Велики жупан Стефан Немања је 1186. године склопио мир са Ромејским царством и Дубровником. У овом рату велики жупан српски задобио је "област нишевска до краја, Липљан, и Морава, и звано Врање, призренска област и оба Полога до краја, са међама".
Пад Јерусалима 1187. у руке султана Саладина проузроковао је покретање Трећег крсташког похода који је предводио, поред енглеског краља Ричарда и француског краља Филипа Августа, и цар Светог римског царства, Фридрих Барбароса. Током марта 1188. године цар Фридрих се одазвао позиву папе и почео да окупља војску. Српски посланици посетили су цара Фридриха Барбаросу у Нирнбергу где су сазнали да ће војска ићи старим римским путем Виа милитарис и тиме проћи кроз српске земље.(Узелац 2018,148-149) На пролеће 1189. војска цара Фридриха Барбаросе, са 12000-15000 војника, од тога 3-4 хиљаде витезова, (Loud 2010, 19) кренула је на југ. Српски посланици су сачекали Барбаросину војску у Равном (данашња Ћуприја) средином јула 1189. године обећавајући скори сусрет са српским великим жупаном.(Коматина 2015, 77). На састанку у Нишу, 27. јула 1189. године, велики жупан је понудио "римском августу" Фридриху Барбароси сарадњу у борби против Ромејског царства, што је Барбароса одбио јер је желео да се бори против Саладина а не против хришћана, и да се његов синовац Тољен, син кнеза Мирослава, ожени ћерком истарског маркгрофа.
Простор битке на Морави 1190. године
Српски велики жупан је склопио пре састанка у Нишу савез са Бугарима против Ромејског царства. На нападе Срба и Бугара ромејски цар Исак II Анђео (1185-1195) је одговорио тек априла 1190. године када је крсташка војска прешла у Мала Азију. (Бубало 2016, 70). Напао је Бугаре али је потучен да је једва извукао живу главу. Ипак, цар Исак је кренуо да се обрачуна са српским великим жупаном јер је освојио Скопље. (Коматина 2020, 51) У то време велики жупан Стефан Немања је имао око 77 година. Цар Исак Анђео је кренуо из Филипопоља (данашњи Пловдив) вероватно према Сердици (данашња Софија) и одатле према Нишу. Сматра се да је битка била у октобру 1190. године негде на Јужној Морави. У тој бици, према Никити Хонијату, Срби су користили мач са једном оштрицом (Драшковић 2010, 13). Раније битке и сукоби говоре да су Срби познавали бојни ред и употребу оклопа, тј. да су били оклопљени пешадинци копљаници.
О боју на Морави говоре два ромејска писца Никита Хонијат и Евстатије Солунски.
О догађајима на Морави Никита Хонијат, у својој Историји каже: "Око јесенске равнодневице je и сам изашао у околину Филипопоља водећи собом женски део двора, пa je сузбијао нападе Влаха и Скита колико je било могућно. Али пошто je и жупан Срба зла наносио и Скопље порушио, цар крену против њега. Кад се војске сударише на реци званој Морава, варвари узмакоше и кад je настало гоњење многи од њих беху уништени, у води подављени и копљима прободени. Дошавши до Ниша и стигавши близу реке Саве састао се са својим тастом, Белом, краљем Угарске." (Калић 1971, 156-157)
Са више епитета је Никита Хонијат приказао победу на Морави над српском војском у својој беседи посвећеној цару Исаку II Анђелу: "A какав беше твој поход у западну земљу Далмата, ο богу најподобнији царе, заиста страшан и речима неисказив! Ти беше несрећним Далматима огањ уништавајући, a не бљесак засењујући. Ти им сломи оружје и мач и отпор, штитове им попали у огњу, страшнијем од ватре која пустоши шуму, све им тамо уништи. И стога, за свако зло спремни Немања, уништен би као растопљени восак и он, богаташ кривоклетством којим се свакодневно, као вином и јелом богато гостио, закука и зацвили на ломачи језивих мука, коју сам себи малоумно беше припалио...а ипак, он себе истој казни изручи, иако je побегао. Када наиме ти, на кривоклетника замахну тешком, великом и чврстом сабљом димискијом и када њоме озго удари по Далмацији, онда се она зари у кућу онога који се лажно куне, па докрајчи њега и дрвље његово и камење његово. Јер, свеждерући огањ, који наредбом твојом у тамошња насеља беше убачен, захвати не само дрвена здања и у летњу их прашину претвори или прогута, него и камене куће. Па мноштво погинулих, па гомила заробљених којима броја и рачуна нема „Ja ћу их бројати a њих ће бити више него песка"... као господар заповедио да станеш на једном тамошњем брежуљку, одакле си варварима био видљив и одакле си блистао не толико царским оружјем, колико вештином стратега и срећно урођеном присебношћу. Тиме je он (Исус) Далматима ратне страхоте продужио и потеру за њима учинио дуготрајнијом, па су чак и они, који се у честаре горске као поуздана склоништа срећно завукоше, ускоро били пронађени и заробљени, увидевши да ни уздање у брда није до краја спасоносно. Јер ти, царе, у право време довикну одметницима оне пророчке речи „ето, шаљем мноштво ловаца и они ће вас ловити на сваком брду" и посла своју војску да их лови. Откривши трагове задиханих Далмата војници их дотериваху у логор као стадо у тор, не по двојицу или тројицу, него на хиљаде,... Са тим успехом, самодршче, ствар заправо стоји овако: уништавајући варваре ти си много труда уложио, док je војска, умешавши се у твоје напоре, непријатеља у мрежу уловила, једне живе хватајући и окове им све до врата намећући, a друге копљем прободене у воду бацајући. Доиста, лакше je капљицама пљуска докучити број, него рачун наћи за оне које речна потопи вода. Јер ти испружи десницу своју и варваре вода прогута. И који мало пре избегоше опасност и које, мачем их косећи као траву, не прими земља, те сада вода пригрли. Они варварски викаху и река „гласове њихове подижући", обалама и висовима предаваше песму, али не умилну као пастирска свирка, него песму јада и кукњаве. И сама брда, пратећи гласове варвара и на њих одговарајући, ствараху грозне крикове одјека, којима се веселе Страх и Ужас и чете осталих из доњега света. Песник би рекао да je тада река Морава, прозборивши као тројански Скамандар, тебе самодршца и хероја снажног, преклињала да од тога часа више не одводиш и не убијаш Далмате, сажаливши се над множином околних људи који у њој издахнуше. Ja пак, поново плетући теби похвалу од речи Давидових, рекао бих да je она река „рукама пљескала", док су се Далмати смртоносно строваљивали и батргали у вировима њеним, и да je устављајући воду због великог мноштва утопљеника, окретању реке Јордана подражавала, или пак да je загадивши се мноштвом погинулих и не могући више да тече правим коритом, прегла да тече на горе, како вели пословица, и да je, текући натраг, оличавала тупоглавост варвара, због које они, попут ракова, још увек не знају да иду право... И нога твоја, o силни, која угази у крв непријатеља твојих, као црвено уже премери земљу Далмата и припоји део Ромејима." (Ферјанчић 1971, 226-231)
Евстатије Солунски је у свом реторичком саставу посвећеном цару Исаку II Анђелу овако представио победу над Србима на Морави: "Α шта неће у овоме смислу пропатити они који буду дознали да je, колико јуче, пре кратког времена, српску силу и охолост изгазио наш цар као гумно пуно снопова и у плеву претворио, пошто ће тај пораз и на њих пренети исти страх?" (Ферјанчић 1971, 221)
После битке велики жупан Стефан Немања је ромејском цару морао да врати све области које је освојио осим Липљана, да потпише документ о потчињености, чиме је постао ромејски вазал, и после свега тога дошло је до остваривања брака између Стефана и Евдокије (Коматина 2020, 52).
Извори:
1. Византијски извори за историју народа Југославије IV, Београд 1971.
Литература:
И. Коматина, "И обнови своју дедовину и боље је утврди" - Стефан Немања и Стефан Првовенчани и уобличавање српске државности, у: Стефан Првовенчани и његово доба, Београд 2020, 37-61.
И. Коматина, Срби на путу крсташа, Историјски часопис 64 (2015), 55-83.
G. A. Loud, The Crusade of Frederick Barbarossa: The History of the Expedition of the Emperor Frederick and Related Texts, Farnham 2010.
А. Узелац, Крсташи и Срби, Београд 2018.
