Стефан Немања враћа дедовину

  Стефан Немања је као удеони господар дошао у сукоб са браћом и из тог сукоба изашао као победник и велики жупан. Међутим, велики жупан Стефан Немања није заокружио своју територију, фалила му је Дукља, где је рођен у Рибници 1113. године. Теорија историчара Т. Живковића јесте да је Завида, отац Стефана Немање, син жупана Вукана, дворанина кога је краљ Константин Бодин поставио заједно са жупаном Марком да управљају Рашком. Тиме је Стефан Немања унук жупана Вукана.

 После смрти ромејског цара Манојла Комнина (1143-1180) у ромејској држави долази до унутрашњих проблема што користи велики жупан Стефан Немања, дотадашњи ромејски вазал. Заједно са угарском војском 1183. велики жупан Стефан Немања ратује источно од своје територије. Бугари, под вођством Петра и Асена, 1185. године дижу велики устанак против ромејске власти и тиме скрећу њихову позорност са акција великог жупана Стефана Немање.

  Заједно са браћом, Страцимиром и Мирославом, деловао западно. Страцимир и Мирослав су нападали Дубровник 1184. и 1185. године са мора и са копна и доживели су пораз у бици код Пољица. Изгледа да су браћа деловала у Приморју већ од 1183. године, за шта постоји вест у писму барског епископа Гргура сплитском канонику. Каже да је велики жупан Стефан Немања обавезао град Бар да му исплати, вероватно на име данка, 800 перпера, али да неће моћи да му плате јер су поља уништена ратним дејствима. Барски епископ није очекивао помоћ дукљанског кнеза Михаила III Војислављевића, јер су га притискали ујаци ("...ab avunculis molestatus..."). Пошто су у то време у Дукљи биле трупе Страцимира, захумског кнеза Мирослава и великог жупана Стефана Немање онда је јасно да су ујаци дукљанског кнеза управо они и да је мајка дукљанског кнеза Михаила III Војислављевића сестра Страцимира, Мирослава и Стефана Немање. Значи, у питању је један породични, династички сукоб којих је много било у средњовековној Европи. Велики жупан Стефан Немања не долази као освајач већ са жељом да обједини породичне поседе. 

Дејство великог жупана Стефана Немање у Дукљи

  Велики жупан је стављање највећег дела Дукље завршио пре јануара 1186. године, када се у Котору помиње Немањина власт над градом. У житију Светог Симеона из пера његовог сина Стефана Првовенчаног имамо обавест о акцијама у Дукљи: "Поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар. А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога." Градове које је велики жупан Стефан Немања нападао као што се види су имали грчке/ромејске гарнизоне и показује нам да је дукљански кнез Михаило III Војислављевић био ромејски вазал.

   Бар је тек 1189. године дошао под власт великог жупана Стефана Немање, када су град напустили жена дукљанског кнеза Михаила III Војислављевића, књегиња Десислава, и барски епископ Гргур.

Литература и извори:

1. Ђ. Бубало, Српска земља и поморска у доба владавине Немањића I, Београд 2019.

2. И. Равић, Писмо барског епископа Гргура сплитском канонику Гвалтерију, Стари српски архив, књ. 10 (2011), 183-190.

3. Стефан Првовенчани, Сабрани списи.

631. Битка код Вогастисбурга

          После устанка Словена, 623. године, против аварске власти, који је предводио франачки трговац Само, створена је словенска држава на просторима данашње Чешке, западног дела Словачке, великог дела Аустрије и дела Словеније. У историографији ова држава Словена познатија је као Самова држава.
          У прво време изгледа да је Само имао добре односе са франачким краљем Дагобертом I (629-634) који је последњи меровиншки владар који је имао пуну власт над франачком државом. Претходно је Дагоберт био од 623. године владар једног дела франачке државе, Аустразије. Она се налазила у суседству Словена који су подигли устанак 623. године против Авара. Можда је Само био послат да организује устанак и тиме границе Аустразије заштити од аварских упада.

Битка код Вогастисбурга 631. године

         Након пар година добре сарадње Словени су према Псеудо-Фредегаровој хроници, побили многе франачке трговце и задржали њихову робу. Франачки краљ Дагоберт I штитећи права франачких трговаца тражио је преко свог посланика Сихарија да се плати одговарајућа надокнада за побијене франачке трговце. Франачки посланик је увредио Сама, а Само му је на увреду одговорио истом мером. После истеривања франачког посланика из Самове државе, краљ Дагоберт је наредио да се у Аустразији прикупи војска за рат против Словена. Само је наредио да се да отпор на свим тачкама.

Чешка карта са подручјем под влашћу кнеза Сама и државом српског кнеза Дервана.
Такође на карти се налазе могућа места битке код Вогастисбурга

        Као савезнике краљ Дагоберт је позвао Лангобарде који су од 6. века живели у северној Италији и Аламане, који су били део његовог краљевства. У том тренутку владар Лангобардског краљевства са седиштем у Павији био је Ариоалд (626-636), аријанац који је претходно био војвода Торина и који је своју жену затворио у манастир. Алеманима је управљао франачки војвода на простору од Стразбура до Аугзбурга. Од Аугзбурга до данашње чешко-немачке границе има око 240 километара.

    Према Псеудо-Фредегаровој хроници, војсци краља Дагоберта коју је прикупио у Аустразији, придружили су се Алемани под војводом Хродобертом и Лангобарди. Војска је 631. године кренула у поход у три колоне. Једна колона, предвођена алеманским војводом Хродобертом, потучена је од Самове војске, на непознатом месту. Колона где су били Лангобарди и део Алемана је потукла Словене, највероватније негде у Јулијским Алпима, где су биле јужне границе Самове државе. Велики број заробљених Словена је тада одведен.
У Аустразији се налазе неколико значајних места као што су Ахен, Келн, Мец, Фулда. Ова источна франачка област се наслања на земљу Полабских Срба (Surbii), па је кнез Срба у долини Лабе и Сале, Дерван, признавао власт краља Дагоберта.

Држава кнеза Сама

     Не можемо да реконструишемо пут Дагобертове колоне али она је, претпостављамо, ишла преко подручја Аустразије долином реке Мајне и тиме избила на границе Полабских Срба и са севера ударила на Самову државу. Други пут којим је могла да иде Дагобертова колона ка Самовој држави јесте реком Рајном, после долином Дунава. Одатле од града Регенсбурга према срцу Самове државе. Аустразијска војска, која је вероватно ишла према срцу Самове државе, данашњој Чешкој, опсела је тврђаву Вогастисбург, где је била бројна словенска војска. Тачна локација ове утврде није још увек утврђена. Сумња се на неколико локација: на село Вогер (код данашњег чешког места Хеб, на самој граници са Немачком), на Микулчице (у јужноморавском крају Чешке), на Девински замак (близу Братиславе), на Фојтсберг (у аустријској Штајерској). Битка је трајала три дана и многи аустразијски војници су страдали од словенског мача. Приликом бекства оставили су све своје шаторе и ствари и отишли кући.
Словени су након победе код Вогастисбурга упадали у Тирингији и друге франачке грофовије много пута. Дерван, кнез Полабских Срба, франачки вазал је после битке код Вогастисбурга је одбацио власт Франака и приклонио се кнезу Саму негде око 632/633. године (Fouracre 2015, 532).

СРБИ НА БАЛКАНУ

Сматра се да се Срби на Балканско полуострво доселили из подручја око реке Лабе, где се данас налазе Лужички Срби. Према историчару Т. Живковићу, који је у свом делу Словени и Ромеји дао хронологију досељавања, Срби су прешли Саву и Дунав и дошли у околину Сервије око 628-629. године, Срби се затим враћају преко Саве и Дунава 630/631. године, стварају у Панонској низији, у периоду 631-634. године, племенски савез са словенским племенима затеченим ту у низији и долазак на данашње просторе 634/635. године (Живковић 2007, 112).
Из овога бисмо извели закључак да је Дерван брат који је остао у долини Лабе и владао Србима који нису кренули на Балканско полуострво.

Литература:

1. М. Антоновић, Наративни извори за историју Европе, средњи век, Београд 2007.

2. Т. Живковић, Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века, Београд 2000.

3.Paul Fouracre, The New Cambridge Medieval History: Volume 1, c.500-c.700, Cambridge 2015.