субота, 27. март 2021.

Краљ Константин Бодин и Први крсташки поход

 Наследивши престо 1081. године краљ Константин Бодин је покренуо антивизантијску политику користећи се проблемима Ромеја са Норманима. Пошто је под својом влашћу имао већ Дукљу, Захумље и Травунију запосео је од Византије Рашку и Босну 1083/1084. године. Своје походе 1085. окренуо је према Драчу и Дубровнику, али без већих успеха. Успео је да од антипапе Климента III добије 1089. барског епископа статус архиепископа.

Пролазак Рујмунда Тулуског кроз српске земље Константина Бодина

    Римски папа Урбан II позвао је 1095. године да се крене у крсташки рат за „ослобођење гроба господњег“. Велики број племића се одазвао надајући се ослобођењу Свете земље, слави и новим поседима. Највећи део крсташке војске кренуо је на пут преко Угарске и Виа милитариса до Цариграда и даље до Свете земље или до југа Италије и одатле бродовима до Драча и даље преко Виа Егнатија до Цариграда и даље до Свете земље. 

    Једини војсковођа који је изабра другачију маршуту до Свете земље био је, близу 60 година стар, Рајмунд IV, гроф Провансе и Тулуза. Он је кренуо у Први крсташки поход октобра 1096. године, након што је продао део свог поседа да би опремио своју војску.( Узелац 2018, 71) Сматра се да је са њим кренуло око 10 хиљада војника. Преко Ломбардије, Фриулија, Аквилеје и Истре Рајмундова војска ушла је у "Склавонију". Крсташкој војсци су се наши крајеви учинили дивљим и пустим. Када сагледамо географију предела Далмације видећемо да она није богата водама и плодном земљом тако да можемо разумети крсташе. Великих проблема крсташи су имали са несташицама хране и нападима локалног становништва. Једном приликом гроф Рајмунд Тулуски се са својим пратиоцима издвојио и били су нападнути од Словена (нажалост не знамо локацију напада, али ако су крсташи прешли реку Цетину онда су то били  Срби. Извори само дају општи назив Словени). Ипак је Рајмунд са својим пратиоцима успео да победи словенску заседу. Изгледа да су губици крсташа били немали у овим заседама српског становништва јер је крсташка војска ишла преко брдовитих крајева у унутрашњости а не поред морске обале.(Узелац 2018, 74-75)

    После 40 дана пута Рајмунд и његова крсташка војска је стигла до Скадра крајем јануара 1097. године. Хроничара Рајмундовог пута нису оставили име српског владара који је угостио крсташку војску али јесте нормандијски монах Ордерик Витал који наводи да "Бодин, краљ Словена пријатељски их је примио."(Узелац 2018, 76) Вођа крсташа Рајмунд Тулуски и краљ Константин Бодин су се и побратимили током боравка крсташа у нади да ће уредити снабдевање своје војске и спречити нападе локалног становништва. Међутим, и после одласка из Скадра све до Драча крсташе Рајмунда Тулуског пратили су напади локалног становништва.



Литература: 

А. Узелац, Крсташи и Срби, Београд 2018.

субота, 06. март 2021.

Између 945-950, битка код Цвилина у Дринској жупанији

    Српски кнез Захарије од рода Властимировића владао је Србијом три године. Почео је владавину као бугарски штићеник али је прешао на страну Ромејског царства. Потукао је бугарску војску, али је у следећем походу Бугара са којима је ишао и Часлав, чији је деда био Стројимир, син кнеза Властимира, Захарије је побегао са делом војске код Хрвата. Бугари су на превару похватали српске жупане и одвели их са делом народа у Бугарску. (Бубало 2016, 35) 

    После смрти бугарског цара Симеона 927. године Бугарска је почела да слаби. То је искористио Часлав, син Клонимиров и унук Стројимира, и дошао до Србије и преузео власт уз подршку Ромејског царства чију ће власт признавати и касније. 

    Под вођством Алмошевог сина, Арпада, Мађари су 896. године дошли у Панонску низију (Рокаи, Ђере, Пал, Касаш 2002, 9). Сматра се да су тада Мађари дошли у броју од 20000 коњаника и да је укупно пола милиона Мађара дошло у Панонску низију (Бабић 2009, 20). Наметнули су власт затеченим Словенима и започели пљачкашке походе. Скоро седам деценија пустошили су северну Италију, Алзас, Лотарингију, јужну Француску (Бабић 2009, 20). Опат Регион из Прима пише о тим походима: "Сабљом не посеку велик број, али тим више убију својим стрелама које са толико умешности одапињу из лукова направљених од рогова, да их је једва могуће избећи... Ратују на коњима који јуре напред или се повлаче, а често симулирају и бекство. Али не могу дуго да ратују, иначе кад би им издржљивост била толика колико им је силовит напад, били би неподношљиви. Већином усред жестоке борбе напуштају битку, па се из бега враћају у бој и, кад би поверовао да си већ победио, баш тада долазиш у смртну опасност." (Унгер, Саболч,  12) Мађари су направили поход на територију Ромејског царства 933/934. године и 943. године. (Живковић 2006, 70) Мађари су 955. године доживели тежак пораз у бици на реци Леху код Аугсбурга  и након тога нису вршили нападе на западу али су наставили походе према истоку и југу све до око 970. године (Бабић 2009, 21)

Битка код Цвилина
Битка код Цвилина. Победа војске кнеза Часлава

    Нападе према југу, према Ромејском царству, кнез Часлав је заустављао јер је као ромејски савезник могао да има улогу заштитника простора јужно од Саве и Дунава. Према Летопису попа Дукљанина угарски кнез Киш је са својом војском упао у Босну и пљачкао је, вероватно, користећи старе римске путеве. Кнез Часлав је прикупио војску и у Дринској жупанији поред реке нанесе тежак пораз угарској војсци где се истакао и Тихомил/Техомил. О страдању угарске војске пише у ЛПД-у: "Тога дана паде небројано мноштво Угара на мјесту које се зове Цвилино (као рика односно цвиљење стоке; тако су наиме тада, док су их убијали, Угри цвиљели као свиње на мјесту гдје је убијен Киш, кнез...) све до данашњег дана.(Мијушковић 1988,118)" И данас постоји место Цвилин поред Дрине и пар километара од Устиколине и ушћа Косовске ријеке у Дрину. 

    Цвилин и Устиколина су били насељени још у доба римске владавине о чему говоре остаци римских вила, римских мозаика и римских новчића. (Busuladžić 2000, 147-148; Bešlagić 1971 274-275; Kraljević 1988, 120) Устиколина се први пут у изворима помиње 1394. године у вези са задужењем трговаца у Дубровнику. (Узелац 2010, 186) Лингвиста Александар Лома изнео је претпоставку  да је могуће да је река Ћехотина, која се улива у Дрину код Фоче (Фоча се налази 9 км јужно од Цвилина), понела име по жупану Техомилу који се помиње као истакнута личност у бици код Цвилина и који је после битке добио Дринску жупанију. (Лома 1989, 7-8) Постоји легенда забележена у Устиколини да се 1463. године одиграо бој султана Мехмеда Освајача са босанском војском на левој обали реке Јошанице (која се налази на 2 км јужно од Цвилина) с десне стране реке Дрине. (Zarzycki 1891, 209) У тој легенди помиње се да је турски војник гонио главног босанског јунака Ивка од Јошанице све до Цвилинског града где је убио Ивка. Главнина османске војске 1463. године је ишла према Зворнику и даље према Олову и Бобовцу тек ако су неке помоћне трупе ишле другим правцима. (Драгичевић 2015, 151)  Долази нам мисао да је могуће да је ова легенда и бој османске и босанске војске у близини Цвилина одјек легенде о Цвилинском боју из 10. века.

    Историчар Тибор Живковић сматра да је подлога писања попа Дукљанина о кнезу Чаславу постојање народне приче, можда и херојске песме, о кнезу Чаславу која је била разграната од Сплита до Бара. (Живковић 2009, 205)


*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА


Извори:

1. Gesta Regum Sclavorum II, прир. Тибор Живковић, Београд 2009.

2. Летопис попа Дукљанина, предговор, пропратни текст и превод С. Мијушковић, Београд 1988.


Литература:

1. С. Бабић, Мађарска цивилизација, Београд 2009.

2. Š. Bešlagić, Stećci, kataloško-topografski pregled, Sarajevo 1971.

3. Ђ. Бубало, Српска земља и поморска, у доба владавине Немањића, Књ. 1, Од Сабора у Расу до Сабора у Дежеву, Београд 2016.

4. A. Busuladžić, Rimske vile u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 2011.

5. П. Драгичевић, Правци турских напада на Босну 1463. годину, у: Пад Босанског краљевства 1463. године, ур: С. Рудић, Д. Ловреновић, П. Драгичевић, Београд, Сарајево, Бања Лука 2015, 129-173.

6. Т. Живковић, Портрети српских владара (IX-XII век), Београд 2006.

7. M. vitez Zarzycki, Varošica Ustikolina, Glasnik Zemaljskog  muzeja u Bosni i Hercegovini 2 (1891), 209-213. 

8. G. Kraljević, Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine III, Sarajevo 1988.

9. А. Лома, Топономастика и археологија. Антички локалитети код Пљеваља и Пријепоља и могући предсловенски остаци у тамошњој топонимији, Ономатолошки прилози 10 (1989), 1–32.

10. П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, Историја Мађара, Београд 2002.

11. M. Unger, O. Sabolč, Istorija Mađarske, превод према https://docplayer.me/35635187-Macas-unger-oto-sabolc-istorija-madarske.html, приступљено 5. марта 2021.

12. А. Узелац, Прилози за "Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља", Београдски историјски гласник 1 (2010), 181-188.