четвртак, 27. септембар 2018.

1112. Потврђивање пресуде судије Болеслава око цркве Светог Мартина у Шумету

  Према овој повељи потврђује се пресуда судије Болеслава којом је црква Светог Мартина на Шумету са имањем досуђена манастиру Светог Бенедикта на Локруму. Повеља је датирана, јул 1112. године индикт пети и спада у групу тзв. локрумских фалсификати.
 Ову повељу су издали Данијеле Фарлати, Illyricum sacrum VI (1800), Иван Кукуљевић Сакцински, Diplomatički sbornik Kraljevine Hrvatske s Dalmacijom i Slavonijom II (1876), Тадија Смичиклас, Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II (1904) и Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века (1912). У Кукуљевићевом зборнику стоји у фусноти да је у Фарлатијевом делу додато "Michaelis filii Bodini", а требало би стојати по Кукуљевићу, "regis Bodini".
  Црква Светог Мартина у Шумету налази се око 7 километара источно од Дубровника, а од острва Локрум, где се налази манастир Светог Бенедикта, налази се североисточно.
Дубровниик, острво Локрум и Шумет
I  In nomine domini Dei eterni, mense iulio, indictione quinta.
   Ego Bolislavo iudex ecclesiam sancti Martini, que in Sumeto esse videtur, olim ab hereticis foedata atque possessa, Dei auxilio fretus, cum ea nostrorum antecessorum esset hereditas, necessarium duxi auferre eam ab eis et tradere chatolicis et orthodoxis viris; quatenus non solum mihi, verum etiam omnibus nostris propinquis ut Deus propitius esset. Unde continuo vocatis ad me monachis sanctissimi Benedicti cenobii, predictam ecclesiam Sancti Martini cum omnibus que ad eam pertinere videbantur, sponte condonaui, terras videlicet atque vineas, domos et predia, mobilia et immobilia eis concessia. Insuper et ducentas oues et nouem seruos et tria iuga bouum et viginti quatuor vaccas.
II Itaque testamentum firmissimum eis facio, un nullus sit qui contradicere audeat, vel aliquid tollere presumat, sed ampliato munere pro nostris animabus et sua salute fideliter tribuat. Sin aliter egerit et iam dictam ecclesiam a monasterio Sancti Benedicti separare temptauerit, iratum habeat trinum et unum Deus, etc.
   Et ego A. abbas suprascriptus per iussionem domini Regis scripsi.

петак, 21. септембар 2018.

Српска војска на Косову 1878.

  Ове године, 2018, навршава се 140 година од стицања независности и проширења Књажевине Србије на четири округа на југу. Овом приликом желео сам да нешто напишем о мање познатој теми - првом ослобођењу Косова након пада Новог Брда 1455. и Велике сеобе Срба 1690. године.
 У првом српском-турском рату 1876-1877. Књажевина Србија је претрпела пораз од надмоћније османске војске и само посредовање царске Русије је спасило Књажевину Србију тоталне катастрофе. У априлу 1877. Русија улази у рат против Османског царства и напада османске снаге на балканском  и кавкаском фронту.  Када је руска дунавска армија прешла Дунав 22. јуна 1877. године њен командант велики кнез Николај Николајевић затражио је од Књажевине Србије, и даље османског вазала, да ступи у рат против свог сизерена. Тај потез је Књажевина Србија учинила тек 13. децембра 1877. године. 
Српска војска била је подељена у пет корпуса (Шумадијски, Моравски, Тимочки, Јаворски и Дрински и додатна Тимочко-зајечарска војска) и према плану операција Дрински корпус је требало да брани границу на Дрини, Јаворски корпус према подручју Новопазарског санџака и Тимочко-зајечарска војска према Видинској области. Моравски корпус био је усмерен на ослобађање Ниша, а Тимочки корпус и Шумадијски корпус на Пирот и даље према Софији.
Прокупље је ослобођено 18. децембра (по јулијанском 6. децембар), а добровољци и устаници су ослободили Лесковац 24. децембра 1877. године. Пирот је ослобођен 28. децембра 1877. и пут је настављен према Софији где су српске трупе стигле надомак Сливнице (Сливница је удаљена од Софије 30 км а од данашње српско-бугарске границе 25 км), али је због руског заузимања Софије 5. јануара 1878. обустављено даље напредовање. Ниш је ослобођен 10. јануара, а Врање 31. јануара 1878. године. Српска влада је у прелиминарима мира и условима примирја упућеним руском цару од 3. јануара 1878. године захтевала да се стави независност Књажевине Србије и присаједињење Србији Старе Србије или садашњег Косовског вилајета са додатком Видина. Под Косовским вилајетом се рачунало и подручје Новопазарског вилајета. Све је то требало тек ослободити.

Према Косову

  Чачанска бригада Ибарске дивизије ушла је у напуштено Прокупље 18. децембра 1877. године и наставило продор према Куршумлији. Куршумлијски одред, створен од две бригаде Ибарске дивизије, стигао је 23. децембра до Куршумлије. Након два дана, 25. децембра, српске чете су ушле у Куршумлију. Борбе су настављене са низамима и Арнаутима на гребенима између Бањске и реке Косаонице и османске трупе су се повукле на положаје код Дабиноваца, Преполца, Прекорађе и Подујева. Српске снаге су одбачене и враћене на почетне положаје. Након два дана крваве битке, на Божић 1878, османске трупе успеле су да врате у свој посед Куршумлију и натерају на повлачење Студенички, Карановачки и Трнавски батаљон. Ипак, после српског ослобођења Ниша османско запоседање Куршумлије постало је небитно. Трупе Моравског корпуса су ушле у Куршумлију 19. јануара 1878. година без отпора.
Куршумлијска бања са везом за Приштину
Јединице Моравског корпуса су имале задатак после ослобођења Ниша да дејствује долином реке Топлице и да натераjу Хафис-пашине јединице на одступање. Изузетно тешке борбе су вођене на Самокову и вододелници Лаба и Топлице од 23. јануара до 3. фебруара без успеха за српске трупе. На овом фронту српско-турског ратовања примирје је успостављано 23. јануара 1878. године. Шумадијски корпус је од 20. до 24. јануара очистио Грделичку клисуру и наставио ка Врању. Врање и Бујановац су ослобођени 31. јануара и Шумадијски корпус је  добио нови задатак да сада преусмери деловање у правцу Приштине. У време борби на Самокову Тимочки корпус је ослободио Бојник и Лебане и наставио даље идући долинама Пусте реке и Јабланице преко Голака. Књажевачка војска је продирала правцем села Црквице-села Слишане-села Гајтан - планине Мајдан - село Заграђе - село Трпеза - село Ртица - село Шајковац војући непрестано против Арбанаса. Дунавска дивизија (из Тимочког корпуса) прешла је Радан-планину и дошла до села Механе, одакле је пребачена у подручје села Дединац - села Грабовница - села Арбанашко (пристигли 3. фебруара у Арбанашко). Крајинска војска је имала задатак да преко Лебана и Медвеће надире у правцу Приштине, али је успела само до закључења примирја да стигне до јужно од села Туларе (околина Медвеђе).
 После ослобођења Врања 31. јануара, командант Шумадијској корпуса је 2. фебруара издао наређење 2. шумадијској дивизији "да форсираним маршем наступи преко Гњилана према Приштини". Истог дана креће наступање претходнице (два батаљона Рудничке бригаде, ескадрон коњаника, три батерије и око 100 добровољаца). Без одлучног османског отпора Шумадијски корпус је 4. фебруара 1878. ослободио Гњилане (настало при крају друге деценије 19. века), док је једно одељење продрло до Грачанице и ослободило је 5. фебруара. Треба истаћи да су продор Шумадијског корпуса доста помогли и добровољци и устаници/усташе који су ишли испред корпуса. Па је тако појачање, после ослобођења Гњилана, упућено према Грачаници када ју је већ ослободио командант добровољаца поручник Милош Сандић. Сутрадан (6. фебруара по грегоријанском календару) је у манастиру Грачаници одржан помен у славу косовских јунака, књаза Милана Обреновића и српске војске.Одред поручника Милоша Сандића имао је 50 добровољаца, три официра и два наредника са две заставе. Да би било јасно какав су подвиг изнели добровољци и редовни војници Књажевине Србије треба навести податак да су после дугог марша по јакој зими од Врања до Гиљана/Гњилана "беху остали без обуће", по речима поручник Милоша Сандића.
 Под вођством коњичког водника Миљка Цвејића патрола српске коњице од 3-4 коњаника дошла је чак до Липљана и заузела железничку пругу која иде од Косовске Митровице према Скопљу изграђена 1873. године. Ова патрола припадала је јединици од 40 коњаника српских који су дошли до села Добротин код Липљана коју су предводили поручници Алекса Радојчић и Дим. Бранковић и поднаредник Петар Петровић. Путописац Тодор П. Станковић је записао у свом делу једну занимљиву причу из које може се видети колико је српски народ прижељкивао ослобођење од османског и арбанашког терора: "У нашем другом рату са Турцима, када је наша војска избила на Косово и када су је Јањевци очекивали, Хаф'з-паша се је са својом војском изненадно појавио на брду над Јањевом. Јањевци видећи ту војску држали су да је то српска војска, те су одмах похитали са литијом у сусрет српској војсци, а кад су се приближили долазећој војсци, видели су да то није српска већ турска војска. Ово Јањевце доведе у забуну, јер нису знали како да правдају такав свој поступак пред пашом. Али у томе моменту изађе пред њих Хаф'з-паша и рекне: јалн'ш, јалн'ш, (грешка, грешка), вратите се својим кућама. И Jањевци се ожалошћени том приликом врате сваки своме дому."
  Мировним уговором у Сан-Стефану од 3. марта 1878. године српска граница на Косову би ишла овако: "планина Гољак (дотадашњом границом нишког и приштинског санџака), и од Веље Главе до Грапашнице (као и по Врањском протоколу). Одавде, током речице Батанице до утока у Лаб, Лабом до утока у Ситницу, Ситницом до њеног ушћа у Ибар код Митровице. Одатле обе обале Ибра низводно припале би Србији, као и земљиште на западу омеђено Ибром до Рибарића и до Новог Пазара, на северу, али без вароши Митровице и Новог Пазара."
  Од важнијих места на Косову Књажевини Србији би припали Вучитрн и Подујево. До последњег часа се српска влада залагала код грофа Андрашија, министра иностраних дела Аустро-Угарске, да макар гњиланска каза са Новим Брдом припадне Књажевини Србији, нажалост без успеха. Берлинским конгресом, јун-јул 1878, оцртане су већ познате границе Књажевине Србије.

Литература:

Врховна команда, Рат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877-78. године, Београд 1879.

М. М. Костић, Куршумлијска бања, Гласник Српског географског друштва, св. XLII - 1 (1962), 45-62.

Ј. Ристић, Дипломатска историја Србије за време српских ратова за ослобођење и независност 1875-1878, Књ. II Београд 1899.

С. Скоко,  Војвода Радомир Путник II, 1985(б).

Тодор П. Станковић, Путне белешке по Старој Србији 1871—1898, Београд 1910.

В. Стојанчевић, Прво ослобођење Косова од стране српске војске у рату 1877-1878. године, Зборник радова са научног скупа: Србија у завршној фази Велике источне кризе (1877-1878), ур: Љ. Алексић, Д. Милић, В. Стојанчевић, Београд 1980, 459-474.

А. Урошевић, Гњилане, Гласник Српског географског друштва 17 (1931), 38-51.


*Опуномоћеници дежевско-ибарских усташа и народа из већег дела нахија пазарске, вучитрнске и куршумлијске нахије је у адреси од 6. фебруара 1878. (по старом календару) књазу Милану Обреновићу истакло захвалност за ослобођење од "азијатских варвара".
*А. Урошевић у чланку Гњилане наводи да је српска војска ослободила Гњилане 23. јануара 1878. године што свакако треба претпоставити да је по јулијанском календару датум.



недеља, 16. септембар 2018.

Славјено-сербско царство. Нацрт воспостављења нове словено-српске државе (1804)

Одјек Орашачког збора и буне на дахије био је велики међу Србима у Хабзбуршкој монархији. Митрополит карловачки Стефан Стратимировић направио је меморандум о ослобођењу српске државе (Славено-сербскаго государство) 1804. године у првих неколико месеци Првог српског устанка. Свој Меморандум је митрополит Стратимировић предложио руској страни јер је Русију сматрао природним савезником Срба. Његов Меморандум добио је руски министар иностраних дела кнез Адам Чарториски (министар иностраних дела 1803-1807) који је био наклоњен српској ствари.
Митрополит карловачки Стефан Стратимировић (1757-1836)
У Меморандуму митрополита Стратимировића изнет је став да су Срби највише наклоњени Русима од осталих Словена и да Русија мора да створи једну славено-сербску државу коју би предводили Срби. Временом би та нова држава заменила Османско царство јер му је, по Стратимировићевом мишљењу, истицало време. Тражено је да цар Александар учини представку султану и затражи да територију где живи српски народ султан да независност по обрасцу Дубровачке републике или Републике јонских острва (Републике седам грчких острва). Аустрија  би морала да уступи према Меморандуму Боку Которску и део Далмације а заузврат би добила турски део Хрватске. А ако Аустрија уступи српској држави Срем онда би добила део Влашке до реке Олте. Та новонастала српска држава би наставила да плаћа умерен данак Османлијама, давала Турцима слободу вероисповести и била зависна од Порте. За владара ове Словенско-Српске земље митрополит Стратимировић предлаже да руски цар пошаље руског принца. Шта би улазило у састав Словенско-Српске државе? На то даје одговор извод из Стратимировићевог Меморандума који показује где Срби живе: "Срби обитавају у Угарској на обема обалама Дунава, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Приморју; такође и на оним пределима у земљама Турске до Јадранског мора; цео народ међу реком Савом од границе Влашке до Скадра у Албанији, међу реком Савом и Уном — Словено-Српски је с најнезнатнијим разликама наречја, тако да су и сви,који се налазе у Турској, рода и језика Словено-Српског".


Литература:

Група аутора, Историја српског народа V-1, Београд (1981)

Прот. Ст. М. Димитријевић, Стевана Стратимировића митрополита Карловачког план за ослобођење српског народа, Београд 1926.

Ђ. Живановић, Срби и пољска књижевност (1800-1871), Београд 1941, 2002.

Љ. Кркљуш, Настанак првих програма о васпостављању српске државе, Зборник Правног факултета у Новом Саду, XXXVIII, 2/2004, 37-60.

С. Новаковић, Устанак на дахије 1804. Оцена извора. Карактер устанка. Војевање 1804. С картом Београдског пашалука, Београд 1904.

Линкови:

1.http://www.novinar.de/2012/03/30/the-memorandum-1804-by-the-karlovci-metropolitan-stevan-stratimirovic.html


недеља, 09. септембар 2018.

Димитрије Синаита. Први српски књижевник

    Западно од Јерусалима у манастиру Свете Катарине на Синајској гори године 1975. нађено је више десетина средњовековних списа до тада непознатих научној заједници. Међу тим рукописима налазе се и два црквено словенска из 11. века. Ове две књиге, Синајски мисал и Димитријев псалтир, писане су глагољицом - првим словенским писмом. Димитријев псалтир назван је по монаху који га је писао. Истраживања из 2012. године показују да је синајски монах Димитрије био пореклом из Дукље или Травуније одакле је у 11. веку стигао до Свете земље. Кијевски мисал (Кијевски листићи) који се сматра најстаријим и најархаичнијим словенским рукописом. Има седам листова и сматра се да су шест листова из 10. века или са краја 9. века писани у средини око ученика словенских апостола Ћирила и Методија. Седми листић из Кијевског мисала, тј. први по реду јер се налази на почетку књиге, потиче са краја 11. или почетка 12. века. На том листићу записан је одломак из Посланице апостола Павла Римљанима и посебна молитва Богородици. Први лист је дело монаха Димитрија Синаита и припада српској редакцији старословенског језика. 
Седма страница Кијевског мисала коју је писао монах Димитрије Синаита крајем 11. или почетком 12. века
   Сматра се да је Димитрије Синаита био добро образован јер је подједнако добро користио глагољицу и ћирилицу и познавао латиницу и грчки алфабет. Наиме, монах Димитрије Синаита је написао још једно дело - Синајски служабник који је поред црквеног глагољског текста имао и поменик са именима људи који се помињу током службе, записан на ћирилици. Међу његовом братијом могуће да је било још Срба који су у време краља Константина Бодина (1081-1099) и његовог наследника краља Михаила (1099-1102) стигли у Јерусалимско краљевство (основано након крсташког ослобађања Јерусалима 1099).

Литература:

1. М. Алексић, Српски витешки код, Београд 2016.

Линкови:

1. Димитријеви записи старији од Мирослављевог јеванђеља, Политика 17.10.2015
2. Димитрије Синаит је најстарији српски књижевник, Политика 18.10.2015.

петак, 07. септембар 2018.

Печат Правитељствујушчег совјета сербског. Трибалија

Током друге ратне године Првог српског устанка (1805) Срби су полако почели да устројавају своју власт први пут након пада својих средњовековних држава у 15. веку. Да би ограничили власт вожда Карађорђа устаничке старешине су позвале Карађорђа на скупштину у манастиру Боговађа о празник Велике госпојине. Карађорђе је то одбио и позвао устаничке старешине на скупштину у Борку такође на исти празник (27. август 1805).
Печат "ПРАВИТЕЛСТВУЮЩIЙ СОВѢТЪ СЕРБСКIЙ"
 Вук Стефановић Караџић је забележио у свом чланку Друга година Српског војевања на даије изглед печата Совјета сербског: "...а на печату (на коме су били грбови Србије - под круном крст и четири оцила - и Тривалије -  под круном свињска глава са стрелом забоденом у чело, који су на среди свезани један за други и између њи расте крин; одозго огрејало сунце и луче своје спустило до круна, а доле испод грбова "1804") био је натпис: "ПРАВИТЕЛСТВУЮЩIЙ СОВѢТЪ СЕРБСКIЙ."
  Совјет је кратко време имао седиште у манастиру Вољавчи и манастиру Боговађи. Након ослобођења Смедерева на Аранђеловдан 1805. године Совјет је преместио своје седиште у Смедерево, а у просторијама Совјета, на видном месту, нашла се слика цара Стефана Душана.
    У манастиру Враћевшници су мошти краља Стефана Првовенчаног биле шест година током Првог српског устанка. Ту су „код светог краља“ држане скупштине поводом важних питања као што је била поводом Букурешког мира 1812. године. 



Извор:

1. В. Стефановић Караџић, Друга година Српског војевања на даије, Даница: забавник за 1834 годину (1834), 25-55.

Литература:

1. Р. Љушић, Вожд Карађорђе I, Београд 2000.