Шта је све олакшало Словенима да продру на Балканско полуострво?

       Словени су током 6. века проширили своје области на северу од Балтичког мора до на југу планинског венца Карпата и средњег и доњег Дунава, на истоку до Волге а на западу Лабе (Елбе). Поставићемо два питања. Прво шта је натерало Словене да крену у сеобу и шта је омогућило Словенима да продру на Балканско полуострво?

1) Настанак. Култури поља погребних урни, која се простирала широм Европе, припадала је лужичка култура (археолошке културе често добијају називе према местима где су откривене, у овом случају то су словенске Лужице, у источној Немачкој). Она се у последњим вековима другог и током прве половине I миленијума пре нове ере простирала између горње Лабе на западу, Висле на истоку и области северно од средњег Подунавља. Средином 6. века пре нове ере племена поморске културе са Балтика се спуштају на територију племена лужичке културе. Тако се на простору између Висле и Одре формира култура звонастих погребних посуда (од V до II века пре нове ере). У том периоду Словени настају као самосталан етнос.

      Око 400. године пре нове Келти долазе у Шлезију и Малопољску и долазе у контакт са Словенима и почиње њихово мешање. Тиме настаје нова, пшеворска култура и простирала се од Одре на западу до Буга на истоку. Поред Словена и Германи су чинили пшеворску културу, тј. њен западни део. Ново померање Келта у 3. веку пре нове ере проузроковало је стварање нове зарубињецке културе у Припјатском Полесју, средњем и горњем Подњепровљу. Становништво зарубињецке културе шири се до реке Десне и Јужног Буга зато што Сармати одлазе на запад. Припадници зарубињецке и пшеворске културе су се мешали на простору Подњепровља и Јужног Буга и то је резултирало директним мешањем зарубињецке културе у словенску етногенезу. Од II до V века наше ере зарубињецку културу замењују черњаховска култура и кијевска култура. Черњаховска култура развијала се у пространој области која се само делимично подударала са зарубињецком културом, а захватала је простор од Карпата на западу до десних притока реке Доњец на истоку, и од средњег тока Дњепра на северу до Црног мора на југу. Кијевска култура обухватала је област северног дела средњег Подњепровља и јужни део горњег Подњепровља и тока реке Десне. Поред сличности са зарубињецком черњаховска култура показује утицај пшеворске културе, али и иранске и трачке елементе.

Шта је олакшало Словенима продоре на Хелм 

Шта је допринело Словенима да лакше продиру на Балканско полуострво?

1) РАТОВАЊЕ ВИЗАНТИЈЕ НА ДВА ФРОНТА

Цар Јустинијан (527-565) је покушао да поново да успостави Римско царство. У том циљу кренуо је да осваја варварске државе настале на тлу Западног римског царства. Осим тога био је приморан да води ратови и на истоку, са Персијским царством. 

ИБЕРИЈСКИ РАТ 526-532.  Вођен  је од 526. до 532. године између Византије (Источног римског царства) и Персије око превласти над краљевином Иберијом, која се простирала у источним и јужним деловима данашње Грузије. Велику победу ромејска војска забележила је 530. године код Даре када је 25 000 ромејских војника под командом Велизара поразило 40 000 персијских војника.

ВАНДАЛСКИ РАТ 533-534. Прва на мети је била држава Вандала у северној Африци. Војсковођа Велизар кренуо је јуна 533. године са 10 000 пешака и 5 000 коњаника у рат против Вандала. Рат је окончан до марта 534. године када се вандалски краљ Гелимер предао византијском војсковођи.

ГОТСКИ РАТ 535-554. После завршетка операција против Вандала Ромеји су одмах следеће године кренули у рат против Острогота у Италији. Тај рат је потрајао 19 година и поприлично је изморио византијску војску. Да не би било изненађења Ромеји су заузели до 536. године Далмацију која је припадала Остроготима. Освајање Италије је брзо ишло тако да је скоро цело Апенинско полуострво до 540. године било у рукама Ромеја. Тада крећу проблеми јер је остроготски краљ постао Тотила који је своје сународнике повео у победоносне походе, док су Персијанци следеће године кренули у рат против Византије. Ипак, до 554. године Остроготи су поражени а Византија је заузела Италију и Далмацију.

РАТ ОКО ЛАЗИКЕ 540-562. вођен је око Лазике, области на источној обали Црног мора (данашња Грузија) између Византије и Персије. Персијски владар Хозроје I прекршио је вечити мир успостављен 532. године. На то је вероватно утицала посета остроготског посланства која је Хозрују ставили до знања да ће следећа земља за напад после Остроготске краљевине бити Персија. Са својом војском продро је у византијску Сирију, разорио је Антиохију чије су зидине биле јако оштећене земљотресом из 525/526. године. Акције Персијанаца селе се у Јерменију, Иберију и Лазику (у исто време воде се борбе Ромеја у са Остроготима у Италији). Цар Јустинијан (527-565) повећањем данка Персији (5000 фунти злата плус 500 фунти за сваку годину) осигурао је примирје на 5 година које је два пута било продужавано до 562. године када је успостављен чврст мировни споразум на 50 година. Ромеји су морали да плаћају 30 000 златних номизми годишње.

ВИЗАНТИЈСКО-ПЕРСИЈСКИ РАТ 572-591. Рат је започео 572. године интервенцијом византијске војске на страни Јермана који су подигли устанак против персијске власти. Византија је хтела да поврати утицај у Јерменији јер су јој фалили искусни ратници. Као и ранији ратови, и овај рат је углавном био ограничен на гранична подручја у којима ниједна од страна није била у стању стећи трајну надмоћ нити у потпуности победити свога противника. Грађански рат у Персији је Ромејима омогућио да 590. године интервенишу у корист новог краља Хозроја II и мировним уговором стекну персијски део Јерменије (591). Хозроје II постао је штићеник ромејског цара Маврикија (582-602). 

ПОСЛЕДЊИ ВИЗАНТИЈСКО-ПЕРСИЈСКИ РАТ 602-628. Цар Константин Тиберије (574-582) истрошио је и последњу номизму коју је оставио цар Јустина II (565-578). Да би надоместио тај дефицит, његов наследник Маврикије је предузео строге фискалне мере и смањио издатке за војску, што је довело до чак четири побуне. После побуне подунавских трупа против цара Маврикија и његовог убиства 602. године, нови владар Ромејског царства постао је официр војске из Подунавље Фока. Одмах након тога Хозроје II кренуо је у рат против Ромеја. Више од две деценије ратовало се у Египту, Меоспотамије, Леванту, Малој Азији, Кавказу, Анадолији и пред зидинама Константинопоља (велика опсада Константинопоља од стране Словена, Авара и Персијанаца 626. године). Велики пораз Ромеји су доживели код Даре 605. године у горњој Месопотамији што је уздрмало режим цара Фоке. Незадовољство режимом цара Фоке подстакло је побуну у Картагинском егзерхату где се побунио егзарх Ираклије Старији. Ираклије Млађи октобра 610. године на челу очеве флоте преузео је власт у Константинопољу и погубио Фоку. Персијанци код Антиохије 613. године поразили су царску војску и заузели Сирију, Палестину и Египат између 614. и 619. године. Аварско-словенски упади довели су 614. године до пада Салоне, престонице ромејске провинције Далмације. Ипак Византија је успела да победи Персијанаце у кључној бици код Ниниве 627. године. Након тога избила је побуна у Персији и збачен је Хозроје II и доведен на власт његов син Кавад II који је направио мировни споразум са Византијом.

Византијско-персијски ратови

Ратови цара Јустинијана за обнову Римске империје довели су до тога да ромејска војска око 600. године спадне на цифру од 150 000 војника. У време његових наследника војска на Балканском полуострву бројала је око 15 000 војника, док су најбољи војници били послати на источни фронт.

2) ЈУСТИНИЈАНОВА КУГА 541.

Ова епидемија бубонске куге избила је по византијском историчару Прокопију 541. године у граду Пелузијуму у византијској провинцији Египат. Престоница Царства Константинопољ снабдеван је житом и Египта. Тако је бубонска куга дошла до престонице и у граду, по Прокопију, односила по 10 000 људи дневно. Модерни историчари сматрају да је то претерано и да је умирало око 5 000 људи дневно на врхунцу епидемије. Сматра се да је страдало између 20% и 40% становника Константинопоља и 25% становништва Царства. Куга се враћала током сваке генерације до 750. године и сматра се да је у периоду између 541. и 750. године страдало 50% или 60% становника Европе.

Разни аутори сматрају да је куга изазвала демографску кризу у Византијском царству коју су продубили ратови, непријатељски походи и глад.

Прокопије из Цезареје каже: "Напротив, кад је наишла куга која је захватила читав цивилизован свет, а нарочито Ромејско царство, и покосила већину сељака, и кад су због тога, као што се могло очекивати, имања остала напуштена, цар према сопственицима ове земље није показао нимало милости."

Настављач комеса Марцелина је 543. године записао: "тешки је помор уништио је италске земље, Оријент и Илирик исто су тако били погођени."

Правци епидемије куге у Ромејском (Византијском) царству у VI веку

3) ЗЕМЉОТРЕСИ. Северни Илирик је 518. године погодио разорни земљотрес у коме је разрушено 24 града у провинцији Дарданији, међу којима и Скопље (Скупи) и Доклеја у провинцији Превалис. Катастрофални земљотрес погодио је Антиохију маја 527. године када је усмртио око 250 000 људи. Феничанску обалу погодио је земљотрес 551. године одневши 30 00 живота само у Бејруту. Током 557. године Константинопољ је три пута погодио земљотрес и то током априла, октобра и децембра. Најтежи земљотрес је погодио Константинопољ 14. децембра 557. године када је оштетио зидине града и нанео штету куполи цркве Свете Софије и усмртио велики број становника. 

Ови фактори омогућили су Словенима да несметано да упадају преко Дунавског лимеса и пљачкају балканске провинције Ромејског царства. Године 550. једна група Словена је презимала на самој територији Царства без узнемиравања. Коначно насељавање Словена на Балканско полуострво треба ставити почетком владавине цара Ираклија.

2ултура поља погре#н) урн прострала се 'ро$ ,вропе од горњег тока Лоаре%