Константин Бодин - први цар

 У раном средњем веку српски народ живео је у неколико својих држава - Рашка/Србија и Босна у унутрашњости Хелма, док су у приморју били Дукља, Травунија, Конавли, Захумље и Паганија/Неретљанска кнежевина. У Дукљи после две устанка против ромејске власти долази кнез Стефан Војислав. Њега наслеђује син Михаило који је постао и први српски краљ, највероватније 1077. године. Он је водио активну спољну политику против Византије и под своју власт је ставио Травунију и Захумље. После пораза Ромеја код Манцикерта 1071, подржао је бугарске устанике који су устали због фискалне политике ромејских власти и послао им свог сина Константина Бодина.

Константин Бодин. Дело из 19. века

 Због повезаности Константина Бодина са породицом цара Самуила, наиме његова баба је била унука цара Самуила и кћер дукљанског владара Јована Владимира и Косаре, он је одређен да помогне Бугарима. Заједно са војсковођом Петрилом и триста војника Константин Бодин је октобра 1072. стигао у Призрен где су пристигли и Бугари под Ђорђем Војтехом. Ту је Константин Бодин проглашен за бугарског цара и добио је бугарско царско име Петар, које се користило у династији бугарског цара Симеона. Војску коју је предводио ромејски дука Дамјан Даласен претрпела је снажан пораз од српско-бугарске војске. Након ове победе цар Петар/Константин Бодин је кренуо са војском према северу, према Нишу, док је његов војсковођа Петрило кренуо према југу, на Костур. Међутим, обе војске су биле неуспешне. Чак је цар Петар/Константин Бодин био заробљен у бици код Пауна, на Косову, на зиму 1072. од ромејске војске. Он је као заточеник послат у манастир Светог Сергија и Вакха у Цариграду,  а одатле у затвор у Антиохији одакле га је отац спасио.

Занимљиво је да постоји могућност да је цар Петар/Константин Бодин за време свог кратког царевања, јесен-зима 1072, даровао повељу манастиру Светог Ђорђа код Скопља. Такође, на наличју печата Константина Бодина налазио се лик Светог Ђорђа, а и његов син је такође имао име Ђорђе (посведочено печатом нађеним у Бугарској на коме пише Geor(gius) regis Bodini filius).  

Д. Живојиновић, О цару Петру из повеља Светом Ђорђу Скопском, Историјски часопис LXIV (2015) стр. 43–53.

Т. Живковић, Дукља између Рашке и Византије у првој половини XII века, ЗРВИ 43 (2006), 451-465.

Децембар 1114. Повеља жупана Грда којом потврђује поседе манастиру у Локруму

У овој повељи се жупан Грдо потврђује са својим властелинима, да црква св. Мартина припада бенедиктинском манастиру/самостану на острву Локруму. Припада тзв. локрумским фалсификатима.

Острво Локрум

Anno ab incarnatione nomine nostri Jesu Christi Millesimo centisimo decimo quarto, mense nouembri, indictione septima, regnante rege Georgio fillio regis Bodini. Primo autem anno regnante predicto rege, surrexit Miro de Paris, qui dicebat, quod ecclesia sancti Martini cum omni hereditate sua, quam Boleslauo iudex dedit ad monasterium sancti Benedicti, qui vocatur Lacromono, est propria nostra, et donauit eam iniuste, vm nobis faciendo. Ait eis iudix Gerdo: Verum non dicitis, quoniam ab initio regale fuit terra ipsa et ecclesia, et sunt adhuc homines senes, qui bene sciunt istam rem, videlicet Lampredi monacus, cognomento Belmonette, et Bella uxor Proculi de Cazariza, monaca, filia Thyhaslaue, que fuit soror domino Regi Dabrasluo. Placuit autem ex utraque parte credere ipsorum testium dictis, et iuimus ad Lacromono interrogare, ego Gerdo cum meis consanguineis, et nobiles Ragusii, et de Tribunia. In primis Riccatina Marciuisii filii regis Bodini et iudex Grubessa filius Branislauo, et Drago priore filio Slabbe, et Luccaro priore filio Nicolize, Tepla Formino de Rasbigaleri, Goislauo filio Crossii, Ilenoch, Zanello, Casnazo, Lauatino, Dabraheno zuppano de Comene. Thechomiro setnico de Canali, Svergia zuppano de Tribigna, et Dauid Casnaz de eadem zuppania. Ante ipsorum presentiam interrogaumims predictos testes, et dixerunt: Quia non audiuimus pro certo, quoniam ipsa ecclesia cum sua hereditate semper regalis fuit, et Labezo hereticus per iussionem regibus eam tenebat, et in vita sua tradidit omnia in manibus iudicis Bolislaui, et fecit eum sibi filium, ab illo (quarto) die omnia causa ipsius in potestate predicti iudicis fuit, et-tunc ille dedit ipsam hereditatem ad sanctum Benedictum. Quapropter ego iudex Gerdo, et cum meis suprascriptis consanguines, similiter eam affirmamus, per remedium nostrorum consanguineorum defunctorum et nostro. Hoc factum est et definitum ante presentiam de suprascriptis testibus. Et ego A. abbas suprascriptus scripsi per iussionem domini regis suprascripti.

Извори:
1. I. Kukuljević-Sakcinski, Diplomatički sbornik Kraljevine Hrvatske s Dalmacijom i Slavonijom II 1102-1200, Zagreb 1876, 18-19.

Литература:
1. K. Mitrović, Benediktinci na području Barske nadbiskupije i Kotorske biskupije (9. stoleće - 1571), Kotor 2015.