четвртак, 17. новембар 2022.

Један од првих истраживача најраније историје Срба - Константин Николајевић (1821-1877)

 Константин Николајевић рођен је у Остружници 26. октобра 1821. године. гимназију је завршио у Крагујевцу, а у Паризу као благодејанац завршио је студије права 1844. године. Указом кнеза Александра Карађорђевића постављен је за секретара Кнежеве канцеларије 28. фебруара 1845, а 10. августа исте године именован је за секретара Српске агенције у Цариграду. Константин Николајевић, 11. августа 1847, постао је привремени капућехаја (дипломатски представник, агент, на Порти). Оженио се 21. октобра 1849. седамнаестогодишњом принцезом Полексијом, ћерком кнеза Александра и кнегиње Персиде Карађорђевић. Према председнику владе Авраму Петронијевићу од Константина Николајевића није било способнијег за ту дипломатску дужност. Чак и руски посланик је нудио да Николајевић пређе у руску службу где би боље напредовао. Захвалио се руском посланику речима: „Хвала вам за пажњу; али ово што сам, и штогод имам, све ми је од Србије: њој сам дужан и рад служити док сам год жив!“ Био је капућехаја у Цариграду све до 1856. године када постаје министар унутрашњих послова Кнежевине Србије. 

Константин Николајевић је 1848. направио пројекат о Српским Сједињеним Државама (Србији се присаједињује Босна, Херцеговина, Црна Гора и Стара Србија, а ССД би радиле на нестајању Аустријског царства). У томе је имао подршку Илије Гарашанина, министра унутрашњих послова 1843-1852, који је наводио: ,,Ваш пројекат био би једино спасење, а све друго биће само један крпеж и никакве ползе.“ После пада таста са власти, кнеза Александра Карађорђевића, 1858. године остаје до 1862. у Београду. Након тога је путовао Европом. Извршио је самоубиству 1. октобра 1877. године. Нека од његових дела: Кореспонденција из Париза или финанцијални и трговински пројекти (1843), О границама или докле се простирала област некадашњег пећког патријархата (1856), Комненовске или народне песме (1859), Стара историја Србска по домаћим предањима (1872 – недовршено).

Константин Николајевић бавио се и најранијом историјом Срба. У Србском летопису (издање Матице српске) из 1861. објавио је Критичка покушења у периоду од првих пет векова србске историје. Тај рад је излазио у неколико бројева Србског летописа у наставцима. Последњи наставак је изашао у Србском летопису за 1870. и 1871. годину под насловом Стара историја србска по домаћим предањима

Сматрао је да су се Срби доселили са подручја око реке Лабе и да се Бела Србија простирала све до реке Висле. Наводио је да словенско племе Бодрићи је припадало српском племену. На Балканском полуострву по Николајевићу српска племена су заузела огромна подручја од Тимока до Истре. Користио је као изворе Константина Порфирогенита, Тому Архиђакона и друге. 


Литература:

К. Николајевић, Критичка покушења у периоду од првих пет векова србске историје, Србски летопис за 1861, част прва, година 35, књига 103, Будим 1862, 

Р. Новаковић, Поводом једног заборављеног истраживача порекла Срба, Зборник Историјског музеја Србије 8-9 (1972) 3-21.

А. М. Савић, Кнежевина Србија и Османско царство (1839 – 1858), Београд 2021, докторска дисертација

Р. Фемић, Начертаније Илије Гарашанина као предмет различитих историографских интерпретација, Слово, часопис за српски језик, књижевности и културу, 17 (58-59), 156-177. 

Удеоне области кнеза Мутимира и његове браће Стројимира и Гојника

 Владарски род Властимировића владао је Србијом још од 7. века па све до половине 10. века. После смрти кнеза Властимира, негде око 851. године, власт над Србијом су преузела његова три сина Мутимир, Стројимир и Гојник поделивши земљу. Ово означава принцип секундогенитуре где сваки члан кнежевске владарске породице добија свој део државе. У средњем веку се говорило да је неко добио чест (део, удео) државе, док модерна стручна литература користи назив удеона кнежевина. Мора се нагласити да честници признају врховну власт владара државе.

Након победе над Бугарима када је заробљен бугарски принц Владимир са 12 бољара направљен си савезнички односи кнеза Мутимира са Бугарима. Изгледа да браћа Стројимир и Гојник нису били за мир јер су деца кнеза Мутимира, Борен/Бран и Стефан, морали да обезбеђују пролазак заробљеног бугарског принца и његових бољара (велможа) до српско-бугарске границе. У знак захвалности кнез бугарски Борис богато је наградио Мутимирову породицу а и они су узвратили уздарјем. Примећено је да се нигде не помињу породице Стројимира и Мутимира. 

Удеоне кнежевине Кнеза Мутимира, Стројимира и Гојника
Удеоне кнежевине кнеза Мутимира (851-891) и Стројимира и Гојника

Нешто касније посвађају се три брата и Мутимир надјача браћу Стројимира и Гојника и протера их у Бугарску, а поред себе задржи Петра, сина брата Стројимира. Кнез Мутимир се одржа на власти све до 891/892. када га је наследио најстарији син Прибислав (историчар Тибор Живковић сматра да име треба читати као Првослав 1)), који се на власти одржао само годину дана. 

Нас интересује где су се налазиле чести (удеоне кнежевине) Мутимира, Стројимира и Гојника. Према историчару Рељи Новаковићу Мутимир имао највеће и централне и делове земље између река Лим, горње Дрине, Ибра и Западне Мораве, док је Гојник имао прекодринске крајеве (можда Дринску жупанију помињану у Летопису попа Дукљанина), а Стројимир има земљу према Бугарској (Метохија)2). Реља Новаковић је сматрао да је Гојник имао прекодринске крајеве због бежања његовог сина Петра у Хрватску током самосталне владавине кнеза Мутимира. Ако је Петар побегао у Хрватску онда би значило да је његов отац, Гојник, имао контакте са Хрватима и можда радио на збацивању свога најстаријег брата Мутимира.3) Стројимир је према Рељи Новаковићу поседовао Метохију јер је његов син Клонимир из Бугарске ушао у Достинику, коју убицирао на простору Метохије, вероватно очекујући подршку од области која је била под управом његовог оца Стројимира.

Историчар Ђорђе Ђекић сматра да је Петар Гојниковић чуван у западним крајевима српске државе у области која је пре свађе и протеривања припадала кнезу Мутимиру. Према њему Мутимир је имао област према граници са Хрватском и Захумљем, свакако уз реку Врбас, обухватајући жупе Ускопље, Раму, као и Босну.4) Одатле даље изводи да су његова браћа имала области негде на према граници са Бугарском. Стројимирова област је била негде између ушћа Дрине, долине реке Јадар, реке Колубаре, Груже и Ибра.5) Област Гојникова била је, како изводи Ђорђе Ђекић, негде на северу где је макар мањим делом морала да буде уз границу са Бугарском што би његово противљење миру са Бугарском било разумљиво. Могуће је да је допирала до границе са Угарском.6)

Нажалост, без нових писаних и материјалних историјских извора неће бити могуће дати одговор на ово питање. 


Литература:

1) Т. Живковић, Словени и Ромеји, Београд 2000, стр. 100, ф. 307.

2Р. Новаковић, Још нека питања о обиму Србије у IX и X веку, Зборник Филозофског факултета X-1, Београд 1968, стр. 163.

3) Исто, стр. 163.

4) Ђ. Ђекић, Где се налазила територија којом је непосредно владао кнез Мутимир?Научна и духовна утемељеност друштвених реформи X (Научни скуп Бањалучки новембарски сусрети 27– 28. новембар 2009), Бања Лука 2011, стр. 8.

5) Исто, 10.

6) Исто, 10.

недеља, 23. јануар 2022.

Повеља деспотице Јелене Бранковић манастиру Хиландару из 1502. године

     Након пропасти Српске деспотовине 1459. године српска властела заједно са владарском породицом Бранковића повукла се на просторе Угарске. Тамо су добили поседе јер су били одлични борци против Турака Османлија.

    Јелена Бранковић је била ћерка Стефана Јакшића и жена последњег мушког потомка династије Бранковић, деспота Јована Бранковића (1496-1502). Сматра се да су Јакшићи једно време имали у свом поседу Јагодину. Након смрти деспота Јована Бранковића, угарски краљ додељује титулу деспота српског хрватском великашу Иванишу Бериславићу. Деспотица Јелена се удаје за деспота Иваниша Бериславића. Брак није дуго потрајао јер је деспот Иваниш умро 1514. године. Син Стефан Бериславић, као дечак од непуних десет година, понео је титулу српског деспота али је поседима управљала Јелена. 

Текст повеље: 

Боже велики и вишњи, који се кроз Свету Тројицу славиш, који неприкосновено у свету обитаваш, који си једини бесмртан; господару свих (бића), Господе неба и земље и сваке твари видљиве и невидљиве; (Ти) који седиш на престолу славе и гледаш у дубине беспочетне, невидqиве, несхватљиве, неописиве, неизменљиве; Оче Господа нашега Исуса Христа, великога Бога и Спаса, наду нашу; Он је слика твоје благости, печат раван лику (и обличју) који собом исказује тебе, Оца. Живо Слово, Бог истинит, предвечна Мудрост, живот, просветљење, сила, свет истинит у коме се Дух Свети јавио, истинити Дух; дар усиновљења, залога будућег богатства и почетак вечних блага, животворна сила, извор светости којима свака твар, укрепљена словесношћу и разумом, теби служи и теби, увек присутном, шаље славословља за све што чиниш; тебе хвале анђели, арханђели, престоли, господства, начела, власти, силе, многооки херувими, шестокрили серафими, који непрестано поју гласно славословqе: „Свет, свет, свет Господ Сават! Испуни се небо и земља славе његове." Са овим блаженим силама, Владико, човекољупче, и ја, грешна, вапим и говорим: „Свет си и пресвет и безмерна је величина светиње твоје." Преподобан је у свим делима својим Бог предвечни, који је ради нас грешних сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Богородице, приснодјеве Марије, добротворке и заступнице моје; који је муке претрпео и од удовице примио два новчића и блуднима грехе опростио и разбојника приликом последње исповести прихватио, и онога који је мито примио речју је оправдао; и услишио је мајку своју, преåисту Богородицу и добротворку моју, која се за грешнике молила. Стога и ја пречисту и пренепорочну Мајку твоју и добротворку своју узимам за молитељку пред тобом, Христе Боÿе, како би молитвама њеним прекрилио мноштво грехова мојих. Знам, Владико, знам да ћеш молбе пречисте своје Мајке, добротворке моје, прихватити, јер си постао човек човекољубља и милости ради. Због тога и ја, грешна и недостојна раба твоја, дрзнух се да приложим теби, пресветој и пренепорочној Мајци Бога свога, дар овај за опроштај грехова мојих; да се молиш Сину својему и Богу за нас. Одредих прилог према скромним својим моћима — да дајемо сто дуката сваке године нашем манастиру на Светој Гори, царској великој Лаври пресвете Богородице Хиландарске; да ми се поје параклис и (држи) литургија пресветој Богородици и добротворки сваког уторка и (ставља) прилевак на трпезу; и да будемо помињани на светим службама; а по мојем престављењу да ми се поје кољиво саборно и литургија како је уобичајено за свете цареве и ктиторе.

Писа се ова књига лета 7010 (1502), месеца јуна, једанаестог дана, у Будиму.

У Христу Богу благоверна госпођа Јелена, по милости Божијој деспотица Србљем.


Литература:

1. Гордана Јовановић, О повељи деспотице Јелене Бранковић, Свеске Матице српске грађа и прилози за културну и друштвену историју 49 (2009), 19-26.