Α идуће године, већ пред крај лета, када путеви за Србију постају најпогоднији за војску која напада, јер тада дрвеће већ почиње да губи лишће, сакупи војску код Ниша. Сазнавши ту да се из Пеоније шаљу снаге Далматима у помоћ, постара се да војска пређе преко земље назване Лонгомир да би се Пеонци, који су напредовали c десне стране, сукобили c ромејском војском. Кад стиже близу Саве одатле заокрену према другој реци по имену Дрина која извире негде одозго и одваја Босну од остале Србије. Босна није потчињена архижупану Срба него народ у њој има посебан начин живота и управљања. Α откуд je дошло да су се Хуни сукобили са Ромејима, одмах ћу објаснити. Беше у народу Далмата неки човек, не знам како му оно би име, брат му беше Белош, a обојица беху виђене личности код Далмата. Taj сe оженио сестром архижупана, и кад се деси да остане, никако не бих умео рећи на који начин, без оба ока, повуче се у Пеонију. Пошто je тамо провео дуго времена, постаде веома одан краљу Гези као човек који je учествовао у његовом образовању и васпитавању од самог детињства. Дугујући због тога Гези захвалност, покушао je да му потчини Далмацију и наговарајући га упорно на то, непрестаним причањем успе да га убеди. Стога Геза, чим je чуо за продор Ромеја у Далмацију, посла снаге Далматима у помоћ. Ово беше узрок непријатељства Ромеја према Хунима. Док je ромејска војска даље ишла, они који су изашли да набаве сточну храну, сусретоше Хуне који су путем пролазили и сукобише сe c њима. Чим je цар o том обавештен, посла протосеваста Јована са војском да притекне у помоћ. И кад дође до битке, Хуни се, поражени од Ромеја, бежећи стуштише до самог тока реке Стримона. Изгубивши ту известан број људи, нагнуше у бекство безобзирце, a Ромеји стално бегунцима беху за петама и кад, стигавши до реке Таре, видеше да нико на њих не иде, сетише се повратка. Α цар постави логор на средини пута који води у Сеченицу и не успевајући да сазна где се налази архижупан, био je све дотле у недоумици, a кад je од заробљених Далмата дознао да они очекују у помоћ хунске снаге које тек што нису стигле, поведе тада напред војску. Све док Ромеји не дођоше до реке Таре ни од куда се непријатељ не појави. A кад тамо стигоше, пре но што je сунце зашло за западни хоризонт, појави се безбројно мноштво добро наоружаних Далмата. Ромеји који ово угледаше, дођоше да то јаве обузети ужасом и страхом. Цар, пак, сасвим тачно погоди да je угледана војска управо она помоћ коју Далмати очекују да ће стићи од Пеонаца, a уједно се у ту сврху послужи уходом Хурупом [se. који рече]: „Сад се Далмати спремају да изненада нападну Ромеје." Наиме, недалеко одатле они беху направили логор. Кад већ убрзо настаде ноћ, ово отприлике смисли. Кад иду у рат, Ромеји имају обичај да, ако где треба да се војска заустави, увече свира труба и то je уговорени знак војницима да ће се и идућег дана остати на истом месту. Како би се дакле заварали они који тај ромејски обичај већ знају, он нареди да се одмах свира, a тајно je сваког стратега понаособ обавестио o својој одлуци и наредио да сваки од њих треба да при сунчеву изласку, наоружавши најодабраније из своје фаланге, мирно стоји и његову наредбу чека. Да би пак остали непримећени, заповеди да оружје прекрију огртачима простих војника. Они тако поступише. Кад се већ раздани, изађе цар c њима из логора као тобоже полазећи одатле ради снабдевања. Стога нареди да напред пође и неколико сасвим ненаоружаних са мотикама и дрвеним лопатама којима обично они који снабдевају војску храном трагају за подземним скровишта жита. Заповеди да они, чим угледају непријатеље да иду на њих, беже све док се не помешају са Ромејима у позадини и тако буду у сигурности. Α да би стратег одмах био обавештен ο оном шта се догађа, нареди да прво наступају двојица, затим на краћем растојању четворица, па шесторица, онда десеторица и даље још више њих, a постројивши и једну другу фалангу стрелаца наложи joj да она c друге стране поће на непријатеље; ако би Далмати заметнули борбу, да беже као малобројнији, a ако их не би нико напао, да остану мирни пред логором. Ово учини да би његови лакше наоружани војницп, ако би далматски одреди почели да беже кад их он са осталом војском буде напао, могли да их стигну и убијају. Они још нису били ни одмакли далеко, a неки извиђачи трчећи дођоше цару и испрекиданим гласом и страшно пребледели рекоше да je веома бројна војска постројена у фаланге на супротној обали реке и то не само домородачка, него и безбројно савезничко многаство, састављено од хунских коњаника па чак и од Халисија који су друге вере него они. Хуни, наиме, исповедају хришћанску веру, a ови се још и сада управљају према Мојсијевим законима и то не сасвим чистим. Рекоше, дакле, да са Далматима заједно војују ови, a уз то и Печенези. Кад цар то чу, побоја се да малобројни Ромеји у претходници не буду опкољени мноштвом и савладани, па стога крену бржим кораком, терајући такође и стегоношу да га прати; a кад овај поче да се спорије креће јер му се коњ уморио, цар сам узе стег и убрзано продужи и стигавши на неко узвишеније место, даде непријатељима да јасно виде и њега лично и стег. У међувремену стигоше и стрелци до реке и стајаху насупрот Далматима. Дуго су и једни и други мирно чекали не отпочињући битку. Кад се појави царев стег, Далмати одступише од моста и пружише Ромејима могућност да их гађају. Приметивши то (стајао je наиме, негде горе, као што je peчено, посматрајући развој догађаја) цар и сам појури као да са њима жели да пређе реку. Јер беше он увек, као што сам често истицао, на неки демонски и натпросечно храбар начин одушевљен за ратне окршаје. A Далмати, гоњени од мале групе војника, бежаху ипак све док не западоше у неко беспуће. Вративши се одатле, наиђоше право на ове [se. ромејске гониоце] и у насталом сукобу паде их неколико на обема странама. Уочивши цареву присутност, Далмати почеше поново да се растурају, a Ромеји, стално гонећи оне који су бежали, многе и Пеонце и ове [se. Далмате] побише. Тада Грдеша и Вучина, веома угледне личности код Далмата, допадоше Ромејима у руке. Α цар je изнад свега желео да му се навуче његов оклоп. Пошто je утрошио за то извесно време (пратиоци који носе тај оклоп не беху у близини), деси се да су неке ромејске војне старешине, међу којима беху Гифард и Михаило по надимку Врана као и многи други људи способни да самостално делају и вешти да воде војску, гонећи непријатеља заметнули борбу у неком непроходном и непрокрченом честару и тако запали у очевидну опасност. Јер су се Далмати, видевши да су се ови удаљили од осталих Ромеја, били окренули и супротставили им се. Они дакле беху у таквом положају. Α цар, ставивши најзад на себе оклоп, опуштених узда појури према њима и затекавши их густо збијене на једном месту, јавно их изгрди и оштро прекори пребацујући им кукавичлук и непознавање ратне вештине. А онда су се они правдали природом земљишта и дебљином снежног наноса, он пође напред и нареди им да га прате. Убрзо им се придружи и остала ромејска војска. И док они беху у покрету, непријатељска заседа неочекивано искочи и нападе на лево крило Ромеја. Али кад цар увиде да je малобројна, процени да се не вреди враћати. Јер стално je без заустављања журио даље не би ли како успео да зароби или самог архижупана или оног који je тог дана веома храбро заповедао Пеонцима. Они који су били у заседи ништа вредно помена не учинише и поново се растурише. Учествујући извесно краће време у гоњењу цар остави оне око себе, пошто опази да су се већ преморили и узевши своја два рођака, од којих je један био Јован Дука a други онај што се оженио ћерком севастократора Андроника, такође Јован по имену, a по надимку Кантакузин, крену са њима на непријатеља. Ови [непријатељи] га препознаше по оклопу (јер je сав био богато опточен златом) и нарочито се уверивши по високом и лепо развијеном стасу (доиста je личио на хероје — јер се одликовао изванредном вештином јахања као и спретношћу да влада оружјем оберучке), бестидно нагнуше у бекство. Прича се да je он [se. цар] нападајући оне који беже, једним ударцем копља обарао на земљу по петнаест непријатеља. У збрци и метежу, наиме, они су срљали без икаквог реда и међусобно се сударали. Збацивши на земљу њих четрдесет, остале растера и док су бежали стално их удараше c леђа мачем и копљем. Тада се догоди и овако нешто: један од оних који je претходно од цара био погођен копљем, поврати се од пада (наиме, није био смртно рањен) и трком се несрећник даде у бекство. Кад у близини спази цара, исука мач и устреми се да га прободе. Цар га пак, удари ногом у груди, сруши на земљу и задавши му једну приметну рану крај ока, остави га. Осетивши да се коњ већ уморио под теретом оклопа, a како није желео да се повуче, нареди Кантакузину (он je једини од пратилаца јахао уз цара) да крене напред и заметне борбу са варварима да би их тако и сам, док буду заузети њиме [se. Кантакузином], могао да стигне. И постиже циљ. Наиме, приближивши се непријатељу што je брже могао, Јован стаде да удара архижупана Вакхина по плећима желећи да га прободе копљем. Међутим, не би кадар да то учини јер се супротстављао оклоп. И овај [se. Вакхин] се окрену, и спази да су му за петама два човека. Били су то цар и онај други Јован [se. Дука], кога већ споменух. Пошто он [se. Вакхин] прикупи око себе седморицу својих, ступи у окршај са Кантакузином и настаде борба прса у прса. И кад варвари почеше са разних страна стално да пристижу, Кантакузин се нађе у крајњој опасности и да га цар, стигавши у непосредну близину, не избави из невоље, мислим, да je мало недостајало да овај човек постане жртва варварског мача. Али ни сам цар не би ван опасности. Ценећи, дакле, да ће, уколико се сам супротстави седморици који окружаваху Јована, створити могућност да остали, на броју већ до тристотине, нападну обојицу, сматрао je потребним да прво ступи у окршај са мноштвом. Јер било je вероватно да ће, пошто се ови повуку, узмаћи и они што окружују Јована. Подбоде коња и појури у средину. Али, смерајући да једног од њих погоди копљем, промаши га. Јер, док се варварин тамо амо клатио, празно копље му пројури крај бока. После тога ступи [se. цар] c њиме у борбу изблиза. A сам Вакхин и они око њега спазивши то, напустише Јована тамо и устремише се на цара. Призор беше пун страве. Али цар баци копље и исукавши мач који му je висио са стране жестоко je на њих насртао непрестано задајући и примајући ударце, док се читава битка, пошто се остали растурише, не сведе на њега и Вакхина — човека изузетно храброг и телом претерано големог. После дужег окршаја Вакхин замахну мачем и удари по лицу цара, али није могао да пробије заклон на кациги причвршћен изнад очију. Толико je био јак ударац да су колутови чврсто се утиснувши у месо, дуго остављали трага. Међутим, цар одсече мачем варварину руку и предаде га нећаку живо желећи да поново крене на непријатеља. Али оба Јована [se. Дука и Кантакузин] и варварин Вакхин одвратише га од намере. Наиме, овај заробљени варварин се претварао да je добронамеран. Показујући му своју косу на глави тиме му je некако давао на знање да ће га пресрести велика војска. У овој борби Кантакузин изгуби два прста на једној руци. Цар водећи око четрдесет непријатељских заробљеника, стиже у логор. Тада се сети онога кога je оборио и окрзнувши га поред ока, на пољу оставио; споменувши тај знак, тражио га je y логору; он ту доиста беше па препозна победника и би од њега препознат. Ускоро дођоше у логор посланици архижупана тражећи да му се недела забораве. По царевој наредби убрзо стиже и сам човек [se. архижупан] држећи се смерно и понизно. Примивши молитеља, цар му опрости кривицу. A овај се мало придиже са земље где je, ничице се бацивши, пред царевим ногама лежао и заклетвама зајамчи оно што je било уговорено уверавајући да ће за сва времена бити потчињен Ромејима. Он je пристао да ће, ако би цар ратовао на западу, учествовати са две хиљаде војника, a ако се води војна у Азији, да ће поред три стотине, које je раније слао, послати још две стотине. Завршивши успешно c тим, цар се врати у Цариград.
Нема коментара:
Постави коментар