понедељак, 28. децембар 2020.

Др Едвард Браун о Јагодини 1669. године

 Др Едвард Браун (1644-1708) био је син енглеског писца сер Тома Брауна. Завршио је медицинске студије 1663. у Кембриџу, а докторирао 1667. године. Француску и италијанске државе је обишао 1664. године. На свој други пут, који је трајао годину и по дана, по Европи је кренуо 1668. године. Посетио је Холандију, Аустријско царство, Венецију и Турску. На пут је водио дневник у својој укориченој књижици на чијој је првој страни стојало: "Wien, August 23, 1669. Funf grossen. Jagodna. Krushevatz. Scopia. Prokupli." У Београду се налазио 6. септембра 1669. године, а у Лариси (Тесалија, Грчка) 27. септембра исте године видео је султана Мехмеда IV. Књига у којој је описан пут кроз наше земље штампана је 1673. године, а друго, допуњено издање, штампано је 1687. године под насловом "A Brief Account of some Travels in Hungaria, Servia, Bulgaria, Macedonia, Thessaly, Austria, Styria, Carinthia, Carniola and Friuli. As also some Observations of the Gold, Silver, Copper, Quick-silver Mines, Baths and Mineral Waters in those Parts". Преносимо део о пропутовању кроз Јагодину.

Il regno della Servia, detta altrimenti Rascia, 1689.
Il regno della Servia, detta altrimenti Rascia, дело Ђакома Кантелија из 1689.

"Одатле у Баточину, где женска ношња поче да се мења; била ми је некако чудна. Жене носи на глави неку врсту конђе, која је, као и чело,  окићена сваковрсним новцем који добију од странаца. Дадосмо им неколико новчића у ту сврху. Са оваквим накитом видео сам неке Гркиње, али њихове конђе нису биле тако високе; чела су им била покривена  дукатима и бисером.

Продужили смо за Јагодину, која је на лепом положају, са красном околином, одакле пошав даље, после неколико часова, окренемо према југу, и ускоро затим, на коси једног брда, с десна, видео сам гроб неког турског свеца, скоро четири аршина (од 65 цм до 75 цм) у дужину, близу неког четвороугаоног покривеног места. Пут нас је одатле водио кроз велике шуме, опасне због курјака и лопова, поред Чифлика, где има један каравансарај, али који није увек сигуран. Освежили смо се у једној великој пољској кући, недалеко одатле, која беше својина неког богатог винарског трговца из Београда. Кренули смо ноћу према главној реци ове земље, чувеној Морави."

Литература:

1. В. Поповић, Путопис Др-а Брауна, Гласник Историског друштва V-1-3 (1934), 285-304.

Карта:

1. Il regno della Servia detta altrimenti Rascia, descritto da Giacomo Cantelli da Vignola Cantelli, Giacomo (1643-1695). 

петак, 25. децембар 2020.

25. децембар 1380/1381, битка на Дубравници

    Након смрти краља Вукашина и цара Стефана Уроша, 1371. године, најмоћније личности на простору некадашњег Српског царства били су жупан Никола Алтомановић и кнез Лазар. Ородио се око 1370/1371. са Вуком Бранковићем удавши своју ћерку Мару за њега (Шуица 2014, 61). Уз помоћ бана Босне, Твртка Котроманића, кнез Лазар је победио жупана Николу Алтомановића 1373. године и заједнички су поделили његове земље. Кнез Лазар победио је 1379. године Радича Растислалића и заузео његове подунавске крајеве. До 1380. године кнез Лазар је ставио већину старих рашких земаља и оба царска столна места под своју власти (Мишић 2014, 13)

    Негде око 1365. године кнез Лазар је успоставио добре односе са Црепом Вукославићем, господарем Петруса (Мишић 2014, 9). Још цар Стефан Душан (1331-1355) је доделио пустош код Параћина Цреповом оцу, Вукославу (Михаљчић 1975, 7). Ту је формирано Петруско крајиште у време цара Стефана Душана (Благојевић 2004, 167). Од времена Вукослава ова пустош се насељава и велике шуме храста се крче да би се населило становништво, где ће се створити крајиште али и жупа Дубравница, која се простирала дуж десне обале горњег тока Велике Мораве, од Ражња и Сталаћа до Багрданског теснаца (Мишић 2007, 1-7). Тврђава Петрус контролисала је пут из Великог Поморавља у Црну Реку и за Видин, преко Честобродице (Мишић 2010, 211). Цар Урош је 1360. године потврдио даривање села Лештје са засеоцима, Доња Мутница са засеоцима, Брестница са засеоцима, Зубарије, Невидово у Заструми од стране жупана Вукослава цркви Богородице Петрушке (Новаковић 1912, 437-438). Према препису хрисовуље кнеза Лазара Богородица Петрушка је добила села Лештије, Брестница, власи Голубовци, Видово, Сини Вир. Према повељи кнеза Лазара из 1375. помиње се и село Горња Мутница, трг Паракинов брод и село Петра Горња (што би значило да постоји и Петра Доња). У повељи деспота Стефана из 1407. и 1414. године у Петрушкој области помињу се села: Курилова, Вранково, Шалудовац и Буљани. Према повељи деспота Стефана из 1427. помињу се села: Извор, Брница и Квасичевица (наслања се на Доњу Мутницу). Помињу се и два села световног властелинства Петрушке области: Десивојево село и Пријездино село (Михаљчић, Вуковић, 2012, 10). 

Подручје бојишта на Дубравници
Подручје бојишта на Дубравници. Кликните за већу слику

    Према турском дефтеру из 1516. године у Петруској нахији било је 18 села са влашким статусом. По том попису у нахији Петрус било је укупно 95 села са око 3.000 становника (Васић 1972, 51-52). Према следећем дефтеру из 1528. године било је 24 села са 260 кућа са влашким статусом и 274 војника скупљених заманицом (Амедоски, Гарић Петровић 2013, 124). Сматра се да је и почетком 15. века било преко 100 села у Петруском крајишту (Благојевић 1987, 38).

    Након победе на Марици септембра 1371. османска моћ се повећала. Балкански обласни господари полако постају вазали Османског царства. Као бедем њиховом ширењу се налазила држава кнеза Лазара. Тактика османских освајача је да дуго времена упадају и врше пљачкашке походе чиме би се одређено подручје се испразнило од становништва и представљао лак плен Османлијама. Први напад Турака Османлија на државу кнеза Лазара уследио је десет година након Маричке битке. Акинџије су упале на простор Петруског крајишта са пљачкашким плановима. 

    Петруски крајишник властелин Цреп Вукослављевић је заједно са властелином Витомиром потукао је Турке Османлије 25. децембра 1381. у боју на Дубравници (Стојановић 1927, 113, 214, 287). Немамо никаквих више података од дате реченице из летописа (оуби Цреѣпи Витомирь Тоурке nа Доубравnице). Не знамо ни локацију бојног поља ни јачину снага, али можемо претпоставити. Као што смо навели жупа Дубравница се простире од Ћуприје (Равно у средњем веку) до Ражња и Сталаћа. Кључна је тврђава Петрус јер се ту налазио највећи број Црепових војника, до 500. Власи су имали обавезу да на пет влашких кућа дају једног војника (петник), ако би било тешко стање онда би из сваке куће мора да крене у војску по један одрасли мушкарац (војска скупљена заманицом). Видели смо да је био сличан број становника почетком 16. и почетком 15. века. Требало би смањити мало број становника за крај 14. века. Такође, становници манастирских и црквених властелинстава су морали да иду у потечице (потере) и крајишку војску. Погранична села су морала и да дају стражу која би надгледала погранични појас (граница у данашњем смислу не постоји све до 18. века). Према томе крајишник властелин Цреп Вукослављевић је могао да подигне највише око 2000 војника. Не знамо где се налазила баштина властелина Витомира, али можемо да се налазила у близини Петруског крајишта или у оквиру њега. 

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА

Извори:

1. С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912.

2. Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд 1927.


Литература:

1. М. Благојевић, Крајишта средњовековне Србије од 1371. до 1459. године, Историјски гласник. 1—2 (1987), 29-42.

2. Г. Гарић Петровић, Д. Амедоски, Становништво и насеља нахије Петрус у 16. веку, Историјски часопис 62 (2013), 117-137.

3. С. Мишић, Петрус, у: Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Београд 2010.

4. Р. Михаљчић, Кнез Лазар и обнова српске државеО кнезу Лазару, Београд 1975, 1–11.

5. Р. Михаљчић, Т. Вуковић, Насељавање Петрушке области, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. LXXVIII (2012), 3-10.

6. С. Мишић, Жупе Поморавље и Дубравница у средњем веку, Делиград од устанка до независности 1806-1878, Београд 2007, 1-7.

7. С. Мишић, Од земаљског кнеза до кнеза Срба - уздизање до владарске моћи, y: Власт и моћ: властела Моравске Србије од 1365. до 1402. године, Крушевац 20147-20.

8. М. Шуица, Вук Бранковић, славни и велможни господин, Београд 2014.

четвртак, 03. децембар 2020.

1322. година, битка на Дмитровачком пољу

     Краљ Стефан Урош II Милутин дошао је на престо српских и поморских земаља 1282. године, наследивши свога брата. Стефан, син Милутинов и управитељ Зете, побунио се против свог оца 1314. године али је био савладан, кажњен ослепљивањем и прогнан у Цариград. После смрти "сремског" краља Драгутина 1316. године, краљ Стефан Урош II Милутин је свог синовца Владислава бацио у тамницу тиме не марећи за Дежевски споразум. (Јечменица 2018, 125) Тиме је Константин, млађи син Милутинов, постао престолонаследник српских и поморских земаља.

Битка на Дмитровачком пољу код Звечана
Битка на Дмитровачком пољу, код Звечана 1322. г.

    Ипак, под притиском цркве, ослепљени Стефан, најстарији Милутинов син, вратио се 1321. у отачаство и дата му је жупа Будимља на издржавање. У време смрти краља Стефана Уроша II Милутина, 29. октобра 1321, престолонаследник Константин био је ван граница српских и поморских земаља са задатком да унајми војску од Грка и Бугара. Стефан је прогласио да је прогледао и да није слеп, и одмах је почела властела да прилази њему. И Стефан и Константин су почели са окупљањем својих присталица. Тек прогледалом Стефану пришло је војништво безмало све, и велможе које су у савету (Цамблак 1989, 62). Стефан, сабравши војску своје области у Лиму, кренуо је до архиепископа Никодима, могуће до Неродимља где се налазило вероватно тело краља Милутина, који га је у цркви крунисао за краља српских и поморских земаља на Богојављање 6. јануара 1322. године. (Јечменица 2018, 133)

    Пре него што ће до боја доћи Стефан Дечански је послао Константину, који се тада налазио у Ромејском царству, поруку да поделе земљу и да владају жребом.(Јечменица 2018, 134) Константин је на то одговорио са увредама да слепац не може владати земљом. Григорије Цамблак напомиње да је Константин сакупивши довољно војске призвао од околних предела не малу помоћ (Шафарик 1859, 65) кренуо на брата. До боја је дошло на Дмитровачком пољу, под градом Звечаном, на пролеће 1322. године (Јечменица 134). Константин је у боју сигурно користио војску коју је најмио од Грка и Бугара и малобројну властелу која му је остала верна. Ипак, његова војска је до ногу потучена и он је убијен. (Стојановић 1927, 49)

    Постоје још две верзије смрти Константина Немањића, једна је од Гијома Адама, а друга од Мавра Орбина. Док српски летописи и житија указују да је Константин Немањић погинуо у бици, Гијом Адам, барски архиепископ (1324-1341) и ватрени католик, је у свом делу Упутство за путовање у Свету земљу, ставио да је Стефан Дечански бацио Константина у тамницу и напослетку дао да се прикује клиновима за дрво или крст и онда ударцем по сред мозга убије. (Јечменица 2018, 135) Дубровачки хроничар Мавро Орбини у Краљевство Словена наводи да је Константин био разапет на крст, па претестерисан по средини. (Орбини 1968, 26) 

    После битке код Пантина 1168. и погибије Тихомира, брат Стефана Немање, ово је први пут да је неко из владарске породице Немањића погинуо у бици и то од руке брата.


*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА


Извори: 

1. Мавро Орбини, Краљевство Словена, Београд 1968.

2. Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Сремски Карловци 1927.

3. Г. Цамблак, Књижевни рад у Србији, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 12., прир. Д. Петровић, Београд,  1989, 

4. Я. Шафарик, Живот краля Стефана Дечанског, Гласник Српског ученог друштва 11 (1859), 35-94.

Литература:

1. Д. Јечменица, Немањићи другог реда, Београд 2018.

2. В. Петровић, О трьпѣnїe светаго краља, Историјски часопис 54 (2007), 93-100

среда, 25. новембар 2020.

Ужасна зима 763-764.

    О клими у нашој историографији ретко се писало и то углавном о периоду касног средњег века. Ту се напомиње да је од 1200. до 1350. године владао хладан и влажан климатски циклус, а да је период од 750. до 1200. године био период релативног умереног и благог раздобља. (Радић 1999, 12) 

    Ипак, зима 763/764. године је била толико сурова да је од Ирске до Црног мора забележена у многим изворима. Сматра се да је то последица рада вулкана. 

    У Аналима Алстера, позносредњевековној компилацији раних ирских анала, стоји да је "велики снег трајао три месеца" (McCormick, Dutton, Mayewski 2007, 878). У Англо-саксонској хроници из Весекса, писаној крајем 9. века, запамћена је као "велика зима". Опат манастира Вермут-Џероу се извињавао бискупу Мајнца зато што није послао још књига за Немачку због удара "прошле зиме, која је ужасно притисла острво наших људи хладноћом, смрзавање, ветром и олујама ветрова и кише". У Annales Sancti Amandi, писаним у Аустразији, стоји да је "најгоре замрзавање" почело 14. децембра 763. и да је трајало до 16. марта 764. године. У Annales regni Francorum, из времена Ајнхарда, остало је сећање да је та зима била толико "јака и оштра, да је изгледало непоредива зимама ранијих година због своје велике хладноће". Chronicon Moissiacense, нађеним у југоисточној Француској, стоји да је "велико замрзавање притисло Галију, Илирик и Тракију и, да су исцрпљене од хладноће, многе маслине и смокве увенуле; да су клице усева увенуле, и следеће године, глад је притисла ове крајеве врло озбиљно, тако да су људи умирили од оскудице хлеба". Папа Павле I (757-767) одговори је франачком краљу Пипину III Малом (752-768), на његово питање о повратак папских и франачких посланства из Цариграда, да је немогуће да није приметио да због сурове оштрине зиме нико не долази из тих крајева и да му је лакнуло што је краљевска породица здрава односећи се сигурно на суровост зиме која је погодила Европу. Ово папско писмо показује и да је зима била оштра и у Италији.

 

Карта показује где је све забележена ужасна зима 763. године

    Оштрина зиме довела је до недостатка хране за становништво и војску па је франачки краљ Пипин III Мали одустао од освајања Аквитаније. (McCormick, Dutton, Mayewski 2007, 880) У Ромејском царству забележена је екстремно јака хладноћа која се простирала и према северу и према западу и према истоку. О тој зими ромејски писац Теофан је у својој Хроници оставио запис: "Исте те године (763) је било страшно хладно почетком октобра, и то не само у нашој земљи, јер је још хладније било према истоку, западу и северу. Због хладноће, северна обала Црног мора је била залеђена до дубине од 30 лаката стотину миља од обале.Тако је било од Нинкије до реке Дунава, укључујући реке Куфис (Кубан), Дњестар, Дњепар, Некропела, и остале обале све до Месамбрије и Мидије. Због још леда и снега, дубина се повећала за још двадесет лаката, тако да је море постало као сува земља. Њиме су путовали дивљи људи и питомо звериње из Хазарије, Бугарске, и земаља суседних људи. По божјој команди, током фебруара истог другог индикта лед се поделио у велики број комада попут планина. Снага ветра их је донела до Дафноусије (данас Кефкен) и Хијерона, тако да су дошли до Босфора и све до града (Цариграда) и све до Пропонтиде, Абидоса, и острва, испуњујући сваку обалу. Ми смо били очевидци и, са 30 другара, отишли смо на један од њих (ледени брег) и играли се на њему. Ледени брег је имао много мртвих животиња, и дивљих и домаћих, на њему... У марту исте године многе звезде су виђене да падају са неба, тако да свако ко их је видео сумњао је да је ово крај времена. Такође, била је и тешка суша, чак су и пролећа била сушна" (Theophanes 1982, 123) Сличне описе налазимо и код васељенског патријарха Нићифора I (806-815), у његовој Краткој историји

    У време ове ужасне зиме Србијом је владао претходник кнеза Вишеслава чије нам име није познато. Оно што може рећи јесте да је ова зима донела проблеме и у српским земљама (Србији, Босни, Дукљи, Травунији, Конавлима, Захумљу и Паганији) и вероватно глад због дуге зиме и сушног пролећа.


Извори:

1. The Chronicle Of Theophanes, trans. Harry Turtledove, Philadelphia 1982.


Литература:

1. F. Curta, Southeastern Europe in the Middle Ages, 500-1250, Cambridge 2002.

2. M. McCormick, P. E. Dutton, P. A. Mayewski, Volcanoes and the Climate Forcing of Carolingian Europe, A.D. 750-950, Speculum, The journal of the Medieval Academy of America 82/4 (2007), 865-895.

3. Р. Радић, Глад у српским земљама XIII-XIV века: историографски покушај, Лесковачки зборник 39 (1999), 9-26.

4. I. Telelis, E. Chrysos, The Byzantine Sources as Documentary Evidence for the Reconstruction of Historical Climate, In: B. Frenzel (ed.), European climate reconstructed from documentary data: Methods and results, European Palaeoclimate and Man No 2, Stuttgart-Jena-New York 1992, 17-31.

5. E. Xoplaki, D. Fleitmann, J. Luterbacher, S. Wagner, J. F. Haldon, E. Zorita, I. Telelis , A. Toreti, A. Izdebski, The Medieval Climate Anomaly and Byzantium: A review of the evidence on climatic fluctuations, economic performance and societal change, Quaternary Science Reviews, Vol. 136 (2016), 229-252

6. V. Yavuz, N. Akçar, C. Schlüchter, The frozen Bosphorus and its paleoclimatic implications based on a summary of the historical data, In: Editors: Yanko-Hombach, V., Gilbert, A.S., Panin, N., Dolukhanov, The Black Sea Flood Question: Changes in Coastline, Climate, and Human Settlement, Berlin 2007, 633-649




 



недеља, 08. новембар 2020.

1168. година, битка код Пантина

    Након пораза српског великог жупана Уроша II на Тари 1150. године, Ромејско царство је потврдило своју власт над Рашком. Ромејски цар Манојло Комнин утицао је на одлуке у Рашкој и на постављање великих жупана. У једном тренутку, највероватније 1165. године, на рашки трон поставио је Тихомира, сина Завиде, а његовој браћи потврдио удеоне кнежевине. Чест Стефана Немање обухватала је жупе Топлицу, Ибар, Расине и Реке. (Благојевић 1997, 58) У добу јуноше ( од 23 до 44 године) био је позван на виђење са царем негде у нишкој области, вероватно са својом браћом, када је добио царски сан и Дубочицу. (Пириватрић, 93) До свађе са браћом долази око зидања цркве Св. Николе у Топлици током 1165. године. Стефан Немања је утамничен али је успео да побегне и да постане велики жупан 1166. године.

Битка код Пантина 1168. године

    Велики жупан Стефан Немања почео је са нападима на Котор и византијску Хрватску. Ромејски цар Манојло Комнин одлучио је да помогне Немањину браћу, Тихомира, Страцимира и Мирослава, и да им пошаље војску под командом Теодора Падијата (Пириватрић 1991, 132) Војска је кренула долином реке Ситнице одакле би даље, вероватно, ишла долином Ибра и скренула према Расу, столном месту великог жупана. Велики жупан Стефан Немања је окупио војску од жупана који су му били верни и дошао је до Звечана, где је наредио да се у цркви Св. Ђорђа презвитер моли за победу. Заповедник војске која је ишла према држави Стефана Немање, био је његов брат Тихомир, ако би се ослонили на писање Доментијана. (Доментијан 1988, 251) Треба напоменути да су Срби познавали бојни ред још у време битака код Драча 1081. и на Тари 1150. године и да су 1167. учествовали у бици код Земуна где су били у бојном реду ромејске војске. У тим борбама српска пешадија је имала оклопљене копљанике, а основно оружје су били мач, копље и штит. (Драшковић 2010, 17-18)

Предео од Звечана до Пантина

Битка се одиграла код села Пантино, код данашњег Вучитрна, које документовано и у повељи цара Стефана Душан манастиру Св. Арханђела код Призрена из 1348. године. (Пурковић 1940, 125)  О бици је писао, тада велики жупан, Стефан Немањић у житију посвећеном Св. Симеону, наглашавајући да је била силна:

"И разгна и расеја тада овај Свети непријатеље своје по земљама иноплеменим за зла безакоња њихова. И мисли своје недостојне остварише наговором сотониним у грчком царству, да ту помоћ добију, трудећи се да убију Светога и да његове добре намере и дела разоре и до краја искорене, али које не послуша Бог. И, најмивши грчке војнике, Фруге и Турке и друге народе, пођоше на Светога и уђоше у отачаство његово, на место по имену Пантин...Сутрадан одмах стекоше се на битку снажну и силну. Божјом помоћу и светога и преславног мученика Христова Ђорђа победи непријатеље своје, иноплемене народе, и падоше од оружја сви, и нестаде им помена са земље. Учинив битку ту, један од законопреступне браће његове сврши, утопив се у води, да се збуде реч пророка Давида: "Ров изри, ископа, и упаде у јаму коју начини." И, уистину, обрати се болест на његову главу, и на теме његово његова неправда сиђе."(Стефан Првовенчани 1988, 69)

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде Трибалија

Извори:

1. Стефан Првовенчани, Живот Светог Симеона, Сабрани списи, ед. Љ. Јухас-Георгијевска, Београд 1988.

Литература:

М. Благојевић, Српске удеоне кнежевине, Зборник радова Византолошког института 36 (1997) 45-62.

М. Драшковић, Српско наоружање и тактика у делу Јована Кинама, Војноисторијски гласник 2 (2010), 9-19

С. Пириватрић, Манојло I Комнин, „царски сан“ и „самодржци српског престола“,  Зборник радова Византолошког института 48 (2011) 89- 118.

С. Пириватрић, Прилог хронологији почетка Немањине власти, Зборник радова Византолошког института 29/30 (1991) 125-136.

М. Пурковић, Попис села у средњовековној Србији, Београд 1940.

понедељак, 02. новембар 2020.

1094. година, битка на Ситници

           Краљ Дукље Константин Бодин (1081-1099) је 1083/1084. заузео Рашку и Босну и поставио за њихове управитеље жупане Вукана и Марка и кнеза Стефана.(Живковић 2006, 116) Жупан Вукан водио је антивизантијску политику као и краљ Константин Бодин. Нападао је византијске постаје у жупи Алтин и желео да продре све до Скопља.(Живковић 2006, 128-129) На том путу му је сметало византијско утврђење, на обронцима Зигона, Липљан које је заузео и спалио 1093. године. Акција цара Алексеја Комнина натерала је жупана Вукана на преговоре и предају таоца. Због неизвршавања својих обећања цар Алексеј Комнин је послао свог братанца Јована Комнина да нападне жупана Вукана. 
Битка на Ситници 1094.
Битка на Ситници 1094.

      Ромејска војска под командом Јована Комнина је прешла реку Ситницу код Липљана и наставила кретање према Звечану где се налазило најјужније утврђење жупана Вукана. Заповедник ромејске војске Јован Комнин је наредио да се сагради палисад насупрот Звечана. Раније је и цар Алексије градио палисаде и секао дрвеће да би препречио пут српским одредима.(Поповић 1997, 133) Треба напоменути да се река Ситница улива у реку Ибар код Косовске Митровице и да је ушће удаљено око 5 километра од тврђаве Звечан. 
Мадридски Скилица
Мадридски Скилица је богато илустровани илуминирани рукопис Синописа Историја из 12. века

       Жупан Вукан се онда обратио за мир Јовану Комнину и обећао му је искрен однос према Ромејима и таоце, у исто време припремајући војску. Ромеји су поверовали обећањима жупана Вукана и чак отерали монаха који је јавио да се приближава Вуканова војска. Српску војску су чинили пешаци јер ромејски палисад који су напали налазио се на обронцима планинског венца Зигос, који се могао прелазити само пешице због своје шумовитости и стрмости.(Драшковић 2010, 15-16) 
       Напад српске војске кренуо је под велом ноћи док су ромејски војници били у шаторима. Вест о том ноћном препаду оставила нам је Ана Комнина у свом делу Алексијада коју је завршила 1148. године: "Јер, привукавши му се ноћу (sc. Вукан) поби многе војнике у шаторима, a многи безглаво бежећи, нађоше смрт у таласима реке, која je текла доле. Они који су били духом прибранији потраже Јованов шатор и, храбро се борећи, једва га сачуваше. Овако, дакле, највећи део ромејске војске погибе; Вукан, пак, прикупивши своје и прешавши Зигон заустави се код Звечана. Они око Јована видећи их, a не могући због малобројности да се са њима боре, одлучише да пређу натраг реку. Учинивши то, стигоше до Липљана на удаљености од око дванаест стадија отуда. He могавши више издржати, пошто je већи део (војске) изгубио, (se. Јован) потражи пут према царском граду." (Крекић 1966, 387-388)

        Ромејска војска се повукла и кренула према Цариграду што је искористио жупан Вукан и опљачкао околину Скопља, заузео Полога и извршио напад на Врање.(Коматина 2015, 187)

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА


Извори:

1. Византијски извори за историју народа Југославије III, Београд 1966, Б. Крекић


Литература:

1. М. Драшковић, Српско наоружање и тактика у делу Јована Кинама, Војноисторијски гласник 2 (2010), 9-19.

2. И. Коматина, Српски владари у Алексијади - хронолошки оквири деловања, Зборник радова Византолошког института 52 (2015), 173-194.

3. М. Поповић, Земљано-палисадне и сухозидне фортификације у српско-византијским сукобима крајем 11. века, Зборник радова Византолошког института 36 (1997), 119-138.

4. Т. Живковић, Портрети српских владара (IX-XII век), Београд 2006.



субота, 17. октобар 2020.

1260. година, битка код Кресенбруна

     На српски престо, Стефан Урош I дошао је након збацивања полубрата Владислава 1243. године. (Бубало 2016, 161) У његову државу доселили су се Саси, како се сматра, после провале Монгола који су опустошила Угарску 1241. године. Долазак Саса побољшао је и унапредио рударство у држави краља српских и поморских земаља и омогућио боље финансије српског владара. Сматра се да су власници рудника морали да дају 1/10 или 1/8 или 1/12 од ископане руде.

     У српској држави је ојачао угарски утицај након краљеве женидбе Јеленом од рода фрушкога негде око 1250. године (Ћирковић 1981, 348, н. 14). Сматра се да је она била ћерка војводе Срема Јована Анђела, који је по мајци припадао угарској краљевској династији Арпадоваца.(Узелац 2015, 93) Српски краљ је признавао номинално власт и Никејског царства и Угарске. (Бубало 2016, 186, 195)

Чешки краљ Отакар II и угарски краљ Бела IV

    Између угарског краља Беле IV и чешког краља Отакара II Пшемисла дошло је до сукоба око поседовања војводстава Аустрије и Штајерске. Оженивши се 1252.  Маргаретом Бабенберг, сестром последњег војводе Аустрије и Штајерске, тада маркгроф Моравске, Отакар, је стекао ова два војводства. Крајем 1253. године постао је и чешки краљ и тиме је створио пространу државу. Право на Аустрију и Штајерску истакао је угарски краљ Бела IV. Свака страна је окупила своју војску.

О бици код Кресенбруна на каналу BazBattles

  Угарски краљ Бела IV позвао је своје вазале и савезнике, међу којима је био и српски краљ Стефан Урош I. Није познато колико је војника послао угарском краљу али можемо претпоставити да је послао око 1000 војника пошто је толико војника послао своме савезнику епирском деспоту Михаилу Анђелу три године раније. (Ћирковић 1981, 350) Српски одред је кренуо, вероватно, маја месеца пошто се битка одиграла 12. јула 1260. године код Кресенбруна, у близини реке Мораве (око 15 км северозападно од Братиславе). Белина војска је окупљала одреде Срба (Rasiensium), Руса, Бугара, Пољака Татара, Кумана и других народа како наводи хроника настављача Козме из Прага. (Узелац 2014, 12) Процењује се да је Белина војска је имала око 35.000 војника, док је Отакар II имао око 30.000 војника.

Св. Прокопије и Св. Тирон, Призренско јеванђеље 13. век
Св. Прокопије и Св. Тирон, Призренско јеванђеље 13. век. Пример изгледа мачева

   Према писаним историјским изворима река Морава је раздвајала два противничка табора. Због врућине чешки краљ Отакар II је предложио краљу Бели да склони своје трупе са обале и дозволи им да пређу преко реке да би започели битку. Краљ Бела се сложио и одреди његовог сина Стефана прешли су реку. Међутим, убрзо је дошло до чарки између угарске и чешке војске иако главнина угарске војске није прешла реку. Цела чешка војска је онда ударила на део угарских трупа које су прешле реку и нанела им тешке губитке. Главнина угарске војске под краљем Белом IV је са друге стране реке Мораве могла само да посматра погибју дела своје војске. Угарски млади краљ Стефан је рањен али је успео да побегне. Сматра се да је у току битке погинуло 10.000 војника што у борбама што од дављења у реци Морави. Немамо података шта се догодило са српским одредом, али сматрам да је српски одред остао са главнином снага око краља Беле IV.

Сцена Распећа Христовог, војник Лонгин, мач има јабуку тип Е1 и сечиво XIII карактеристично за Сасе у Трансилванији. Манастир Сопоћани, друга пол. 13. века
Сцена Распећа Христовог, војник Лонгин, мач има јабуку тип Е1 и сечиво XIII карактеристично за Сасе у Трансилванији. Манастир Сопоћани, друга пол. 13. века

Литература:

1. Ђ. Бубало, Српска земља и поморска, у доба владавине Немањића, Књ. 1, Од Сабора у Расу до Сабора у Дежеву, Београд 2016.

2. Група аутора, Историја српског народа I, Београд 1981.

3. А. Узелац, Под сенком пса — Татари и јужнословенске земље у другој половини XIII века, Београд 2015.

4. А. Узелац, Српске војске у ратовима у Европи и Малој Азији (XII-XIV век), Војноисторијски гласник 1 (2014), 9-29.

понедељак, 05. октобар 2020.

1190. Битка на Морави

Велики жупан Стефан Немања је 1186. године склопио мир са Ромејским царством и Дубровником. У овом рату велики жупан српски задобио је "област нишевска до краја, Липљан, и Морава, и звано Врање, призренска област и оба Полога до краја, са међама". 

Пад Јерусалима 1187. у руке султана Саладина проузроковао је покретање Трећег крсташког похода који је предводио, поред енглеског краља Ричарда и француског краља Филипа Августа, и цар Светог римског царства, Фридрих Барбароса. Током марта 1188. године цар Фридрих се одазвао позиву папе и почео да окупља војску. Српски посланици посетили су цара Фридриха Барбаросу у Нирнбергу где су сазнали да ће војска ићи старим римским путем Виа милитарис и тиме проћи кроз српске земље.(Узелац 2018,148-149) На пролеће 1189. војска цара Фридриха Барбаросе, са 12000-15000 војника, од тога 3-4 хиљаде витезова, (Loud 2010, 19) кренула је на југ. Српски посланици су сачекали Барбаросину војску у Равном (данашња Ћуприја) средином јула 1189. године обећавајући скори сусрет са српским великим жупаном.(Коматина 2015, 77). На састанку у Нишу, 27. јула 1189. године, велики жупан је понудио "римском августу" Фридриху Барбароси сарадњу у борби против Ромејског царства, што је Барбароса одбио јер је желео да се бори против Саладина а не против хришћана, и да се његов синовац Тољен, син кнеза Мирослава, ожени ћерком истарског маркгрофа. 

Простор битке на Морави 1190. године
Простор битке на Морави 1190. године

Српски велики жупан је склопио пре састанка у Нишу савез са Бугарима против Ромејског царства. На нападе Срба и Бугара ромејски цар Исак II Анђео (1185-1195) је одговорио тек априла 1190. године када је крсташка војска прешла у Мала Азију. (Бубало 2016, 70). Напао је Бугаре али је потучен да је једва извукао живу главу. Ипак, цар Исак је кренуо да се обрачуна са српским великим жупаном јер је освојио Скопље. (Коматина 2020, 51) У то време велики жупан Стефан Немања је имао око 77 година. Цар Исак Анђео је кренуо из Филипопоља (данашњи Пловдив) вероватно према Сердици (данашња Софија) и одатле према Нишу. Сматра се да је битка била у октобру 1190. године негде на Јужној Морави. У тој бици, према Никити Хонијату, Срби су користили мач са једном оштрицом (Драшковић 2010, 13). Раније битке и сукоби говоре да су Срби познавали бојни ред и употребу оклопа, тј. да су били оклопљени пешадинци копљаници.

     О боју на Морави говоре два ромејска писца Никита Хонијат и Евстатије Солунски.

О догађајима на Морави Никита Хонијат, у својој Историји каже: "Око јесенске равнодневице je и сам изашао у околину Филипопоља водећи собом женски део двора, пa je сузбијао нападе Влаха и Скита колико je било могућно. Али пошто je и жупан Срба  зла наносио и Скопље порушио, цар крену против њега. Кад се војске сударише на реци званој Морава, варвари узмакоше и кад je настало гоњење многи од њих беху уништени, у води подављени и копљима прободени. Дошавши до Ниша  и стигавши близу реке Саве састао се са својим тастом, Белом, краљем Угарске." (Калић 1971, 156-157)

Са више епитета је Никита Хонијат приказао победу на Морави над српском војском у својој беседи посвећеној цару Исаку II Анђелу: "A какав беше твој поход у западну земљу Далмата, ο богу најподобнији царе, заиста страшан и речима неисказив! Ти беше несрећним Далматима огањ уништавајући, a не бљесак засењујући. Ти им сломи оружје и мач и отпор, штитове им попали у огњу, страшнијем од ватре која пустоши шуму, све им тамо уништи. И стога, за свако зло спремни Немања, уништен би као растопљени восак и он, богаташ кривоклетством којим се свакодневно, као вином и јелом богато гостио, закука и зацвили на ломачи језивих мука, коју сам себи малоумно беше припалио...а ипак, он себе истој казни изручи, иако je побегао. Када наиме ти, на кривоклетника замахну тешком, великом и чврстом сабљом димискијом и када њоме озго удари по Далмацији, онда се она зари у кућу онога који се лажно куне, па докрајчи њега и дрвље његово и камење његово. Јер, свеждерући огањ, који наредбом твојом у тамошња насеља беше убачен, захвати не само дрвена здања и у летњу их прашину претвори или прогута, него и камене куће. Па мноштво погинулих, па гомила заробљених којима броја и рачуна нема „Ja ћу их бројати a њих ће бити више него песка"... као господар заповедио да станеш на једном тамошњем брежуљку, одакле си варварима био видљив и одакле си блистао не толико царским оружјем, колико вештином стратега и срећно урођеном присебношћу. Тиме je он (Исус) Далматима ратне страхоте продужио и потеру за њима учинио дуготрајнијом, па су чак и они, који се у честаре горске као поуздана склоништа срећно завукоше, ускоро били пронађени и заробљени, увидевши да ни уздање у брда није до краја спасоносно. Јер ти, царе, у право време довикну одметницима оне пророчке речи „ето, шаљем мноштво ловаца и они ће вас ловити на сваком брду" и посла своју војску да их лови. Откривши трагове задиханих Далмата војници их дотериваху у логор као стадо у тор, не по двојицу или тројицу, него на хиљаде,... Са тим успехом, самодршче, ствар заправо стоји овако: уништавајући варваре ти си много труда уложио, док je војска, умешавши се у твоје напоре, непријатеља у мрежу уловила, једне живе хватајући и окове им све до врата намећући, a друге копљем прободене у воду бацајући. Доиста, лакше je капљицама пљуска докучити број, него рачун наћи за оне које речна потопи вода. Јер ти испружи десницу своју и варваре вода прогута. И који мало пре избегоше опасност и које, мачем их косећи као траву, не прими земља, те сада вода пригрли. Они варварски викаху и река „гласове њихове подижући", обалама и висовима предаваше песму, али не умилну као пастирска свирка, него песму јада и кукњаве. И сама брда, пратећи гласове варвара и на њих одговарајући, ствараху грозне крикове одјека, којима се веселе Страх и Ужас и чете осталих из доњега света. Песник би рекао да je тада река Морава, прозборивши као тројански Скамандар, тебе самодршца и хероја снажног, преклињала да од тога часа више не одводиш и не убијаш Далмате, сажаливши се над множином околних људи који у њој издахнуше. Ja пак, поново плетући теби похвалу од речи Давидових, рекао бих да je она река „рукама пљескала", док су се Далмати смртоносно строваљивали и батргали у вировима њеним, и да je устављајући воду због великог мноштва утопљеника, окретању реке Јордана подражавала, или пак да je загадивши се мноштвом погинулих и не могући више да тече правим коритом, прегла да тече на горе, како вели пословица, и да je, текући натраг, оличавала тупоглавост варвара, због које они, попут ракова, још увек не знају да иду право... И нога твоја, o силни, која угази у крв непријатеља твојих, као црвено уже премери земљу Далмата и припоји део Ромејима." (Ферјанчић 1971, 226-231)

Евстатије Солунски је у свом реторичком саставу посвећеном цару Исаку II Анђелу овако представио победу над Србима на Морави: "Α шта неће у овоме смислу пропатити они који буду дознали да je, колико јуче, пре кратког времена, српску силу и охолост изгазио наш цар као гумно пуно снопова и у плеву претворио, пошто ће тај пораз и на њих пренети исти страх?" (Ферјанчић 1971, 221)

После битке велики жупан Стефан Немања је ромејском цару морао да врати све области које је освојио осим Липљана, да потпише документ о потчињености, чиме је постао ромејски вазал, и после свега тога дошло је до остваривања брака између Стефана и Евдокије (Коматина 2020, 52).

Извори:

1. Византијски извори за историју народа Југославије IV, Београд 1971.

Литература:

И. Коматина, "И обнови своју дедовину и боље је утврди" - Стефан Немања и Стефан Првовенчани и уобличавање српске државности, у: Стефан Првовенчани и његово доба, Београд 2020, 37-61.

И. Коматина, Срби на путу крсташа, Историјски часопис 64 (2015), 55-83.

G. A. Loud, The Crusade of Frederick Barbarossa: The History of the Expedition of the Emperor Frederick and Related Texts, Farnham 2010.

А. Узелац, Крсташи и Срби, Београд 2018.

четвртак, 01. октобар 2020.

26. септембар 1186. Мировни уговор између Дубровника и великог жупана Стефана Немање и његове браће, Страцимира и Мирослава

Мировни уговор између Дубровника и великог жупана Стефана Немање и његове браће, Страцимира и Мирослава настао је после двогодишњег рата током ког су Немањина браћа доживела пораз од Дубровчана и на мору и на острву Корчула. Посланици српског великог жупана и посланици Дубровника потврђују границе Дубровника и утврђују слободу трговине за обе стране.

Уговор Дубровника и српског великог жупана
Уговор Дубровника и српског великог жупана

In nomine patris et filii et spiritus sancti, amen

Anno eiusdem incarnationis millesimo centesimo octogesimo sexto, indictione quinta mensis septembris die sanctorum Cosmo et Damiano.

In civitate Ragusii, in curia domini gloriosissimi regis W et domini Tribuni archiepiscopi in presentia et Tasaligardi, regis camerarii, ac Gervasii comitis, cunctorumque nobilium et populi universi.

Venit Neudalus iupanis, et Drusina semiti [Vidossi filius] ex parte magni iupani Nemanne et fratrum eius, comitis Strazimiri et comitis Miroslavi, quorum locutiones audientes, archiepiscopus [camerarius] comes cum nobilibus et populohoc ordine pacem fecerunt, videlicet.

I Ut omnia mala, que retro tempore acta fuerint inter Raguseos et Sclavos pro lite de vineis, galeis, sagiteism, hominum, animalium et omnium rerum ex utraque parte usque ad diem istum, in pace remaneant, et nunquam rememorentur omni tempore, salva tamen hereditate Raguseorum, quam antiquitus possederunt. [ex avis et proauis suis]

II Et quod secure Ragusei per totam terram illorum, nominatim portum Narente, mercando, laborando, pascendo, et sua reposita recipiendo, et ligna incidendo, pergant sine ullo contrario secundum antiquam consuetudinem et sine aliqua [datione decime que ex nouo super] Raguseos posita fuit.

III Et ut vas antiquum de vineis tollatur per quas antea acceptum fuit.

IV Et quod [solidus] nullo unquam tempore super Raguseos querantur aut accipiantur, sicut pereniter retro tempore acceperunt pro nulla [culpa quorumlibet hominum]

V Item Sclavi ut aperte Ragusium sint salvi, et nullum malum sit eis a Raguseis per terram aut per mare [et nullam captionem habeant] sive [iusti] tia.

VI Et Sclavi de Chelmunia, ut per civitatem, ubi voluerint, emant, et quod [Ragusei...] querant.

VII Et quod pax pro nulla re, aut culpo aliquorum proici possit perpetuo, ex quor [fuerit per iustitiam] emendetur.

VIII Insuper, quod inimici illorum, Ragusium stando illis et terre eorum non offendant, et quod (Raguseorum inimici intra illorum stando)... Raguseis non offendant.

IX Hanc pacem cum mega iupano Nemanne, Strazimiro, Miroslavo nos Ragusei [fecimus et heredibus eorum] et terra illorum ut perenne firma permaneat omni tempore, salva tamen jussione et ordinatione [atque fidelitate domini nostri] gloriosissimi regis.

X Et nos Ragusei ut nullum quod queramus a mega iupano et eius fratribus, sine ratione sic [nos Deus adiu] et hec sancta patrocinia atque Dei evangelia et crux sancta, hoc, quod his scriptum est, tenere, amen.

+Ѣзь вели жупаnь кльnь се и подьписахь

+Ѣзь кnезь Мирославь кльnь се и подьписахь


Преписано из: Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 132-133.

Допуњено у [.] из: Владимир Мошин, Сима Ћирковић, Душан Синдик, Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника. Књ. 1, 1186-1321, Београд 2011, 45-48.

петак, 21. август 2020.

15. јун 1193. Juras/Ђураш, син Андријин, враћа цркви Св. Мартина у Шумету отету земљу

Ова исправа сачувана је у препису 18. века у делу Mattei o. c. I. и преставља записник о станку између представника дубровачке општине и представника великог жупана Стефана Немање (1166-1196), одржаном вероватно код цркве Св. Трифуна у Шумету. На овом станку представници Дубровника су били кнез са малим већем, викар Михач/vicario Michatio и још четири Дубровчана (Cranca Bubane, Johanne Petracce, Mengatia Bocini и Girace), док су представници српског великог жупана били судија Андриша/iudice Andrise и сатник Велчина/setnico Velcinna. У исправи се помиње нека земља у Шумету код Дубровника, у власништву цркве Св. Мартина у Шумету, коју  је запосео Јураш, син Андријин/Juras, Andritii filius. Он је испред књегиње Десиславе/comitissa Desislava, жене последњег дукљанског кнеза Михаила, изјавио да та земља припада њему, али сада, пред станком, враћа земљу цркви Св. Мартина у Шумету. Можемо извести закључак да је територија Шумета припадала држави књегиње Десиславе, али да је негде на почетку Немањине владавине припала Дубровнику.  

Простор Шумета и Дубровника

Anno dominice incarnationis millesimo centesimo nonagesimo tertio, mensis iunii decimo quinto intrante, apud Ragusinam civitatem. Coram comite [et] consilio, et iudice domni magni iuppani [Rascie] Andrise (?) et setnico Velcinna, et vicario Michatio, Cranca Bubane, Johanne Petracce, Mengatia Bocini et Girace (?) pro parte [civitatis Ragusinae], ego Juras, Andritii filius, de loco Qradessi (?) habitator, [confiteor], quod verissime recolo a patre, illud in anima testor, summtim dominum testem interpono, quia terra que in Zonchetto, est de ecclesia sancti Martini, false coram domina comitissa Desislava me interpellate: utrum [a] consanguineis recepta fuit, meam ad perditionem et nostrorum omnium, terra ipsa [usque] nunc retenta est. Et quia peccatum hoc nolo habere, quantum ex me dimitto illam et omnibus in presenti tenentibus iubeo, ut illam dimittant, quia semper de ipsa ecclesia sancti Martini terra ilia fuit, recolens hoc verissime per me et per patrem meum et omnes meos antecessores. Et in hoc Bratoc filius Bratachanii interfuit. Quod ego diaconus Marinus et communis notarius, qui interfui, rogatus scripsi.

уторак, 11. август 2020.

Истраживачи из 19. века о старинама у Јагодини

Милан Ђ. Милићевић о старинама у Јагодини

У Јагодини имају темељи од грађевина, које као да ће бити старије од Турака, а стоји и једна лепа џамија, од тесаног камена, што је, наравно, сведок њихове некадашње моћи у овој моравској питомини. 
На Ђурђевом брду, више саме Јагодине, имају неке развале од некаквих грађевина: мисли се да су то били двори Ђурђа деспота, од кога је и име том брду остало. (М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 181-182)

Пуковник Јован Мишковић о старинама у Јагодини

На Ђурђевом брду било је неких остатака, за које се прича, да су ту били двори Ђурђа деспота, по коме се и ово брдо прозвало.
У Јагодини, налазе се такође знаци неких старинских грађевина. (Ј. Мишковић, Кратки опис Јагодинског округа, Гласник Српског ученог друштва 64 (1885), 221)
Ђурђево брдо у Јагодини

Феликс Каниц о старинама и историји јагодинској

Па ипак, Јагодина има богату историјску прошлост. Оруђе које je нађено код оближњег, 3 km удаљеног Буковча сведочи да су овде људи били настањени већ у праисторијско време. Из које епохе потичу зидови који се виде на североисточној периферији Јагодине, показаће детаљнија истраживања њихових темеља. Према једном старом плану у бечком Ратном архиву закључујем да je паланка настала на античким остацима. Постојање Јагодине у време средњовековне Србије потврђује једна хрисовуља деспота Стефана Високог, послата манастиру Хиландару, a датирана: Јагодина, 20. јуна 1441.1 У доба Турака варош je представљала важну саобраћајну тачку. Од Београда до ње стизало се четвртог дана. Дерншвам (1553) и путник Швајгер (1577) помињу Јагодину као велико, лепо место. Тада je у њој било 4 караван-сераја и 2 џамије са мермерним чесмама. У исто време Герлах je тамо нашао једног бега који je код Јагодине у три села населио многе Угре с њиховим породицама. Царски изасланик je коначио код једног Турчица који се хвалио да je Мухамедовој вери привео више хришћанских девојака. У следећем столећу изгледа да je Јагодина заостала. Према Хаџи-Калфи, она je тада имала само једну џамију и једно купатило. И поред тога, остала je стратегијски важно место, за које су се у ратовима Аустрије са султаном често водиле битке. Из тога времена потиче поменути план у бечком Ратном архиву на коме je јагодинска паланка показана као дугуљаст правоугаоник са бедемима и са шест кула. Mon. serb., 569. 39 Србија, земља и становништво 609 238 У славном походу 1689. под Емануелом Баварским, принц Лудвиг Баденски je, оперишући самостално, са својим корпусом од 24000 људи код Јагодине изненадио готово двапут јачу турску главнину. Турци су веровали да je царска војска још под Смедеревом, па су у првом страху напустили свој положај, оставивши комору. Киша која није престајала учинила je непроходним подводно моравско земљиште и спречила успешно гоњење. Док je царска пешадија код оближње Баточине копала шанчеве да би осигурала свој логор, коњица je под Пиколоминијем и Ветеранијем разбила турску коњицу (12000 људи) под младим татарским ханом, која je била и претходница војске великог везира. У заштити шанца појачаног једном притоком Мораве, Турци су заузели положај насупрот царској војсци; вештим маневрима маркграф их je ипак збацио са тог положаја (30. августа) и гонио све до Ниша. Три хиљаде Турака je изгинуло, a 108 топова, 1000 камила и цео логор пали су као плен у руке Аустријанцима. И следеће године je Јагодина остала главно упориште царске армије. Из Јагодине je 1737. маршал Зекендорф упутио објаву рата изненађеном нишком паши. Царска пешадија се кретала према турској граници старим војним путем преко Гроцке, Колара, Баточине и Багрдана, a коњица преко Паланке и Јагодине. За марш од Београда до Јагодине требало je једанаест дана; много времена чак и кад се узму у обзир тадашњи лоши путеви и велика јулска жега. У рату Аустрије и Русије са Турском 1789. године хришћанско становништво Србије je, као и ранијих година, било наклоњено својим ослободиоцима. Капетан Коча, њихов најистакнутији вођ (рођен у селу Пањевцу, северно од Јагодине), извојевао je са својим ратницима многе победе, a кад je пуковник Михаљевић после освајања Београда стигао с једним одредом добровољаца у Јагодину, заузет je и тамошњи редут. Муслиманско варошко становништво je побегло у Карановац, али се после Свиштовског мира вратило. Мало je градова у Србији који су после тога обест још безобзирнијих јаничара и дахија јаче осетили од Јагодине, и зато 1804. године нигде није тако радосно дочекан Карађорђев позив на устанак, иако je турска посада у Јагодини била после београдске најјача. Злогласни Фочић Мехмед-ага запретио je »хајдучком гнезду« да ће га сравнити са земљом. У почетку су слабији устаници подлегали непријатељској надмоћи, али кад су Карађорђеве чете приморале Турке да се боре на разним странама, они су, после неколико изгубљених битака, морали да напусте Јагодину. Кад je султанова војска 1809. победоносно продирала десном обалом Мораве, Јагодинци су сами запалили своју варош да je не би предали непријатељу и истовремено се окупили у шанцу на брду Липару; одатле су, у испадима, задавали надирућим Турцима такве ударце да су ови били присиљени на повлачење. Кад je Полумесец 1813. поново завладао Србијом, храбри Јагодинци су са Хаџи-Продановим четама опет покушали да je ослободе. Стога je међу 610 стотинама оних који су у Београду набијени на колац или обешени био велик број родољуба из области око Белице. Неуспели покушај није био разлог храбрима да не предузму нове. Године 1815, кад je Милош Обреновић позвао српски народ у борбу, раја Црног врха je код Белице ископала шанац, на који je без успеха јуришао Тахир-паша, који je из логора Ћерима Бошњак-паше код Јагодине био послат у помоћ опседнутим крагујевачким Турцима. »Бежите, ђаури, бежите«, довикнуо je браниоцима шанца. Али тада одјекну један хитац, његов коњ паде, и после огорчене борбе Турци побегоше. Многи су остали на бојишту, 70 их je заробљено. Вест о победи стигла je Милошу у тренутку кад су његови људи, које je ћаја-паша из Чачка био добро притиснуо, већ били клонули духом и били спремни да напусте шанчеве на Љубићу. Кад je вест гласно прочитана, Милошева храбра жена, потоња кнегиња Љубица je узвикнула: »Видите ли шта су Јагодинци урадили? A ви? Припашите кецеље и пустите нас жене да пођемо у бој!« И касније, код Ћуприје, Баточине и на другим местима истицали су се борци из овога краја. Са њиховог утврђеног положаја на Таборишту Милош je започео преговоре с Марашли-пашом који су довели до коначног ослобођења Србије од непосредне турске владавине. (Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1985, Српска књижевна задруга, 609-611)

...А једна велика циглана прерађује изврсну глину овога брда, чије име потиче од црквице коју je саградио Ђурађ Бранковић; хиљаду комада ове цигле стаје 12 динара. Како остаци древних зидина показују, од овог доброг материјала су прављене опеке већ у римско доба и у средњем веку. (Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1985, Српска књижевна задруга, 616)

Литература:

1. Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1985, Српска књижевна задруга

2. М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876.

3. Ј. Мишковић, Кратки опис Јагодинског округа, Гласник Српског ученог друштва 64 (1885), 190/224.

4. Ј. Мишковић, Топографски речник Јагодинског округа, Гласник Српског ученог друштва 61 (1885), 1-205.

петак, 07. август 2020.

1156/1159. Повеља босанског бана Борића манастиру Св. Бенедикта на Локруму

У овом акту износи се како је била подигнута тужба против монаха манастира Св. Бенедикта на острву Локруму у вези са држањем, без основа, цркве Св. Панкрација на острву Мљету. Бан Борић је чекао да дође неко од манастирске браће да побије ове оптужбе. Дошао је опат Вићентије /Винценције (dominus Vincencius abbs) са делом манастирског братства (cum quibusdam de fratribus) и показао бану "истоветна и истинита" писмена издата од протоспатара Љутовида (Lotauitto protospatario) као и друга писмена од других "наших старих претходника владара земље" (ab aliis nostris antiquis decessoribus, terre principibus) у којим актима је речена црква Св. Панкрација поменутом манастиру Св. Бенедикта потврђена за вечита времена њиховим печатом (in quibus litteris data est dicta ecclesia sancti Panchracii prephato monasterio sancti Benedicti, eorumque sigillo perpetuo affirmata). "Стога ја, бан Борић, са синовима својима и рођацима пред целокупним народом моје земље са великом радошћу тврдим да је та црква у Бабином пољу, која је на Мљету, са свим земљама, манастира Св. Бенедикта овом повељом, печатом мојим потписаном и датом господину Вићентију, опату истога манастира, тако да је држе без икакве сметње и безбедно уживају. Ја и моји синови хоћемо да будемо браниоци и заштитници за сва времена. Когод пак чини противно нека изазове над собом проклетство и гнев бога и његова освета и суд нека га осуде са непоштенима". Повод за прављење ове повеље је повеља краља Стефана Првовенчаног (1196-1228) којим је острво Мљет дато манастиру Св. Марије на Мљету. Монаси манастира Св. Бенедикта на Локруму су тада исписали ову повељу да би одбранили своје претензије на имовину цркве Св. Панкрација. Овај део је преузет из чланка Б. М. Недељковића, Постојбина првог босанског бана Борича, ИЧ 9-10 (1959).
Острво Локрум на коме се налази манастир Св. Бенедикта

Текст повеље:

Quodam tempore facta est acusatio super monachos sancti Benedicti lacruminensis insule, quod iniuste possiderent ecclesiam sancti Panchracii de Meleta, coram me bano Baricio ego cum aures meas eorum fallacibus verbis non statim accomodaui, usque dum venerit aliquis de fratribus monasterii, interea siquidem veniens dominus Vincencius abbs predicti monasterii cum quibusdam de fratribus, ostendit michi litteras idone as atque vereces scriptas a Lotauitto protospatario, et alias litteras ab aliis nostris antiquis decessoribus, terre principibus, in quibus litteris data est dicta ecclesia sancti Panchracii prephato monasterio sancti Benedicti, eorumque sigillo perpetuo affirmata. Unde ego banus Baricius, cum filiis meis, atque propinquis, quoram (sic) huniuerso populo terre mee, cum magno gaudio affirmo eandem ecclesiam de Babina polhla, que est in Meleta, cum omnibus terris et planicie monasterio sancti Benedicti, his litteris domino Vincentio eiusdem monasterii abbati datis, et sigillo meo signatis, ut sine omni impedimento possideant et secure optineant. Ego et filli mei defensores et protectores atque adiutores eorum omni tempore esse volumus. Quicumque autem eis contrarium fecerit, malediccionem et iram dei super se concitet, eiusque ulcione et iudicio cum improbis dampnetur. 
Data in... mense augusto in die septima.
Svana: De ecclesia sancti Panchratii facta a bano baricio.

среда, 20. мај 2020.

Битка на Дриму 1283. године

Доласком на власт Милутина 1282. године српска држава је започела агресивнију политику према Ромејском царству. Српска војска је направила продор до Скопља и краљ Милутин је својој држави прикључио оба Полога, Овче поље, Пијанец, Злетово и Скопље. 
„Милутинова победа над Татарима“, литографија Анастаса Јовановића (1817-1899) из 1852.
„Милутинова победа над Татарима“, литографија Анастаса Јовановића (1817-1899) из 1852.

Зет ромејског цара Михајла Палеолога био је татарски кан Ногај који је свом тасту послао 4.000 коњаника за борбу против тесалијског владара севастократора Јована Анђела. На почетку похода, 11. децембра 1282. у Тракији, преминуо је цар Михајло Палеолог а његов син и наследник Андроник II је одустао од похода на Тесалију и послао Татаре на српску државу да би је опљачкали и тиме ослабили. 
Предео западно од Призрена са селима уз реку Дрим, где је могла да се деси битка на Дриму
Предео западно од Призрена са селима уз реку Дрим, где је могла да се деси битка на Дриму

Ромејска војска заједно са татарским одредом кренула је на српску државу и продрла до Липљана и Призрена на почетку 1283. године. 
Од главнине ромејско-татарске војске другим путем је кренуо један татарски одред који је покушао да пређе набујалу реку Дрим. О томе је архиепископ Данило II оставио запис:
И пошто су завојевали на те крајеве, и према толикој њиховој множини и сили, не учинише велике пакости отачаству овога благочастивога, но се опет вратише у државу своју. И тада се један део њихов народа татарскога одлучи да дође на реку звану Дрим, који беше веома надошао, тако да се нико није могао усудити да га пређе. И ти нечастиви видевши с оне стране реке где се на једном месту збегло мноштво народа, као несите звери устремише се на стадо Христово, и уздајући се у снагу коња својих, уђоше у њега (у реку Дрим). А вода нагло подигавши се, потопи многе од њих. А који су од њих хтели да пристану на обалу, такови засипани и убијани оружјем, опет се враћаху и скончаше у таквој реци, и погибоше од свога безакоња. И ту ухвативши самога старешину њихова званога Чрноглави, и одрезавши му главу украшену драгоценим бисером, и натакавши је на копље, донесоше благочастивоме краљу као нарочити дар. 
Из писања Данила II види се да су Срби користили лукове и стреле у одбрани збега (такови засипани и убијани оружјем), а знајући то доба, сигурно су имали копља и мачеве. 

Фреска из манастира Жича

Фреске из манастира Грачанице /1321/ 

Фреске из манастира Грачанице /1321/




недеља, 17. мај 2020.

Битка у Морачи 1102. године

    Краљ Константин Бодин из владарског рода Војислављевића успео је да око своје матичне области окупи и остале српске области. Од оца, краља Михаила му је остала Дукља, Травунија и Захумље. Својом борбом против Ромејског царства својој држави је придодао Рашку и Босну, а највероватније је имао и Неретљанску област. У Рашкој је поставио као своје вазале жупане са свог двора, Вукана и Марка, а у Босни, кнеза Стефана. 
Битка у Морачи, 1102. године. Неке тврђаве у Дукљи, почетак 12. века
Битка у Морачи, 1102. године. Неке тврђаве у Дукљи почетком 12. века

    После смрти краља Константина Бодина 1099. године настао је метеж око наслеђивања. Уместо његовог сина државу је наследио краљев брат Доброслав. Према Летопису попа Дукљанина и пре владавине краља Константина Бодина било је проблема приликом наслеђивања. Земља је била у рукама владарске породице чији су чланови владали као удеони кнезови и чију би осионост само чврста рука владара спречавала да се побуне. Краљ Доброслав је почео да се понаша лоше према народа, а синови Бранислава, сина краља Радослава, су на подстрек ромејског цара Алексија Комнина дошли у Драч. Други син краља Радослава, Кочапара, је отишао код рашког жупана Вукана да би направио савез са њим против краља Доброслава. Жупан Вукан је пристао и њих двојица су са војском кренула према Дукљи. Колико војника су могли да сакупе савезници је тешко питање. Након пораза на Тари 1150. године (а 48 година након ове битке) велики жупан Урош II је ромејском цару морао да шаље на његов позив 2000 војника. Вероватно можемо да помислимо да су скупили више од 2000 војника. Ишли су "Горским путем" од данашње Подгорице, преко Колашина и Брскова даље на север. Пут прати реку Морачу. 
    Краљ Доброслав је прикупио војску и кренуо им у сусрет. О тим дешавањима пише у Летопису попа Дукљанина: 
    "Дошло је до битке у Дукљи на реци која се зове Морача. Војска краља Доброслава је делом страдала а он сам је заробљен. Затим, пошто су Кочапар и Вукан послали краља Доброслава у оковима у Рашку, дошли су и заузели Зету и похарали су велики део Далмације. Вукан је после тога отишао у Рашку, а Кочапар је остао у Зети."
     Место битке не можемо тачно одредити. Знамо да се догодила на реци Морачи (у Дукљи) која је дугачка 99,5 км и која је у горњем делу брза планинска река. Према Летопису попа Дукљанина област Дукљу је чинило 9 жупа, од којих се само једна налази у континенталном делу (Горска). Жупа Горска се налазила код Медуна и то на путу Дукља-Медун-Плав. Само место Медун се налази 13 км североисточно од данашње Подгорице. По овоме можемо да помислимо да се битка догодила негде северно од Подгорице на реци Морачи.
     Последице ове битке су заробљавање краља Доброслава и долазак Кочапара, унука Радослава, на престо Дукље. 
Родослов Војислављевића, делимичан
Родослов Војислављевића, делимичан

Мач са Пирлитора, средина или друга половина 12. века
Мач са Пирлитора, средина или друга половина 12. века; потиче из западноевропских радионица, али украс на сечиву припада византијском кругу



Литература и извори:

Д. Кунчер, Gesta Regum Sclavorum I, Београд, Никшић 2009. 

Т. Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Београд, Никшић 2009. 

Група аутора, Историја Црне Горе I, Титоград 1967.

Г. Шкриванић, Путеви у средњовековној Зети, Гласник Српског географског друштва 51-1 (1971), 75-85.

среда, 06. мај 2020.

18. септембар 887. Битка код Макарске

У раном средњем веку српске земље су обухватале и јадранско приморје. Од реке Бојане до реке Цетине формиране су Дукља, Конавли, Травунија, Захумље и Паганија. Последња наведена српска област, Паганија, простирала се од реке Неретве до реке Цетине и обухватала, поред три жупе у приобалном делу, и неколико средњодалматинских острва.
Битка код Макарске 887. године између Венецијанаца и Срба Неретљана
Становници Паганије/Неретљанске кнежевине поред пољопривреде и рибарства бавили су се једним уносним и опасним занимањем - гусарањем. Неретљани су користили сагене са 40 људи и кондуре са 20 људи. Сагена је могла имати 16 или 18 весала, по 8 или 9 на сваком боку и 2 до 3 јарбола, уз која су се разапињала крсна једра. Главно је једро увек било крсно, а на предњем косом јарболу и на крменом разапињала су се троугла латинска једра, називана тако да би се нагласила разлика од четвртастог једра са севера. Троугаоно једро лагано је за руковање и омогућује напредовање уз ветар у цик-цак линији. Служиле су и као ратни бродови, са круништем на прамцу и крми. Кондура је била дугачка 8-9 метара (веће кондуре су биле дугачке 12-15 метара), широка до 2,5 метра (веће кондуре до 3 метра). Кондура по своме облику спада у уске бродове, те се користила као брза весларица, а у случају повољног ветра подизало би се четвртасто једро и тада се функција паралелних гредица на дну мења и оне постају стабилизатори брода.
Кондура средње величине
Нападали су ромејске а и млетачке бродове. Негде око 829. један посланик Неретљана је у Венецији склопио мир који је био краткотрајан. Неретљани са острва су 836. заробили неколико венецијанских бродова и побили посланике који су били на њима. Венецијански дужд направио мир 839. године са Дружаком, кнезом Неретљана са острва. Следеће, 840. године, Венеција је напала Неретљане и том приликом није остварила успех изгубивши више од 100 људи. Неретљански бродови су долазили све до града Копар (Карпул), у данашњем Словеначком приморју, кога су опљачкали 846. године.
Сви ови догађају натерали су венецијанског дужда Петра Традоника да крене августа 887. са флотом од 12 бродова (navibus) право на Неретљане. Не можемо тачно да одредимо коју врсту бродова је користила млетачка морнарица. Напоменућемо да су венецијански мајстори 852. године успели да саграде брод по угледу на византијску chelandion, који је у 10. веку могао да превезе између 108 и 160 људи. Ромејски дромони 9. века могли су да имају до 50 веслача (у времену пре Македонске династије) и до 200 војника. Ово би значило да је дужд имао 2400 војника. Са својом војском искрцао се код данашње Макарске и натерао Неретљане у повлачење, а пет неретљанских бродова је уништено. Међутим, Неретљани су познавали свој терен, брзо су реорганизовали своје снаге и извршили противнапад. Победили су Млечане и на копну и на мору и 18. септембра 887. године убили дужда Петра Традоника и седам његових војника, док су се остали дали у бег, тако да је тело дужда остало у рукама Неретљана. Последице овог поразу су биле да је Венеција морала да плаћа данак Неретљанима за слободу своје трговине на Јадранском мору.

Извори, литература, линкови:

1. Iohannis Diaconi, Chronicon Venetum et Gradense, MGH SS VII, ed. G. H. Pertz, Hannoverae 1846.

2. Т. Живковић, Неретљани - пример разматрања идентитета у раном средњем веку, Историјски часопис 61 (2012), 11-25.

3. J. Pryor, E. M. Jeffreys, The Age of the Dromon: The Byzantine Navy ca 500-1204 (The Medieval Mediterranean), Leiden, Boston 2006.

4. C. Zuckerman, On the Byzantine Dromon (with a Special Regard to De cerim. II, 44-45), Revue des Études Byzantines 73 (2015), 57-98.

Линк: 8 Byzantine Empire Era Shipwrecks Excavated in Turkey, 2014. у једном делу Цариграда (Истанбула) ископано је 37 остатака различитих бродова од 5. до 11. века