СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Блог који се бави историјом Срба у средњем веку

петак, 04. јун 2021.

Шудиковски натпис

    Први записи о Шудиковском камену остали су нам из пера Душана Вуксана (1881-1944), директора Беранске гимназије од марта 1923. до јуна 1924. и од августа 1925. до августа 1926. године, у Ловћенском Одјеку из 1925. године. Душан Вуксан је 1923/1924. године радио археолошка ископавања у манастиру Шудиково и при том наишао на Шудиковски камен. Квадер је величине 95/86/54 цм од кречњака. Шудиковски квадер био је, као сполија, уграђен у јужни довратник западног зида цркве Ваведења Богородичиног. (Поповић, Поповић 2020, 35)
    Треба споменути и да се на гробљу у Будимљи око цркве, која је постојала још пре 12. века, налазили квадери исписани рунама или знацима сличним на Шудиковском камену, али су уништени од стране локалног становништва током ширења гробља.(Лутовац  2007, 206)
    Владимир Ћоровић (1885-1941) се није бавио Шудиковским натписом који је тема овог писања него другим натписима из Шудикова који потичу из 15. века (Ћоровић 1925-1926, 197)
    Петар Ј. Поповић (1873-1945) је у Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор 1930. објавио цртеже шара на камену у манастиру Шудиково. Сматрао је погрешним читање професора Драгише Боричића да на квадру пише Урош. Петар Поповић није понудио тумачење Шудиковског натписа али је публиковао изглед слова и квадра у нади да ће неко растумачити.(Поповић 1930, 233)
    Ђорђе Сп. Радојичић (1905-1975) сматрао је да су шудиковски знаци слични са протобугарским рунама, сачуваним на грађевинама у центру раносредњовековне Бугарске - Плиски, Преслава и Мадаре.(Радојичић 1957-1958). То је исто поновио и 1967.
    Бугарски епиграфичар Веселин Бешевлијев (1900-1992) сматрао је да на  Шудиковском натпису стоје знаци врховног бога Тангре или Тенгрија (код Турака и прото-Бугара)  и да су то магијски знаци за одбијање зла.
    Јован Ковачевић (1920-1988) је сматрао да су шудиковски натписи урезани као руне.(Kovačević 1960, 23)
    Српски лингвиста Данило Барјактаревић (1910-1988) посматрао је шудиковске петроглифе као комбинацију стилизованих грчких и ћириличких слова, сличних тајнопису, и покушао је да их као такве прочита. (Барјактаревић 1963, 169-176)
    Иван Пудић (1909-1981) је понудио нов поглед на шудиковски натпис. Сматрао је реч о ромејским зидарским натписима, документованим на великом броју споменика. (Pudić 1965, 179-185)
    Мирко Барјактаровић (1912-2005) сматрао је да знаци писма на квадеру потичу од Бугара јер су у 6. веку на Алтају Монголи имали истоветне знаке са "рунама" из Шудикове (Барјактаровић 1973, 164). Треба напоменути да је Мирко Барјактаровић 1995. године направио прегледну рекапитулацију старијих гледишта, без новијих тумачења.
    Александар Лома је понудио гледиште да је првобитна намена шудиковског квадера била култна и да је споменик могао бити дело протобугарских избеглица-пагана који су у време ширења хришћанства у Бугарској побегли у Србију где су образовали своју енклаву. (Лома 2007, 89–102.)Ширење хришћанства у Бугарској је почело 864. године када је кнез Борис постао хришћанин. Паганска реакција се догодила током владавине његовог сина Владимира, али је она угушена 893. године, када је могуће да се десила сеоба Бугара пагана у Србију. Знак IYI који стоји на Шудковском натпису највероватније означава Тангре или Тенгрија, врховно божанство Турака и прото-Бугара. (Поповић, Поповић 2020, 35)
Радомир Илић је 2019. изнео теорију да су знаци на  шудиковском натпису претече глагољице и ћирилице и да су то оне "чрте и резе" које су користили Словени пре глагољице и ћирилице и које помиње Црноризац Храбар.(Ilić 2019, 351)



Литература:

Д. Барјактаревић, Шудиковски натпис, Зборник Филозофског факултета у Приштини 1 (1963) 169-176.

М.Барјактаровић, Етнички развитак Горњег Полимља, Гласник Цетињских музеја, књ. VI, Цетиње 1973, 161-198

М. Барјактаровић, Још о шудиковском натпису, Гласника Одјељења друштвених наука ЦАНУ бр. 9 (1995), 121-130.

Д. Вуксан, Ловћенски Одјек, Бр. 1 (1925), 46-51.

R. Ilić, Antički spomenici crnogorskog Polimlja, Matica br. 79 (2019), 341-360.

Д. Мартиновић, Душан Д. Вуксан (1881-1944) и његово стваралаштво, Историјски записи 60, Свеске 1-4 (1987), 199-211.

J. Kovačević, Arheologija i istorija varvarske kolonizacije južnoslovenskih oblasti (od IV do početka VII veka), Novi Sad 1960.

А. Лома, Шудиковски камен: досадашња тумачења, смернице за даља размишљања, Милешевски записи 7 (2007), 89–102.

П. Лутовац, Стара црква у Будимљи код Берана, Историјски записи 80 Свеске 1-4 (2007), 205-220.

Д. Поповић, М. Поповић, Манастир Шудикова у Будимљи, Београд - Беране 2020.

Петар Ј. Поповић, Из српских старина, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор књ. 10 (1930), 230-235. 

I. Pudić, Šudikovski znaci, Godišnjak Naučnog društva Bosne i Hercegovine, knj. III, Centar za balkanaloška ispitivanja I, Sarajevo 1965, 179–185.

Ђ. Сп. Радојичић, Шудиковски знаци, Питања књижевности и језика, год. IV–V (1957-1958), 191-195.

Ђ. Сп. Радојичић, Шудиковски знаци, Књижевна збивања и стварање код Срба у средњем веку и у турско доба, Матица српска, Нови Сад 1967, 

В. Ћоровић, Епиграфски прилози, Два шудиковска натписа, Јужнословенски филолог књ. 5 (1925-1926), 197-198.

субота, 27. март 2021.

Краљ Константин Бодин и Први крсташки поход

 Наследивши престо 1081. године краљ Константин Бодин је покренуо антивизантијску политику користећи се проблемима Ромеја са Норманима. Пошто је под својом влашћу имао већ Дукљу, Захумље и Травунију запосео је од Византије Рашку и Босну 1083/1084. године. Своје походе 1085. окренуо је према Драчу и Дубровнику, али без већих успеха. Успео је да од антипапе Климента III добије 1089. барског епископа статус архиепископа.

Пролазак Рујмунда Тулуског кроз српске земље Константина Бодина

    Римски папа Урбан II позвао је 1095. године да се крене у крсташки рат за „ослобођење гроба господњег“. Велики број племића се одазвао надајући се ослобођењу Свете земље, слави и новим поседима. Највећи део крсташке војске кренуо је на пут преко Угарске и Виа милитариса до Цариграда и даље до Свете земље или до југа Италије и одатле бродовима до Драча и даље преко Виа Егнатија до Цариграда и даље до Свете земље. 

    Једини војсковођа који је изабра другачију маршуту до Свете земље био је, близу 60 година стар, Рајмунд IV, гроф Провансе и Тулуза. Он је кренуо у Први крсташки поход октобра 1096. године, након што је продао део свог поседа да би опремио своју војску.( Узелац 2018, 71) Сматра се да је са њим кренуло око 10 хиљада војника. Преко Ломбардије, Фриулија, Аквилеје и Истре Рајмундова војска ушла је у "Склавонију". Крсташкој војсци су се наши крајеви учинили дивљим и пустим. Када сагледамо географију предела Далмације видећемо да она није богата водама и плодном земљом тако да можемо разумети крсташе. Великих проблема крсташи су имали са несташицама хране и нападима локалног становништва. Једном приликом гроф Рајмунд Тулуски се са својим пратиоцима издвојио и били су нападнути од Словена (нажалост не знамо локацију напада, али ако су крсташи прешли реку Цетину онда су то били  Срби. Извори само дају општи назив Словени). Ипак је Рајмунд са својим пратиоцима успео да победи словенску заседу. Изгледа да су губици крсташа били немали у овим заседама српског становништва јер је крсташка војска ишла преко брдовитих крајева у унутрашњости а не поред морске обале.(Узелац 2018, 74-75)

    После 40 дана пута Рајмунд и његова крсташка војска је стигла до Скадра крајем јануара 1097. године. Хроничара Рајмундовог пута нису оставили име српског владара који је угостио крсташку војску али јесте нормандијски монах Ордерик Витал који наводи да "Бодин, краљ Словена пријатељски их је примио."(Узелац 2018, 76) Вођа крсташа Рајмунд Тулуски и краљ Константин Бодин су се и побратимили током боравка крсташа у нади да ће уредити снабдевање своје војске и спречити нападе локалног становништва. Међутим, и после одласка из Скадра све до Драча крсташе Рајмунда Тулуског пратили су напади локалног становништва.



Литература: 

А. Узелац, Крсташи и Срби, Београд 2018.

субота, 06. март 2021.

Између 945-950, битка код Цвилина у Дринској жупанији

    Српски кнез Захарије од рода Властимировића владао је Србијом три године. Почео је владавину као бугарски штићеник али је прешао на страну Ромејског царства. Потукао је бугарску војску, али је у следећем походу Бугара са којима је ишао и Часлав, чији је деда био Стројимир, син кнеза Властимира, Захарије је побегао са делом војске код Хрвата. Бугари су на превару похватали српске жупане и одвели их са делом народа у Бугарску. (Бубало 2016, 35) 

    После смрти бугарског цара Симеона 927. године Бугарска је почела да слаби. То је искористио Часлав, син Клонимиров и унук Стројимира, и дошао до Србије и преузео власт уз подршку Ромејског царства чију ће власт признавати и касније. 

    Под вођством Алмошевог сина, Арпада, Мађари су 896. године дошли у Панонску низију (Рокаи, Ђере, Пал, Касаш 2002, 9). Сматра се да су тада Мађари дошли у броју од 20000 коњаника и да је укупно пола милиона Мађара дошло у Панонску низију (Бабић 2009, 20). Наметнули су власт затеченим Словенима и започели пљачкашке походе. Скоро седам деценија пустошили су северну Италију, Алзас, Лотарингију, јужну Француску (Бабић 2009, 20). Опат Регион из Прима пише о тим походима: "Сабљом не посеку велик број, али тим више убију својим стрелама које са толико умешности одапињу из лукова направљених од рогова, да их је једва могуће избећи... Ратују на коњима који јуре напред или се повлаче, а често симулирају и бекство. Али не могу дуго да ратују, иначе кад би им издржљивост била толика колико им је силовит напад, били би неподношљиви. Већином усред жестоке борбе напуштају битку, па се из бега враћају у бој и, кад би поверовао да си већ победио, баш тада долазиш у смртну опасност." (Унгер, Саболч,  12) Мађари су направили поход на територију Ромејског царства 933/934. године и 943. године. (Живковић 2006, 70) Мађари су 955. године доживели тежак пораз у бици на реци Леху код Аугсбурга  и након тога нису вршили нападе на западу али су наставили походе према истоку и југу све до око 970. године (Бабић 2009, 21)

Битка код Цвилина
Битка код Цвилина. Победа војске кнеза Часлава

    Нападе према југу, према Ромејском царству, кнез Часлав је заустављао јер је као ромејски савезник могао да има улогу заштитника простора јужно од Саве и Дунава. Према Летопису попа Дукљанина угарски кнез Киш је са својом војском упао у Босну и пљачкао је, вероватно, користећи старе римске путеве. Кнез Часлав је прикупио војску и у Дринској жупанији поред реке нанесе тежак пораз угарској војсци где се истакао и Тихомил/Техомил. О страдању угарске војске пише у ЛПД-у: "Тога дана паде небројано мноштво Угара на мјесту које се зове Цвилино (као рика односно цвиљење стоке; тако су наиме тада, док су их убијали, Угри цвиљели као свиње на мјесту гдје је убијен Киш, кнез...) све до данашњег дана.(Мијушковић 1988,118)" И данас постоји место Цвилин поред Дрине и пар километара од Устиколине и ушћа Косовске ријеке у Дрину. 

    Цвилин и Устиколина су били насељени још у доба римске владавине о чему говоре остаци римских вила, римских мозаика и римских новчића. (Busuladžić 2000, 147-148; Bešlagić 1971 274-275; Kraljević 1988, 120) Устиколина се први пут у изворима помиње 1394. године у вези са задужењем трговаца у Дубровнику. (Узелац 2010, 186) Лингвиста Александар Лома изнео је претпоставку  да је могуће да је река Ћехотина, која се улива у Дрину код Фоче (Фоча се налази 9 км јужно од Цвилина), понела име по жупану Техомилу који се помиње као истакнута личност у бици код Цвилина и који је после битке добио Дринску жупанију. (Лома 1989, 7-8) Постоји легенда забележена у Устиколини да се 1463. године одиграо бој султана Мехмеда Освајача са босанском војском на левој обали реке Јошанице (која се налази на 2 км јужно од Цвилина) с десне стране реке Дрине. (Zarzycki 1891, 209) У тој легенди помиње се да је турски војник гонио главног босанског јунака Ивка од Јошанице све до Цвилинског града где је убио Ивка. Главнина османске војске 1463. године је ишла према Зворнику и даље према Олову и Бобовцу тек ако су неке помоћне трупе ишле другим правцима. (Драгичевић 2015, 151)  Долази нам мисао да је могуће да је ова легенда и бој османске и босанске војске у близини Цвилина одјек легенде о Цвилинском боју из 10. века.

    Историчар Тибор Живковић сматра да је подлога писања попа Дукљанина о кнезу Чаславу постојање народне приче, можда и херојске песме, о кнезу Чаславу која је била разграната од Сплита до Бара. (Живковић 2009, 205)


*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА


Извори:

1. Gesta Regum Sclavorum II, прир. Тибор Живковић, Београд 2009.

2. Летопис попа Дукљанина, предговор, пропратни текст и превод С. Мијушковић, Београд 1988.


Литература:

1. С. Бабић, Мађарска цивилизација, Београд 2009.

2. Š. Bešlagić, Stećci, kataloško-topografski pregled, Sarajevo 1971.

3. Ђ. Бубало, Српска земља и поморска, у доба владавине Немањића, Књ. 1, Од Сабора у Расу до Сабора у Дежеву, Београд 2016.

4. A. Busuladžić, Rimske vile u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 2011.

5. П. Драгичевић, Правци турских напада на Босну 1463. годину, у: Пад Босанског краљевства 1463. године, ур: С. Рудић, Д. Ловреновић, П. Драгичевић, Београд, Сарајево, Бања Лука 2015, 129-173.

6. Т. Живковић, Портрети српских владара (IX-XII век), Београд 2006.

7. M. vitez Zarzycki, Varošica Ustikolina, Glasnik Zemaljskog  muzeja u Bosni i Hercegovini 2 (1891), 209-213. 

8. G. Kraljević, Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine III, Sarajevo 1988.

9. А. Лома, Топономастика и археологија. Антички локалитети код Пљеваља и Пријепоља и могући предсловенски остаци у тамошњој топонимији, Ономатолошки прилози 10 (1989), 1–32.

10. П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, Историја Мађара, Београд 2002.

11. M. Unger, O. Sabolč, Istorija Mađarske, превод према https://docplayer.me/35635187-Macas-unger-oto-sabolc-istorija-madarske.html, приступљено 5. марта 2021.

12. А. Узелац, Прилози за "Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља", Београдски историјски гласник 1 (2010), 181-188.

уторак, 12. јануар 2021.

Око 1216, битка код Бишћа

Захумљем је још од 1161/1162. године управљао кнез Мирослав, брат Стефана Немање (Порчић, 2016, 206). После битке код Пантина Стефан Немања се измирио са браћом Страцимиром и Мирославом и вратио им је њихове удеоне кнежевине. Кнез захумски Мирослав је умро пре 1199. године како видимо из писма Вукана, сина Стефана Немање (Јањић 2012, 116).

Према писању дубровачког хроничара Мавра Орбинија захумска властела је после смрти кнеза Мирослава изабрала за кнеза извесног Петра који је протерао Мирослављеву жену, сестру босанског бана Кулина, и сина Андрију. Мирослављева породица се склонила код великог жупана Стефана Немање. На сабору у Расу Стефана Немања је предао трон свом средњем сину Стефану Немањићу и након тога се замонашио и постао монах Симеон. Заједно са својим сином Савом монах Симеон је обновио манастир Хиландар где је и умро фебруара 1199. године.Након његове смрти дошло је до рата између браће Стефана и Вукана у коме је накратко победник био Вукан. Грађански рат је завршен најкасније 1205. године тако што су враћени пређашњи односи (Бубало 2016, 86). Браћа су се измирила над моштима Симеона које је донео Сава из Хиландара 1207. године. 

Тачну годину битке не можемо да утврдимо али можемо приближно да одредимо период. Негде између 1207. или 1208. године Вукан се повукао са свог положаја у Дукљи што је омогућило великом жупану Стефану Немањићу да окупи војску и помогне свом брату од стрица Андрији Мирослављевићу да поврати Захумље. Најкасније би се овај поход могао догодити до 1219. године када се Хум појавио у титулатури краља Стефана Немањића (Порчић 2016, 215). Б. Ферјанчић предлаже датовање овог похода у 1216. годину (Ферјанчић 1981, 302). Захваљујући Мавру Орбинију знамо где се битка одиграла. Бишће помиње се као замак на реци у пријатном, дрвећем богатом крају, такође знан као Бишће у Подграђу јер се налазио испод брда где се налазила утврда Благај (Јиречек 1959, 236).

Битка код Бишћа, око 1216. године
Битка код Бишћа, око 1216. године. Кликнути за увећање

О бици је Мавро Орбини у свом делу оставио запис: 

"Пошто је над њима владао (како је речено) кнез Петар, Стефан сакупи јаку војску и пође на њега водећи са собом свога млађег сина Радослава и свога синовца Андрију, сина Мирослављева, који је био протеран из Хума. Тада кнез Петар, као веома одважан господар, није хтео да избегне борбу већ је сакупио што је игда могао више војске и изишао да се огледа с њиме. У бици која се беше заметнула у равници Бишћа, кнез Петар је био поражен. Теран од Рашана, тргне мач, удари по једном дрвету и, засекавши га свом снагом, рече: ''Довла Рашани'', тј. довде, Рашани. Сви који видеше овај снаţни ударац остадоше запањени и сматраху га чудом. Затим умакне преко реке Неретве и држаше онај део Хума који је с оне стране реке. Тада рашки жупан Стефан заузе читав Хум и постави на његову управу свога млађег сина Радослава, а своме синовцу Андрији даде жупанију Попова, Приморја и Стона. Оставивши у Хуму Радослава и Андрију, врати се у Рашку."

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА

Извор:

М. Орбини, Краљевство Словена, Београд 1968.

Литература:

Ђ. Бубало, Српска земља и поморска, у доба владавине Немањића, Књ. 1, Од Сабора у Расу до Сабора у Дежеву, Београд 2016.

Д. Ја­њић, Писмо Вуканово папи Иноћентију III, Баштина 32 (2012), 115-127.

К. Јиречек, Славенска племена у Србији и Босни у ранијем средњем вијеку, у: Зборник Константина Јиречека I, ур. Михајло Динић, Београд 1959, 228-246.

Н. Порчић, Прилог историографским портретима хумског кнеза Мирослава и његових потомака, у: Споменица др Тибора Живковића, ур. И. Р. Цвијановић, С. Рудић, Београд 2016,  203-220.

Б. Ферјанчић, Историја српског народа I, Београд 1981.

понедељак, 28. децембар 2020.

Др Едвард Браун о Јагодини 1669. године

 Др Едвард Браун (1644-1708) био је син енглеског писца сер Тома Брауна. Завршио је медицинске студије 1663. у Кембриџу, а докторирао 1667. године. Француску и италијанске државе је обишао 1664. године. На свој други пут, који је трајао годину и по дана, по Европи је кренуо 1668. године. Посетио је Холандију, Аустријско царство, Венецију и Турску. На пут је водио дневник у својој укориченој књижици на чијој је првој страни стојало: "Wien, August 23, 1669. Funf grossen. Jagodna. Krushevatz. Scopia. Prokupli." У Београду се налазио 6. септембра 1669. године, а у Лариси (Тесалија, Грчка) 27. септембра исте године видео је султана Мехмеда IV. Књига у којој је описан пут кроз наше земље штампана је 1673. године, а друго, допуњено издање, штампано је 1687. године под насловом "A Brief Account of some Travels in Hungaria, Servia, Bulgaria, Macedonia, Thessaly, Austria, Styria, Carinthia, Carniola and Friuli. As also some Observations of the Gold, Silver, Copper, Quick-silver Mines, Baths and Mineral Waters in those Parts". Преносимо део о пропутовању кроз Јагодину.

Il regno della Servia, detta altrimenti Rascia, 1689.
Il regno della Servia, detta altrimenti Rascia, дело Ђакома Кантелија из 1689.

"Одатле у Баточину, где женска ношња поче да се мења; била ми је некако чудна. Жене носи на глави неку врсту конђе, која је, као и чело,  окићена сваковрсним новцем који добију од странаца. Дадосмо им неколико новчића у ту сврху. Са оваквим накитом видео сам неке Гркиње, али њихове конђе нису биле тако високе; чела су им била покривена  дукатима и бисером.

Продужили смо за Јагодину, која је на лепом положају, са красном околином, одакле пошав даље, после неколико часова, окренемо према југу, и ускоро затим, на коси једног брда, с десна, видео сам гроб неког турског свеца, скоро четири аршина (од 65 цм до 75 цм) у дужину, близу неког четвороугаоног покривеног места. Пут нас је одатле водио кроз велике шуме, опасне због курјака и лопова, поред Чифлика, где има један каравансарај, али који није увек сигуран. Освежили смо се у једној великој пољској кући, недалеко одатле, која беше својина неког богатог винарског трговца из Београда. Кренули смо ноћу према главној реци ове земље, чувеној Морави."

Литература:

1. В. Поповић, Путопис Др-а Брауна, Гласник Историског друштва V-1-3 (1934), 285-304.

Карта:

1. Il regno della Servia detta altrimenti Rascia, descritto da Giacomo Cantelli da Vignola Cantelli, Giacomo (1643-1695). 

петак, 25. децембар 2020.

25. децембар 1380/1381, битка на Дубравници

    Након смрти краља Вукашина и цара Стефана Уроша, 1371. године, најмоћније личности на простору некадашњег Српског царства били су жупан Никола Алтомановић и кнез Лазар. Ородио се око 1370/1371. са Вуком Бранковићем удавши своју ћерку Мару за њега (Шуица 2014, 61). Уз помоћ бана Босне, Твртка Котроманића, кнез Лазар је победио жупана Николу Алтомановића 1373. године и заједнички су поделили његове земље. Кнез Лазар победио је 1379. године Радича Растислалића и заузео његове подунавске крајеве. До 1380. године кнез Лазар је ставио већину старих рашких земаља и оба царска столна места под своју власти (Мишић 2014, 13)

    Негде око 1365. године кнез Лазар је успоставио добре односе са Црепом Вукославићем, господарем Петруса (Мишић 2014, 9). Још цар Стефан Душан (1331-1355) је доделио пустош код Параћина Цреповом оцу, Вукославу (Михаљчић 1975, 7). Ту је формирано Петруско крајиште у време цара Стефана Душана (Благојевић 2004, 167). Од времена Вукослава ова пустош се насељава и велике шуме храста се крче да би се населило становништво, где ће се створити крајиште али и жупа Дубравница, која се простирала дуж десне обале горњег тока Велике Мораве, од Ражња и Сталаћа до Багрданског теснаца (Мишић 2007, 1-7). Тврђава Петрус контролисала је пут из Великог Поморавља у Црну Реку и за Видин, преко Честобродице (Мишић 2010, 211). Цар Урош је 1360. године потврдио даривање села Лештје са засеоцима, Доња Мутница са засеоцима, Брестница са засеоцима, Зубарије, Невидово у Заструми од стране жупана Вукослава цркви Богородице Петрушке (Новаковић 1912, 437-438). Према препису хрисовуље кнеза Лазара Богородица Петрушка је добила села Лештије, Брестница, власи Голубовци, Видово, Сини Вир. Према повељи кнеза Лазара из 1375. помиње се и село Горња Мутница, трг Паракинов брод и село Петра Горња (што би значило да постоји и Петра Доња). У повељи деспота Стефана из 1407. и 1414. године у Петрушкој области помињу се села: Курилова, Вранково, Шалудовац и Буљани. Према повељи деспота Стефана из 1427. помињу се села: Извор, Брница и Квасичевица (наслања се на Доњу Мутницу). Помињу се и два села световног властелинства Петрушке области: Десивојево село и Пријездино село (Михаљчић, Вуковић, 2012, 10). 

Подручје бојишта на Дубравници
Подручје бојишта на Дубравници. Кликните за већу слику

    Према турском дефтеру из 1516. године у Петруској нахији било је 18 села са влашким статусом. По том попису у нахији Петрус било је укупно 95 села са око 3.000 становника (Васић 1972, 51-52). Према следећем дефтеру из 1528. године било је 24 села са 260 кућа са влашким статусом и 274 војника скупљених заманицом (Амедоски, Гарић Петровић 2013, 124). Сматра се да је и почетком 15. века било преко 100 села у Петруском крајишту (Благојевић 1987, 38).

    Након победе на Марици септембра 1371. османска моћ се повећала. Балкански обласни господари полако постају вазали Османског царства. Као бедем њиховом ширењу се налазила држава кнеза Лазара. Тактика османских освајача је да дуго времена упадају и врше пљачкашке походе чиме би се одређено подручје се испразнило од становништва и представљао лак плен Османлијама. Први напад Турака Османлија на државу кнеза Лазара уследио је десет година након Маричке битке. Акинџије су упале на простор Петруског крајишта са пљачкашким плановима. 

    Петруски крајишник властелин Цреп Вукослављевић је заједно са властелином Витомиром потукао је Турке Османлије 25. децембра 1381. у боју на Дубравници (Стојановић 1927, 113, 214, 287). Немамо никаквих више података од дате реченице из летописа (оуби Цреѣпи Витомирь Тоурке nа Доубравnице). Не знамо ни локацију бојног поља ни јачину снага, али можемо претпоставити. Као што смо навели жупа Дубравница се простире од Ћуприје (Равно у средњем веку) до Ражња и Сталаћа. Кључна је тврђава Петрус јер се ту налазио највећи број Црепових војника, до 500. Власи су имали обавезу да на пет влашких кућа дају једног војника (петник), ако би било тешко стање онда би из сваке куће мора да крене у војску по један одрасли мушкарац (војска скупљена заманицом). Видели смо да је био сличан број становника почетком 16. и почетком 15. века. Требало би смањити мало број становника за крај 14. века. Такође, становници манастирских и црквених властелинстава су морали да иду у потечице (потере) и крајишку војску. Погранична села су морала и да дају стражу која би надгледала погранични појас (граница у данашњем смислу не постоји све до 18. века). Према томе крајишник властелин Цреп Вукослављевић је могао да подигне највише око 2000 војника. Не знамо где се налазила баштина властелина Витомира, али можемо да се налазила у близини Петруског крајишта или у оквиру њега. 

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА

Извори:

1. С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912.

2. Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд 1927.


Литература:

1. М. Благојевић, Крајишта средњовековне Србије од 1371. до 1459. године, Историјски гласник. 1—2 (1987), 29-42.

2. Г. Гарић Петровић, Д. Амедоски, Становништво и насеља нахије Петрус у 16. веку, Историјски часопис 62 (2013), 117-137.

3. С. Мишић, Петрус, у: Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Београд 2010.

4. Р. Михаљчић, Кнез Лазар и обнова српске државеО кнезу Лазару, Београд 1975, 1–11.

5. Р. Михаљчић, Т. Вуковић, Насељавање Петрушке области, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. LXXVIII (2012), 3-10.

6. С. Мишић, Жупе Поморавље и Дубравница у средњем веку, Делиград од устанка до независности 1806-1878, Београд 2007, 1-7.

7. С. Мишић, Од земаљског кнеза до кнеза Срба - уздизање до владарске моћи, y: Власт и моћ: властела Моравске Србије од 1365. до 1402. године, Крушевац 20147-20.

8. М. Шуица, Вук Бранковић, славни и велможни господин, Београд 2014.

четвртак, 03. децембар 2020.

1322. година, битка на Дмитровачком пољу

     Краљ Стефан Урош II Милутин дошао је на престо српских и поморских земаља 1282. године, наследивши свога брата. Стефан, син Милутинов и управитељ Зете, побунио се против свог оца 1314. године али је био савладан, кажњен ослепљивањем и прогнан у Цариград. После смрти "сремског" краља Драгутина 1316. године, краљ Стефан Урош II Милутин је свог синовца Владислава бацио у тамницу тиме не марећи за Дежевски споразум. (Јечменица 2018, 125) Тиме је Константин, млађи син Милутинов, постао престолонаследник српских и поморских земаља.

Битка на Дмитровачком пољу код Звечана
Битка на Дмитровачком пољу, код Звечана 1322. г.

    Ипак, под притиском цркве, ослепљени Стефан, најстарији Милутинов син, вратио се 1321. у отачаство и дата му је жупа Будимља на издржавање. У време смрти краља Стефана Уроша II Милутина, 29. октобра 1321, престолонаследник Константин био је ван граница српских и поморских земаља са задатком да унајми војску од Грка и Бугара. Стефан је прогласио да је прогледао и да није слеп, и одмах је почела властела да прилази њему. И Стефан и Константин су почели са окупљањем својих присталица. Тек прогледалом Стефану пришло је војништво безмало све, и велможе које су у савету (Цамблак 1989, 62). Стефан, сабравши војску своје области у Лиму, кренуо је до архиепископа Никодима, могуће до Неродимља где се налазило вероватно тело краља Милутина, који га је у цркви крунисао за краља српских и поморских земаља на Богојављање 6. јануара 1322. године. (Јечменица 2018, 133)

    Пре него што ће до боја доћи Стефан Дечански је послао Константину, који се тада налазио у Ромејском царству, поруку да поделе земљу и да владају жребом.(Јечменица 2018, 134) Константин је на то одговорио са увредама да слепац не може владати земљом. Григорије Цамблак напомиње да је Константин сакупивши довољно војске призвао од околних предела не малу помоћ (Шафарик 1859, 65) кренуо на брата. До боја је дошло на Дмитровачком пољу, под градом Звечаном, на пролеће 1322. године (Јечменица 134). Константин је у боју сигурно користио војску коју је најмио од Грка и Бугара и малобројну властелу која му је остала верна. Ипак, његова војска је до ногу потучена и он је убијен. (Стојановић 1927, 49)

    Постоје још две верзије смрти Константина Немањића, једна је од Гијома Адама, а друга од Мавра Орбина. Док српски летописи и житија указују да је Константин Немањић погинуо у бици, Гијом Адам, барски архиепископ (1324-1341) и ватрени католик, је у свом делу Упутство за путовање у Свету земљу, ставио да је Стефан Дечански бацио Константина у тамницу и напослетку дао да се прикује клиновима за дрво или крст и онда ударцем по сред мозга убије. (Јечменица 2018, 135) Дубровачки хроничар Мавро Орбини у Краљевство Словена наводи да је Константин био разапет на крст, па претестерисан по средини. (Орбини 1968, 26) 

    После битке код Пантина 1168. и погибије Тихомира, брат Стефана Немање, ово је први пут да је неко из владарске породице Немањића погинуо у бици и то од руке брата.


*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА


Извори: 

1. Мавро Орбини, Краљевство Словена, Београд 1968.

2. Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Сремски Карловци 1927.

3. Г. Цамблак, Књижевни рад у Србији, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 12., прир. Д. Петровић, Београд,  1989, 

4. Я. Шафарик, Живот краля Стефана Дечанског, Гласник Српског ученог друштва 11 (1859), 35-94.

Литература:

1. Д. Јечменица, Немањићи другог реда, Београд 2018.

2. В. Петровић, О трьпѣnїe светаго краља, Историјски часопис 54 (2007), 93-100