Битка код Сплита, између 1160. и 1170. г.

Негде у периоду између 1160. и 1170. године десио се напад на Сплит, који је у то време под управом Угарске. Ромејско царство је препустило Далмацију на управљање Републици Св. Марка. Тако је дужд венецијски од 1000. године имао титулу dux Croatiae, од 1125. био је totius Istriae dominator и од 1141. dominator in Marchia. Од Угара Венецијанци су узели Сплит 1125. године. Сплит је поново дошао у руке Угара 1133. године, док је Задар остао Републици Св. Марка. Походом ромејског цара Манојла Комнина (1143-1180) ствари у Далмацији су се промениле. Ромејска војска је упала на подручје Срема 1164. године, а затим, следеће 1165. године, кренула преко српских земаља и заузела Далмацију под вођством Јована Дуке. Тада је за управитеља Далмације постављен Нићифор Халупа.
Према новој теорији хрватског историчара М. Анчића у заузимању Далмације на ромејској страни су учествовале и српске чете и то под заповедништвом војводе Реље, али је територије које су нападале није хтео да преда Ромејима. Иако сплитски писац из 13. века, Тома Архиђакон, стриктно наводи Рељу као вођу Хрвата, М. Анчић држи за њега да је он заповедник српских чета. Ромејски писац Никита Хонијат забележио је дејство великог жупана Стефана Немање, "жестоко напада своје саплеменике, и мачем се обраћа своме роду и не знајући за сопствену меру, он потчињава Хрватску и присваја власт над Котором", што се ставља у период после 1166. године. Обично се узима да је велики жупан Стефан Немања дошао на власт 1166. године збачивши старијег брата Тихомира који је на српском престолу био од 1165. године.

О опсади Сплита код Томе Архиђакона стоји:
"Готово у исто време живио је неки вођа Хрвата, по имену Реља, човек моћан и веома напрасит. Будући да је силно желио бити на челу града Сплита, на све се начине трудио да га прихвате за управитеља, час их мамећи обећањима, час плашећи претњама. Но Сплићани се нису дали склонити јер им је била мрска помисао да њима влада човек словенскога порекла. Тада сам војвода почне отворено нападати град и веома безобзирно ратовати. Приближио се све до зидина, а наоружане су чете коњаника одводиле као плен много људи и животиња. Сплићани се пак нису усуђивали изаћи против толиког наоружаног мноштва, заклањали су се унутар зидина и понекад крадом излазили и наносили непријатељима губитке колико су могли. Затим се догодило да је у једном тренутку војвода Реља, сакупивши велику војску, подигао логор изван градскога подручја и почео сећи винограде и обарати воћке. Тада Сплићани, у тузи и јаду гледајући издалека нанесене им штете, пошаљу војводи гласнике захтевајући мирним речима да прекине такво злостављање Сплићана и да с њима пријатељски расправља о склапању мира. Али он, како је био човек изопачена ума и бахате охолости, овако одговори гласницима: »Нећу престати све док ваше винограде не сравним са земљом да се ни толико вина неће унети у град колико се може улити у калеж за служење једне мисе.« Гласници су се вратили и донели грађанима војводине речи. А они гледајући према небу рекоше: »Свемогући Боже, који презиреш охолост, сатри њихову дрскост и милостиво се осврни на ту нашу патњу коју од њих без кривње трпимо.« Прошло је неколико дана и ево сам војвода, како је обичавао, дође звецкајући оружјем. Приближио се све до градских зидина добацујући поруге и претећи оружјем позивао у битку забринуте и уплашене грађане. Убрзо затим у срца Латина уђе неки дух одважности и они изненада зграбе оружје, збијени провале кроз врата зазивајући божанску помоћ, поређају се у два бојна реда. Двојици бољих дадоше стегове и наложе свим ратницима да следе сваки свој стег. Храбрећи се међусобно, одједном се покажу непријатељима. Словени, видевши да су Латини мимо својега обичаја изашли из скровишта, обрадују се и одмах на њих управе своје редове. Наши пак, како су били упозорени, једним својим делом с лица поступно су се приближавали непријатељима, а други је део, заобишавши их с леђа, вребао из заседе. Тада су се чете сукобиле и започела је храбра борба. Убрзо су се пак појавили и они који су били у заседи и појурили у помоћ својима. А старци су ходали амо тамо по тргу у молитви дижући руке к небу, док су жене, дечаци и девојке проматрали са зидина обузети великим страхом. Свећеници и редовници, ничице лежећи у црквама, зазивали су Божју помоћ. И ево, на Божји миг сам охоли војвода први паде погођен копљем. Одмах су се њихове чете распале и разбежале пред мачевима наших војника. Посвуда су по пољима лежали и много их је погинуло. Тада Сплићани, извојевавши победу над својим непријатељима, весели се врате, одсеку главу неваљалога војводе и обесе је на Пистури. И тако се то пошаст смирила."

С. Лазаревић, Задарски мировни уговор из 1358. године, Теме, часопис за друштвене науке 30/2 (2006), 214-231.


Н. Порчић, Прилог историографским портретима хумског кнеза Мирослава и његових потомака, Споменица др Тибора Живковића, Београд 2016, 203-221.

Кнез Холмије Никола Васојевић

Никола Васојевић рођен је 1797. године у селу Лопате, у Лијевој Ријеци, од оца кнеза Станише (Михаила) Милошевића и мајке Јоване (Ане), ћерке харамбаше требјешког Лазара Никшића. Мали Никола Милошевић Васојевић се заједно са групом Требјешана населио у Новоросијском срезу Одеске губерније 1804. године, где је раније постојала Славеносербија. Његово школовање трајало је од 1806. до 1818. године и завршио је војно-инжењеријску академију. У Петрограду је службовао као војни инжењер. Радио је на разграничењу Књажевине Србије и Османског царства 1830. и 1831. године као члан Међународне комисије. После неспоразума са српским књазом Милошем Обреновићем (1815-1839; 1858-1860) прихвата место генерал квартер - мајстера свих сувопутних турских путева и тиме се ставља у службу Османског царства. Због карактера свог посла обилазио је крајеве Османског царства и 1835. године обрео се у Скадру.

Грб Књажевине Холмије

Из Скадра долази до Цетиња где га је угостио владика Петар  II Петровић Његош. Он му је издао потврду о племству:
  ,,Ми Петар Петровић Његош, по милости божјој православни владар, господар Црне Горе и Брда, ...сваком чину и свакој особи у сваком сталежу нека буде знано, да се према истраживањима, која смо чинили, нашла Повеља у нашој архиви, из које се може видјети,  да наш земљак кнез Никола, син кнеза Михаила, сина књаза Радоњића Захумског, од старосрпских кнежева потиче, који су у Захумљу владали и то од великодостојника кнеза Радоње Хумљанина, којега је у то достојанство узвисио краљ и потоњи цар Србије Стефан Душан Немањић у години 1346. и да њихово порекло и потомство и надаље од колена до колена у овом достојанству има да остане и да ово од свих највиших великодостојника и кнежева српских има да буде потврђено. Послије слома царства србског иста породица измакла се испред великог тлачења турског и живљаше у Брдима васојевичким у Плаву у Гусињу, до 1803. и следствено потичу књаз Никола Михајловић, његова супруга књагиња Анастасија Ивановна и њихови синови Светислав Николајевић и њихова кћи књегиња Елизавета Николајевна и њихово цијело потомство из племенитог кнежева рода, јесу прави кнежеви. Грб Књажевства Захумског састоји се из српске круне под којом је крваво поље представљено, на коме једна гола рука, го мач држећи, представљена. На обема странама је Мјесец са звијездом Даницом.
У оверу овог оригинала Књажевства Захумског поткрепили смо нашим потписом и печатом. Учињено у Богом заштићеној Црној Гори у престолници Цетињу, у години 1835. новембра 24.
                 (М.П) Петар Петровић Његош православни владар и господар Црне Горе и Брда"

Ову потврду коју је издао владика Петар II на француски језик је превео француски конзул у Београду А. М. Кодрие 1840. године. Претходно је 1837. године Никола Васојевић ступио у енглеску дипломатску службу и био постављен за енглеског вицеконзула у Новом Пазару са задужењима За Албанију. Босну и Херцеговину. Кнез Никола Васојевић је планирао да створи и трећу самосталну српску државу - Холмију. Стога је марта 1838. походио Васојевиће, а други пут у другом делу године је путовао тајно. Отворио је, о енглеском трошку, српску школу у Новом Пазару и из Васојевића довео децу из угледних и имућних породица. Школа је почела са радом јула 1838. године и њени ученици су требали да буду кадар за новоформирану регуларну Књажевину Холмију. Његови планови су пропали због отпора Турака из Новог Пазара који су га нападали. Тако је 22. септембра 1838. године кнез Никола Васојевић, енглески вицеконзул, морао да побегне у аутономну Књажевину Србију. Школа у Новом Пазару је престала са радом, а кнез Никола васојевић се већ октобра 1838. запутио у Васојевиће. Децембра 1838. био је у Баљевцу на Ибру, на територији аутономне Књажевине Србије, где се налазила његова породица. Међутим, кнез Никола Васојевић је и даље био активан. Сада је три месеца у 1839. години провео у Метохији спремајући устанак. Ишао је и до Лондона да узме своје плате које нису биле исплаћене а које су му следовале као енглеском дипломати. Већ почетком 1840. ступа у контакт са Французима намеравајући да их заинтересује за питање Холмије. У својим писмима Французима нимало се није лепо изражавао о Русији и књау Милошу (који је абдицирао и напустио Књажевину Србију 1839. године). Ступио је кнез Никола Васојевић у контакт и са пољском емиграцијом и са самим њеним вођом кнезом Адамом Чарториским. Њему је у разговору изложио план за стварање Књажевине Холмије и њено повезивање са Србијом и Црном Гором.

Након исцрпног проверавања кнеза Николе Васојевића, од стране Пољака, потписан је савез између Лехије (пољске избегличке владе) и Књажевине Холмије. Ова тајна Васојевићко-пољска конвенција је имала 15 тачака. И садржала обавезу да Пољаци нађу 60.000 франака, 300 Пољака који ће обучавати војску Васојевића и 15.000 пушака. Кнез Никола Васојевић се обавезао да ће дати војнике за борбу Пољака за слободу. Међутим, цео план је пропао јер Пољаци нису успели да сачувају конвенцију у тајности. Чак су почели интриге против кнеза Николе Васојевића. Пољаци су покушали да кнеза Николу Васојевића препоруче Риму и да створе унијатски простор на подручју Васојевића. У једном писму које је писао у Скадру својим синовима 1841. године описује им историју њиховог порекла. Тада спомиње: "...преданијама, које отац сину у нашима, а и у свим племенима брдскима, умирући предаје, и најпослије, држећи се нашег родословија, које у нас и свака баба, а и дијете добро зна, и то му исто о нама и друга племена приповиједају, оказује се, да је у 1160. љету био један краљ од славеног-острогорске линије који је био с престола свога неизвржен једним из својих књажева, поповског происхожеденија, отечеством из захолмског села Љумобир, около реке Неретве. Краљ је овај имао још два брата, стричева осам, а четири сина: Васу, Красу, Хоту и Пипу. Горним вишеречним књазом својим, несретни краља, и све сроство његово, браћа, стричеви и синови његови Красо и Хото утекоше у Подгорје около Мораче и узеше пространство, које лежи међу ријекама Мораче, Цијевне све до Бијелог и Црног Дрима, о којем ће те ви на мојој карти подробно видјети, сам пак краљ са првородним и најмлађим синовима, с Васом и Пипом и још с неколико из својих отишао је у Црну Гору, у Котор, у Дубровник, у Рим, и најпослије у Цариград к имепратору восточно-римском Кантакузену, искати помоћ против бунтовника и похититеља престола, против свог вишереченог књаза, који будући ожењен кћерју жупана раског прозвао се краљем раским и далматским... краљ после многих красних покушенијах на похититеља свога морао се удаљити у Сеемндрију, откуда потом прешао је у ове високе горе у палнине у сусједству сина трећег сина свог Хота, међу рекама Лимом, Морачом, Таром и Цијевном, а Пипо, најмлађи син, заузео је пространство старе Диоклије, угао, који састављају ријеке Зета и Морача, који се и дан данашњи зову Пипери. Старији син Васо остао је с оцем својим, од којег ми производимо наше подријекло и родословије васојевичко. По историји и по свима овима вишеспоменутим основима ово је био краљ Радослав 45 славјаноострогорски и далматински, а похититељ његовог престола јест Деса, којега је он из ништа на књажески степен попео и са кћерју књаза раског оженио. Краљ Радослав имао је четири сина: Васу, родоначелника Васојевића, Красу, родоначелника Краснића, Хоту, родоначлника Хота и Пипу, родоначелника Пипера. Од Васе је произашао књаз Васојевић Стево, који је, као што из пјесама знате, са својим Васојевићима за књаза Лазара на Пољу Косову војевао године 1389. Од краља Радослава до вас происходише 20 кољена, од Васа 19, од Стеве 15, а од Радослава 9..."

Никола Васојевић

 Границе своје књажевине Никола Васојевић је хтео да прошири на северу до Пештерске висоравни и Сјенице, и даље преко Голије у Ибар. Нова држава је требала да буде под протекторатом Француске или Енглеске. Од Скадра преко Цецуна, Ђулића и Анџалата кнез је стигао у Присоју и обишао своју књажевину пре октобра 1841. када је већ пошао у Високе Дечане. Ту је ухапшен од турских власти и пребачен за Скадар одакле је на крају пуштен. Опет је ухапшен само недељу дана касније и пребачен за Цариград одакле је побегао 22. децембра 1842. године. Стигао је крајем 1842. у своје Васојевиће и ту остао до своје смрти 1844. године. Убијен је у селу Доњи Загарач 30. маја 1844. на путу према Цетињу.

Литература:

Радомир П. Губеринић, Кнез Никола Васојевић, Андријевица 1997.

В. Стојанчевић, Да ли је било политичке акције Србије у Босни за ослобођење од турске власти пре Гарашаниновог "Начертанија"?, Историјски часопис 19 (1972), 165-184.