субота, 17. октобар 2020.

1260. година, битка код Кресенбруна

     На српски престо, Стефан Урош I дошао је након збацивања полубрата Владислава 1243. године. (Бубало 2016, 161) У његову државу доселили су се Саси, како се сматра, после провале Монгола који су опустошила Угарску 1241. године. Долазак Саса побољшао је и унапредио рударство у држави краља српских и поморских земаља и омогућио боље финансије српског владара. Сматра се да су власници рудника морали да дају 1/10 или 1/8 или 1/12 од ископане руде.

     У српској држави је ојачао угарски утицај након краљеве женидбе Јеленом од рода фрушкога негде око 1250. године (Ћирковић 1981, 348, н. 14). Сматра се да је она била ћерка војводе Срема Јована Анђела, који је по мајци припадао угарској краљевској династији Арпадоваца.(Узелац 2015, 93) Српски краљ је признавао номинално власт и Никејског царства и Угарске. (Бубало 2016, 186, 195)

Чешки краљ Отакар II и угарски краљ Бела IV

    Између угарског краља Беле IV и чешког краља Отакара II Пшемисла дошло је до сукоба око поседовања војводстава Аустрије и Штајерске. Оженивши се 1252.  Маргаретом Бабенберг, сестром последњег војводе Аустрије и Штајерске, тада маркгроф Моравске, Отакар, је стекао ова два војводства. Крајем 1253. године постао је и чешки краљ и тиме је створио пространу државу. Право на Аустрију и Штајерску истакао је угарски краљ Бела IV. Свака страна је окупила своју војску.

О бици код Кресенбруна на каналу BazBattles

  Угарски краљ Бела IV позвао је своје вазале и савезнике, међу којима је био и српски краљ Стефан Урош I. Није познато колико је војника послао угарском краљу али можемо претпоставити да је послао око 1000 војника пошто је толико војника послао своме савезнику епирском деспоту Михаилу Анђелу три године раније. (Ћирковић 1981, 350) Српски одред је кренуо, вероватно, маја месеца пошто се битка одиграла 12. јула 1260. године код Кресенбруна, у близини реке Мораве (око 15 км северозападно од Братиславе). Белина војска је окупљала одреде Срба (Rasiensium), Руса, Бугара, Пољака Татара, Кумана и других народа како наводи хроника настављача Козме из Прага. (Узелац 2014, 12) Процењује се да је Белина војска је имала око 35.000 војника, док је Отакар II имао око 30.000 војника.

Св. Прокопије и Св. Тирон, Призренско јеванђеље 13. век
Св. Прокопије и Св. Тирон, Призренско јеванђеље 13. век. Пример изгледа мачева

   Према писаним историјским изворима река Морава је раздвајала два противничка табора. Због врућине чешки краљ Отакар II је предложио краљу Бели да склони своје трупе са обале и дозволи им да пређу преко реке да би започели битку. Краљ Бела се сложио и одреди његовог сина Стефана прешли су реку. Међутим, убрзо је дошло до чарки између угарске и чешке војске иако главнина угарске војске није прешла реку. Цела чешка војска је онда ударила на део угарских трупа које су прешле реку и нанела им тешке губитке. Главнина угарске војске под краљем Белом IV је са друге стране реке Мораве могла само да посматра погибју дела своје војске. Угарски млади краљ Стефан је рањен али је успео да побегне. Сматра се да је у току битке погинуло 10.000 војника што у борбама што од дављења у реци Морави. Немамо података шта се догодило са српским одредом, али сматрам да је српски одред остао са главнином снага око краља Беле IV.

Сцена Распећа Христовог, војник Лонгин, мач има јабуку тип Е1 и сечиво XIII карактеристично за Сасе у Трансилванији. Манастир Сопоћани, друга пол. 13. века
Сцена Распећа Христовог, војник Лонгин, мач има јабуку тип Е1 и сечиво XIII карактеристично за Сасе у Трансилванији. Манастир Сопоћани, друга пол. 13. века

Литература:

1. Ђ. Бубало, Српска земља и поморска, у доба владавине Немањића, Књ. 1, Од Сабора у Расу до Сабора у Дежеву, Београд 2016.

2. Група аутора, Историја српског народа I, Београд 1981.

3. А. Узелац, Под сенком пса — Татари и јужнословенске земље у другој половини XIII века, Београд 2015.

4. А. Узелац, Српске војске у ратовима у Европи и Малој Азији (XII-XIV век), Војноисторијски гласник 1 (2014), 9-29.

понедељак, 05. октобар 2020.

1190. Битка на Морави

Велики жупан Стефан Немања је 1186. године склопио мир са Ромејским царством и Дубровником. У овом рату велики жупан српски задобио је "област нишевска до краја, Липљан, и Морава, и звано Врање, призренска област и оба Полога до краја, са међама". 

Пад Јерусалима 1187. у руке султана Саладина проузроковао је покретање Трећег крсташког похода који је предводио, поред енглеског краља Ричарда и француског краља Филипа Августа, и цар Светог римског царства, Фридрих Барбароса. Током марта 1188. године цар Фридрих се одазвао позиву папе и почео да окупља војску. Српски посланици посетили су цара Фридриха Барбаросу у Нирнбергу где су сазнали да ће војска ићи старим римским путем Виа милитарис и тиме проћи кроз српске земље.(Узелац 2018,148-149) На пролеће 1189. војска цара Фридриха Барбаросе, са 12000-15000 војника, од тога 3-4 хиљаде витезова, (Loud 2010, 19) кренула је на југ. Српски посланици су сачекали Барбаросину војску у Равном (данашња Ћуприја) средином јула 1189. године обећавајући скори сусрет са српским великим жупаном.(Коматина 2015, 77). На састанку у Нишу, 27. јула 1189. године, велики жупан је понудио "римском августу" Фридриху Барбароси сарадњу у борби против Ромејског царства, што је Барбароса одбио јер је желео да се бори против Саладина а не против хришћана, и да се његов синовац Тољен, син кнеза Мирослава, ожени ћерком истарског маркгрофа. 

Простор битке на Морави 1190. године
Простор битке на Морави 1190. године

Српски велики жупан је склопио пре састанка у Нишу савез са Бугарима против Ромејског царства. На нападе Срба и Бугара ромејски цар Исак II Анђео (1185-1195) је одговорио тек априла 1190. године када је крсташка војска прешла у Мала Азију. (Бубало 2016, 70). Напао је Бугаре али је потучен да је једва извукао живу главу. Ипак, цар Исак је кренуо да се обрачуна са српским великим жупаном јер је освојио Скопље. (Коматина 2020, 51) У то време велики жупан Стефан Немања је имао око 77 година. Цар Исак Анђео је кренуо из Филипопоља (данашњи Пловдив) вероватно према Сердици (данашња Софија) и одатле према Нишу. Сматра се да је битка била у октобру 1190. године негде на Јужној Морави. У тој бици, према Никити Хонијату, Срби су користили мач са једном оштрицом (Драшковић 2010, 13). Раније битке и сукоби говоре да су Срби познавали бојни ред и употребу оклопа, тј. да су били оклопљени пешадинци копљаници.

     О боју на Морави говоре два ромејска писца Никита Хонијат и Евстатије Солунски.

О догађајима на Морави Никита Хонијат, у својој Историји каже: "Око јесенске равнодневице je и сам изашао у околину Филипопоља водећи собом женски део двора, пa je сузбијао нападе Влаха и Скита колико je било могућно. Али пошто je и жупан Срба  зла наносио и Скопље порушио, цар крену против њега. Кад се војске сударише на реци званој Морава, варвари узмакоше и кад je настало гоњење многи од њих беху уништени, у води подављени и копљима прободени. Дошавши до Ниша  и стигавши близу реке Саве састао се са својим тастом, Белом, краљем Угарске." (Калић 1971, 156-157)

Са више епитета је Никита Хонијат приказао победу на Морави над српском војском у својој беседи посвећеној цару Исаку II Анђелу: "A какав беше твој поход у западну земљу Далмата, ο богу најподобнији царе, заиста страшан и речима неисказив! Ти беше несрећним Далматима огањ уништавајући, a не бљесак засењујући. Ти им сломи оружје и мач и отпор, штитове им попали у огњу, страшнијем од ватре која пустоши шуму, све им тамо уништи. И стога, за свако зло спремни Немања, уништен би као растопљени восак и он, богаташ кривоклетством којим се свакодневно, као вином и јелом богато гостио, закука и зацвили на ломачи језивих мука, коју сам себи малоумно беше припалио...а ипак, он себе истој казни изручи, иако je побегао. Када наиме ти, на кривоклетника замахну тешком, великом и чврстом сабљом димискијом и када њоме озго удари по Далмацији, онда се она зари у кућу онога који се лажно куне, па докрајчи њега и дрвље његово и камење његово. Јер, свеждерући огањ, који наредбом твојом у тамошња насеља беше убачен, захвати не само дрвена здања и у летњу их прашину претвори или прогута, него и камене куће. Па мноштво погинулих, па гомила заробљених којима броја и рачуна нема „Ja ћу их бројати a њих ће бити више него песка"... као господар заповедио да станеш на једном тамошњем брежуљку, одакле си варварима био видљив и одакле си блистао не толико царским оружјем, колико вештином стратега и срећно урођеном присебношћу. Тиме je он (Исус) Далматима ратне страхоте продужио и потеру за њима учинио дуготрајнијом, па су чак и они, који се у честаре горске као поуздана склоништа срећно завукоше, ускоро били пронађени и заробљени, увидевши да ни уздање у брда није до краја спасоносно. Јер ти, царе, у право време довикну одметницима оне пророчке речи „ето, шаљем мноштво ловаца и они ће вас ловити на сваком брду" и посла своју војску да их лови. Откривши трагове задиханих Далмата војници их дотериваху у логор као стадо у тор, не по двојицу или тројицу, него на хиљаде,... Са тим успехом, самодршче, ствар заправо стоји овако: уништавајући варваре ти си много труда уложио, док je војска, умешавши се у твоје напоре, непријатеља у мрежу уловила, једне живе хватајући и окове им све до врата намећући, a друге копљем прободене у воду бацајући. Доиста, лакше je капљицама пљуска докучити број, него рачун наћи за оне које речна потопи вода. Јер ти испружи десницу своју и варваре вода прогута. И који мало пре избегоше опасност и које, мачем их косећи као траву, не прими земља, те сада вода пригрли. Они варварски викаху и река „гласове њихове подижући", обалама и висовима предаваше песму, али не умилну као пастирска свирка, него песму јада и кукњаве. И сама брда, пратећи гласове варвара и на њих одговарајући, ствараху грозне крикове одјека, којима се веселе Страх и Ужас и чете осталих из доњега света. Песник би рекао да je тада река Морава, прозборивши као тројански Скамандар, тебе самодршца и хероја снажног, преклињала да од тога часа више не одводиш и не убијаш Далмате, сажаливши се над множином околних људи који у њој издахнуше. Ja пак, поново плетући теби похвалу од речи Давидових, рекао бих да je она река „рукама пљескала", док су се Далмати смртоносно строваљивали и батргали у вировима њеним, и да je устављајући воду због великог мноштва утопљеника, окретању реке Јордана подражавала, или пак да je загадивши се мноштвом погинулих и не могући више да тече правим коритом, прегла да тече на горе, како вели пословица, и да je, текући натраг, оличавала тупоглавост варвара, због које они, попут ракова, још увек не знају да иду право... И нога твоја, o силни, која угази у крв непријатеља твојих, као црвено уже премери земљу Далмата и припоји део Ромејима." (Ферјанчић 1971, 226-231)

Евстатије Солунски је у свом реторичком саставу посвећеном цару Исаку II Анђелу овако представио победу над Србима на Морави: "Α шта неће у овоме смислу пропатити они који буду дознали да je, колико јуче, пре кратког времена, српску силу и охолост изгазио наш цар као гумно пуно снопова и у плеву претворио, пошто ће тај пораз и на њих пренети исти страх?" (Ферјанчић 1971, 221)

После битке велики жупан Стефан Немања је ромејском цару морао да врати све области које је освојио осим Липљана, да потпише документ о потчињености, чиме је постао ромејски вазал, и после свега тога дошло је до остваривања брака између Стефана и Евдокије (Коматина 2020, 52).

Извори:

1. Византијски извори за историју народа Југославије IV, Београд 1971.

Литература:

И. Коматина, "И обнови своју дедовину и боље је утврди" - Стефан Немања и Стефан Првовенчани и уобличавање српске државности, у: Стефан Првовенчани и његово доба, Београд 2020, 37-61.

И. Коматина, Срби на путу крсташа, Историјски часопис 64 (2015), 55-83.

G. A. Loud, The Crusade of Frederick Barbarossa: The History of the Expedition of the Emperor Frederick and Related Texts, Farnham 2010.

А. Узелац, Крсташи и Срби, Београд 2018.

четвртак, 01. октобар 2020.

26. септембар 1186. Мировни уговор између Дубровника и великог жупана Стефана Немање и његове браће, Страцимира и Мирослава

Мировни уговор између Дубровника и великог жупана Стефана Немање и његове браће, Страцимира и Мирослава настао је после двогодишњег рата током ког су Немањина браћа доживела пораз од Дубровчана и на мору и на острву Корчула. Посланици српског великог жупана и посланици Дубровника потврђују границе Дубровника и утврђују слободу трговине за обе стране.

Уговор Дубровника и српског великог жупана
Уговор Дубровника и српског великог жупана

In nomine patris et filii et spiritus sancti, amen

Anno eiusdem incarnationis millesimo centesimo octogesimo sexto, indictione quinta mensis septembris die sanctorum Cosmo et Damiano.

In civitate Ragusii, in curia domini gloriosissimi regis W et domini Tribuni archiepiscopi in presentia et Tasaligardi, regis camerarii, ac Gervasii comitis, cunctorumque nobilium et populi universi.

Venit Neudalus iupanis, et Drusina semiti [Vidossi filius] ex parte magni iupani Nemanne et fratrum eius, comitis Strazimiri et comitis Miroslavi, quorum locutiones audientes, archiepiscopus [camerarius] comes cum nobilibus et populohoc ordine pacem fecerunt, videlicet.

I Ut omnia mala, que retro tempore acta fuerint inter Raguseos et Sclavos pro lite de vineis, galeis, sagiteism, hominum, animalium et omnium rerum ex utraque parte usque ad diem istum, in pace remaneant, et nunquam rememorentur omni tempore, salva tamen hereditate Raguseorum, quam antiquitus possederunt. [ex avis et proauis suis]

II Et quod secure Ragusei per totam terram illorum, nominatim portum Narente, mercando, laborando, pascendo, et sua reposita recipiendo, et ligna incidendo, pergant sine ullo contrario secundum antiquam consuetudinem et sine aliqua [datione decime que ex nouo super] Raguseos posita fuit.

III Et ut vas antiquum de vineis tollatur per quas antea acceptum fuit.

IV Et quod [solidus] nullo unquam tempore super Raguseos querantur aut accipiantur, sicut pereniter retro tempore acceperunt pro nulla [culpa quorumlibet hominum]

V Item Sclavi ut aperte Ragusium sint salvi, et nullum malum sit eis a Raguseis per terram aut per mare [et nullam captionem habeant] sive [iusti] tia.

VI Et Sclavi de Chelmunia, ut per civitatem, ubi voluerint, emant, et quod [Ragusei...] querant.

VII Et quod pax pro nulla re, aut culpo aliquorum proici possit perpetuo, ex quor [fuerit per iustitiam] emendetur.

VIII Insuper, quod inimici illorum, Ragusium stando illis et terre eorum non offendant, et quod (Raguseorum inimici intra illorum stando)... Raguseis non offendant.

IX Hanc pacem cum mega iupano Nemanne, Strazimiro, Miroslavo nos Ragusei [fecimus et heredibus eorum] et terra illorum ut perenne firma permaneat omni tempore, salva tamen jussione et ordinatione [atque fidelitate domini nostri] gloriosissimi regis.

X Et nos Ragusei ut nullum quod queramus a mega iupano et eius fratribus, sine ratione sic [nos Deus adiu] et hec sancta patrocinia atque Dei evangelia et crux sancta, hoc, quod his scriptum est, tenere, amen.

+Ѣзь вели жупаnь кльnь се и подьписахь

+Ѣзь кnезь Мирославь кльnь се и подьписахь


Преписано из: Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 132-133.

Допуњено у [.] из: Владимир Мошин, Сима Ћирковић, Душан Синдик, Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника. Књ. 1, 1186-1321, Београд 2011, 45-48.