Након пропасти Српске деспотовине 1459. године српска властела заједно са владарском породицом Бранковића повукла се на просторе Угарске. Тамо су добили поседе јер су били одлични борци против Турака Османлија.
Јелена Бранковић је била ћерка Стефана Јакшића и жена последњег мушког потомка династије Бранковић, деспота Јована Бранковића (1496-1502). Сматра се да су Јакшићи једно време имали у свом поседу Јагодину. Након смрти деспота Јована Бранковића, угарски краљ додељује титулу деспота српског хрватском великашу Иванишу Бериславићу. Деспотица Јелена се удаје за деспота Иваниша Бериславића. Брак није дуго потрајао јер је деспот Иваниш умро 1514. године. Син Стефан Бериславић, као дечак од непуних десет година, понео је титулу српског деспота али је поседима управљала Јелена.
Текст повеље:
Боже велики и вишњи, који се кроз Свету Тројицу славиш, који неприкосновено у свету обитаваш, који си једини бесмртан; господару свих (бића), Господе неба и земље и сваке твари видљиве и невидљиве; (Ти) који седиш на престолу славе и гледаш у дубине беспочетне, невидqиве, несхватљиве, неописиве, неизменљиве; Оче Господа нашега Исуса Христа, великога Бога и Спаса, наду нашу; Он је слика твоје благости, печат раван лику (и обличју) који собом исказује тебе, Оца. Живо Слово, Бог истинит, предвечна Мудрост, живот, просветљење, сила, свет истинит у коме се Дух Свети јавио, истинити Дух; дар усиновљења, залога будућег богатства и почетак вечних блага, животворна сила, извор светости којима свака твар, укрепљена словесношћу и разумом, теби служи и теби, увек присутном, шаље славословља за све што чиниш; тебе хвале анђели, арханђели, престоли, господства, начела, власти, силе, многооки херувими, шестокрили серафими, који непрестано поју гласно славословqе: „Свет, свет, свет Господ Сават! Испуни се небо и земља славе његове." Са овим блаженим силама, Владико, човекољупче, и ја, грешна, вапим и говорим: „Свет си и пресвет и безмерна је величина светиње твоје." Преподобан је у свим делима својим Бог предвечни, који је ради нас грешних сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Богородице, приснодјеве Марије, добротворке и заступнице моје; који је муке претрпео и од удовице примио два новчића и блуднима грехе опростио и разбојника приликом последње исповести прихватио, и онога који је мито примио речју је оправдао; и услишио је мајку своју, преåисту Богородицу и добротворку моју, која се за грешнике молила. Стога и ја пречисту и пренепорочну Мајку твоју и добротворку своју узимам за молитељку пред тобом, Христе Боÿе, како би молитвама њеним прекрилио мноштво грехова мојих. Знам, Владико, знам да ћеш молбе пречисте своје Мајке, добротворке моје, прихватити, јер си постао човек човекољубља и милости ради. Због тога и ја, грешна и недостојна раба твоја, дрзнух се да приложим теби, пресветој и пренепорочној Мајци Бога свога, дар овај за опроштај грехова мојих; да се молиш Сину својему и Богу за нас. Одредих прилог према скромним својим моћима — да дајемо сто дуката сваке године нашем манастиру на Светој Гори, царској великој Лаври пресвете Богородице Хиландарске; да ми се поје параклис и (држи) литургија пресветој Богородици и добротворки сваког уторка и (ставља) прилевак на трпезу; и да будемо помињани на светим службама; а по мојем престављењу да ми се поје кољиво саборно и литургија како је уобичајено за свете цареве и ктиторе.
Писа се ова књига лета 7010 (1502), месеца јуна, једанаестог дана, у Будиму.
У Христу Богу благоверна госпођа Јелена, по милости Божијој деспотица Србљем.
Литература:
1. Гордана Јовановић, О повељи деспотице Јелене Бранковић, Свеске Матице српске грађа и прилози за културну и друштвену историју 49 (2009), 19-26.
