Добре везе са угарском успостављене су у 12. веку када се српска принцеза Јелена Вукановић удала за угарског престолонаследника и потоњег краља Белу, а њен брат Белош је задобио високу титулу војводе, затим и бана. Белош је титулу бана хрватско-славонског носио преко 13 година (1144-1157). Од 1145. јавља се са титулом палатина. У Угарској је палатин био особа која је замењивала краља у битним пословима током краљевог одсуства или неспособности за вршење дужности. Рашки велики жупан Белош је постао највероватније око 1162. године али се кратко задржао на том месту.
 |
| Поређење Студенице, Богородице Градачке и Белошеве опатије. |
Остатак живот Белош је провео у Угарској на поседима који су му се налазили у Срему. Саградио је велелепни бенедиктински манастир посвећен светом Стефану Првомученику. Папа Иноћентије III у писму калочком надбискупу из 1198. помиње овај манастир и његово богаство. Био је дугачак 34,25 метара, што је 4,5 метра дуже од цркве Богородице Градачке у Чачку, од кога је ужи за пола метра. Овај манастир се налази на локалитету Градина у Новом Раковцу (општина Беочин). Манастир је доживео разарање па је на његовом месту саграђен рефугијум Домбо/Домбово. Археолози су открили остатке срушене романичке базилике и остатке храма у готичком стилу сазиданог на истом месту. Манастир је изгледа пострадао у првој половини 13. века, затим опет крајем прве половине 15. века.
 |
| Обележено је место где је изграђен Белошев манастир и Баноштор, место које је приложено манастиру |
1. Ј. Магловски, Белошава опатија архиђакона Стефана - рефугијум Домбо и Баноштор, Византијски свет на Балкану, Књ 1, Београд 2012, 77-95.
Нема коментара:
Постави коментар