28. јули 1330. године - Битка код Велбужда

На данашњи дан 1330. године српска војска под вођством краља Стефана Уроша III Дечанског (1321-1331) поразила је бугарску војску. Византијски цар Андроник III и бугарски цар Михајло Шишман склопили су савез уперен против Србије. Две савезничке војске требале су да се споје и нападну Србију. Бугарски цар Михајло Шишман је овај поход започео, према речима Даниловог настављача, "хвалећи се да ће поставити свој престо у држави његовог отачаства" (мисли се на државу краља Стефана Дечанског). Да би то предупредио, српски краљ кренуо је у сусрет бугарској војсци правилно схвативши да отуда прети највећа опасност. У српској војсци су поред 13 000 домаћих војника били још 2 000 каталанских и немачких војника, док су Бугари имали 12 000 војника и 3 000 најамника Татара. Српска војска се окупила на поље Добриче на левој обали Јужне Мораве, преко пута села Мрамора и ушћа реке Нишаве, одакле су кренули долином реке Ветернице ка Врању. Српске чете су одатле дошле до Нагоричана и наставиле до данашње Криве Паланке. Краљ Стефан Дечански је ту вероватно сазнао да се цар Михајло Шишман налази код града Землн на Струми и да његова војска пљачка тај крај. Према подацима да је бугарски цар четири дана пљачкао крајеве око Велбужда без супростављања и да се петог појавио краљ Стефан Дечански, онда се може закључити да је пут од Добричког поља до Велбужда за српске чете трајао пет дана. Преговори између две војске су вођени у циљу добијања времена. Краљ Стефан Дечански чекао је властелу која је каснила а цар Михајло Шишман сакупљао је храну за своју велику војску.

Стефан Душан убија бугарског цара, детаљ иконе Стефана Дечанског са житијем, крај 16. века 

Сукоб се одиграо у суботу, 28. јула 1330. године, код места Велбужд (данашњи Ћунстендил). Српска војска је, после једнодневног примирја, извршила силовит напад на неорганизоване бугарске трупе. Она је била постројена у две борбене линије, коњица напред а пешадија позади. Војску у центру је предводио млади краљ Стефан Душан док је остатак водио краљ Стефан Дечански.  Бугарски цар је покушао да сакупи и организује своје војнике, али кад је уведео да је то немогућа мисија дао се у бег. Данилов настављач пише да је млади краљ Стефан Душан на челу најамника правио нечувену пометњу и панику у бугарским редовима. Сам бугарски цар је страдао у боју, док су његове трупе претрпеле велике губитке.

За српску средњовековну историју ова битка је од велике важност. Након ње српска држава остварила је превласт на Балканском полуострву и остварила излаз на Егејско море и одлучујући утицај у Македонији. Бугарска је сведена на подручје између Дунава и Марице, док је Ромејско царство страховало за свој опстанак.