СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Блог који се бави историјом Срба у средњем веку

петак, 21. август 2020.

15. јун 1193. Juras/Ђураш, син Андријин, враћа цркви Св. Мартина у Шумету отету земљу

Ова исправа сачувана је у препису 18. века у делу Mattei o. c. I. и преставља записник о станку између представника дубровачке општине и представника великог жупана Стефана Немање (1166-1196), одржаном вероватно код цркве Св. Трифуна у Шумету. На овом станку представници Дубровника су били кнез са малим већем, викар Михач/vicario Michatio и још четири Дубровчана (Cranca Bubane, Johanne Petracce, Mengatia Bocini и Girace), док су представници српског великог жупана били судија Андриша/iudice Andrise и сатник Велчина/setnico Velcinna. У исправи се помиње нека земља у Шумету код Дубровника, у власништву цркве Св. Мартина у Шумету, коју  је запосео Јураш, син Андријин/Juras, Andritii filius. Он је испред књегиње Десиславе/comitissa Desislava, жене последњег дукљанског кнеза Михаила, изјавио да та земља припада њему, али сада, пред станком, враћа земљу цркви Св. Мартина у Шумету. Можемо извести закључак да је територија Шумета припадала држави књегиње Десиславе, али да је негде на почетку Немањине владавине припала Дубровнику.  

Простор Шумета и Дубровника

Anno dominice incarnationis millesimo centesimo nonagesimo tertio, mensis iunii decimo quinto intrante, apud Ragusinam civitatem. Coram comite [et] consilio, et iudice domni magni iuppani [Rascie] Andrise (?) et setnico Velcinna, et vicario Michatio, Cranca Bubane, Johanne Petracce, Mengatia Bocini et Girace (?) pro parte [civitatis Ragusinae], ego Juras, Andritii filius, de loco Qradessi (?) habitator, [confiteor], quod verissime recolo a patre, illud in anima testor, summtim dominum testem interpono, quia terra que in Zonchetto, est de ecclesia sancti Martini, false coram domina comitissa Desislava me interpellate: utrum [a] consanguineis recepta fuit, meam ad perditionem et nostrorum omnium, terra ipsa [usque] nunc retenta est. Et quia peccatum hoc nolo habere, quantum ex me dimitto illam et omnibus in presenti tenentibus iubeo, ut illam dimittant, quia semper de ipsa ecclesia sancti Martini terra ilia fuit, recolens hoc verissime per me et per patrem meum et omnes meos antecessores. Et in hoc Bratoc filius Bratachanii interfuit. Quod ego diaconus Marinus et communis notarius, qui interfui, rogatus scripsi.

уторак, 11. август 2020.

Истраживачи из 19. века о старинама у Јагодини

Милан Ђ. Милићевић о старинама у Јагодини

У Јагодини имају темељи од грађевина, које као да ће бити старије од Турака, а стоји и једна лепа џамија, од тесаног камена, што је, наравно, сведок њихове некадашње моћи у овој моравској питомини. 
На Ђурђевом брду, више саме Јагодине, имају неке развале од некаквих грађевина: мисли се да су то били двори Ђурђа деспота, од кога је и име том брду остало. (М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 181-182)

Пуковник Јован Мишковић о старинама у Јагодини

На Ђурђевом брду било је неких остатака, за које се прича, да су ту били двори Ђурђа деспота, по коме се и ово брдо прозвало.
У Јагодини, налазе се такође знаци неких старинских грађевина. (Ј. Мишковић, Кратки опис Јагодинског округа, Гласник Српског ученог друштва 64 (1885), 221)
Ђурђево брдо у Јагодини

Феликс Каниц о старинама и историји јагодинској

Па ипак, Јагодина има богату историјску прошлост. Оруђе које je нађено код оближњег, 3 km удаљеног Буковча сведочи да су овде људи били настањени већ у праисторијско време. Из које епохе потичу зидови који се виде на североисточној периферији Јагодине, показаће детаљнија истраживања њихових темеља. Према једном старом плану у бечком Ратном архиву закључујем да je паланка настала на античким остацима. Постојање Јагодине у време средњовековне Србије потврђује једна хрисовуља деспота Стефана Високог, послата манастиру Хиландару, a датирана: Јагодина, 20. јуна 1441.1 У доба Турака варош je представљала важну саобраћајну тачку. Од Београда до ње стизало се четвртог дана. Дерншвам (1553) и путник Швајгер (1577) помињу Јагодину као велико, лепо место. Тада je у њој било 4 караван-сераја и 2 џамије са мермерним чесмама. У исто време Герлах je тамо нашао једног бега који je код Јагодине у три села населио многе Угре с њиховим породицама. Царски изасланик je коначио код једног Турчица који се хвалио да je Мухамедовој вери привео више хришћанских девојака. У следећем столећу изгледа да je Јагодина заостала. Према Хаџи-Калфи, она je тада имала само једну џамију и једно купатило. И поред тога, остала je стратегијски важно место, за које су се у ратовима Аустрије са султаном често водиле битке. Из тога времена потиче поменути план у бечком Ратном архиву на коме je јагодинска паланка показана као дугуљаст правоугаоник са бедемима и са шест кула. Mon. serb., 569. 39 Србија, земља и становништво 609 238 У славном походу 1689. под Емануелом Баварским, принц Лудвиг Баденски je, оперишући самостално, са својим корпусом од 24000 људи код Јагодине изненадио готово двапут јачу турску главнину. Турци су веровали да je царска војска још под Смедеревом, па су у првом страху напустили свој положај, оставивши комору. Киша која није престајала учинила je непроходним подводно моравско земљиште и спречила успешно гоњење. Док je царска пешадија код оближње Баточине копала шанчеве да би осигурала свој логор, коњица je под Пиколоминијем и Ветеранијем разбила турску коњицу (12000 људи) под младим татарским ханом, која je била и претходница војске великог везира. У заштити шанца појачаног једном притоком Мораве, Турци су заузели положај насупрот царској војсци; вештим маневрима маркграф их je ипак збацио са тог положаја (30. августа) и гонио све до Ниша. Три хиљаде Турака je изгинуло, a 108 топова, 1000 камила и цео логор пали су као плен у руке Аустријанцима. И следеће године je Јагодина остала главно упориште царске армије. Из Јагодине je 1737. маршал Зекендорф упутио објаву рата изненађеном нишком паши. Царска пешадија се кретала према турској граници старим војним путем преко Гроцке, Колара, Баточине и Багрдана, a коњица преко Паланке и Јагодине. За марш од Београда до Јагодине требало je једанаест дана; много времена чак и кад се узму у обзир тадашњи лоши путеви и велика јулска жега. У рату Аустрије и Русије са Турском 1789. године хришћанско становништво Србије je, као и ранијих година, било наклоњено својим ослободиоцима. Капетан Коча, њихов најистакнутији вођ (рођен у селу Пањевцу, северно од Јагодине), извојевао je са својим ратницима многе победе, a кад je пуковник Михаљевић после освајања Београда стигао с једним одредом добровољаца у Јагодину, заузет je и тамошњи редут. Муслиманско варошко становништво je побегло у Карановац, али се после Свиштовског мира вратило. Мало je градова у Србији који су после тога обест још безобзирнијих јаничара и дахија јаче осетили од Јагодине, и зато 1804. године нигде није тако радосно дочекан Карађорђев позив на устанак, иако je турска посада у Јагодини била после београдске најјача. Злогласни Фочић Мехмед-ага запретио je »хајдучком гнезду« да ће га сравнити са земљом. У почетку су слабији устаници подлегали непријатељској надмоћи, али кад су Карађорђеве чете приморале Турке да се боре на разним странама, они су, после неколико изгубљених битака, морали да напусте Јагодину. Кад je султанова војска 1809. победоносно продирала десном обалом Мораве, Јагодинци су сами запалили своју варош да je не би предали непријатељу и истовремено се окупили у шанцу на брду Липару; одатле су, у испадима, задавали надирућим Турцима такве ударце да су ови били присиљени на повлачење. Кад je Полумесец 1813. поново завладао Србијом, храбри Јагодинци су са Хаџи-Продановим четама опет покушали да je ослободе. Стога je међу 610 стотинама оних који су у Београду набијени на колац или обешени био велик број родољуба из области око Белице. Неуспели покушај није био разлог храбрима да не предузму нове. Године 1815, кад je Милош Обреновић позвао српски народ у борбу, раја Црног врха je код Белице ископала шанац, на који je без успеха јуришао Тахир-паша, који je из логора Ћерима Бошњак-паше код Јагодине био послат у помоћ опседнутим крагујевачким Турцима. »Бежите, ђаури, бежите«, довикнуо je браниоцима шанца. Али тада одјекну један хитац, његов коњ паде, и после огорчене борбе Турци побегоше. Многи су остали на бојишту, 70 их je заробљено. Вест о победи стигла je Милошу у тренутку кад су његови људи, које je ћаја-паша из Чачка био добро притиснуо, већ били клонули духом и били спремни да напусте шанчеве на Љубићу. Кад je вест гласно прочитана, Милошева храбра жена, потоња кнегиња Љубица je узвикнула: »Видите ли шта су Јагодинци урадили? A ви? Припашите кецеље и пустите нас жене да пођемо у бој!« И касније, код Ћуприје, Баточине и на другим местима истицали су се борци из овога краја. Са њиховог утврђеног положаја на Таборишту Милош je започео преговоре с Марашли-пашом који су довели до коначног ослобођења Србије од непосредне турске владавине. (Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1985, Српска књижевна задруга, 609-611)

...А једна велика циглана прерађује изврсну глину овога брда, чије име потиче од црквице коју je саградио Ђурађ Бранковић; хиљаду комада ове цигле стаје 12 динара. Како остаци древних зидина показују, од овог доброг материјала су прављене опеке већ у римско доба и у средњем веку. (Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1985, Српска књижевна задруга, 616)

Литература:

1. Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1985, Српска књижевна задруга

2. М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876.

3. Ј. Мишковић, Кратки опис Јагодинског округа, Гласник Српског ученог друштва 64 (1885), 190/224.

4. Ј. Мишковић, Топографски речник Јагодинског округа, Гласник Српског ученог друштва 61 (1885), 1-205.

петак, 07. август 2020.

1156/1159. Повеља босанског бана Борића манастиру Св. Бенедикта на Локруму

У овом акту износи се како је била подигнута тужба против монаха манастира Св. Бенедикта на острву Локруму у вези са држањем, без основа, цркве Св. Панкрација на острву Мљету. Бан Борић је чекао да дође неко од манастирске браће да побије ове оптужбе. Дошао је опат Вићентије /Винценције (dominus Vincencius abbs) са делом манастирског братства (cum quibusdam de fratribus) и показао бану "истоветна и истинита" писмена издата од протоспатара Љутовида (Lotauitto protospatario) као и друга писмена од других "наших старих претходника владара земље" (ab aliis nostris antiquis decessoribus, terre principibus) у којим актима је речена црква Св. Панкрација поменутом манастиру Св. Бенедикта потврђена за вечита времена њиховим печатом (in quibus litteris data est dicta ecclesia sancti Panchracii prephato monasterio sancti Benedicti, eorumque sigillo perpetuo affirmata). "Стога ја, бан Борић, са синовима својима и рођацима пред целокупним народом моје земље са великом радошћу тврдим да је та црква у Бабином пољу, која је на Мљету, са свим земљама, манастира Св. Бенедикта овом повељом, печатом мојим потписаном и датом господину Вићентију, опату истога манастира, тако да је држе без икакве сметње и безбедно уживају. Ја и моји синови хоћемо да будемо браниоци и заштитници за сва времена. Когод пак чини противно нека изазове над собом проклетство и гнев бога и његова освета и суд нека га осуде са непоштенима". Повод за прављење ове повеље је повеља краља Стефана Првовенчаног (1196-1228) којим је острво Мљет дато манастиру Св. Марије на Мљету. Монаси манастира Св. Бенедикта на Локруму су тада исписали ову повељу да би одбранили своје претензије на имовину цркве Св. Панкрација. Овај део је преузет из чланка Б. М. Недељковића, Постојбина првог босанског бана Борича, ИЧ 9-10 (1959).
Острво Локрум на коме се налази манастир Св. Бенедикта

Текст повеље:

Quodam tempore facta est acusatio super monachos sancti Benedicti lacruminensis insule, quod iniuste possiderent ecclesiam sancti Panchracii de Meleta, coram me bano Baricio ego cum aures meas eorum fallacibus verbis non statim accomodaui, usque dum venerit aliquis de fratribus monasterii, interea siquidem veniens dominus Vincencius abbs predicti monasterii cum quibusdam de fratribus, ostendit michi litteras idone as atque vereces scriptas a Lotauitto protospatario, et alias litteras ab aliis nostris antiquis decessoribus, terre principibus, in quibus litteris data est dicta ecclesia sancti Panchracii prephato monasterio sancti Benedicti, eorumque sigillo perpetuo affirmata. Unde ego banus Baricius, cum filiis meis, atque propinquis, quoram (sic) huniuerso populo terre mee, cum magno gaudio affirmo eandem ecclesiam de Babina polhla, que est in Meleta, cum omnibus terris et planicie monasterio sancti Benedicti, his litteris domino Vincentio eiusdem monasterii abbati datis, et sigillo meo signatis, ut sine omni impedimento possideant et secure optineant. Ego et filli mei defensores et protectores atque adiutores eorum omni tempore esse volumus. Quicumque autem eis contrarium fecerit, malediccionem et iram dei super se concitet, eiusque ulcione et iudicio cum improbis dampnetur. 
Data in... mense augusto in die septima.
Svana: De ecclesia sancti Panchratii facta a bano baricio.

среда, 20. мај 2020.

Битка на Дриму 1283. године

Доласком на власт Милутина 1282. године српска држава је започела агресивнију политику према Ромејском царству. Српска војска је направила продор до Скопља и краљ Милутин је својој држави прикључио оба Полога, Овче поље, Пијанец, Злетово и Скопље. 
„Милутинова победа над Татарима“, литографија Анастаса Јовановића (1817-1899) из 1852.
„Милутинова победа над Татарима“, литографија Анастаса Јовановића (1817-1899) из 1852.

Зет ромејског цара Михајла Палеолога био је татарски кан Ногај који је свом тасту послао 4.000 коњаника за борбу против тесалијског владара севастократора Јована Анђела. На почетку похода, 11. децембра 1282. у Тракији, преминуо је цар Михајло Палеолог а његов син и наследник Андроник II је одустао од похода на Тесалију и послао Татаре на српску државу да би је опљачкали и тиме ослабили. 
Предео западно од Призрена са селима уз реку Дрим, где је могла да се деси битка на Дриму
Предео западно од Призрена са селима уз реку Дрим, где је могла да се деси битка на Дриму

Ромејска војска заједно са татарским одредом кренула је на српску државу и продрла до Липљана и Призрена на почетку 1283. године. 
Од главнине ромејско-татарске војске другим путем је кренуо један татарски одред који је покушао да пређе набујалу реку Дрим. О томе је архиепископ Данило II оставио запис:
И пошто су завојевали на те крајеве, и према толикој њиховој множини и сили, не учинише велике пакости отачаству овога благочастивога, но се опет вратише у државу своју. И тада се један део њихов народа татарскога одлучи да дође на реку звану Дрим, који беше веома надошао, тако да се нико није могао усудити да га пређе. И ти нечастиви видевши с оне стране реке где се на једном месту збегло мноштво народа, као несите звери устремише се на стадо Христово, и уздајући се у снагу коња својих, уђоше у њега (у реку Дрим). А вода нагло подигавши се, потопи многе од њих. А који су од њих хтели да пристану на обалу, такови засипани и убијани оружјем, опет се враћаху и скончаше у таквој реци, и погибоше од свога безакоња. И ту ухвативши самога старешину њихова званога Чрноглави, и одрезавши му главу украшену драгоценим бисером, и натакавши је на копље, донесоше благочастивоме краљу као нарочити дар. 
Из писања Данила II види се да су Срби користили лукове и стреле у одбрани збега (такови засипани и убијани оружјем), а знајући то доба, сигурно су имали копља и мачеве. 

Фреска из манастира Жича

Фреске из манастира Грачанице /1321/ 

Фреске из манастира Грачанице /1321/




недеља, 17. мај 2020.

Битка у Морачи 1102. године

    Краљ Константин Бодин из владарског рода Војислављевића успео је да око своје матичне области окупи и остале српске области. Од оца, краља Михаила му је остала Дукља, Травунија и Захумље. Својом борбом против Ромејског царства својој држави је придодао Рашку и Босну, а највероватније је имао и Неретљанску област. У Рашкој је поставио као своје вазале жупане са свог двора, Вукана и Марка, а у Босни, кнеза Стефана. 
Битка у Морачи, 1102. године. Неке тврђаве у Дукљи, почетак 12. века
Битка у Морачи, 1102. године. Неке тврђаве у Дукљи почетком 12. века

    После смрти краља Константина Бодина 1099. године настао је метеж око наслеђивања. Уместо његовог сина државу је наследио краљев брат Доброслав. Према Летопису попа Дукљанина и пре владавине краља Константина Бодина било је проблема приликом наслеђивања. Земља је била у рукама владарске породице чији су чланови владали као удеони кнезови и чију би осионост само чврста рука владара спречавала да се побуне. Краљ Доброслав је почео да се понаша лоше према народа, а синови Бранислава, сина краља Радослава, су на подстрек ромејског цара Алексија Комнина дошли у Драч. Други син краља Радослава, Кочапара, је отишао код рашког жупана Вукана да би направио савез са њим против краља Доброслава. Жупан Вукан је пристао и њих двојица су са војском кренула према Дукљи. Колико војника су могли да сакупе савезници је тешко питање. Након пораза на Тари 1150. године (а 48 година након ове битке) велики жупан Урош II је ромејском цару морао да шаље на његов позив 2000 војника. Вероватно можемо да помислимо да су скупили више од 2000 војника. Ишли су "Горским путем" од данашње Подгорице, преко Колашина и Брскова даље на север. Пут прати реку Морачу. 
    Краљ Доброслав је прикупио војску и кренуо им у сусрет. О тим дешавањима пише у Летопису попа Дукљанина: 
    "Дошло је до битке у Дукљи на реци која се зове Морача. Војска краља Доброслава је делом страдала а он сам је заробљен. Затим, пошто су Кочапар и Вукан послали краља Доброслава у оковима у Рашку, дошли су и заузели Зету и похарали су велики део Далмације. Вукан је после тога отишао у Рашку, а Кочапар је остао у Зети."
     Место битке не можемо тачно одредити. Знамо да се догодила на реци Морачи (у Дукљи) која је дугачка 99,5 км и која је у горњем делу брза планинска река. Према Летопису попа Дукљанина област Дукљу је чинило 9 жупа, од којих се само једна налази у континенталном делу (Горска). Жупа Горска се налазила код Медуна и то на путу Дукља-Медун-Плав. Само место Медун се налази 13 км североисточно од данашње Подгорице. По овоме можемо да помислимо да се битка догодила негде северно од Подгорице на реци Морачи.
     Последице ове битке су заробљавање краља Доброслава и долазак Кочапара, унука Радослава, на престо Дукље. 
Родослов Војислављевића, делимичан
Родослов Војислављевића, делимичан

Мач са Пирлитора, средина или друга половина 12. века
Мач са Пирлитора, средина или друга половина 12. века; потиче из западноевропских радионица, али украс на сечиву припада византијском кругу



Литература и извори:

Д. Кунчер, Gesta Regum Sclavorum I, Београд, Никшић 2009. 

Т. Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Београд, Никшић 2009. 

Група аутора, Историја Црне Горе I, Титоград 1967.

Г. Шкриванић, Путеви у средњовековној Зети, Гласник Српског географског друштва 51-1 (1971), 75-85.

среда, 06. мај 2020.

18. септембар 887. Битка код Макарске

У раном средњем веку српске земље су обухватале и јадранско приморје. Од реке Бојане до реке Цетине формиране су Дукља, Конавли, Травунија, Захумље и Паганија. Последња наведена српска област, Паганија, простирала се од реке Неретве до реке Цетине и обухватала, поред три жупе у приобалном делу, и неколико средњодалматинских острва.
Битка код Макарске 887. године између Венецијанаца и Срба Неретљана
Становници Паганије/Неретљанске кнежевине поред пољопривреде и рибарства бавили су се једним уносним и опасним занимањем - гусарањем. Неретљани су користили сагене са 40 људи и кондуре са 20 људи. Сагена је могла имати 16 или 18 весала, по 8 или 9 на сваком боку и 2 до 3 јарбола, уз која су се разапињала крсна једра. Главно је једро увек било крсно, а на предњем косом јарболу и на крменом разапињала су се троугла латинска једра, називана тако да би се нагласила разлика од четвртастог једра са севера. Троугаоно једро лагано је за руковање и омогућује напредовање уз ветар у цик-цак линији. Служиле су и као ратни бродови, са круништем на прамцу и крми. Кондура је била дугачка 8-9 метара (веће кондуре су биле дугачке 12-15 метара), широка до 2,5 метра (веће кондуре до 3 метра). Кондура по своме облику спада у уске бродове, те се користила као брза весларица, а у случају повољног ветра подизало би се четвртасто једро и тада се функција паралелних гредица на дну мења и оне постају стабилизатори брода.
Кондура средње величине
Нападали су ромејске а и млетачке бродове. Негде око 829. један посланик Неретљана је у Венецији склопио мир који је био краткотрајан. Неретљани са острва су 836. заробили неколико венецијанских бродова и побили посланике који су били на њима. Венецијански дужд направио мир 839. године са Дружаком, кнезом Неретљана са острва. Следеће, 840. године, Венеција је напала Неретљане и том приликом није остварила успех изгубивши више од 100 људи. Неретљански бродови су долазили све до града Копар (Карпул), у данашњем Словеначком приморју, кога су опљачкали 846. године.
Сви ови догађају натерали су венецијанског дужда Петра Традоника да крене августа 887. са флотом од 12 бродова (navibus) право на Неретљане. Не можемо тачно да одредимо коју врсту бродова је користила млетачка морнарица. Напоменућемо да су венецијански мајстори 852. године успели да саграде брод по угледу на византијску chelandion, који је у 10. веку могао да превезе између 108 и 160 људи. Ромејски дромони 9. века могли су да имају до 50 веслача (у времену пре Македонске династије) и до 200 војника. Ово би значило да је дужд имао 2400 војника. Са својом војском искрцао се код данашње Макарске и натерао Неретљане у повлачење, а пет неретљанских бродова је уништено. Међутим, Неретљани су познавали свој терен, брзо су реорганизовали своје снаге и извршили противнапад. Победили су Млечане и на копну и на мору и 18. септембра 887. године убили дужда Петра Традоника и седам његових војника, док су се остали дали у бег, тако да је тело дужда остало у рукама Неретљана. Последице овог поразу су биле да је Венеција морала да плаћа данак Неретљанима за слободу своје трговине на Јадранском мору.

Извори, литература, линкови:

1. Iohannis Diaconi, Chronicon Venetum et Gradense, MGH SS VII, ed. G. H. Pertz, Hannoverae 1846.

2. Т. Живковић, Неретљани - пример разматрања идентитета у раном средњем веку, Историјски часопис 61 (2012), 11-25.

3. J. Pryor, E. M. Jeffreys, The Age of the Dromon: The Byzantine Navy ca 500-1204 (The Medieval Mediterranean), Leiden, Boston 2006.

4. C. Zuckerman, On the Byzantine Dromon (with a Special Regard to De cerim. II, 44-45), Revue des Études Byzantines 73 (2015), 57-98.

Линк: 8 Byzantine Empire Era Shipwrecks Excavated in Turkey, 2014. у једном делу Цариграда (Истанбула) ископано је 37 остатака различитих бродова од 5. до 11. века


понедељак, 20. април 2020.

Битке краља Константина Бодина (1081-1099)

Константин Бодин је био један од најмоћнијих и најживописнијих раносредњовековних српских владара. Владао Дукљом од 1081. године када је умро његов отац, први краљ српски, Михаило Војислављевић. Пре ступања на престо учествовао је у походима свога оца.
Битке краља Константина Бодина Војислављевића
Краљ Михаило је пружио помоћ устаницима Ђорђа Војтеха и послао им свог сина Константина Бодина са 300 својих људи. У Призрену су бугарски представници прогласили Константина Бодина за цара и променили му име у Петар. Дука теме Бугарске Нићифор Карантин, окупио је трупе под својом командом и спремао се да крене на Призрен, када му је стигао наследник на функцији Дамјан Даласин. Изгледа да Дамјан Даласин није поштовао свог претходника и његове сараднике јер извори говоре да им се по доласку ругао и називао их кукавицама. У таквом расположењу ромејска војска је кренула према Призрену и ту заметнула бој са Србима. Како ромејски извор каже: "И наста страшна битка и још страшнији пораз Ромеја". У тој бици код Призрена 1072. погинули су многи Ромеји и велики број њих је заробљен дука Дамјан Даласин, као и војсковођа Лонгивардопул, вероватно заповедник норманских најамника.
Следећа битка уследила је брзо и то током зиме. Бугарски војсковођа Ђорђе Војтех позвао је Константина Бодина да крене на Скопље јер су ромејски војници проводили дане безбрижно. Кренуо је са војском Константин Бодин из Ниша у децембру према Скопљу али ромејска војске се припремила и пресрела Бодинове трупе код Пауна, у јужном делу Косова поља. Ромејска војска је до ногу потукла Бодинову војску и заробила га.
Те исте године октобра месец, као ромејски вазал, морао је да се придружи ромејској војсци у нападу на Нормане који су се искрцали код Драча. Нормански војсковођа Роберт Гвискард желео је да освоји Цариград и Драч му је био прва станица. Започео је опсаду града, али појавила се ромејска војска на челу са царем Алексијем Комнином. Заједно са њим је био и краљ Константин Бодин са својом војском. Када је отпочела битка 18. августа, победа је била ближа Ромејима али су Нормани ипак успели да однесу превагу. Војска краљ Константина Бодина која је требала да уђе у битку у одлучујућем моменту остала је по страни. О томе ромејска принцеза Ана Комнина пише: „а и сам Бодин узмиче не борећи се; овај се, наиме, био наоружао и, распоредивши своју војску у бојни ред, тога се дана држао као онај, који ће можда убрзо, према склошвеним уговорима, помоћи цару. Пажљиво je чекао, како изгледа да, ако сазна да je победа превагнула на аутократорову страну, нападне и сад Келте; a ако не, да се уздржи од борбе и потом повуче. Тако размишљајући као што се обелоданило из оног што je учинио, и сазнавши тачно, да су Келти победили, не ушавши уопште у борбу, врати се кући".

Мозаик Св. Вакха из манастира Неа Мони на острву Хиос, око 1045. године
Може се видите мач у корицима

Битке краља Константина Бодина