanić, M. Kisić-Božić, O prvoj generaciji Jakšića na tlu južne Ugarske - Stefanu i Dmitru u delu Rerum Ungaricarum Dekades, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, Књига XLI-2 (2016), 119-132.

недеља, 5. мај 2019.

О неким увреженим именима наших старих владара

~ рашки жупан и велики жупан Дéса био је заправо Дêс (писано грч. Désse, лат. Desse), а одмиља -- Дéса (писано лат. Dessa) ~ рашки жупан у Требињу Грд или Грдеша био је заправо Г´`рд (стсрп. Гр'bд'b), а одмиља -- Грдеш (писано грч. Gourdésês)
~ дукљански велики кнез (Стефан) Војислав био је заправо Војслав (писано грч. Boïsthlábos), што му је иначе био владарски надимак (од лат. gloria belli), а звао се заправо Доброслав 
~ дукљански велики кнез Михаило био је заправо Михòил (стсрп. Мiхоiл'b), што би данас било српски (!) Михòвил. 
~ кнез у Захумљу Хранко био је заправо Хранидруг (стсрп. Хранидруг-), а одмиља -- Хранча (писано лат. Chranca). То да је то ХранКО је ,,провалио" Смичиклас, а после је предложио В. Ћоровић да се жупан Срамко са натписа преправи (!) у *Храмко (измишљено име). Ипак, жупан Срамко је забележен у 1 повељи погрешно као Sravlanitus, а треба читати Sramlanc(h)us, што је Срамљанко/Срамљенко, дакле човек се тако звао и одмиља је био Срамко, те нема везе са измишљеним *Храмком нити са погрешно прочитаним Хранком.
~ рашки племић Вучина био је заправо Влчин/Вучин (писано грч. Boultzînos), а одмиља -- Влчина/Вучина (писано лат. Velcina) 
~ српски жупан Часлав био је заправо Чèеслав (писано грч. Tzeésthlabos), што би данас било Чaслав, али једнако и Чeслав јер имамо и српско женско име Чeслава.

Фб објава Жарка Вељковића

Како се звао (чакавско)хрватски краљ Звонимир?

 У изворима се пише S(u)vinimir и Sven(n)imir, и само једном Zvoinimir, што је лоше прочитано за Zvinnimir. Испрва су хрватски историчари 19. в. сумњали да им се краљ звао Свињимир, али су нашли спаса у том погрешном, само једном, читању па су га назвали Звонимир! Ипак, он се тако није звао, него слично: Зв'нимир (управо тако на касније пронађеној Башчанској плочи!) или пак Звенимир, што би данас било Звà`нимир.
 А шта то значи? -- То је стари словенски глагол зв'нети или звенети ,,звонити", што би данас било званети. Глагол је постојао у хрватскочакавском као (икав.) zvaniti ,,звонити" и одатле на Рабу назив ветра који дува с пучине zvà`njak ,,ветар који звони". Тако би (чакавско)хрватски краљ Звонимир, тј. Звà`нимир био ,,онај који одзвања славом", али с малко другачијим првим делом речи... Тако је и Грдеша заправо ГРДЕШ, Чучимир (Tugemir) заправо ТУЂЕМИР. Зато треба исправљати те старе грешке. Мир овде значи ,,свет", као у руском, односно још старије је то -мер (упор. Лудмер, име!), што нема неког значења, а паралелно је са нем. -mar и индоир. -mithra, где пак значи ,,обиље" и сл. Дакле, Звà`нимир (могао би бити и на -мер) би био онај чија слава одзвања светом, односно онај чије славно име врло одзвања међу људима.Овај глагол звонити је такође постојао и у српском/штокавском, што нам потврђује и име Svinidrag = Зв'нидраг, тј. (данас) Звà`нидраг, који је записан 1076. да је био из Требиња и дао донацију од 15 ромејских/византијских солида (златника) за куповину неке земље за (бенедиктински) самостан Св. Ивана (Роговског) у Биограду на мору.*

*Codex dipl. regni Cr., Dalm,. et Slav. I (1967), стр. 156, попис земаља које је самостан Св. Ивана Роговског прибавио за време опата Лупа и Мадија, из 1076: Svinidragus Trebegnignanin = Звà`нидраг из Требиња/Требињске области.

ФБ објава Жарка Вељковића

Фрушка гора - о имену

ФРУШКА ГОРА, старије (и народски) и ВРУШКА ГОРА, ПРУШКА ГОРА, такође и (у народној песми, погрешно) РУШКА ГОРА, изворно *ФРУЖСКА ГОРА, скроз изворно можда *ФРАНЧ МОНТАЊ, евентуално *МОНТАЊ ФРАНКОР.

То би значило „планина која је у власти Фруга (Франака)“, и на којој живе досељени Фрузи (Франци), у време средњевековне владавине Франака над Сремом. Скроз изворно можда старофранцуски *Франч Монтањ (*Францхе Монтагне), евентуално *Монтањ Франкор (*Монтагне Францор), у значењу „планина (монтагне) која је у власти Франака, на којој живе (досељени) Франци (францхе, францор)”. Данас је Фрушка гора синоним за излете, одмор и одмаралишта, али је некад била, пре свега, војни и тврђавски центар власти над Сремом.

Франкор - То је старофранцуски, и то архаичан остатак латинског генитива множине на -orum у облику -or, дакле francor = Francor = Francorum ,,Франака, тј. франачки". Нешто попут нашег Србаља(х).

*ФБ објава Жарка Вељковића у групи НАШ СРПСКИ ЈЕЗИК - БЛАГО СВИЈУ НАС! Језик, култура, правопис, порекло речи.