СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Блог који се бави историјом Срба у средњем веку

понедељак, 17. фебруар 2020.

1154. Битка у околини Требиња

Негде око 1150. године Борић је постао бан Босне уз помоћ Угарске. Успео је бан Борић да 1154. године заузме Захумље и тиме постао сусед Дубровника који се налазио под ромејском влашћу. Исте године, 1154, је дошло до сукоба између Угарске и Ромејског царства, а бан Борић је учествовао као угарски вазал. Бан Борић предводио је део војске у нападу на Браничево али морао се повући. Рат између Угарске  и Ромејског царства је завршен 1155. године, али бан Борић је на јесен 1154. године покушао да победи Дубровник, који је признавао власт Ромејског царства, због сукоба босанског епископа и дубровачког архиепископа, како нам преноси дубровачки хроничар Мавро Орбини.
Битка се догодила негде у околини близини града Требиње. Дубровнику су у борби против бана Борића, помогли градови под ромејском влашћу Котор, Пераст, Улцињ и неки други како наводи сам Орбини. Дубровник са својим савезницима је прикупио 6.750 војника, док је бан Борић имао више од 10.000 војника. Податак о броју војника бана Борића сматрам претераним јер Дубровчани нису чекали да дође бан Борић до њих него су кренули према његовој земљи и стигли до Требиња. Обично када имате мање војника не тражите невољу и не идете на непријатеља. 
Како било, битка се догодила, и захваљујући Мавру Орбинију имамо опис тока саме битке у којој су Дубровчани са савезницима победили:

    Борић је 1154. године дошао с војском и похарао дубровачку земљу, а нарочито места у Жупи дубровачкој. Не задовољивши се тиме, спремао се да дође и следеће године, држећи за сигурно да ће му поћи за руком да заузме град Дубровник и сасвим избрише дубровачко име. Кад су Дубровчани добили вести о томе, нису остали скрштених руку, већ су и они сакупили војску да му се одупру. Град Улцињ им је послао у помоћ 200 војника под заповедништвом Николе Кервића; из Котора је дошао Петар Болица с 400 људи, а 150 врсних ратника Пераштана довео је Милош Шестокрилић. Тада Дубровчани, уз помоћ ових и неких других, сакупише војску од шест хиљада бораца, све по избору војника. Ту војску дубровачки сенат је ставио под заповедништво Миха Доминика Бобаљевића, човека који се, уистину, у једнакој мери одликовао ревношћу за добро државе, љубављу према отаџбини, снагом духа и познавањем ратне вештине.
Јачине снага у бици у околини Требиња 1154. године према Мавру Орбинију
    Кад је, дакле, Бобаљевић примио овај задатак и био обавештен да се бан Борић већ приближава дубровачкој граници, крене с војском у сусрет Борићевој војсци у област Требиња. Ту се утаборише обадве војске. Како је следећег дана требало ступити у борбу, Бобаљевић стаде усред својих војника, те им одржа овакав говор: ''Ево вам, храбри другови, ваших непријатеља на бојном пољу где нема ни јарака, ни ограда, ни насипа, где вреди само јунаштво. Ево, ако сте ви такви за какве вас ја и други држимо, тј. словенски народ, лако се можемо ослободити толиких невоља и угњетавања. Борите се срчано, покажите оружјем да сте ви нешто више него што су они. Сетите се да ствари, жене, деца и, коначно, слобода зависе од ваше храбрости, као и да у снази ваших руку стоји или ропство и вечна срамота или слава и вечна част ваше дубровачке отаџбине.'' Овим и многим другим сличним речима, мудри и храбри Бобаљевић подстицао је своје војнике.
Распоред трупа у бици у околини Требиња 1154. године
    Следећег јутра Бобаљевић је распоредио своје чете. Лево крило, на којем су се налазили Никола Улцињанин и Милош Шестокрилић са својим Пераштанима предао је свом заменику Џиву Мата Цревића, а сам је задржао десно крило, узевши са собом Петра Болицу. Бан, који се налазио недалеко од Дубровчана, кренуо је табор који је бројао више од десет тисућа бораца. Пошто се заметнула битка, развила се велика и крвава борба. Лево крило Босанаца држао је Томаш Вукмирић, брат банове жене Лавице, човек високог стаса и прекаљен у ратовима. Њему допаде да се бори с Цревићем, који се неопрезно био мало удаљио од својих војника и који је, побивши много непријатеља и ранивши самог Томаша, пао мртав. Кад му је Никола Улцињанин хтео помоћи, ранио га је стрелом неки Босанац, па се морао повући натраг. Приметивши то, Шестокрилић се сјури на Томаша, који га, верујући да је већ победник, радо сачека. Ту га разјарени Пераштани, не водећи рачуна о животној опасности, нападоше, па мада их је ту много пало, наставише да се боре све док нису срушили с коња Вукмирића, чију одсечену главу предаше Бобаљевићу. Бобаљевић се тада налазио у великој тешкоћи, јер је бан, који је с њим водио борбу на десном крилу, био задржао уза се готово сав цвет својих чета, нарочито коњанике, међу којима је било много Угра прекаљених у ратовима. Међутим, кад је видео пред собом главу Босанца, постао је одважнији и свуда је трчао око својих војника, бодрио их и говорио: ''Сада, сада је време да се борите, браћо Дубровчани, јер у вашим рукама је победа којом ћемо ослободити нашу отаџбину и нас саме од толиких угњетавања, штавише, вечне потлачености и робовања једном тако окрутном господару.'' На то Дубровчани постају одважнији и решавају се или да сви изгину у борби или да се победоносно врате кући. Већом силином, дакле, јуришају на непријатеље, настојећи у првом реду да их растроје. Кад је то приметио бан, супротстави им угарску коњицу, али све беше узалудно, јер је место где се водила борба било брдовито и неприкладно за коњицу. Стога је бан био приморан да се повуче или, боље рећи, да побегне онамо близу једног брда с оно мало својих војника који су се с њиме били спасли. 
     Но како није видео могућности да се ту дуже времена у безбедности задржи, или да се лако врати кући, трећег дана је послао свога поклисара у личности требињског бискупа да преговара о миру са заповедником Бобаљевићем. Овај је сместа о томе обавестио дубровачки сенат, који је препустио Бобаљевићу да реши ту ствар према свом нахођењу. Бобаљевић је, на велику своју славу, обавио преговоре с баном тако да га је скоро учинио дубровачким вазалом. Бан се обавезао да надокнади Дубровчанима све трошкове и претрпљене штете у рату и да им доживотно даје сваке године два коња најплеменитије пасмине и један пар белих хртова. Ту је обавезу бан неповредиво извршавао и доцније је био велики пријатељ града Дубровника, који је, можемо са сигурношћу тврдити, тада био спасен само храброшћу и умешношћу Бобаљевића. Дубровачки сенат, желећи да покаже своју благодарност према онима који су му у тако тешка времена помогли, даде велике поклоне Николи Улцињанину, Петру Болици и Милошу Шестокрилићу, као и њиховим војницима.

уторак, 11. фебруар 2020.

Печати раносредњовековних српских владара

Сфрагистика или сигилографија је помоћна историјска наука која се бави истраживањем печата на различитим документима. Што се тиче нашег раног средњег века имамо мало сачуваних печата наших владара до 12. века. Током силних ратова и паљења су изгубљени или се налазе негде под земљом.

1) Печат кнеза Стројимира

О прстену који се налази на аукцији наши су археолози били обавештени од стране руских колега. Залагањем археолога Ђорђа Јанковића српски вицеконзул је купио печат на аукцији 2006. године у Минхену. На златном купастом печату са алком на врху (висине 194 мм, пречника 135 мм, тежине 15, 46 м). На натпису, на грчком језику, стоји: "Боже помози Стројимиру". Печата по својим одликама припада другој половини 9. века и највероватније је припадао брату кнеза Мутимира (851-891), Стројимиру, који је живео у Бугарској након протеривања од стране кнеза Мутимира.  

2) Печат архонта Петра/Петрислава 

Француски археолог Густав Шлумберже 1884. године, у свом делу Sigillographie de l' empire Byzantine, је објавио оловни печат на чијем аверсу писало + ΠΕΤΡ(Ο)Υ ΑΡΧΟΝΤΟΣ ΔΙΟΚΛ(Ε)ΙΑ(Σ) ΑΜΗΝ (+ ПЕТРА АРХОНТА ДУКЉЕ АМИН), док је на реверсу представљена Богородица са малим Христом. Сматра се да је овај печат припадао кнезу Дукље Петриславу, оцу кнеза и потоњег свеца, Јована Владимира (1000-1016). О кнезу Петриславу смо писали и раније, Петрислав - Потврђени владар из Летописа попа Дукљанина. Са својим стилским особинама оловни печат је датиран у крај 10. или почетак 11. века. Нажалост, оловни печат је данас изгубљен.
На нашу велику срећу, археолог М. Загарчанин је обилазећи средњовековни локалитет Облун, који се налази на брду близу Скадарског језера, унутар утврђења нашао бакарни печат архонта Дукље Петра. На аверсу печата налази се лик Св. Ђорђа, са натписом S (?) ΓEΩ(Ρ)ΓIO. На реверсу се налази натпис на грчком који се преводи као "Господе спаси слугу твојег Петра". По палеографским особинама печат је истоветан као изгубљени печат из 1884. године и припада 10. веку.

2) Печат краља Константина Бодина

Захваљујући проф. Жан-Клоду Шенеу и његовом раду на каталогизацији печата Археолошког музеја у Истанбулу, нађен је и обрађен печат краља Константина Бодина. Његов чланак из 2008. године донео нам је потврду краљевске титуле коју је отац Константина Бодина добио 1077. године. Ромејска титула ексусијаст би ромејском виђењу била предвиђена за краљеве. Као што смо видели код кнеза Петра, за наше владаре са рангом кнеза коришћена је титула архонта. Коришћење титуле ексусијаст значило би признање краљевске титуле од стране Ромеја. Титулу протосеваста је створио цар Алексије Комнин (1081-1118) и било је врло високо. Први странац који је добио ову титулу био је млетачки дужд због помоћи у борби Ромеја против Нормана. Тиме овај печат са титулама говори о важности краља Константина Бодина за цариградски двор.
На аверсу се налази попрсје Св. Теодора, а на реверсу Св. Ђорђа. На Истоку ова два свеца су била популарна. Исто тако, у јужној Италији где Нормани створили своју државу значајан култ је имао Св. Ђорђе. На кружном натпису стоји: "Констанс, протосеваст и ексусијаст Дукље и Србије". Карактеристике печата упућују на време краља Константина Бодина као и сам натпис. 

3) Печат краља Ђорђа Бодиновића Војислављевића

Код Борисовграда (данас Првомај, источно од Пловдива) 1938. године нађен је печат дукљанског краља Ђорђа (1113-1118; 1125-1131), сина краља Константина Бодина. На аверсу печата стоји на латинском језику натпис: "Geor(gius) regis Bodini fili" (Ђорђе краљ Бодинов син). На реверсу је лик Св. Ђорђа и натпис 'ό ἅγιος Γεώργι(ο)ς' (Свети Ђорђе). Треба напоменути да је Ђорђе рођен из брака Константина Бодина и Јаквинте, ћерке Архирика, вође норманске странке у Апулији. У јужној Италији био је изузетно поштован култ Св. Ђорђа.

Печати раносредњовековних српских владара
  Литература:

1) Т. Живковић, The Golden Seal of Stroimir, Историјски часопис 55 (2007), 23-30. 
2) Т. Живковић, Портрети српских владара (IX-XII век), Београд 2006.
3) M. Zagarčanin, Novi pečat Arhonta Petra Nova antička Duklja VI, Podgorica, 201-208.

понедељак, 06. јануар 2020.

Рановизантијски град Градина-Бакинци (општина Лакташи)

У Босанској крајини, у општини Лакташи, налази се локалитет Градина у селу Бакинци. У питању је рановизантијски град који је стручно убициран тек осамдесетих година 20. века. Истраживање 2012. и 2013. године су потврдила да је у питању рановизантијски град, обновљен током владавине цара Јустинијана (527-565). 
Локација Градина-Бакинци (општина Лакташи)
Град се састоји од три платоа (горњи, средњи и доњи град) и великог броја пратећих објеката, највише са источне и јужне стране. Током сондажних истраживања објеката ван зидина, које су штитиле град, истраживана су три објекта за које је утврђено да су у питању ранохришћанске базилике (Базилика "А" и базилика "Б" и базилика "Ц"). 
Базилика "А" је тробродна базилика с једном, споља и изнутра полукружном апсидом. Такође, има и епископски престо. У олтару су нађена два декорисана фрагмента капитела са представом јелена. Чест мотив још од 4. века, јелен представља симбол крштења. Епископија у овом месту је основана, вероватно, пар година после сабора одржаног у Салони 533. године, где је митрополит Хонорије пристао да уведе нову епископију између Сисције (Сисак) и Bistua Nove (Зеница). 
Базилика "Б" се налази око 50 метара од базилике "А" и настала је у истом периоду кад и базилика "А". Обе базилике су паљене и има трагова гарежи.
Базилика "Ц" је грађена у истом периоду као и друге две базилике.  Нартекс ове базилике је дограђен аварског напада крајем 6. или почетком 7. века. Врло занимљиво да је у нартексу базилике "Ц" нађена ранословенска керамика.
Ранословенска керамика у базилици "Ц"
Утврђење има бедеме на северној, јужној и источној страни док на западној страни делимично има зидина јер природно брањен великим нагибом терена. Археолози зато траже улаз у утврђење са источне стране. Зидине су дуге више од 440 метара док је зид дебљине између 1, 20 и 1, 60 метара. Пронађено је пет кованица од којих је једна из времена цара Анастастија (491-518), а осталих 4 из античког периода. Пронађен је и четвртасти тег који је коришћен за мерење тежине новца, аналогијом је доведен у везу са периодом 6. и почетка 7. века.
План града
Како се звао овај град? 

Археолози су сматрали да је у питању град БАЛКИС, који су Авари заједно са 40 мањих рефугија и стражарница уништили а становништво побили, у лето 597. године. Постоји мишљење да би овај град могао да буде Вонке/Балкис.

Литература: 

1.Bojan Vujinović, Ranovizantijski grad na Gradini u Bakincima, Godišnjak 43 (2014), 167-184.

2. Б. Вујиновић, Рановизантијске базилике у Бакинцима, Бања Лука 2014.

3. M. Đurđević, Gradina – Bakinci, Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine, tom II, Sarajevo 1988, 50.



понедељак, 30. децембар 2019.

Стефан Немања враћа дедовину

  Стефан Немања је као удеони господар дошао у сукоб са браћом и из тог сукоба изашао као победник и велики жупан. Међутим, велики жупан Стефан Немања није заокружио своју територију, фалила му је Дукља, где је рођен у Рибници 1113. године. Теорија историчара Т. Живковића јесте да је Завида, отац Стефана Немање, син жупана Вукана, дворанина кога је краљ Константин Бодин поставио заједно са жупаном Марком да управљају Рашком. Тиме је Стефан Немања унук жупана Вукана.
 После смрти ромејског цара Манојла Комнина (1143-1180) у ромејској држави долази до унутрашњих проблема што користи велики жупан Стефан Немања, дотадашњи ромејски вазал. Заједно са угарском војском 1183. велики жупан Стефан Немања ратује источно од своје територије. Бугари, под вођством Петра и Асена, 1185. године дижу велики устанак против ромејске власти и тиме скрећу њихову позорност са акција великог жупана Стефана Немање.
  Заједно са браћом, Страцимиром и Мирославом, деловао западно. Страцимир и Мирослав су нападали Дубровник 1184. и 1185. године са мора и са копна и доживели су пораз у бици код Пољица. Изгледа да су браћа деловала у Приморју већ од 1183. године, за шта постоји вест у писму барског епископа Гргура сплитском канонику. Каже да је велики жупан Стефан Немања обавезао град Бар да му исплати, вероватно на име данка, 800 перпера, али да неће моћи да му плате јер су поља уништена ратним дејствима. Барски епископ није очекивао помоћ дукљанског кнеза Михаила III Војислављевића, јер су га притискали ујаци ("...ab avunculis molestatus..."). Пошто су у то време у Дукљи биле трупе Страцимира, захумског кнеза Мирослава и великог жупана Стефана Немање онда је јасно да су ујаци дукљанског кнеза управо они и да је мајка дукљанског кнеза Михаила III Војислављевића сестра Страцимира, Мирослава и Стефана Немање. Значи, у питању је један породични, династички сукоб којих је много било у средњовековној Европи. Велики жупан Стефан Немања не долази као освајач већ са жељом да обједини породичне поседе. 
Дејство великог жупана Стефана Немање у Дукљи
  Велики жупан је стављање највећег дела Дукље завршио пре јануара 1186. године, када се у Котору помиње Немањина власт над градом. У житију Светог Симеона из пера његовог сина Стефана Првовенчаног имамо обавест о акцијама у Дукљи: "Поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар. А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога." Градове које је велики жупан Стефан Немања нападао као што се види су имали грчке/ромејске гарнизоне и показује нам да је дукљански кнез Михаило III Војислављевић био ромејски вазал.
   Бар је тек 1189. године дошао под власт великог жупана Стефана Немање, када су град напустили жена дукљанског кнеза Михаила III Војислављевића, књегиња Десислава, и барски епископ Гргур.

Литература и извори:

1. Ђ. Бубало, Српска земља и поморска у доба владавине Немањића I, Београд 2019.

2. И. Равић, Писмо барског епископа Гргура сплитском канонику Гвалтерију, Стари српски архив, књ. 10 (2011), 183-190.

3. Стефан Првовенчани, Сабрани списи.

петак, 13. децембар 2019.

631. Битка код Вогастисбурга

          После устанка Словена, 623. године, против аварске власти, који је предводио франачки трговац Само, створена је словенска држава на просторима данашње Чешке, западног дела Словачке, великог дела Аустрије и дела Словеније. У историографији ова држава Словена познатија је као Самова држава.
          У прво време изгледа да је Само имао добре односе са франачким краљем Дагобертом I (629-634) који је последњи меровиншки владар који је имао пуну власт над франачком државом. Претходно је Дагоберт био од 623. године владар једног дела франачке државе, Аустразије. Она се налазила у суседству Словена који су подигли устанак 623. године против Авара. Можда је Само био послат да организује устанак и тиме границе Аустразије заштити од аварских упада.
Битка код Вогастисбурга 631. године
         Након пар година добре сарадње Словени су према Псеудо-Фредегаровој хроници, побили многе франачке трговце и задржали њихову робу. Франачки краљ Дагоберт I штитећи права франачких трговаца тражио је преко свог посланика Сихарија да се плати одговарајућа надокнада за побијене франачке трговце. Франачки посланик је увредио Сама, а Само му је на увреду одговорио истом мером. После истеривања франачког посланика из Самове државе, краљ Дагоберт је наредио да се у Аустразији прикупи војска за рат против Словена. Само је наредио да се да отпор на свим тачкама.

Чешка карта са подручјем под влашћу кнеза Сама и државом српског кнеза Дервана.
Такође на карти се налазе могућа места битке код Вогастисбурга
        Као савезнике краљ Дагоберт је позвао Лангобарде који су од 6. века живели у северној Италији и Аламане, који су били део његовог краљевства. У том тренутку владар Лангобардског краљевства са седиштем у Павији био је Ариоалд (626-636), аријанац који је претходно био војвода Торина и који је своју жену затворио у манастир. Алеманима је управљао франачки војвода на простору од Стразбура до Аугзбурга. Од Аугзбурга до данашње чешко-немачке границе има око 240 километара.
    Према Псеудо-Фредегаровој хроници, војсци краља Дагоберта коју је прикупио у Аустразији, придружили су се Алемани под војводом Хродобертом и Лангобарди. Војска је 631. године кренула у поход у три колоне. Једна колона, предвођена алеманским војводом Хродобертом, потучена је од Самове војске, на непознатом месту. Колона где су били Лангобарди и део Алемана је потукла Словене, највероватније негде у Јулијским Алпима, где су биле јужне границе Самове државе. Велики број заробљених Словена је тада одведен.
У Аустразији се налазе неколико значајних места као што су Ахен, Келн, Мец, Фулда. Ова источна франачка област се наслања на земљу Полабских Срба (Surbii), па је кнез Срба у долини Лабе и Сале, Дерван, признавао власт краља Дагоберта.
Држава кнеза Сама
     Не можемо да реконструишемо пут Дагобертове колоне али она је, претпостављамо, ишла преко подручја Аустразије долином реке Мајне и тиме избила на границе Полабских Срба и са севера ударила на Самову државу. Други пут којим је могла да иде Дагобертова колона ка Самовој држави јесте реком Рајном, после долином Дунава. Одатле од града Регенсбурга према срцу Самове државе. Аустразијска војска, која је вероватно ишла према срцу Самове државе, данашњој Чешкој, опсела је тврђаву Вогастисбург, где је била бројна словенска војска. Тачна локација ове утврде није још увек утврђена. Сумња се на неколико локација: на село Вогер (код данашњег чешког места Хеб, на самој граници са Немачком), на Микулчице (у јужноморавском крају Чешке), на Девински замак (близу Братиславе), на Фојтсберг (у аустријској Штајерској). Битка је трајала три дана и многи аустразијски војници су страдали од словенског мача. Приликом бекства оставили су све своје шаторе и ствари и отишли кући.
Словени су након победе код Вогастисбурга упадали у Тирингији и друге франачке грофовије много пута. Дерван, кнез Полабских Срба, франачки вазал је после битке код Вогастисбурга је одбацио власт Франака и приклонио се кнезу Саму негде око 632/633. године (Fouracre 2015, 532).

СРБИ НА БАЛКАНУ

Сматра се да се Срби на Балканско полуострво доселили из подручја око реке Лабе, где се данас налазе Лужички Срби. Према историчару Т. Живковићу, који је у свом делу Словени и Ромеји дао хронологију досељавања, Срби су прешли Саву и Дунав и дошли у околину Сервије око 628-629. године, Срби се затим враћају преко Саве и Дунава 630/631. године, стварају у Панонској низији, у периоду 631-634. године, племенски савез са словенским племенима затеченим ту у низији и долазак на данашње просторе 634/635. године (Живковић 2007, 112).
Из овога бисмо извели закључак да је Дерван брат који је остао у долини Лабе и владао Србима који нису кренули на Балканско полуострво.

Литература:

1. М. Антоновић, Наративни извори за историју Европе, средњи век, Београд 2007.

2. Т. Живковић, Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века, Београд 2000.

3.Paul Fouracre, The New Cambridge Medieval History: Volume 1, c.500-c.700, Cambridge 2015.


уторак, 26. новембар 2019.

Битка код Сплита, између 1160. и 1170. г.

Негде у периоду између 1160. и 1170. године десио се напад на Сплит, који је у то време под управом Угарске. Ромејско царство је препустило Далмацију на управљање Републици Св. Марка. Тако је дужд венецијски од 1000. године имао титулу dux Croatiae, од 1125. био је totius Istriae dominator и од 1141. dominator in Marchia. Од Угара Венецијанци су узели Сплит 1125. године. Сплит је поново дошао у руке Угара 1133. године, док је Задар остао Републици Св. Марка. Походом ромејског цара Манојла Комнина (1143-1180) ствари у Далмацији су се промениле. Ромејска војска је упала на подручје Срема 1164. године, а затим, следеће 1165. године, кренула преко српских земаља и заузела Далмацију под вођством Јована Дуке. Тада је за управитеља Далмације постављен Нићифор Халупа.
Према новој теорији хрватског историчара М. Анчића у заузимању Далмације на ромејској страни су учествовале и српске чете и то под заповедништвом војводе Реље, али је територије које су нападале није хтео да преда Ромејима. Иако сплитски писац из 13. века, Тома Архиђакон, стриктно наводи Рељу као вођу Хрвата, М. Анчић држи за њега да је он заповедник српских чета. Ромејски писац Никита Хонијат забележио је дејство великог жупана Стефана Немање, "жестоко напада своје саплеменике, и мачем се обраћа своме роду и не знајући за сопствену меру, он потчињава Хрватску и присваја власт над Котором", што се ставља у период после 1166. године. Обично се узима да је велики жупан Стефан Немања дошао на власт 1166. године збачивши старијег брата Тихомира који је на српском престолу био од 1165. године.

О опсади Сплита код Томе Архиђакона стоји:
"Готово у исто време живио је неки вођа Хрвата, по имену Реља, човек моћан и веома напрасит. Будући да је силно желио бити на челу града Сплита, на све се начине трудио да га прихвате за управитеља, час их мамећи обећањима, час плашећи претњама. Но Сплићани се нису дали склонити јер им је била мрска помисао да њима влада човек словенскога порекла. Тада сам војвода почне отворено нападати град и веома безобзирно ратовати. Приближио се све до зидина, а наоружане су чете коњаника одводиле као плен много људи и животиња. Сплићани се пак нису усуђивали изаћи против толиког наоружаног мноштва, заклањали су се унутар зидина и понекад крадом излазили и наносили непријатељима губитке колико су могли. Затим се догодило да је у једном тренутку војвода Реља, сакупивши велику војску, подигао логор изван градскога подручја и почео сећи винограде и обарати воћке. Тада Сплићани, у тузи и јаду гледајући издалека нанесене им штете, пошаљу војводи гласнике захтевајући мирним речима да прекине такво злостављање Сплићана и да с њима пријатељски расправља о склапању мира. Али он, како је био човек изопачена ума и бахате охолости, овако одговори гласницима: »Нећу престати све док ваше винограде не сравним са земљом да се ни толико вина неће унети у град колико се може улити у калеж за служење једне мисе.« Гласници су се вратили и донели грађанима војводине речи. А они гледајући према небу рекоше: »Свемогући Боже, који презиреш охолост, сатри њихову дрскост и милостиво се осврни на ту нашу патњу коју од њих без кривње трпимо.« Прошло је неколико дана и ево сам војвода, како је обичавао, дође звецкајући оружјем. Приближио се све до градских зидина добацујући поруге и претећи оружјем позивао у битку забринуте и уплашене грађане. Убрзо затим у срца Латина уђе неки дух одважности и они изненада зграбе оружје, збијени провале кроз врата зазивајући божанску помоћ, поређају се у два бојна реда. Двојици бољих дадоше стегове и наложе свим ратницима да следе сваки свој стег. Храбрећи се међусобно, одједном се покажу непријатељима. Словени, видевши да су Латини мимо својега обичаја изашли из скровишта, обрадују се и одмах на њих управе своје редове. Наши пак, како су били упозорени, једним својим делом с лица поступно су се приближавали непријатељима, а други је део, заобишавши их с леђа, вребао из заседе. Тада су се чете сукобиле и започела је храбра борба. Убрзо су се пак појавили и они који су били у заседи и појурили у помоћ својима. А старци су ходали амо тамо по тргу у молитви дижући руке к небу, док су жене, дечаци и девојке проматрали са зидина обузети великим страхом. Свећеници и редовници, ничице лежећи у црквама, зазивали су Божју помоћ. И ево, на Божји миг сам охоли војвода први паде погођен копљем. Одмах су се њихове чете распале и разбежале пред мачевима наших војника. Посвуда су по пољима лежали и много их је погинуло. Тада Сплићани, извојевавши победу над својим непријатељима, весели се врате, одсеку главу неваљалога војводе и обесе је на Пистури. И тако се то пошаст смирила."


С. Лазаревић, Задарски мировни уговор из 1358. године, Теме, часопис за друштвене науке 30/2 (2006), 214-231.


Н. Порчић, Прилог историографским портретима хумског кнеза Мирослава и његових потомака, Споменица др Тибора Живковића, Београд 2016, 203-221.









четвртак, 14. новембар 2019.

Кнез Холмије Никола Васојевић

Никола Васојевић рођен је 1797. године у селу Лопате, у Лијевој Ријеци, од оца кнеза Станише (Михаила) Милошевића и мајке Јоване (Ане), ћерке харамбаше требјешког Лазара Никшића. Мали Никола Милошевић Васојевић се заједно са групом Требјешана населио у Новоросијском срезу Одеске губерније 1804. године, где је раније постојала Славеносербија. Његово школовање трајало је од 1806. до 1818. године и завршио је војно-инжењеријску академију. У Петрограду је службовао као војни инжењер. Радио је на разграничењу Књажевине Србије и Османског царства 1830. и 1831. године као члан Међународне комисије. После неспоразума са српским књазом Милошем Обреновићем (1815-1839; 1858-1860) прихвата место генерал квартер - мајстера свих сувопутних турских путева и тиме се ставља у службу Османског царства. Због карактера свог посла обилазио је крајеве Османског царства и 1835. године обрео се у Скадру.
Грб Књажевине Холмије
Из Скадра долази до Цетиња где га је угостио владика Петар  II Петровић Његош. Он му је издао потврду о племству:
  ,,Ми Петар Петровић Његош, по милости божјој православни владар, господар Црне Горе и Брда, ...сваком чину и свакој особи у сваком сталежу нека буде знано, да се према истраживањима, која смо чинили, нашла Повеља у нашој архиви, из које се може видјети,  да наш земљак кнез Никола, син кнеза Михаила, сина књаза Радоњића Захумског, од старосрпских кнежева потиче, који су у Захумљу владали и то од великодостојника кнеза Радоње Хумљанина, којега је у то достојанство узвисио краљ и потоњи цар Србије Стефан Душан Немањић у години 1346. и да њихово порекло и потомство и надаље од колена до колена у овом достојанству има да остане и да ово од свих највиших великодостојника и кнежева српских има да буде потврђено. Послије слома царства србског иста породица измакла се испред великог тлачења турског и живљаше у Брдима васојевичким у Плаву у Гусињу, до 1803. и следствено потичу књаз Никола Михајловић, његова супруга књагиња Анастасија Ивановна и њихови синови Светислав Николајевић и њихова кћи књегиња Елизавета Николајевна и њихово цијело потомство из племенитог кнежева рода, јесу прави кнежеви. Грб Књажевства Захумског састоји се из српске круне под којом је крваво поље представљено, на коме једна гола рука, го мач држећи, представљена. На обема странама је Мјесец са звијездом Даницом.
У оверу овог оригинала Књажевства Захумског поткрепили смо нашим потписом и печатом. Учињено у Богом заштићеној Црној Гори у престолници Цетињу, у години 1835. новембра 24.
                 (М.П) Петар Петровић Његош православни владар и господар Црне Горе и Брда"

Ову потврду коју је издао владика Петар II на француски језик је превео француски конзул у Београду А. М. Кодрие 1840. године. Претходно је 1837. године Никола Васојевић ступио у енглеску дипломатску службу и био постављен за енглеског вицеконзула у Новом Пазару са задужењима За Албанију. Босну и Херцеговину. Кнез Никола Васојевић је планирао да створи и трећу самосталну српску државу - Холмију. Стога је марта 1838. походио Васојевиће, а други пут у другом делу године је путовао тајно. Отворио је, о енглеском трошку, српску школу у Новом Пазару и из Васојевића довео децу из угледних и имућних породица. Школа је почела са радом јула 1838. године и њени ученици су требали да буду кадар за новоформирану регуларну Књажевину Холмију. Његови планови су пропали због отпора Турака из Новог Пазара који су га нападали. Тако је 22. септембра 1838. године кнез Никола Васојевић, енглески вицеконзул, морао да побегне у аутономну Књажевину Србију. Школа у Новом Пазару је престала са радом, а кнез Никола васојевић се већ октобра 1838. запутио у Васојевиће. Децембра 1838. био је у Баљевцу на Ибру, на територији аутономне Књажевине Србије, где се налазила његова породица. Међутим, кнез Никола Васојевић је и даље био активан. Сада је три месеца у 1839. години провео у Метохији спремајући устанак. Ишао је и до Лондона да узме своје плате које нису биле исплаћене а које су му следовале као енглеском дипломати. Већ почетком 1840. ступа у контакт са Французима намеравајући да их заинтересује за питање Холмије. У својим писмима Французима нимало се није лепо изражавао о Русији и књау Милошу (који је абдицирао и напустио Књажевину Србију 1839. године). Ступио је кнез Никола Васојевић у контакт и са пољском емиграцијом и са самим њеним вођом кнезом Адамом Чарториским. Њему је у разговору изложио план за стварање Књажевине Холмије и њено повезивање са Србијом и Црном Гором.
Након исцрпног проверавања кнеза Николе Васојевића, од стране Пољака, потписан је савез између Лехије (пољске избегличке владе) и Књажевине Холмије. Ова тајна Васојевићко-пољска конвенција је имала 15 тачака. И садржала обавезу да Пољаци нађу 60.000 франака, 300 Пољака који ће обучавати војску Васојевића и 15.000 пушака. Кнез Никола Васојевић се обавезао да ће дати војнике за борбу Пољака за слободу. Међутим, цео план је пропао јер Пољаци нису успели да сачувају конвенцију у тајности. Чак су почели интриге против кнеза Николе Васојевића. Пољаци су покушали да кнеза Николу Васојевића препоруче Риму и да створе унијатски простор на подручју Васојевића. У једном писму које је писао у Скадру својим синовима 1841. године описује им историју њиховог порекла. Тада спомиње: "...преданијама, које отац сину у нашима, а и у свим племенима брдскима, умирући предаје, и најпослије, држећи се нашег родословија, које у нас и свака баба, а и дијете добро зна, и то му исто о нама и друга племена приповиједају, оказује се, да је у 1160. љету био један краљ од славеног-острогорске линије који је био с престола свога неизвржен једним из својих књажева, поповског происхожеденија, отечеством из захолмског села Љумобир, около реке Неретве. Краљ је овај имао још два брата, стричева осам, а четири сина: Васу, Красу, Хоту и Пипу. Горним вишеречним књазом својим, несретни краља, и све сроство његово, браћа, стричеви и синови његови Красо и Хото утекоше у Подгорје около Мораче и узеше пространство, које лежи међу ријекама Мораче, Цијевне све до Бијелог и Црног Дрима, о којем ће те ви на мојој карти подробно видјети, сам пак краљ са првородним и најмлађим синовима, с Васом и Пипом и још с неколико из својих отишао је у Црну Гору, у Котор, у Дубровник, у Рим, и најпослије у Цариград к имепратору восточно-римском Кантакузену, искати помоћ против бунтовника и похититеља престола, против свог вишереченог књаза, који будући ожењен кћерју жупана раског прозвао се краљем раским и далматским... краљ после многих красних покушенијах на похититеља свога морао се удаљити у Сеемндрију, откуда потом прешао је у ове високе горе у палнине у сусједству сина трећег сина свог Хота, међу рекама Лимом, Морачом, Таром и Цијевном, а Пипо, најмлађи син, заузео је пространство старе Диоклије, угао, који састављају ријеке Зета и Морача, који се и дан данашњи зову Пипери. Старији син Васо остао је с оцем својим, од којег ми производимо наше подријекло и родословије васојевичко. По историји и по свима овима вишеспоменутим основима ово је био краљ Радослав 45 славјаноострогорски и далматински, а похититељ његовог престола јест Деса, којега је он из ништа на књажески степен попео и са кћерју књаза раског оженио. Краљ Радослав имао је четири сина: Васу, родоначелника Васојевића, Красу, родоначелника Краснића, Хоту, родоначлника Хота и Пипу, родоначелника Пипера. Од Васе је произашао књаз Васојевић Стево, који је, као што из пјесама знате, са својим Васојевићима за књаза Лазара на Пољу Косову војевао године 1389. Од краља Радослава до вас происходише 20 кољена, од Васа 19, од Стеве 15, а од Радослава 9..."
Никола Васојевић
 Границе своје књажевине Никола Васојевић је хтео да прошири на северу до Пештерске висоравни и Сјенице, и даље преко Голије у Ибар. Нова држава је требала да буде под протекторатом Француске или Енглеске. Од Скадра преко Цецуна, Ђулића и Анџалата кнез је стигао у Присоју и обишао своју књажевину пре октобра 1841. када је већ пошао у Високе Дечане. Ту је ухапшен од турских власти и пребачен за Скадар одакле је на крају пуштен. Опет је ухапшен само недељу дана касније и пребачен за Цариград одакле је побегао 22. децембра 1842. године. Стигао је крајем 1842. у своје Васојевиће и ту остао до своје смрти 1844. године. Убијен је у селу Доњи Загарач 30. маја 1844. на путу према Цетињу.

Литература:

Радомир П. Губеринић, Кнез Никола Васојевић, Андријевица 1997.

В. Стојанчевић, Да ли је било политичке акције Србије у Босни за ослобођење од турске власти пре Гарашаниновог "Начертанија"?, Историјски часопис 19 (1972), 165-184.