среда, 31. октобар 2018.

До када је Котор био под ромејском влашћу?

Први пут је Котор забележен у 8. веку у спису анонимног равенског козмографа као Декатера. Археолошким ископавањима је утврђено да је имао базилику у другој четвртини 6. века. Због напада Словена многи градови су опустели и дошли под њихову власт. Међутим, Котор је био у рукама Ромеја па је епископ которски Јован 787. године учествовао на Седмом васељенском  сабору у Никеји. Баш тада, у осмом веку, пада се и консолидација ромејске власти у Далмацији. После ромејско-франачког рата Котор је постао део архонтије а затим и теме Далмације која је имала седиште у Задру, а у току самог рата 809. године добио је мошти светог Трипуна од суграђанина, племића Андреација. За мошти светог Трипуна Андреаци је платио 1,3 килограма злата. Године 840. Арабљани су похарали Котор, али је и даље остао ромејски. Цар Самуило је заузео Котор у свом походу на Далмацију 1009/1010. године али је по паду његове државе 1018. поново постао део царства Ромеја.
У 11. веку постао је део теме Дубровник и которски епископ дошао је под власт дубровачког архиепископа. У сукобу између барског и дубровачког архиепископа Котор је избрао да се потчини архиепископу Барија у Италији. Врло могуће је да је дукљански владар Михаило Војислављевић добио на управу Котор пре 1072. године од Ромеја и да се власт ове српске династије одржала све до доба ромејског цара Манојла Комнина (1143-1180).
Један документ из 1124. године нам говори да су Которани кренули у изградњу нове цркве посвећене светом Трипуну, која је добила и полуострво Превлаку са запуштеним манастиром светог Михаила. Нова црква, посвећена заштитнику Котора, је освећена 1166. године и том приликом је присуствовао кир Изанак, дука Далмације и Дукље, што ће указати на то да је и 1166. године Котор био под влашћу Ромеја.
Бока Которска на карти Ивана Лучића, 1669. (Illyricvm Hodiernum, Arheološki muzej Split, Kartografska zbirka, bez signature)
Ипак, јануара 1186. као владар Котора помиње се велики жупан Стефан Немања који је приморске делове Дукље заузео у сукобу са кнезом Михајло Војислављевићем. Значи негде после смрти моћног цара Манојла (1180) Котор је дошао поново у руке Војислављевића, а од 1186. у руке Стефана Немање.  

Литература:

1. D. Preradović, Kroz vizantijski Kotor, od osnivanja grada do osvećenja katedrale Svetog Tripuna 1166, u: Knjiga o Kotoru, ur: Katarina Mitrović, Beograd 2014, 18-34.

уторак, 30. октобар 2018.

1553. Страх од хајдука у околини Осијека

   Из путописа Ханса Дернишвам, који је кроз наше крајеве пролазио у 16. веку, налазимо на помен хајдука код Осијека и велики страх код Турака:
Хајдук из 1703. године
  "Уз пут смо видели и прошли кроз више пустих, зараслих селишта. У околини Осијека није било ниједне добре куће , већ само дрвених колиба од блата... Прошли смо кроз неколико пустих селишта, као кроз села Копач и Дароц, наишавши на пусте и сагореле цркве. Даље од Лацкова опазили смо код Турака велики страх од хајдука. Ту су хајдуци убили неколико Турака, а двојицу одвели. Због тога су у гомилама путовали измешано и хришћани и и Турци. На том путу морали су нас пратити сељаци који нису имали никаквог другог оружја него само мала копља и батине..." 

понедељак, 29. октобар 2018.

1573. Опис Јагодине од Стефана Герлаха

Стефан Герлах је био протестантски свештеник из Светог римског царства. Он је био додат пратњи посланика Давида Унгнада, сонешког барона, који је сада по други пут ишао у Цариград да одмени царског посланика и да се тамо задржи на двору султана као представник цара Максимилијана. Посланство је кренуло 1573. године из Беча са богатим даровима н сјајном пратњом. Герлах описујући то путовање и места кроз која је пролазио каже за Јагодину:
Стефан Герлах (1564-1612)
"Пошто смо од Баточине путовали незгодним и непријатним путем, самим шумама и луговима, приспели смо после две миље пута у Јагодну. На томе путу ваљало је умножити пешачку и коњаничку пратњу, јер се био пронео глас, да се по овоме крају врзе силна чета од 80 хајдука. Осим своје дотадашње пратње добили смо и пусту рашку момчад, која је ишла босонога, а место оружја носила тојаге и као нека копља. Јагодна је лепа, велика и са својих вртова весела варошица у лепој долини; има четири угледна каравансараја и две џамије, од којих је једна баш лепа. Турци и- Мају овде и своју школу, коју сам походио и у којој је била велика вика, а деца седећи па поду непрестано се клате. Царев носланик са својом пратњом преноћио је у конаку једног младог Турчина, који нам се хвали, како је баш пре осам дана наредио да се потурче три Српчета од 14 и два од 18 година."

петак, 26. октобар 2018.

Magnificus Dominus Joannes de Alschan et Vxoris nomen Clara. Anno 1430. плоча из Јагодине

"У Јагоди (Јагодини) у Србији, поред џамије коју је у име ђавола за спасење своје душе над остацима старих срушених цркви и других зграда подигао Дервиш, заповедник Печуја, пронашли смо велику плочу од црвеног мермера, на којој се налазе представе две одрасле особе - човека и жене. Човек са десне стране jе носио кратку, наборану јакну и држао је пушку са своје леве стране. Овако одело су носили Мађари у времену краља Уласла (Владислава II), а човек је имао и високу и пуначку капу, какву је носила мађарска господа у врeмену Уласла. Грб је показивао човека са три цвета у доњем пољу штита; у горњем делу су се налазила два поља; круна на шлему; две круне на једној круни; круне на по једном крилу и три на подлози. Жена је имала дугачку хаљину и на њеном грбу се налазио двоструки крст. Нисмо имали времена да забележимо текст, који је гласио Magnificus Dominus Joannes de Alschan et Vxoris nomen Clara. Anno 1430. Она је могла бити донета од било куда, јер Дервишу, заповеднику Печуја, није било жао да краде и када је пљачка била стална." (Ханс Дерншвам, 1553-1555. год.) На слици - надгробне плоче истакнутих личности Печуја из прве половине 15. века, чије карактеристике стилски и временски потпуно одговарају овој "јагодинској":

Надгробне плоче истакнутих личности Печуја из прве половине 15. века


петак, 19. октобар 2018.

Прачовек из Сићева

Сићево је место са преко 1000 становника у нишкој градској општини Нишка бања где се и налази манастир Сићево. Међутим, оно по чему је Сићево постало познато јесте прачовек.
У потрази за митским благом по пећинама Мала и Велика Баланица неки дивљи трагачи су избацили на површину остатке вилице хоминида. Археолози су 2004. године започели са истраживањима. Археолог Душан Михаиловић је за лист Време изјавио да су 2004. у пећини Велика Баланица нашли трагове из периода средњег палеолита и неандерталаца. У суседној пећини Мала Баланица 2005. године нађени су трагови камених оруђа испод нивоа у пећини Велика Баланица што ће рећи да су старији од средњег палеолита. Кост хоминида нађена је дубоко испод нивоа неандерталаца што ће рећи да је много старија.
Вилица прачовека из пећине Мала Баланица
Стручњаци из иностранства после прегледа вилице наводе да је кост стара између 397.000 и 525.000 година, а да су пре ње на територији читаве Европе пронађена само два људска фосила која су старија. Ово је показало да је хомо еректус насељавао југоисточну Европу у том времену, јер се до сада сматрало да је насељавао само Азију или у најбољем случају Азију и Африку. Овај налаз поуздано нам говори да је југоисточна Европа била насељена пре пола милиона година.

Линкови:
1. Pre milion godina 2010.
2. Pračovek iz Sićeva otkriva tajne ljudskih predaka u Evropi 2013.
3.Трагови прачовека у пећинама Сићева 2017.

Литература:
1. D. Mihailović, Paleolit na centralnom Balkanu, Beograd 2014.
2. Rink WJ, Mercier N, Mihailović D, Morley MW, Thompson JW, et al. (2013) New Radiometric Ages for the BH-1 Hominin from Balanica (Serbia): Implications for Understanding the Role of the Balkans in Middle Pleistocene Human Evolution.






среда, 17. октобар 2018.

Бискуп Антун Вранчић о Јагодини у 16. веку

Бискуп печујски Антун Вранчић (1504-1573), иначе рођени Шибенчанин, је по налогу хабзбуршког владара 1533. године ишао на пут до Цариграда да преговара са султаном Сулејманом Величанственим (1520-1566). Том приликом прошао је кроз место Јагодина на Цариградском друму. Након повратка са дипломатског пута написао је путопис у коме је поменуо Јагодину.
Антун Вранчић
 Том приликом је записао: "Преваливши готово три миље дуго слеме Лукавице приспели смо у варошицу Јагодну, која се налази на пространом округлом пољу, опасана ниским брдима, угодно и лепо лежи имајући десно Мораву."
 Ново путовање моравском долином бискуп, сада егарски, Антун Вранчић је предузео 1568. године као посланик хабзбуршког цара Максимилијана да уговори мир са султаном Селимом, наследником Сулејмана Величанственог. Ипак, запис о Јагодини није из његовог пера већ из пера његовог сапутника Марка Антонија Пигафета. О Јагодини је записао: "После тога за 7 сати доспели смо у велику варошицу Јагодину (Giacodina) и прошли смо многа оризишта. Ту се простире низина са многим брежуљцима. Истога дана пођосмо путем да видимо Св. Раваницу“.

четвртак, 11. октобар 2018.

Девезије - господар Конавала

Конавли се помиње у делу "О управљању царством", које је цар Константин Порфирогенит са сарадницима саставио половином 10. века, заједно са Захумљем. Како је забележено на словенском језику Конавли би означавали "теретна кола", а у време састављања списа био је самостална област. До тог назива могло се доћи преко турске (аварске) речи qancly, која означава кола са два точка. Лингвистичари модерног доба сматрају да је име Конавли добило по латинском Canalis, тј. по римском водоводу Епидаура, или од римских путева - canalis или од конал, конао, пл. конали - canabula, тј. одводна цев за сушење поља.
Сокол, средњовековни град у Конавлима
Ипак, немамо ниједно забележено име господара или властелина из Конавља све до 12. века. У једној повељи на латинском из 1163. или 1178 (према Ф. Шишићу из 1148), коју је А. Соловјев означио као мање сумњиву, помиње се извесни Девезије/Девеш (Devesius) као господар Конавала. Ова повеља носи годину 1113. али је Иван Кукуљевић Сакцински правилно сматрао да је грешком стављена та година јер се у повељи помиње да је настала у доба цара Манојла Комнина, који је владао од 1143. до 1180. године. Девезије/Девеш је у тој повељи дао својој кћери Драгослави и зету Микцу извесну земљу у жупи Жрновничкој/бренској. Жупа Жрновница, данас је позната као жупа дубровачка и простире се од Цавтата/Епидаура до места Дубац, унаколо залива Епидаура (Гр. аутора, 1967, 337).  У повељи, коју је саставио ђакон Матеј, се као сведоци помињу судија Belleca, Staneti (Prete filius), Belas Vratimiri filius, казнац Utalez, сатник Rasuat/Расват, Slit, и једно црквено лице.
Казнац је титула особе која је у Србији и Босни скупљала порез и помиње први пут у 12. веку. На латинском casnecius, на италијанском casnezzo, на дубровачком camerarius и на старосрпском казньць.
Сатници, лат. sednicus, су у прво време били заповедници одреда од сто ратника. Поред војних послова имали су и цивилне обавезе зависности од потребе. Према Летопису попа Дукљанина сатници су морали да суде народу и убиру порез. Обављали су и дужност заступника племства и владара, па се појављују у повељима као сведоци.

Извори:



Литература:

1. М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Београд 1997.

2. Група аутора, Историја Црне Горе I, Подгорица 1967.

2. М. Динић, Хумско-требињска властела, Београд 1967.

3. П. Коматина, Политички положај Конавала у IX и X веку, Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015), 11-21.

4. Süditche, Od Serblah, Zora dalmatinska, br. 4 (1848), 13-15.

понедељак, 08. октобар 2018.

Повеља Кулина бана по препису из Србских споменика из 1840. г.

+ In nomine patris et filij et spiritus sancti amen. Ego banus culinus bosnae juro Comiti Gervacio, et omnibus ragusejs rectus amicus fore perpetuo et recam vobiscum pacem manutenere, et amicitiam veram, et omnes raguseosper totam terram nostram ambulantes, mercantes, seu habitantes, vel transeuntes, recta fide et conscientia vera recipere absque ulla datione, nisi quis suam per voluntatem mi donum dare voluerit, et aput nos dum fueritis manutenere et consilium eis praebere ut nostrae personae adnr' posse absque fraude et malo ingenio, sic me deus adiuvet et haec sancta ... evangelia. *)
Бан Кулин (1180-1204)
*) Оне речи, кое се у подлинику прочитати нису могле, означене су овде само съ точкама

Сакупљач Србских споменика или старих хрисовуља, диплома, повеља босанских, србских, херцеговачких, далматинских, дубровачких краљева, царева, банова, деспота, кнезова, војвода и властелина био је свештеник православни Павле Карано Твртковић. Он је из Шапца учествовао у припремању устанка у североисточном делу Босанског пашалука. Ово дело Павла Карано Твртковића је изашло 1840. године. 

Павле Карано-Твртковић, Србски споменици, Београд 1840.

Према историчару Станоју Станојевићу повеља бана Кулина садржи следеће делове: 1) Инвокација 2) Интитулација 3) Инскрипција 4) Заклетва 5) Диспозиција 6) Апрекација 7) Писар 8) Датум.

L. Deže, Tekstološka analiza stariosrpskohrvatskih povelja, Južnoslovenski filolog 33, 179 - 202.

четвртак, 04. октобар 2018.

Димитрије Кидон о Косовском боју 1389.

 Димитрије Кидон је био велики ромејски интелектуалац 14. века који је рођен у Солуну, 1324/1325. Преминуо је 1397. године на Криту. Од Димитрија Кидона нам је остало 450 писама из периода од 1341. до 1394. године, тј. времена када се полако назирао крај Ромејског царства али и осталих балканских држава. 
Битка на Косову, рад Адама Стефановића 1870. г.
 Косовска битка је оставила трага у писму овог ромејског учењака упућеног Манојлу Палеологу: "Онај проклетник, веома осион према Богу и његовој баштини а истовремено и веома дрзак према свима, сада нестаде и погибе од оних о којима је мислио да ни вест о сили, која се против свих припремаше, неће издржати, већ да ће на сам глас у океан поскакати, али, иако је он пао, наше стање се неће побољшати. Ни када би сви Турци помрли, уверен сам да Ромеји не би почели паметније да раде. Шта је разлог томе, нека испитују којима је воља. Истражујући то, никада не можемо дођи до краја, све док оставивши друге, сами себе не почнемо окривљавати." 

Литература:

1. Б. Павловић, Срби у делима Димитрија Кидона, Зборник радова Византолошког института 49  (2012), 257-301.