Неретљански владари илити Паганија у средњем веку

     Кнежевина Паганија, касније позната као Неретљанска кнежевина, била је омеђена реком Цетином на западу и Неретвом на истоку (Јиречек 1952, 74). До реке Цетине на западу ишла је и српска етничка граница (Ћоровић, 1940: 117). Око 822. године у франачким аналима Срби  се помињу као народ који држи велики део Далмације у античком смислу ("Sorabi, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur''), док то потврђује ромејски цар Константин Порфирогенит у свом делу где тачно наводи области насељене Србима.
      Ова српска област састојала се од три жупе (расточке/Растоц, макарске/Мокро и дувањске/Дален) и острва Корчула, Брач, Хвар и Мљет (Ћоровић; 1940, 117, 118). Жупа Расток се налазила најјужније од наведених жупа, око истоименог језара код Вргорца (12 километара од мора), жупа Мокро обухватала је приморје од Вруље (Горња Брела=Врела) до Подгоре са центром у селу Макра код Макарске и жупа Дален је, највероватније, Дувно који је у антици носио име Delminium (ВИИНЈ II, 1959: 35, напомена 110). Острва Хвар, Брач, Корчула и Мљет насељана су у другој половини VIII века и романском становништву на наведеним острвима наметнута је власт до почетка IX века (Љубомировић, 1964: 145-152).

     Бродови Пагана су користили заузетост млетачке флоте око Сицилије 827. и 828. године и узнемиравали бродовље на свом делу Јадрана (Ћоровић, 1940: 127). Око 834. године један посланик са неког неретљанског острва ишао је у Венецију да склопи мир и тада је примио хришћанство (ВИИНЈ II, 1959: 17, н. 28; Rački, 1877: 334). После привременог смиривања опет нападају млетачке бродове 834-835. године. Неретљани 836. заробљавају и убијају млечанске посланике који су се враћали из Беневента. Млечани предузимају велики напад 839. који се завршава миром са Хрватима у месту Св. Мартин код Сплита и миром са Паганима након тога. Мир и савез су потписали са неким Дружаком који је био судија Маријана (Ћоровић, 1940: 129; Т. Живковић, 2012: 16). Због тога што живе у приморској области Пагане су некад звали и Марланима од латинског mare-море. Следеће, 840. године, Млечани предузимају напад на правог вођу Пагана, извесног Људевита. Пагани побеђују Млечане који су имали губитке око 100 људи. Дужд Млечана вратио се без тријумфа над својим непријатељима пре 5. маја 840. године када се десило помрачење Сунца. Навођење различитих вођа код Неретљана допушта се мисао да је у овом периоду било најмање тројица заповедника који су имали засебну територију и политичку организацију. Паганија би се у том смислу, око 840. године, делила на копнену и острвску Паганију.
     Забележено је 846. године и словенско пљачкање лагунског места Каорле близу Венеције. Вероватно се мисли на Словене са далматинске обале. Гусарење Пагана наставило се у друштву са приморским Хрватима и изазвало прекор папе и интервенцију млетачке флоте око 865. године којим је успостављен привремени мир. Чедомиљ Мијатовић сматра да је сукобе Неретљана са Венецијом изазвало не само гусарење него и монопол у трговини сољу, за који се Венеција борила током 9. и 10. века. (Мијатовић 1873, 81) 

      Доласком Василија Македонца (867-886) на трон ромејски изазвало је већу појаву Царства на далматинској обали. Ромејска флота је истерала сараценске лађе из Јадранског мора и друнгарије флоте Никита Ориф позвао је Захумљане, Конављане, Травуњане да учествују у походу на сараценски Бари, што се и десило 869. године. Упадљиво је да Пагани нису учествовали  у том походу јер нису признавали ромејску власт, чак су 871. године заробили папскe легатe који су се враћали са сабора у Цариграду и том приликом одузели им саборска акта. Тада су Неретљани заробили бискупа остијског Доната, Стефана Непија и ђакона Марина (Klaić, 1899: 55). То је изазвало жалбу папе и краља Лудвига II цару Василију који је затим послао флоту под командом Никите Орифа и наметнуо Неретљанима власт Ромеја (Ферлуга, 1957: 69). Сарацени нису одустајали од Јадранског мора па су опустошили 872. неколико далматинских и хрватских градова и на крају ударили на острво Брач које је припадало Неретљанима. Са великим пленом Сарацени су отишли кући (Klaić, 1899: 55). 

     Ипак, ова ромејска акција није спречила даље гусарење Неретљана и млетачки дужд Петар Кандијан кренуо је 887. године са 12 ратних бродова у експедицију. На почетку је имао успеха и искрцао се код Макра и уништио пет бродова Неретљана. Војска млетачког дужда дошла је до Макарске али ту су га Неретљани 18. септембра потукли на води и копну и он је сам изгубио живот. Његово тело остало је у неретљанским рукама и тек га је млетачки трибун Андрија вратио и покопао га у Граду у северној Италији1.

    Пораз код Макарске натерао је Млечане да 7. маја 888. године потпишу савез италијанским краљем Беренгаром уперен против Словена са далматинске обале. Да би омогућили својим трговцима безбедну пловидбу Јадраном Млечани су се обавезали да Хрватима и Неретљанима плаћају новцем годишње слободу пловидбе. 

     У једном тренутку Неретљани су дошли под власт српског кнеза Петра Гојниковића (891-917). То знамо на основу на основу дела цара Константина Порфирогенита где наводи да је Паганија у том тренутку била у саставу државе Петра Гојниковића и да је имао састанак са драчким стратегом протоспатаром Лавом Рабдухом у Паганији око извесне ствари (ВИИНЈ II, 1959: 54). Након тога састанка Петар Гојниковић је збачен са престола и на том месту су се нашли извесно време Павле Брановић, Захарије Прибислављевић док Србија није дошла под Бугарску власт 924. године. Кнез Часлав Клонимировић обновио је Србију 927. и владао је до око 950. године када је страдаоо у боју са Угрима. Није јасно да ли су Неретљани признавали власт кнеза Часлава јер имамо забелешку о експедицији дужда Петра III Кандија против Неретљана који су и даље узнемиравали млетачка пловила. Дужд је послао 948. године 33 лађе гумбаре, али ова експедиција није успела. Изгледа да су након тога Неретљани додали својим поседима и хрватска острва Казу, Вис и Ластово (Ћоровић, 1940: 145).
    Неретљани су наставили са својим гусарским активностима још дрскије и отели 40 Задрана вероватно са намером тражења откупа. Дужд Петар II Орсеоло 26. маја 1000. године покреће велику флоту ради преузимања далматинских градова и гушења гусарских активности. Млетачка флота од 10 бродова хвата 40 неретљанских племића код острва Каза који су кренули из Апулије. Неретљани су овим путем натерани на мир, одрекли су се дажбина које су им плаћали Млечани за слободну пловидбу и дали обећање да неће нападати Млечане ако ослободе њихове трговце. Млечани су пустили све сем шесторице који су остало као залог обећања Неретљана. Острво Корчула на коме су живели Неретљани наставило је још кратко да пружа отпор. Ластово које није припадало Неретљанима наставило је да пружа жилав отпор. Због доброг утврђења и природних одлика повољних за одбрану Млечани су тешко ратовали. Обезбедили су своју победу тек када су острвљане лишили пијаће воде. Ластовци су пристали на предају и њихов утврђени град је разрушен али су становници поштеђени. После ових победа Млечани су успоставили своју доминацију на Јадранском мору. Назив Неретљанска кнежевина постепено се губи и њега је замењивао назив Крајина.

    Бугарски цар Самуило извршио је поход на Далмацију око 1008. године коју је у име Византије чувала Млетачка република. Том приликом војска Самуилова је покорила кнежевину Дукљу, не могавши да заузме Улцињ спалила Котор и Дубровник и продрла све до Задра и вратила се преко Босне и Рашке (Кунчер, 2009: 128-129). Вероватно су се тада Неретљани ослободили притиска Млечана. Ипак, сломом државе Самулових наследника (1018) византијска власт над Неретљанима се вратила, вероватно, све до смрти цара Василија Бугароубице (1025). Више информација о Неретљанима добијамо тек средином 11. века и то захваљујући картуларима манастира Свети Петар.
     Знамо да се неретљански кнез Беригој, кога писар назива rex, помиње се у исправи од јуна 1050. године где  свештеник Јован из Сплита пред њим поклања црквицу светог Силвестра на острву Бишеву (крај Виса) цркви на Тремитима (Barada, 1932: 177, 195; Динић, 1968, 11; Klaić, 1971: 477). У тој исправи Беригој каже за себе да је judex Marioanorum. Чим свештеник из Сплита зове Беригоја као сведока и свог заштитника у овом предмету, можемо рећи да је Неретљанска кнежевина после смрти цара Василија Бугароубице проширила своју власт на Вис.
     Тридесет година касније (1080) у једној исправи помиње се црква и манастир у Селу у Пољичком приморју (између Цетине и Сплита). На том простору неретљанска власт се налазила над селима Тугари, Накле, Срињин, Вукићи и још неким. У повељи се помиње Јаков, кнез Неретљана чији је долазак у Пољичко приморје везан за спор  око куповине манастирског земљишта. Око 1090. или нешто касније јавља се у исправи неретљански владар Славац, који је највероватније наследио свог брата Русина. У тој исправи Петар Црни из Сплита који је поред цркве саградио је и манастир почео да се спори са Тугаринима око поседа на Брдашцу (Monticellum) на које је почео са градњом насеља за манастирске сељаке. Приликом расправе Петра Црног и Тугарана наишао је неретљански владар Славац. Наиме, Славац је ишао заједно са баном Петром из Хрватске до граница своје територије да реши спор који је имао са хрватским тепчијом Љубомиром. Овај спор, вероватно, око поседа између Славца и тепчије Љубомира решавао је бан Петар. Спор Петра и Тугарана решио је Славац тако што је Петар Црни морао да доведе сведоке који би потврдили да је посед на Брдашцу његов. Оно што је неретљански владар Славац рекао то је Петар Црни из Сплита и урадио.
      На основу ових исправа изгледа да су у 11. веку Неретљани проширили своју власт и преко десне обале Цетине све до Жрновнице и унутрашњости све до обронака Мосора (Klaić, 1971: 479).
У једном тренутку хрватско племе Качића населило је Крајину око Омиша (налази се на левој обали Цетине). Највероватније се то досељавање Качића десило за време угарског краља Коломана (1095-1116) који је постао и владар Хрвата након битке на Гвозду 1097. године. Изгледа да је у Омишу столовао кнез а поједини чланови породице Качић били су жупани у Крајини (Рудић, 2006: 155). Са пристанком Византије Млечани су између 1135. и 1145. године заузели острва Брач и Хвар и тиме се опет приближили Неретљанима. У походу из 1165. ромејски војсковођа Јован Дука потчинио је својој власти Далмацију заједно са "народом Качића" (тј. Крајину) "прешавши кроз земљу Срба" (ВИИНЈ IV, 1971: 88). Вероватно су Качићи признавали власт Цариграда онако како су признавали сплитски или трогирски кнез. Омишки кнез, вероватно, од 1167. до 1181. године био је Никола Качић који је признавао власт Ромеја и сарађивао са хумским кнезом Мирославом. Након њега омишки кнез и кнез Хвара и Брача био је Бречко исто из рода Качића али је признавао власт угарског краља Беле III (Majnarić, 2008: 52). Брат Стефана Немање, Страцимир, извршио је напад на Корчулу 1184. године али није успео да је покори и ослободи је потчињености њему. У једном тренутку после одласка Растка Немањића за Свету Гору појављује се као господар Хума велики кнез Петар који је протерао удовицу кнеза Мирослава и њиховог сина Андрију. Уз помоћ великог жупана Стефана Немањића, после 1207, Андрији је враћена земља. Велики кнез Петар је морао да се повуче на територију између Неретве и Цетине (Мишић, 1996: 51). Касније се велики кнез Петар помиње као кнез сплитски који је на то место дошао избором 1223. године. Био је кнез Сплита све до своје смрти 1227. године. Петрово повлачење у пределе између Неретве и Цетине говоре да је у једном тренутку своју власт проширио и на Крајину. Још један пример да је велики кнез Петар имао под својом влашћу подручје Крајине и да је признавао власт Стефана Немањића јесте давање села Живогошћа код Макарске у посед цркви Свете Богородице у Стону од стране краља Стефана. Да није ово село било у поседу великог кнеза Петра и да није признавао власт краља Стефана онда село не би могао краљ да дарује цркви Свете Богородице у Стону.

Извори:

1. Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд 1959.
2. Византијски извори за историју народа Југославије IV, Београд 1971.
3. F. Rački, Documenta historiae Croaticae periodum antiaquam illustrantia, Zagreb 1877.
4. Gesta Regum Sclavorum I, прир. Д. Кунчер, Београд 2009.
5, Joannes_Venetus_Diaconus,_Chronicon_Venetum_Et_Gradense,

Литература:

1. M. Barada, Dinastičko pitanje u Hrvatskoj XI stoleća, Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku L, 1932, 157-198.

2. M. Barada, Topografija Porfirogenitove Paganije, Starohrvatska prosvjeta Vol.II No.1-2 Rujan 1928, 37-54.

3. М. Динић, Повеља кнеза Десе о Мљету, Прилози КЈИФ 28 (1968), 5-16.

4. Т. Живковић, Неретљани-пример разматрања идентитета у раном средњем веку, Историјски часопис 61 (2012), 11-25.

5. К. Јиречек, Историја Срба I, политичка историја, Београд 1952.

6.V. Klaić, Povijest Hrvata I, Zagreb 1899.

7. N. Klaić, Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku, Zagreb 1971.

8. I. Majnarić, Prilog diskusiji o genealoškoj svezi omiških i ugarskih Kačića, Zbornik Odsjeka povij. znan. Zavoda povij. druš. znan. Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, 26 (2008), 49-58.

9. I. Majnarić, Prilog poznavanju roda Kačića u drugoj polovici XII. stoleća, Biobibliographica, 2. Zagreb 2004, 7-37.

10. Љ. Максимовић, О времену доласка Неретљана на далматинска острва, Зборник Филозофског факултета у Београду, 8/1 (1964), 145-152.

11. С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Београд 1996. 

12. С. Рудић, Властела Илирског грбовника, Београд 2006.

13. Ч. Мијатовић, Студије за историју српске трговине XIII-ог и XIV-ог века, Гласник Српског ученог друштва 38 (1873), 79-140.

13. В. Ћоровић, Хисторија Босне, Београд 1940.