понедељак, 28. децембар 2020.

Др Едвард Браун о Јагодини 1669. године

 Др Едвард Браун (1644-1708) био је син енглеског писца сер Тома Брауна. Завршио је медицинске студије 1663. у Кембриџу, а докторирао 1667. године. Француску и италијанске државе је обишао 1664. године. На свој други пут, који је трајао годину и по дана, по Европи је кренуо 1668. године. Посетио је Холандију, Аустријско царство, Венецију и Турску. На пут је водио дневник у својој укориченој књижици на чијој је првој страни стојало: "Wien, August 23, 1669. Funf grossen. Jagodna. Krushevatz. Scopia. Prokupli." У Београду се налазио 6. септембра 1669. године, а у Лариси (Тесалија, Грчка) 27. септембра исте године видео је султана Мехмеда IV. Књига у којој је описан пут кроз наше земље штампана је 1673. године, а друго, допуњено издање, штампано је 1687. године под насловом "A Brief Account of some Travels in Hungaria, Servia, Bulgaria, Macedonia, Thessaly, Austria, Styria, Carinthia, Carniola and Friuli. As also some Observations of the Gold, Silver, Copper, Quick-silver Mines, Baths and Mineral Waters in those Parts". Преносимо део о пропутовању кроз Јагодину.

Il regno della Servia, detta altrimenti Rascia, 1689.
Il regno della Servia, detta altrimenti Rascia, дело Ђакома Кантелија из 1689.

"Одатле у Баточину, где женска ношња поче да се мења; била ми је некако чудна. Жене носи на глави неку врсту конђе, која је, као и чело,  окићена сваковрсним новцем који добију од странаца. Дадосмо им неколико новчића у ту сврху. Са оваквим накитом видео сам неке Гркиње, али њихове конђе нису биле тако високе; чела су им била покривена  дукатима и бисером.

Продужили смо за Јагодину, која је на лепом положају, са красном околином, одакле пошав даље, после неколико часова, окренемо према југу, и ускоро затим, на коси једног брда, с десна, видео сам гроб неког турског свеца, скоро четири аршина (од 65 цм до 75 цм) у дужину, близу неког четвороугаоног покривеног места. Пут нас је одатле водио кроз велике шуме, опасне због курјака и лопова, поред Чифлика, где има један каравансарај, али који није увек сигуран. Освежили смо се у једној великој пољској кући, недалеко одатле, која беше својина неког богатог винарског трговца из Београда. Кренули смо ноћу према главној реци ове земље, чувеној Морави."

Литература:

1. В. Поповић, Путопис Др-а Брауна, Гласник Историског друштва V-1-3 (1934), 285-304.

Карта:

1. Il regno della Servia detta altrimenti Rascia, descritto da Giacomo Cantelli da Vignola Cantelli, Giacomo (1643-1695). 

петак, 25. децембар 2020.

25. децембар 1380/1381, битка на Дубравници

    Након смрти краља Вукашина и цара Стефана Уроша, 1371. године, најмоћније личности на простору некадашњег Српског царства били су жупан Никола Алтомановић и кнез Лазар. Ородио се око 1370/1371. са Вуком Бранковићем удавши своју ћерку Мару за њега (Шуица 2014, 61). Уз помоћ бана Босне, Твртка Котроманића, кнез Лазар је победио жупана Николу Алтомановића 1373. године и заједнички су поделили његове земље. Кнез Лазар победио је 1379. године Радича Растислалића и заузео његове подунавске крајеве. До 1380. године кнез Лазар је ставио већину старих рашких земаља и оба царска столна места под своју власти (Мишић 2014, 13)

    Негде око 1365. године кнез Лазар је успоставио добре односе са Црепом Вукославићем, господарем Петруса (Мишић 2014, 9). Још цар Стефан Душан (1331-1355) је доделио пустош код Параћина Цреповом оцу, Вукославу (Михаљчић 1975, 7). Ту је формирано Петруско крајиште у време цара Стефана Душана (Благојевић 2004, 167). Од времена Вукослава ова пустош се насељава и велике шуме храста се крче да би се населило становништво, где ће се створити крајиште али и жупа Дубравница, која се простирала дуж десне обале горњег тока Велике Мораве, од Ражња и Сталаћа до Багрданског теснаца (Мишић 2007, 1-7). Тврђава Петрус контролисала је пут из Великог Поморавља у Црну Реку и за Видин, преко Честобродице (Мишић 2010, 211). Цар Урош је 1360. године потврдио даривање села Лештје са засеоцима, Доња Мутница са засеоцима, Брестница са засеоцима, Зубарије, Невидово у Заструми од стране жупана Вукослава цркви Богородице Петрушке (Новаковић 1912, 437-438). Према препису хрисовуље кнеза Лазара Богородица Петрушка је добила села Лештије, Брестница, власи Голубовци, Видово, Сини Вир. Према повељи кнеза Лазара из 1375. помиње се и село Горња Мутница, трг Паракинов брод и село Петра Горња (што би значило да постоји и Петра Доња). У повељи деспота Стефана из 1407. и 1414. године у Петрушкој области помињу се села: Курилова, Вранково, Шалудовац и Буљани. Према повељи деспота Стефана из 1427. помињу се села: Извор, Брница и Квасичевица (наслања се на Доњу Мутницу). Помињу се и два села световног властелинства Петрушке области: Десивојево село и Пријездино село (Михаљчић, Вуковић, 2012, 10). 

Подручје бојишта на Дубравници
Подручје бојишта на Дубравници. Кликните за већу слику

    Према турском дефтеру из 1516. године у Петруској нахији било је 18 села са влашким статусом. По том попису у нахији Петрус било је укупно 95 села са око 3.000 становника (Васић 1972, 51-52). Према следећем дефтеру из 1528. године било је 24 села са 260 кућа са влашким статусом и 274 војника скупљених заманицом (Амедоски, Гарић Петровић 2013, 124). Сматра се да је и почетком 15. века било преко 100 села у Петруском крајишту (Благојевић 1987, 38).

    Након победе на Марици септембра 1371. османска моћ се повећала. Балкански обласни господари полако постају вазали Османског царства. Као бедем њиховом ширењу се налазила држава кнеза Лазара. Тактика османских освајача је да дуго времена упадају и врше пљачкашке походе чиме би се одређено подручје се испразнило од становништва и представљао лак плен Османлијама. Први напад Турака Османлија на државу кнеза Лазара уследио је десет година након Маричке битке. Акинџије су упале на простор Петруског крајишта са пљачкашким плановима. 

    Петруски крајишник властелин Цреп Вукослављевић је заједно са властелином Витомиром потукао је Турке Османлије 25. децембра 1381. у боју на Дубравници (Стојановић 1927, 113, 214, 287). Немамо никаквих више података од дате реченице из летописа (оуби Цреѣпи Витомирь Тоурке nа Доубравnице). Не знамо ни локацију бојног поља ни јачину снага, али можемо претпоставити. Као што смо навели жупа Дубравница се простире од Ћуприје (Равно у средњем веку) до Ражња и Сталаћа. Кључна је тврђава Петрус јер се ту налазио највећи број Црепових војника, до 500. Власи су имали обавезу да на пет влашких кућа дају једног војника (петник), ако би било тешко стање онда би из сваке куће мора да крене у војску по један одрасли мушкарац (војска скупљена заманицом). Видели смо да је био сличан број становника почетком 16. и почетком 15. века. Требало би смањити мало број становника за крај 14. века. Такође, становници манастирских и црквених властелинстава су морали да иду у потечице (потере) и крајишку војску. Погранична села су морала и да дају стражу која би надгледала погранични појас (граница у данашњем смислу не постоји све до 18. века). Према томе крајишник властелин Цреп Вукослављевић је могао да подигне највише око 2000 војника. Не знамо где се налазила баштина властелина Витомира, али можемо да се налазила у близини Петруског крајишта или у оквиру њега. 

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА

Извори:

1. С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912.

2. Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд 1927.


Литература:

1. М. Благојевић, Крајишта средњовековне Србије од 1371. до 1459. године, Историјски гласник. 1—2 (1987), 29-42.

2. Г. Гарић Петровић, Д. Амедоски, Становништво и насеља нахије Петрус у 16. веку, Историјски часопис 62 (2013), 117-137.

3. С. Мишић, Петрус, у: Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Београд 2010.

4. Р. Михаљчић, Кнез Лазар и обнова српске државеО кнезу Лазару, Београд 1975, 1–11.

5. Р. Михаљчић, Т. Вуковић, Насељавање Петрушке области, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. LXXVIII (2012), 3-10.

6. С. Мишић, Жупе Поморавље и Дубравница у средњем веку, Делиград од устанка до независности 1806-1878, Београд 2007, 1-7.

7. С. Мишић, Од земаљског кнеза до кнеза Срба - уздизање до владарске моћи, y: Власт и моћ: властела Моравске Србије од 1365. до 1402. године, Крушевац 20147-20.

8. М. Шуица, Вук Бранковић, славни и велможни господин, Београд 2014.

четвртак, 03. децембар 2020.

1322. година, битка на Дмитровачком пољу

     Краљ Стефан Урош II Милутин дошао је на престо српских и поморских земаља 1282. године, наследивши свога брата. Стефан, син Милутинов и управитељ Зете, побунио се против свог оца 1314. године али је био савладан, кажњен ослепљивањем и прогнан у Цариград. После смрти "сремског" краља Драгутина 1316. године, краљ Стефан Урош II Милутин је свог синовца Владислава бацио у тамницу тиме не марећи за Дежевски споразум. (Јечменица 2018, 125) Тиме је Константин, млађи син Милутинов, постао престолонаследник српских и поморских земаља.

Битка на Дмитровачком пољу код Звечана
Битка на Дмитровачком пољу, код Звечана 1322. г.

    Ипак, под притиском цркве, ослепљени Стефан, најстарији Милутинов син, вратио се 1321. у отачаство и дата му је жупа Будимља на издржавање. У време смрти краља Стефана Уроша II Милутина, 29. октобра 1321, престолонаследник Константин био је ван граница српских и поморских земаља са задатком да унајми војску од Грка и Бугара. Стефан је прогласио да је прогледао и да није слеп, и одмах је почела властела да прилази њему. И Стефан и Константин су почели са окупљањем својих присталица. Тек прогледалом Стефану пришло је војништво безмало све, и велможе које су у савету (Цамблак 1989, 62). Стефан, сабравши војску своје области у Лиму, кренуо је до архиепископа Никодима, могуће до Неродимља где се налазило вероватно тело краља Милутина, који га је у цркви крунисао за краља српских и поморских земаља на Богојављање 6. јануара 1322. године. (Јечменица 2018, 133)

    Пре него што ће до боја доћи Стефан Дечански је послао Константину, који се тада налазио у Ромејском царству, поруку да поделе земљу и да владају жребом.(Јечменица 2018, 134) Константин је на то одговорио са увредама да слепац не може владати земљом. Григорије Цамблак напомиње да је Константин сакупивши довољно војске призвао од околних предела не малу помоћ (Шафарик 1859, 65) кренуо на брата. До боја је дошло на Дмитровачком пољу, под градом Звечаном, на пролеће 1322. године (Јечменица 134). Константин је у боју сигурно користио војску коју је најмио од Грка и Бугара и малобројну властелу која му је остала верна. Ипак, његова војска је до ногу потучена и он је убијен. (Стојановић 1927, 49)

    Постоје још две верзије смрти Константина Немањића, једна је од Гијома Адама, а друга од Мавра Орбина. Док српски летописи и житија указују да је Константин Немањић погинуо у бици, Гијом Адам, барски архиепископ (1324-1341) и ватрени католик, је у свом делу Упутство за путовање у Свету земљу, ставио да је Стефан Дечански бацио Константина у тамницу и напослетку дао да се прикује клиновима за дрво или крст и онда ударцем по сред мозга убије. (Јечменица 2018, 135) Дубровачки хроничар Мавро Орбини у Краљевство Словена наводи да је Константин био разапет на крст, па претестерисан по средини. (Орбини 1968, 26) 

    После битке код Пантина 1168. и погибије Тихомира, брат Стефана Немање, ово је први пут да је неко из владарске породице Немањића погинуо у бици и то од руке брата.


*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА


Извори: 

1. Мавро Орбини, Краљевство Словена, Београд 1968.

2. Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Сремски Карловци 1927.

3. Г. Цамблак, Књижевни рад у Србији, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 12., прир. Д. Петровић, Београд,  1989, 

4. Я. Шафарик, Живот краля Стефана Дечанског, Гласник Српског ученог друштва 11 (1859), 35-94.

Литература:

1. Д. Јечменица, Немањићи другог реда, Београд 2018.

2. В. Петровић, О трьпѣnїe светаго краља, Историјски часопис 54 (2007), 93-100