Рим и Цариград - црквени сукоби у VIII веку

Године 711, на цариградски престо попео се Филипик Вардан који је био намењен монофизитизму. Ипак, није хтео да успостави монофизитизам него је био бранилац монотелитизма. Одбацио је одредбе VI Васељенског сабора и монотелетизам је постао једино дозвољено вероучење. У Риму је оваква политика наишла на отпор. Обавештавајући папу да је постао цар, Филипик је послао "вјерују" у монотелитском духу и своју слику папи. У Риму је цар Филипик доживео бојкот. Није спомињан у црквеним молитвама нити при датирању повеља нити при је његова слика кована на новцу. Папа је наредио да се у цркви Светог Петра постави слика свих шест црквених сабора јер је цар уништио слику VI Васељенског сабора.  За време владавине царева из династије Исавријанаца дошло је до великог сукоба између Рима и Цариграда због култа икона. Наиме, 726. године Лав III (711-741) је први пут иступио против култа икона и покушавао да убеди народ у погрешност поштовања икона. Поред противника у народу и европским темама, противник је био и римски папа Григорије II. Ипак, папа Григорије II није хтео да раскине везе са Цариградом, те је смиривао антиромејске активности у Италији (наравно, и због опасности од Лонгобарда). Цар Лав се није мирио па је окупио скупштину виших црквених и световних достојанственика (силентион) који је донео иконокластички едикт. Овај едикт доживео је осуду на сабору у Риму који је сазвао папа Григорије III, наследник Григорија II. Одговор цара Лава био је да затвори легате папе Григорија III. Тим потезом повећан је јаз између Рима и Цариграда.

Ромејско царство 718-814.

Након Лава III, на власт долази његов син Константин V, исто противник култа икона. Следеће године (742) избија побуна Артавазда, шурака младога цара Константина V, који се прогласио за цара. Ова побуна је завршена новембра 743. победом Константина V и ослепљивањем Артавазда и његових синова на Хиподрому. Константин V морао је непрестано да води борбе против Арабљана и Бугара и био је још већи противник икона његов отац. Успех на Балкану и Истоку, није довео до успеха и у Италији. Лангобарди су 751. године освојили Равену и срушили Равенски егзархат и тиме ромејски ослонац у Италији. Папа Стефан II брзо је нашао новог савезника у виду будућег франачког краља Пипина Малог и тиме је папство окренуло леђа Ромејском царству. Цар Константин V је у црквеном погледу начинио један историјски догађај, Илирик и хеленизовану јужну Италију је ставио под надлежност Цариградске патријаршије. Црквеним сабором 754. године, на коме је учествовало 338 епископа, осуђен је култ икона.
Цара Константина V наследио је његов син Лав IV (775-780), који није био велики иконоборац. Одустао је од Константиновог максимализма и антикалуђерског правца. Њега је наследио син Константин VI, а пошто је он био малолетан власт је узела царица Ирина, његова мајка. За време њеног намесништва враћен је култ икона. Ипак, папа Хадријан је 781. године престао да помиње цара у булама (Пеинтер 1997: 56). Мајка цара је на крају преузела власт и постала једини владар на престолу 797. године. Смиривање тензија између Рима и Цариграда није уродило плодом после обнављања култа икона у Ромејском царством. Римски папа је захтевао да му врате јурисдикцију над Илириком и јужном Италијом, да се престане са употребом титуле "васељенски патријарх". Ништа од тога Цариград није урадио и Рим је наставио савез са Францима. Папа Лав III је крунисао за цара Карла Великог на Божић 800. године у цркви Св. Петра у Риму. Тиме је настао дубоки проблем који ће изазвати каснији расцеп у хришћанској цркви.