СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Блог који се бави историјом Срба у средњем веку

среда, 20. мај 2020.

Битка на Дриму 1283. године

Доласком на власт Милутина 1282. године српска држава је започела агресивнију политику према Ромејском царству. Српска војска је направила продор до Скопља и краљ Милутин је својој држави прикључио оба Полога, Овче поље, Пијанец, Злетово и Скопље. 
„Милутинова победа над Татарима“, литографија Анастаса Јовановића (1817-1899) из 1852.
„Милутинова победа над Татарима“, литографија Анастаса Јовановића (1817-1899) из 1852.

Зет ромејског цара Михајла Палеолога био је татарски кан Ногај који је свом тасту послао 4.000 коњаника за борбу против тесалијског владара севастократора Јована Анђела. На почетку похода, 11. децембра 1282. у Тракији, преминуо је цар Михајло Палеолог а његов син и наследник Андроник II је одустао од похода на Тесалију и послао Татаре на српску државу да би је опљачкали и тиме ослабили. 
Предео западно од Призрена са селима уз реку Дрим, где је могла да се деси битка на Дриму
Предео западно од Призрена са селима уз реку Дрим, где је могла да се деси битка на Дриму

Ромејска војска заједно са татарским одредом кренула је на српску државу и продрла до Липљана и Призрена на почетку 1283. године. 
Од главнине ромејско-татарске војске другим путем је кренуо један татарски одред који је покушао да пређе набујалу реку Дрим. О томе је архиепископ Данило II оставио запис:
И пошто су завојевали на те крајеве, и према толикој њиховој множини и сили, не учинише велике пакости отачаству овога благочастивога, но се опет вратише у државу своју. И тада се један део њихов народа татарскога одлучи да дође на реку звану Дрим, који беше веома надошао, тако да се нико није могао усудити да га пређе. И ти нечастиви видевши с оне стране реке где се на једном месту збегло мноштво народа, као несите звери устремише се на стадо Христово, и уздајући се у снагу коња својих, уђоше у њега (у реку Дрим). А вода нагло подигавши се, потопи многе од њих. А који су од њих хтели да пристану на обалу, такови засипани и убијани оружјем, опет се враћаху и скончаше у таквој реци, и погибоше од свога безакоња. И ту ухвативши самога старешину њихова званога Чрноглави, и одрезавши му главу украшену драгоценим бисером, и натакавши је на копље, донесоше благочастивоме краљу као нарочити дар. 
Из писања Данила II види се да су Срби користили лукове и стреле у одбрани збега (такови засипани и убијани оружјем), а знајући то доба, сигурно су имали копља и мачеве. 

Фреска из манастира Жича

Фреске из манастира Грачанице /1321/ 

Фреске из манастира Грачанице /1321/




недеља, 17. мај 2020.

Битка у Морачи 1102. године

    Краљ Константин Бодин из владарског рода Војислављевића успео је да око своје матичне области окупи и остале српске области. Од оца, краља Михаила му је остала Дукља, Травунија и Захумље. Својом борбом против Ромејског царства својој држави је придодао Рашку и Босну, а највероватније је имао и Неретљанску област. У Рашкој је поставио као своје вазале жупане са свог двора, Вукана и Марка, а у Босни, кнеза Стефана. 
Битка у Морачи, 1102. године. Неке тврђаве у Дукљи, почетак 12. века
Битка у Морачи, 1102. године. Неке тврђаве у Дукљи почетком 12. века

    После смрти краља Константина Бодина 1099. године настао је метеж око наслеђивања. Уместо његовог сина државу је наследио краљев брат Доброслав. Према Летопису попа Дукљанина и пре владавине краља Константина Бодина било је проблема приликом наслеђивања. Земља је била у рукама владарске породице чији су чланови владали као удеони кнезови и чију би осионост само чврста рука владара спречавала да се побуне. Краљ Доброслав је почео да се понаша лоше према народа, а синови Бранислава, сина краља Радослава, су на подстрек ромејског цара Алексија Комнина дошли у Драч. Други син краља Радослава, Кочапара, је отишао код рашког жупана Вукана да би направио савез са њим против краља Доброслава. Жупан Вукан је пристао и њих двојица су са војском кренула према Дукљи. Колико војника су могли да сакупе савезници је тешко питање. Након пораза на Тари 1150. године (а 48 година након ове битке) велики жупан Урош II је ромејском цару морао да шаље на његов позив 2000 војника. Вероватно можемо да помислимо да су скупили више од 2000 војника. Ишли су "Горским путем" од данашње Подгорице, преко Колашина и Брскова даље на север. Пут прати реку Морачу. 
    Краљ Доброслав је прикупио војску и кренуо им у сусрет. О тим дешавањима пише у Летопису попа Дукљанина: 
    "Дошло је до битке у Дукљи на реци која се зове Морача. Војска краља Доброслава је делом страдала а он сам је заробљен. Затим, пошто су Кочапар и Вукан послали краља Доброслава у оковима у Рашку, дошли су и заузели Зету и похарали су велики део Далмације. Вукан је после тога отишао у Рашку, а Кочапар је остао у Зети."
     Место битке не можемо тачно одредити. Знамо да се догодила на реци Морачи (у Дукљи) која је дугачка 99,5 км и која је у горњем делу брза планинска река. Према Летопису попа Дукљанина област Дукљу је чинило 9 жупа, од којих се само једна налази у континенталном делу (Горска). Жупа Горска се налазила код Медуна и то на путу Дукља-Медун-Плав. Само место Медун се налази 13 км североисточно од данашње Подгорице. По овоме можемо да помислимо да се битка догодила негде северно од Подгорице на реци Морачи.
     Последице ове битке су заробљавање краља Доброслава и долазак Кочапара, унука Радослава, на престо Дукље. 
Родослов Војислављевића, делимичан
Родослов Војислављевића, делимичан

Мач са Пирлитора, средина или друга половина 12. века
Мач са Пирлитора, средина или друга половина 12. века; потиче из западноевропских радионица, али украс на сечиву припада византијском кругу



Литература и извори:

Д. Кунчер, Gesta Regum Sclavorum I, Београд, Никшић 2009. 

Т. Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Београд, Никшић 2009. 

Група аутора, Историја Црне Горе I, Титоград 1967.

Г. Шкриванић, Путеви у средњовековној Зети, Гласник Српског географског друштва 51-1 (1971), 75-85.

среда, 06. мај 2020.

18. септембар 887. Битка код Макарске

У раном средњем веку српске земље су обухватале и јадранско приморје. Од реке Бојане до реке Цетине формиране су Дукља, Конавли, Травунија, Захумље и Паганија. Последња наведена српска област, Паганија, простирала се од реке Неретве до реке Цетине и обухватала, поред три жупе у приобалном делу, и неколико средњодалматинских острва.
Битка код Макарске 887. године између Венецијанаца и Срба Неретљана
Становници Паганије/Неретљанске кнежевине поред пољопривреде и рибарства бавили су се једним уносним и опасним занимањем - гусарањем. Неретљани су користили сагене са 40 људи и кондуре са 20 људи. Сагена је могла имати 16 или 18 весала, по 8 или 9 на сваком боку и 2 до 3 јарбола, уз која су се разапињала крсна једра. Главно је једро увек било крсно, а на предњем косом јарболу и на крменом разапињала су се троугла латинска једра, називана тако да би се нагласила разлика од четвртастог једра са севера. Троугаоно једро лагано је за руковање и омогућује напредовање уз ветар у цик-цак линији. Служиле су и као ратни бродови, са круништем на прамцу и крми. Кондура је била дугачка 8-9 метара (веће кондуре су биле дугачке 12-15 метара), широка до 2,5 метра (веће кондуре до 3 метра). Кондура по своме облику спада у уске бродове, те се користила као брза весларица, а у случају повољног ветра подизало би се четвртасто једро и тада се функција паралелних гредица на дну мења и оне постају стабилизатори брода.
Кондура средње величине
Нападали су ромејске а и млетачке бродове. Негде око 829. један посланик Неретљана је у Венецији склопио мир који је био краткотрајан. Неретљани са острва су 836. заробили неколико венецијанских бродова и побили посланике који су били на њима. Венецијански дужд направио мир 839. године са Дружаком, кнезом Неретљана са острва. Следеће, 840. године, Венеција је напала Неретљане и том приликом није остварила успех изгубивши више од 100 људи. Неретљански бродови су долазили све до града Копар (Карпул), у данашњем Словеначком приморју, кога су опљачкали 846. године.
Сви ови догађају натерали су венецијанског дужда Петра Традоника да крене августа 887. са флотом од 12 бродова (navibus) право на Неретљане. Не можемо тачно да одредимо коју врсту бродова је користила млетачка морнарица. Напоменућемо да су венецијански мајстори 852. године успели да саграде брод по угледу на византијску chelandion, који је у 10. веку могао да превезе између 108 и 160 људи. Ромејски дромони 9. века могли су да имају до 50 веслача (у времену пре Македонске династије) и до 200 војника. Ово би значило да је дужд имао 2400 војника. Са својом војском искрцао се код данашње Макарске и натерао Неретљане у повлачење, а пет неретљанских бродова је уништено. Међутим, Неретљани су познавали свој терен, брзо су реорганизовали своје снаге и извршили противнапад. Победили су Млечане и на копну и на мору и 18. септембра 887. године убили дужда Петра Традоника и седам његових војника, док су се остали дали у бег, тако да је тело дужда остало у рукама Неретљана. Последице овог поразу су биле да је Венеција морала да плаћа данак Неретљанима за слободу своје трговине на Јадранском мору.

Извори, литература, линкови:

1. Iohannis Diaconi, Chronicon Venetum et Gradense, MGH SS VII, ed. G. H. Pertz, Hannoverae 1846.

2. Т. Живковић, Неретљани - пример разматрања идентитета у раном средњем веку, Историјски часопис 61 (2012), 11-25.

3. J. Pryor, E. M. Jeffreys, The Age of the Dromon: The Byzantine Navy ca 500-1204 (The Medieval Mediterranean), Leiden, Boston 2006.

4. C. Zuckerman, On the Byzantine Dromon (with a Special Regard to De cerim. II, 44-45), Revue des Études Byzantines 73 (2015), 57-98.

Линк: 8 Byzantine Empire Era Shipwrecks Excavated in Turkey, 2014. у једном делу Цариграда (Истанбула) ископано је 37 остатака различитих бродова од 5. до 11. века


понедељак, 20. април 2020.

Битке краља Константина Бодина (1081-1099)

Константин Бодин је био један од најмоћнијих и најживописнијих раносредњовековних српских владара. Владао Дукљом од 1081. године када је умро његов отац, први краљ српски, Михаило Војислављевић. Пре ступања на престо учествовао је у походима свога оца.
Битке краља Константина Бодина Војислављевића
Краљ Михаило је пружио помоћ устаницима Ђорђа Војтеха и послао им свог сина Константина Бодина са 300 својих људи. У Призрену су бугарски представници прогласили Константина Бодина за цара и променили му име у Петар. Дука теме Бугарске Нићифор Карантин, окупио је трупе под својом командом и спремао се да крене на Призрен, када му је стигао наследник на функцији Дамјан Даласин. Изгледа да Дамјан Даласин није поштовао свог претходника и његове сараднике јер извори говоре да им се по доласку ругао и називао их кукавицама. У таквом расположењу ромејска војска је кренула према Призрену и ту заметнула бој са Србима. Како ромејски извор каже: "И наста страшна битка и још страшнији пораз Ромеја". У тој бици код Призрена 1072. погинули су многи Ромеји и велики број њих је заробљен дука Дамјан Даласин, као и војсковођа Лонгивардопул, вероватно заповедник норманских најамника.
Следећа битка уследила је брзо и то током зиме. Бугарски војсковођа Ђорђе Војтех позвао је Константина Бодина да крене на Скопље јер су ромејски војници проводили дане безбрижно. Кренуо је са војском Константин Бодин из Ниша у децембру према Скопљу али ромејска војске се припремила и пресрела Бодинове трупе код Пауна, у јужном делу Косова поља. Ромејска војска је до ногу потукла Бодинову војску и заробила га.
Те исте године октобра месец, као ромејски вазал, морао је да се придружи ромејској војсци у нападу на Нормане који су се искрцали код Драча. Нормански војсковођа Роберт Гвискард желео је да освоји Цариград и Драч му је био прва станица. Започео је опсаду града, али појавила се ромејска војска на челу са царем Алексијем Комнином. Заједно са њим је био и краљ Константин Бодин са својом војском. Када је отпочела битка 18. августа, победа је била ближа Ромејима али су Нормани ипак успели да однесу превагу. Војска краљ Константина Бодина која је требала да уђе у битку у одлучујућем моменту остала је по страни. О томе ромејска принцеза Ана Комнина пише: „а и сам Бодин узмиче не борећи се; овај се, наиме, био наоружао и, распоредивши своју војску у бојни ред, тога се дана држао као онај, који ће можда убрзо, према склошвеним уговорима, помоћи цару. Пажљиво je чекао, како изгледа да, ако сазна да je победа превагнула на аутократорову страну, нападне и сад Келте; a ако не, да се уздржи од борбе и потом повуче. Тако размишљајући као што се обелоданило из оног што je учинио, и сазнавши тачно, да су Келти победили, не ушавши уопште у борбу, врати се кући".

Мозаик Св. Вакха из манастира Неа Мони на острву Хиос, око 1045. године
Може се видите мач у корицима

Битке краља Константина Бодина

петак, 03. април 2020.

Срби у антици по Н. Жупаничу и А. Ломи

Писање најраније српске историје је изузетно тешко. Осим неколико извора за рани средњи век који обликују наше схватање наше раносредњовековне историје, за Србе у античко доба имамо свега пар помена. 
Нико Жупанич (1876-1961) се бавио истраживањем дела Плинија и Птоломеја још 1924. године. Он је међу племенима које је Плиније Старији (23–79. нове ере) у свом делу Naturalis historia спомињао око Меотског језера (Азовско море) и Кимеријског Босфора препознао Србе и одредио им простор где би они могли живети. У питању је простор између ушћа реке Дон и ушћа реке Кубан, тачније од реке Кирпили до реке Челбас. Ипак, ако би Срби морали да живе више источније, ка унутрашњости, од наведеног простора, ту би се налазили у средњем току Кубана (око најсеверније окуке Кубана).
Према александријском географу Клаудију Птоломеју (око 100-170. нове ере) Срби (Serbi) су насељавали простор између Керауниских планина (северног огранка источног Кавказа) и реке Ра (Волге) заједно са Оринејима и Валима. Птоломејево писање локализовало би Србе у степи између Куме и Волге. Нико Жупанич сматра да Птоломејеве податке треба сагледати тако да Срби живе на простору средњег Кавказа, у северној Иберији, у сливу реке Арагви. Ова река настаје од Тетри Арагви (Бели Арагви) и Шави Арагви (Црни Арагви) на падинама Кавказа и дуга је 112 км.
Према томе Нико Жупанич извлачи закључак да су Срби кавкаски староседеоци и да се у једном тренутку, вероватно у 2. веку пре нове ере или у 1. веку пре нове, у станишта код Кубана један део Срба је остао, други прешао на јужне падине Кавказа, трећи део отишао са Сарматима преко Дона до Карпата или Дунава, Висли, Одри, Лаби (Елби). Такође, Н. Жупанич сматра да су антички писци забележили име Срба у кавкаским пределима (Кубан, Иберија и Колхида) у различитим варијантама Serbi, Serrei, Serri, Sirachi, Seraci, Siraceni. Наводи да је тако владар Сираха из првог века нове ере, Зорсинес, био први познати српски владалац у опште. Већ у 4. веку нове ере, Нико Жупанич сматра, да су се Срби налазили на Ердељским Карпатима, које Амијан Марцелин (око 325/335. - око 400) назива montes Serrorum.
Академик Александар Лома се такође слаже да је могуће да су се Срби преселили током првог миленијума нове ере из Поволжја или Приазовља најпре у лево поречје Дњепра, одакле су продрли даље према Лаби (Елби). Такође, А. Лома се слаже да порекло тих античких Срба није словенско него скитско-сарматско (у језичком смислу иранског порекла). Док су стигли на Балканско полуострво Срби су се већ пословенили. У делу "О церемонијама" цара Константина Порфирогенита помиње се племе Сербан на подручју Кавказа,  за које А. Лома сматра да би могли бити они Срби из прицрноморских степа, који нису отишли за Подњепровље већ на Кавказ.
 Сматра се да је један део Срба остао на Карпатима (као што сматра Нико Жаупанич). Податак тим о источним Србима јавља нам се код цара-писца Константина VIII Порфирогенита (913-959), који је писао и о балканским Србима. Наиме, у Спису о народима помиње се и племе Séribioi међу источнословенским племенима, које Александар Лома чита као Србји. Такође, арабљански путописац и историчар Ал Масуди (896-956) оставио је помен источно словенског племена Surbīn. Из овога је изведен закључак да је током 9. и 10. века постојао јак племенски савез Срба на словенском истоку.
Срби у антици
Литература:

1. Н. Жупанич, Срби Плинија и Птоломеја, Београд 1997: Изворник Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу поводом тридесетпетогодишњице научног рада од пријатеља и сарадника, ур. Павле Вујевић, Београд 1924, 555-589.

2. А. Лома, Неки славистички аспекти српске етногенезе, Зборник Матице српске за славистику 43 (1993), 105-126.

понедељак, 09. март 2020.

Словенски гроб из Хостомице (Теплице, Чешка)

Словенски гроб из Хостомице (Теплице, Чешка) у коме се налази скелет човека који је био висок око 161 цм. Вероватно из 9. века.



Литература:

петак, 06. март 2020.

1172. Битка код Равног

Током 1171. године саксонски и баварски војвода Хенрих Лав из породице Велфа је одлучио да крене за Свету земљу. На пут је кренуо јануара 1172. са око 1200 војника и између 300-800 додатне пратње (укупно између 1500 и 2000 ходочасника). Кренувши из својих земаља спуштали су се низ Дунав и дошли до Браничева, који је припадао Ромејима. Даље су ишли пешака и запрегом кроз Бугарску шуму, а када су коњи почели да умиру од умора, напуштене су запреге и најнужније потрепштине пребацили на коње. Тако су стигли до Равног (данашње Ћуприје) која се налазила у сред шуме. Како Арнолд од Либека записује становнике града су чинили Срби, који су "номинално" признавали власт Цариграда.
Битка код Равног између Срба и војске војводе Хенриха Лава Велфа
Историчар Милош Благојевић је сматрао да је жупан Вукан успео да крајем 11. века прошири власт на подручје леве обале Велике Мораве. У време проласка војводе Хенриха Лава у  Србији је на власти био велики жупан Стефан Немања који је на то место дошао 1166. године. Он је ушао у рат који је Млетачка република почела са Ромејским царством марта 1171. и том сукобу на страни Венецијанаца придружила се и Угарска. Током 1172. године чете великог жупана Стефана Немање су вршиле напад на Цариградски друм. Ипак, рат се завршио победом Ромејског царства над савезницима. 
Посланик цариградског двора, који је ишао заједно са експедицијом војводе Хенриха Лава, је био истеран из Равног због наговарања да се учесници експедиције пусте у град. Исто тако је прошао и немачки посланик.
Како је хроничар забележио Немци су пројахали поред Равног и улогорили се крај једног потока у издуженој удолини, имајући са десне стране планине, а са леве густо купиново шипражје.   
Предео јужно од Равног (Ћуприје) где има неколико потока где се могла догодити битка. Ипак, треба напоменути да је Морава мењала свој ток, као и остале реке и потоци
Око поноћи Срби, који су живели у околини, су извршили напад стварајући велику буку. Били су подељени у четири одреда. Немци су се одмах пробудили и дограбили оружје и пружили отпор. Срби су имали предност због фактора изненађења и захваљујући томе успели су да заузму табор епископа Конрада из Вормса, изасланика цара Фридриха Барбаросе. Срби су током напада на епископов табор користили стреле премазане отровом које су усмртиле једног витеза и двојицу слугу епископових. Да би спасио епископов табор војвода Хенрих Лав је послао 20 витезова. Напад Срба на Немце је заустављен јер су Срби грешком убили свог заповедника и то балистом! Немци су били опрезни и чекали су јутро да крену даље према Нишу и Цариграду. Иако су их локални становници целог дана пратили до борби није дошло. До Цариграда је војвода Хенрих Лав стигао без већих проблема и тамо је провео Ускрс 1172. године.
Балиста
Извори:

Литература:

М. Благојевић, О земљишту радње Немањине, Стефан Немања-Свети Симеон Мироточиви. Историја и предање, Београд 2000, 68-74.

Историја српског народа I, Београд 1981.

P. Lock, The Routledge Companion to the Crusades, London - New York 2006.

В. Орбовић, Средње Поморавље од V до XII века, Корени X (2016), 17-28.

А. Узелац, „Чувај се Белијалових синова и отровних стрела !“ – Поморавље у другој половини XII века , у: Стефан Немања иТоплица (тематски зборник), ур. Д. Бојовић,Ниш, 2011, 97-107.