Јорданес о Словенима и Антима

     Поред ромејских извора, о Словенима сазнајемо и из неколико латинских извора. Један од тих извора је De summa temporum vel de origine actibusque Getarum, скраћено Гетика, дело Јорданеса, писано око 551. године. Писац Гетике био је секретар код magistra militum Гунтикиса, који је био сестрић аланског вође Кандака. Јорданес је прво био аријанац, да би затим приступио правоверју. У спису Damnatio Theodori из 551. помиње се Iordanes episcopis Crotonensis који се може довести у везу са писцем Гетике. Као епископ Кротона у Брутији (д. Калабрија) Јорданес не би био много удаљен од манастира Виваријум, који је основао Касиодор, писац дела Историје Гота које је користио Јорданес за своју Гетику. 

Iordanes Gothus, De origine actibusque Getarum (Fragment) Manuscript Summary: Along with Heidelberg, Universitätsbibliothek Pal. lat. 921, this fragment from the Fulda Abbey Scriptoriumconstitutes one of two documented manuscripts of the Getica by Jordanes, written in a (continental) Anglo-Saxon minuscule; it is not, however, a part of the last leaf of Pal. lat. 921, which has been missing since the beginning of the 19th century. Along with Palermo, Archivio di Stato "Codice Basile" and Rome, Biblioteca Vaticana Ottob. lat. 1346, and together with Pal. lat. 920, this remnant of a leaf is among the oldest text witnesses of the Getica. It could be a part of a manuscript by Jordanes that had been attested in Fulda until the middle of the 16th century.

     Нама је Јорданес важан као извор за словенску историју. За Словене Јорданес каже: "Ови људи као што смо рекли на почетку наше листе или пописа народа, премда потичу од једног народа, сада носе три имена,  а то су: Венети, Анти и Склавени" (XXIII, 85), "иако су њихова имена распршена између разних кланова и места, ипак се углавном називају Склавенима и Антима" (V, 59), "пребивалиште Склавена протеже се од града Новиодунума до језера званог Мурсијанус до Дунава, и на северу све до Висле. Они имају мочваре и шуме за своје градове. Анти, који су најхрабрији од ових људи живећи у кривини Понтског мора, простиру се од Дунава до Дњепра, река које су удаљене једна од друге више дана путовања" (V, 59).

    О борбама Гота са Антима Јорданес је оставио запис: "Али не волевши да остане под владавином Хуна, он (остроготски краљ Винитар) се повукао мало од њих и настојао је да покаже његову храброст тако што покренуо своје снаге против земље Анта. Када их је напао, био је поражен у првом сукобу. Затим је храбро и, као страшан пример, распео њиховог краља, по имену Боз (Бож), заједно с његовим синовима и седамдесет племића, и пустио да њихова тела да висе да би удвостручио страх оних који су се предали" (XLVIII, 121)."

     О Венетима Јорданес каже: "У оквиру ових река лежи Дакија, окружена од стране високих Алпа као круном. Близу њиховог левог гребена, који се нагиба према северу и на почетку извора Висле, многобројни народа Венета пребива, заузимајући велико земљиште" (V, 59), затим наставља наведени део о народу који иако је распршен углавном називају Склавенима и Антима. Након тога Јорданес пише о сукобу Гота и Венета: "После убиства 119 Херула, Eрманарик такође подиже оружје против Венета (XXIII, 84)".

     На латинском: Introsus illis Dacia est, ad coronae speciem arduis Alpibus emunita. iuxta quorum sinistrum latus, qui in aquilone vergit, ab ortu Vistulae fluminis per inmensa spatia Venetharum natio populosa consedit. quorum nomina licet nunc per varias familias et loca mutentur, principaliter tamen Sclaveni et Antes nominatur. Sclaveni a civitate Novietunense et laco qui appellatur Mursiano usque ad Danastrum et  in boream Viscla tenus commorantur: hi paludes silvasque pro civitatibus habent. Antes vero, qui sunt eorum fortissimi, qua Ponticum mare curvatur, a Danastro extenduntur usque ad Danaprum, quae flumina multis mansionibus ab invicem absunt. (V, 62, 63)

     Nam hi, ut in initio exspositionis vel catalogo gentium dicere coepimus, ab una stirpe exorti, tria nunc nomina ediderunt, id est Venethi, Antes, Sclaveni; (XXIII, 89)

     ...,tamen aegre ferens Hunnorum imperio subiacere, paullum se subtrahens ab illis suaque dum nititur ostendere virtute, in Antorum fines movit procinctum, eosque dum adgreditur prima congressione superatus, deinde fortiter egit regemque eorum Boz nomine cum filiis suis et LXX primatibus in exemplum terroris adfixit, ut dediticiis metum cadavera pendentium geminarent. (XLVIII, 121)

Извори:

1. М. Антоновић, Наративни извори за историју народа Европе, средњи век, Београд 2007.
1. The Gotic History of Jordanes, prev. Čarls Kristofer Mierov, Prinston-London 1915.
2. Iordanis, Romana et Getica, prev. Teodor Momsen, Berlin 1882.

Линкови:

1. http://www.forumromanum.org/literature/jordanes/intro.html
2. http://www.harbornet.com/folks/theedrich/Goths/Goths1.htm#X02
3. The Gotic History of Jordanes in English version; Internet Archive
4. Iordanis, Romana et Getica in Latin version (1882)

Богатство краља Вукашина у Дубровнику

     После смрти цара Стефана Душана 1355. на српски престо дошао је његов син Урош. Као владар цар Урош се показао као врло слаб, те је 1365. године за савладара узео великаша Вукашина Мрњавчевића. Убрзо су се савладари разишли и краљ Вукашин је наставио своју политику.

Краљ Вукашин, фреска из манастира Псаче (осликано између 1365. и 1371. године)

     Вероватно. коју годину уочи битке на Марици и своје смрти, краљ Вукашин је одлучио да док дубровачког властелина остави депозит од 295 литара финог сребра. Пошто се ради, највероватније, о дубровачкој литри, овај депозит (поклад) би имао 96,73 килограма сребра. Преведено у дубровачке гроше поклад је имао вредност од 5 600 дубровачких гроша.  Поклад је поверен дубровачком властелину Павлу Барабићу који је трговачким везама био повезан са Призреном и са призренским трговцем Богданом Киризмићем, протовестијером краља Вукашина. Вероватно је било и остављено упутство како треба поделити поклад након његове смрти. 

     После Маричке битке и смрти краља Вукашина и брата му деспота Угљеше поклад је остао у кући Павла Барабића. Након смрти Павлове, априла или маја 1374. године, туторима наследника Павловим обратио се протовестијер или логотет Вукашинове удовице, Дабижив, са жељом да прегледа рачуне депозита. Тада је Дабижив примио 30 дуката из поклада за своје трошкове. Дубровачка општина је пре новембра 1374. преузела од извршилаца тестамента Павла Барабића 5000 перпера из Вукашиновог поклада и сачинила нотарску исправу коју су чували Павлови наследници.

Енглески сандук за чување драгоцености из 14. века. Има типичан облик са куполастим врхом, гвозденом бравом и носачима, везаним гвожђем. Дужине 680 мм, 430 мм висок и 320 мм широк.

     Вукашинови синови, Андрејаш и Дмитар, су средином 1394. године дошли у Дубровник тражећи своје делове поклада. Општина и Павлови наследници су завршили на суду око плаћања Мрњавчевићима. Суд је донео одлуку да је вредност Вукашиновог поклада 5 605 перпера (295 литара х 19 перпера вредео је литар) и да наследници Павла Барабића имају да надоместе разлику од 561 перпера и 9 гроша. Андрејашу и Дмитру Мрњавчевићу исплаћено је 374 перпера и 6 гроша док је за њиховог брата Марка Краљевића остављено 187 перпера и 3 гроша. Дмитар се опет појавио у Дубровнику августа 1399. године тражећи и Марков део (Марко Краљевић погинуо је маја 1395. у бици на Ровинама не оставивши наследника). Општина је одлучила да Дмитру исплати Марков део под условом да докаже да Марко нема наследника и да се обавеже да исплати Марков део ако би се појавио неко захтевајући Марков део.

Литература:

1. С. Ћирковић, Поклад краља Вукашина, Зборник Филозофског факултета XIV-1 (1979), 153-163

1344. Битка код Стефанијане

     Савез између краља Стефана Душана и Јована Кантакузина окончан је априла 1343. године, када је Јован Кантакузин ушао у Верију и напустио табор српског краља. Поред Верије Кантакузин је запосео још неколико тврђава, добио подршку властеле из Тесалије и тиме ојачао своју позицију у царству Ромеја. Напуштање савеза изазвало је краља Стефана Душана да промени страну и да подржи легитимног цара Ромеја Јована V Палеолога.

Борба тешко наоружане српске пешадије. Фреска из манастира Лесново, 1341. година

     Кантакузин је зато морао да тражи подршку емира Умура, господара Смирне у Малој Азији. Војска емира Умура је прешла преко мора и опљачкала околину Солуна и на јесен 1343. дошла до Тракије, где је нападала градове верне цару Јовану V Палеологу заједно са Кантакузиновом војском. Од помочи Кантаказуну емир Умур је морао да одустане због окупљања бродова и војске хришћанске лиге. Бродови Републике Венеције, кипарског краља Хуга IV од Лузињана, витезова са Родоса и папе Климента VI кренули су на пролеће 1344. године пут Смирне. Умур је повео војску назад, у Малу Азију, али нису се вратили сви његови војници. Латински бродови су маја 1344. године попалили селџучке бродове код полуострва Лонгоса. Морнари су се склонили на копно намеравајући да се пробију до Херсона и пређу у Малу Азију. 

Битка код Стефанијане одиграла се недалеко од Бешичког језера на северу Халкидикија

   Добивши обавештење о стању селџучких морнара краљ Стефан Душан је одлучио да пошаље војводу Прељуба да се сукоби са њима. Селџучки морнари, који их је било око 3 100, видевши српску војску повукли су се у оближња брда код града Стефанијане. Српски ратници су сјахали са коња и пешке почели потеру уз брдо тешко се крећући због тежине оклопа и оружја. Селџуци су брзо кренули према остављеним коњима и до којих су брзо стигли јер нису имали оклопа. Користећи српске коње Селџуци су напали српску војску и већину побили док се су се остали разбежали по брдима.

Реконструкција: 1. српски лаки коњаник; 2. бугарски лаки коњаник; 3. српски витез

     Битка код Стефанијане вођена у другој половини маја 1344. године, у оквиру Грађанског рата у Византији између два цара Јована, била је прва битка Срба и Турака на Балканском полуострву, која се завршила српским поразом.

Литература:

1. Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, Стефан Душан, краљ и цар 1331-1355, Београд 2005.

2. Историја српског народа I, Београд 1981.

Брусно, легендарно место рођења Доброслава/Стефана Војислава

         О деловању кнеза Стефана Војислава знамо на основу ромејских извора и непоузданог Летописа попа Дукљанина. У овом тексту занима нас место његов рођења Брусно.

          По ЛПД-у отац Стефана Војислава био је Драгимир, стриц кнеза Јована Владимира и господар Травуније, а мајка му је била кћер Љутомира, жупана Рашке. Након убиства Драгимира на острву Свети Гаврило код Котора, мајка Стефана Војислава кренула је трудна са кћерима у Рашку код оца. Међутим, њен отац Љутомир је преминуо па је са својом мајком кренула у Босну код ујака својих. На том путу се породила у месту Брусно у жупи Дрина. На рођењу је добио име Доброслав и био је подизан у Босни све док није одрастао (вероватно до узраста од 15 година). Након тога био је послат у Дубровник код своје родбине где се оженио нећаком цара Самуила. 

Брусна, легендарно место рођења Доброслава/Стефана Војислава

Изгледа да Доброслав може се повезати са Стефаном Војиславом јер ромејски писац Кекавмен назива Стефана Војислав Травуњанином Србином. Према ЛПД-у отац Доброслава био је кнез Травуније што би одговарало овом називу Травуњанин Србин. По једном виђењу пуно име име Стефана Војислава је Стефан Доброслав Војислав као што је бугарски цар имао пуно име Роман Гаврило Радомир. Према Тибору Живковићу Доброслав и Стефан Војислав су полубраћа и то Доброслав из другог брака са ћерком рашког жупана, док је Стефан Војислав био из првог брака и рођен у Травунији почетком последње деценије 10. века.

Брусно је вероватно село Брусна, 10 км источно од Фоче у Републици Српској. Према попису из 1991. године Брусна је имала 348 становника.

Гордосервон, град Срба у Малој Азији

        После 615. године Словени отпочињу насељавање Илирика након слома ромејског лимеса на Дунаву и Сави (Живковић, 2000: 97). Срби су у периоду после слома аварско-словенске опсаде 626. године прешли Дунав и населили се западно од Солуна. Сеоба на Хелм се највероватније одиграла у периоду између 629/630. и 632. године (Живковић, 2002: 198). Већ 631/632. Срби одлазе из Сервије и враћају се преко Дунава да би се вратили у домовину на Лаби (Живковић, 2002: 200). Један део, вероватно, је остао у пределима Сервије.

Пресељење Словена из околине Солуна у Битинију (Мала Азија). У Битинији се налази Гордосервон

    Током 691/692. одржан је Пети/шести или Трулски сабор у царској палати Труло у Цариграду. У документима тог сабора помиње се епископ "Гордосервона" у провинцији Витинији у Малој Азији. Овај назив града у на малоазијском полуострву углавном се у историографији повезује са Србима. Изгледа да је у једном тренутку цар Јустинијан II са великом групом Словена из Солунске области преселио у Малу Азију и Србе из Сервије. Пошто у актима Шестог васељенског сабора из 680/681. нема помена епископа Гордосервона, значи да је до пресељења Срба у Малу Азију дошло у периоду између 680/681. и  691/692. године (Коматина, 2014: 41). Још прецизније, цар Јустинијан II покренуо је 687/688. војну акцију против Бугарске и Склавиније која је резултирала пробојем царских трупа до Солуна и наметањем власти Словенима у околини тог града. Те Словене цар сели 688/689. године у Малу Азију у тему Опсикион. Вероватно тада долази до пресељења Срба из Сервије у Малу Азију.

Литература:

1. Душан Т. Батаковић, Нова историја српског народа, Београд 2000.

2. Историја српског народа I, Београд 1981.

3. P. Komatina, Settlement of the Slavs in Asia Minor during the rule of Justinian II and the bishopric ΤΩΝ  ΓΩΡΔΟΣΕΡΒΩΝ, Београдски историјски гласник  V (2014), 33-42.

4. Т. Живковић, Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века, Београд 2000.

5. Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу (600-1025), Београд 2002.