Свентовит/Световид

Свентовит/Световид је "био бог богова" прибалтичких Словена, али бог рата и победе и покровитељ над летином (Лома 2002: 201). По хрватском историчару Натку Нодилу Световид је био врховни бог Словена (Нодило 1981: 19). Посвећен му је био храм и идол у Аркони на острву Рујан близу обале данашње Немачке. Уживао је огромно поштовање не само код Рујанаца него и код удаљених словенских племена. О томе сведочи "Словенска хроника" из пера Хелмолда од Босауа: "међу многобројним словенским боговима господари Световид (Zvantevith), бог земље Рујана. То је онај Бог, чија су прорицања најизвеснија. Други богови су поред њега тек полубогови. Да би му и нарочиту пошту указали, приносе му, по обичају, на жртву сваке године по једног хришћанина, кога одређују коцком. Сем тога слаху му сваке године из свију словенских крајева разне дарове за жртву. Нарочито обожавају и поштују храм овога бога; не допуштају да се у њ олако куну, нити да се приступ у њ умрља ма чим и у самом рату. Са свију страна области долазе ту Словени, да им се прориче, и шаљу штогод за жртву. Трговци који долазе у ову земљу, не могу ни продати ни купити што, ако нису принели на жртву штогод скупоценије од своје робе. Тек после ове жртве, они могу обавити своју трговину" (Leže 1984: 73, 74). Примањем хришћанства, највероватније је замењен Светим Видом.

Збручки кумир посвећен Световиду

Као и неки други словенски богови представљен је као вишеглаво божанство (његов кип имао је четири главе на једном врату) и имао коња који му је посвећен и помоћу кога се гатало. Такође, била му је посвећена чета од триста коњаника и коњ за кога се веровало да га сам бог јаше ноћу. Карактеристични атрибути овог божанства су: коњ, побила, вранац, (Петровић 2000:96) мач, застава, бојни знакови у лику орла (Лома 2001: 485,486)
Да ли је Свентовит/Световид хтонично или соларно божанство тешко је рећи. Према А. Ломи (Лома 2002: 205) култ Свентовита био је соларно-аграрног карактера, усредсређен на четири кључне тачке кретања Сунца (зимска краткодневница, летња дугодневница и обе равнодневнице). Другог становишта су писци Српског митолошког речник (Кулишић 1970: 278) који наводе да је Световид балтичких Словена у основи је хтонично божанство, ноћни коњаник, али уједно и ратно божанство. Световид је ноћу изјахивао ради борбе са непријатељима. Бели коњ којег био јахао био би ујутру прекривен блатом.  У народној песми Војевао бели Виде описује се повратак белог Вида после ратовања, где се помињу и Видови коњи што је један од атрибута Световида. У овој песми бели Вид је ратник против сила таме (црни Угри).

Војевао бели Виде, коледо !
Три године с клети Турци
А четири с црни Угри.
Каде Виде с војске дође,
Седе Виде да вечера.
Стаде громот, Стаде тропот
Око двора Видојева.
Ал' говори бели Виде:
„Изиђ', љубо, те погледај,
„Шта је громот, шта је тропот
„Око двора Видојева.“
Кад изиђе верна љуба,
Коњи му се копитају,
Радују се господару,
Да је скоро с војске дош'о;
И голуби с крилма бију.
Радују се господару,
Да је скоро с војске дош'о.

Топониме повезане са словенским божанством Световидом можемо наћи широм јужнословенских земаља: Свети Вид при Птују, Шентвид надомак Љубљане (посведочено 1262. као plebanus Sancti Viti), Видова гора (на острву Брачу), Видовица, Сутвид (на Биокову код Макарске), Сувид на Динари, Сутвид (између Крке и Цетине), капела Св. вида на острву Пагу, Видојевица (планина код Прокупља), Видовача (село југозападно од Прокупља), Видогоште у Моравици (назив посведочен у османским пописима), Видово брдо код Новог Пазара и Звечана, Витанце (у општини Деспотовац), Видово код Параћина (посведечено у повељи кнеза Лазара из 1371), Видовачки кључ (топоним надомак села Доње Видово), Витошевац (село у општини Ражањ), Витош (поток у селу Витошевац), Витковац (село североисточно од Краљева), Вита Крушка (врх у општини Власотинце), Видлићево крајиште (на Старој планини), Видлич (планина источно од Пирота), Витомирица (североисточно од Пећи, у Метохијској подгори), Витојевачко острво - Витојевачки атар (у општини Рума), Видово село код Дрвара, Видуша планина (на тромеђи општина Требиње, Љубиње и Гацко), Велики Витао (врх у северној Црној Гори), Витолиште (50 км јужно од Прилепа), Витолишка река (општина Прилеп), Витоша (планина у Бугарској)...

Приказ сваке стране Збручки идол 

Црква посвећена Светом Виду налази се у месту Горњи Сегет код Трогира у Хрватској и датира с краја 12. и почетка 13. века.

Црква Св. Вида у Горњем Сегету код Трогира. Тragurium.blogspot.com/crkva-sv.vida-u-segetu-gornjem

1. J. Belaj,Templari i ivanovci na zemlji svetog Martina, Dugo Selo 2007,
2С. Васиљев, Словенска митологија, Србобран 1928.
2. Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Београд 1970.
3. L. Leže, Slovenska Mitologija, Beograd 1984.
4. А. Лома, Пракосово, Београд 2002.
5. Р. Новаковић, Стримон, Струмен и Заструма, Историјски часопис 25-26 (1978-1979), 239-248.
6. N. Nodilo, Stara vjera Srba i Hrvata, Split 1981.
7. P. Skok, Slavenstvo i romanstvo na Jadranskim otocima, Zagreb 1950.
8. Словенска митологија, енциклопедијски речник, редактори С. М. Толстој, Љ. Раденковић, Београд 2001.
8. А. Цермановић, Д. Срејовић, Лексикон религија и митова древна Европа, Београд 1992.