Први српски устанак започет је на Сретење 1804. године у шумадијском селу Орашцу. Буна подигнута на дахије брзо се ширила и устаници су схватили да морају заузети веће вароши ако желе потпуно збацивање дахијске страховладе.
У Јагодини се налазио турски гарнизон од 600-700 војника, а било је 1784. године 150 турских кућа са око 750 Турака. Српских кућа је било 60. Управитељ вароши био је муселим Адб-ага кога је поставио дахија Кучук Алија, док је јагодински војвода био Отман. Кућа и седиште јаничарског команданта у Јагодини налазила се отприлике на месту некадашње кафане Солун, данас пицерије Пица Хит.
Турци су имали шанчеве око вароши и карауле на Ђурђевом брду као и радионице за ножеве и јатагане. У Јагодини је било осам ханова у чијим шталама се могло сместити између 700 и 1000 коња. Постојао је и утврђени шанац близу џамије Дервиш-бега (на месту данашњег бокс клуба) са палисадом око себе. Све прилазе Јагодини Турци су оградили палисадом. Шанац према Ђурђевом брду су такође уредили.
Од краја фебруара до краја марта 1804. године устаници, под командом Младена Миловановића и Стевана Јаковљевића, предузели су два напада. Приликом другог напада пад Јагодине у руке устаника спречио је дахија Кучук Алија са 1000 јаничара. Крајем фебруара 1804. Алија Гушанац дошао са 800-1000 својих крџалија у Ћуприју. Покушао је да се преко Мораве и Гиља пробије до Јагодине и даље према Београду. Устаници, предвођени Младеном Миловановиће, сачекали су га испред својих положаја на Гиљу и нанели губитке, те су се крџалије повукле на десну обалу Мораве. Још једном крајем марта 1804. су крџалије Алије Гушанца покушале да се пробију код Гиља али су претрпели пораз.
Ипак, крџалије су се крајем марта 1804. пробиле до Јагодине а Кучук Алија се тада налазио у Крагујевцу одакле је кренуо према Јагодини са војском и турским породицама. Карађорђе је оставио део војске код Баточине да би место држали под опсадом јер су се јаничари добро утврдили, са другим делом војске кренуо је према селу Штипљу и тамо стигао 12. марта по старом календару. На Липару је вожд Карађорђе оставио под командом Теодосија Маричевића 1500 устаника који су блокирали продор Турака из Јагодине према опседнутој Баточини. Међутим, устаници код Липара су били лоше постављени и турски одред под Тосун-агом се пробио и разбио устаничку опсаду Баточине. Вратили су се истим путем, али због очекиване српске заседе кренули су према Кијеву (село јужно од Баточине). Ипак устаници су их сустигли ту код Кијева и у боју је погинуло 400 Турака (међу њима цела турска посада из Баточине), заробљено је 275 дугих пушака и 9 застава. Само се Тосун-ага пробио до Јагодине са стотину коњаника.
Након ове победе вожд Карађорђе се вратио у Штипље и ту сачекао војводу Милана Обреновића са Рудничанима. Након тог сусрета вожд Карађорђе је кренуо по нахији јагодинској да скупља додатне снаге. У томе је успео и прикупио је око 2000 војника које је поставио на Ђурђевом брду код Јагодине. Након тога вратио се у Штипље где је са Миланом Обреновићем и Младеном Миловановићем направио план напада на Јагодину. Према плану, Младен Миловановић је са својом војском био на Липару и чувао Цариградски друм, Милан Обреновић чувао је пут према Крагујевцу преко Црвеног брега (између Буковча и Рибника) а вожд Карађорђе је са војском био на Ђурђевом брду.
Коначан напад устаника почео је 13. априла 1804. године са планом да три војске устаника истовремено нападну Јагодину. Међутим, војске Милан Обреновића и Младена Миловановића нису кренуле на време тако да је Турке напао само вожд Карађорђе са Ђурђевог брда. И поред удара Турака вождова војска је дошла до првих кућа и заузела их (можемо сматрати да се варош простирала до данашњег општинског суда). Тада креће напад војске Младена Миловановића и Милана Обреновића, али река Белица се излила изненада, и прелазак целе војске се није догодио. Мање групе устаника су прешле набујало Белицу и Турци видевши то ударили су свом силом на вождову војску и натерали је на повлачење. Одстрањујући опасност из правца југа (вождове трупе) Турци се окрећу малобројним устаницима који су усели да пређу Белицу из Младенове и Миланове групе. Само мали број ових устаника сее спасио бекством преко набујале Белице, остали су побијени. Турци, осокољени овим успехом, поново нападају вождове трупе. Један део устаника Турци су побили а један део заробили. Српске устанике је овај неуспешан напад стајао 150 погинулих, око 50 рањених и двадесетак заробљених.
Нови напад устаника на Јагодину уследио је после пар дана. Карађрође је морао да окупио војску која се расула након првобитног неуспеха. Српски устаници су учинили јуриш на Јагодину и успели да је заузму 16. априла 1804. године. Дахија Кучук Алија је успео да побегне из Јагодине пробивши положаје Младена Миловановића. У тим жестоким борбама устаници су запалили Јагодину и убили 207 турских солдата а заробили 7. Срушена је и кућа јагодинског муселима. Устаника је погинуло 64 како вожд Карађорђе наводи у писму аустријском официру: "Они су навалили на Турке, ја ји устављам, а они
нагазише на бусију и све мене жале се: Нећеш да нас пустиш на јуриш да
ударимо, него нас све устављаш, и све је устало једнодушно на нашег
непријатеља терати… у име бога Јагодину јесмо попалили и сад путујем."
