28. јули 1330. године - Битка код Велбужда

На данашњи дан 1330. године српска војска под вођством краља Стефана Уроша III Дечанског (1321-1331) поразила је бугарску војску. Византијски цар Андроник III и бугарски цар Михајло Шишман склопили су савез уперен против Србије. Две савезничке војске требале су да се споје и нападну Србију. Бугарски цар Михајло Шишман је овај поход започео, према речима Даниловог настављача, "хвалећи се да ће поставити свој престо у држави његовог отачаства" (мисли се на државу краља Стефана Дечанског). Да би то предупредио, српски краљ кренуо је у сусрет бугарској војсци правилно схвативши да отуда прети највећа опасност. У српској војсци су поред 13 000 домаћих војника били још 2 000 каталанских и немачких војника, док су Бугари имали 12 000 војника и 3 000 најамника Татара. Српска војска се окупила на поље Добриче на левој обали Јужне Мораве, преко пута села Мрамора и ушћа реке Нишаве, одакле су кренули долином реке Ветернице ка Врању. Српске чете су одатле дошле до Нагоричана и наставиле до данашње Криве Паланке. Краљ Стефан Дечански је ту вероватно сазнао да се цар Михајло Шишман налази код града Землн на Струми и да његова војска пљачка тај крај. Према подацима да је бугарски цар четири дана пљачкао крајеве око Велбужда без супростављања и да се петог појавио краљ Стефан Дечански, онда се може закључити да је пут од Добричког поља до Велбужда за српске чете трајао пет дана. Преговори између две војске су вођени у циљу добијања времена. Краљ Стефан Дечански чекао је властелу која је каснила а цар Михајло Шишман сакупљао је храну за своју велику војску.

Стефан Душан убија бугарског цара, детаљ иконе Стефана Дечанског са житијем, крај 16. века 

Сукоб се одиграо у суботу, 28. јула 1330. године, код места Велбужд (данашњи Ћунстендил). Српска војска је, после једнодневног примирја, извршила силовит напад на неорганизоване бугарске трупе. Она је била постројена у две борбене линије, коњица напред а пешадија позади. Војску у центру је предводио млади краљ Стефан Душан док је остатак водио краљ Стефан Дечански.  Бугарски цар је покушао да сакупи и организује своје војнике, али кад је уведео да је то немогућа мисија дао се у бег. Данилов настављач пише да је млади краљ Стефан Душан на челу најамника правио нечувену пометњу и панику у бугарским редовима. Сам бугарски цар је страдао у боју, док су његове трупе претрпеле велике губитке.

За српску средњовековну историју ова битка је од велике важност. Након ње српска држава остварила је превласт на Балканском полуострву и остварила излаз на Егејско море и одлучујући утицај у Македонији. Бугарска је сведена на подручје између Дунава и Марице, док је Ромејско царство страховало за свој опстанак.

О јеретицима у Поморављу

Кнез Лазар је крајем 14. века (између 1380. и 1389. године) издао повељу о судском спору властелина Црепа Вукославића са Хиландаром, у којој је Црепу потврдио поседе са црквом у Лешју. У повељи се описују међе поседа који припадају овом властелину, а које он прилаже својој цркви. У тим редовима се наилази и на један интересантан податак. Описујући међу која иде од села Мириловца према селу Шалудовцу, наводи се да она иде "низ поделије (крчевина, рашчишћено место у шуми?) где катари леже...".

Избацивање катара из града у Западној Европи

Ово место данас није могуће лоцирати, али оно сведочи о постојању места где су сахрањивани средњовековни јеретици. Питање је да ли се ради о неким катарима из времена кнеза Лазара или овај податак рефлектује неки микротопоним из ранијих времена, који је данас изгубљен.

1454. Битка код Бање у Тополници

Османски султан Мехмед је после освајања Цариграда маја 1453. намерио да освоји и преостале балканске државе. Тако је средином јула 1454. године кренуо из Једрена на чеку велике војске право на Деспотовину. Велика османска војска је брзо заузела велике делове Деспотовине. Ипак, султан Мехмед је након неуспеле опсаде Смедерева кренуо ка Софији а своје заповеднике је оставио по Српској деспотовини. У време одвијања борби на северу Деспотовине српски одреди су на југу предузимали храбре нападе на османску војску.

Један српски одред се налазио на Ситници а други предвођен Николом Скобаљићем налазио се у области Дубочице код данашњег Лесковца. Одред предвођен храбрим Николом Скобаљићем у пределу Бање у Тополници 24. септембра 1454. потукао је османске трупе тако су многи Турци Османлије погинули као и знаменита господа турска. 

Средњовековни пуни оклоп из средине XV века, онакав какав је могао носити и Никола Скобаљић. Налази се у оквиру тематске целине „Средњи век” Нове сталне поставке Народног музеја у Лесковцу - „Времеплов лесковачког краја”

Ипак, Никола Скобаљић је 16. новембра те године крај планине Трепање (код Новог Брда) заробљен након неравноправне борбе. Турци Османлије су њега и његовог стрица набили на колац али је дуго међу Турцима препричавано Скобаљевићево јунаштво.

Литература:

1. Група аутора, ИСН II, Београд 1982.

2. Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, Београд 2001.

О оцилима на скулптури из Дрездена

На интернету већ дуже време кружи слика скулптуре из Дрездена на једном улазу која на себи има оцила. Дрезден је град који се налази у немачкој савезној држави Саксонији у долини реке Елбе (Лабе).

Детаљ са оцилима

Почнимо од тога да ове скулптуре уопште не стоје на Дрезденској катедрали, већ на Престоној палати куће Ветина. Поменуте фигуре чувају улаз у Шлосштрасе, односно у оно што бисмо ми назвали "Стари град" у Дрездену. Овако је изгледао исти улаз пре реконструкције (слика испод).

Улаз у Шлострасе пре реконструкције

Реконструкција је обављена 1902. године, у склопу прославе 800-годишњице Саксоније и крунисања Георга за саксонског краља. Као што видимо, друга фигура нема четири оцила.

Друга фигура на улазу је без оцила

Оно што представљају четири оцила на одећи другог ратника јесу заправо мотиви Реда Златног руна (у прилогу огрлица Реда). Ред Златног руна је основан 1430. године од стране бургундског војводе Филипа III Доброг. Филип III од Бургундије, познат и као Филип III Добри (31. јул 1396., Дижон-15. јун 1467., Бриж), био је био је гроф Фландрије и Артоа (1419—1467), бургундски војвода (1419—1467), бургундски гроф (1419—1467) и гроф Шарола (1410—1433).

Огрлица Реда Златног руна

Према томе ове скулптуре немају никакве везе са ренесансом како смо могли да нађемо по различитим порталима, нити имају везе са српским народом! Оцила су у средњовековну Србију дошла из Ромејског царства/Византије. Наиме, у Псеудо-Кодиновом спису De Oficiis насталог у време династије Палеолог, имамо забележено да су заповедници ратних бродова истицали уобичајну царску заставу Палеолога - крст са оцилима (инвокација Бога).

Одевање код Византинаца/Ромеја

У Ромејском царству као основна спољашња одећа користила се долама-римска туника. У спису "О церемонијама" налазимо дивитисион, коловион, химатион, стихара што су видови долама. Парадна одећа је искључиво била долама дивитисион. То је туника уска скута и широких рукава. Носили су је ромејски цареви приликом царског крунисања, венчања, обраћања народу на Хиподрому, примању страних посланика, на литургијама у највећем цариградском храму цркви Свете Софије. Касније се дивитисион почео називати сакос и под тим именом је постала одећа руских патријарха. 

У мање свечаним приликама облачио се туника/долама-колотовион. То је била долама са кратким рукавима до лактова или могла је да буде сасвим без рукава.

Када би ромејски владари излазили преко дивитисиона би пребацивали хламиду-плашт. У свечаним приликама, као што је крунисање и Ускршња недеља, носили би појас-цицакиј, који се појавио у Ромејском царству у 8. веку. Цицакиј се разликовао од хламиде у материји са утканим цветовима.

Преко дивитисиона цар је стављао горњи плашт или појас који је ишао од скута на десно раме, спуштао се преко десне руке и прелазио преко груди на лево раме, са кога се спуштао низ леђа ка десном боку, а од њега преко стомака прелазио на леву руку, са које је висио ширим крајем. Овај појас потиче од трабеја римских конзула. Постепено је овај појас-трабеја који се ширио на једном крају постао појас једнаких ширина, тежи и дебљи и добио име лорос.

Цар Андроник II Палеолог (1272-1328). Преко леве руке иде лорос

Уобичајна одећа ромејских дворана био је скарамангион. Ово одело је потекло од кафтана коњаника азијског порекла и временом је постало одећа дворјана. Кафтан је био различитог кроја и дезена али је увек имао спреда две поле. На пример скарамангион протоспатара је био црвене и зелене боје. Тако је од одеће коњаника скарамангион постао одећа виших племића па и самог цара, који је користио скарамангион сваки пут када је излазио из двора. На Ускршњу недељу цар Ромеја носио је златни скарамангион.

У свечанијим приликама преко скарамангиона ишао сагион-војнички плашт. За разлику од војног племства, представници цивилног племства облачили су хламиду. Одело парадно је код Ромеја било изузетно скупо-стајало је десет номизми.

Цар Василије Бугароубица (976-1025). Носи сигион-војнички плашт.

Одећа Ромејки се током векова мало мењала-углавном је то била дуга туника са дугим рукавима до корена шаке. Када су излазиле на улицу стављале су преко рамена плашт.
Сељаци и занатлије су носили хитон-кошуљу од грубе тканине. Уместо појаса коришћена је врпца. Пребацивали су плашт преко рамена. Доле су носили кратке панталоне и обували чизме повезане унакрсним ременима.
Одећа се правила од свиле, лана и вуне. Свила је била најскупља и била резервисана за најимућније слојеве Царства. 

Латински извори за крунисање Стефана Првовенчаног 1217. године

Имамо два латинска извора који говоре о крунисању Стефана Немањића за краља српског. У питању су „Historia Salonitana“ Томе Архиђакона (око 1200-1268) и „Chronica per extensum descripta“ млетачког дужда Андрије Дандола (1306-1354)

Грб Андрије Дандола

„Eodem tempore Stephanus dominus Servie sive Rasie, qui mеga iupanus appellabatur, missis apochrisariis ad Romanаm sedem impetravit ab Honorio summo pontice coronam regni. Direxit namque legatum a latere suo, qui veniens coronavit eum primumque regem constituit terre sue…”

Превод: „у то време Стефан, господар Србије или Рашке, који је назван великим жупаном, послао угледне посланике Апостолској столици, да затраже од папе Хонорија III краљевску круну. Послао је, наиме (папа) свог легата, који је дошавши крунисао њега (тј. Стефана) и учинио га првим краљем његове земље.”

„...Stestanus (!) quoque dominus Raxie et Servie, qui megadipanus (!) apelabatur,dum neptem condam Henrici Dandulo ducis accepisset in coniugem, ex suasioneuxoris, abiecto scismate, per nuncios a papa optinuit ut regio titulo decoratus esset, et per legatum cardinalem ad hoc missum, una cum coniuge coronati sunt....“

Превод: „Такође и Стефан, господар Рашке и Србије, који се називао велики жупан, чим унуку покојног дужда Хенрика Дандола беше узео за жену, пошто се на наговор жене одрекао шизме, преко посланика од папе је добио да буде украшен краљевским насловом, и преко легата кардинала ради тога послатог, заједно са женом је крунисан“.

Извори: 

1. Тhomae archidiaconi Spalatensis Historia Salonitanorum atque Spalatinorum ponticum, edd. O. Perić. D. Karbić, M. Matijević Sokol, J. Ross Sweeney, Budapest – New York 2006.

2. Аndreae Danduli ducis Venetiarum Chronica per extensum descripta, Rerum ItalicarumScriptores XII, ed. L. A. Muratori, Milano 1728.

Литература:

1. И. Коматина, Прва српска краљица Ана Дандоло?, ЗМСИ 89 (2014), 7-22.

2. И. Коматина, Велико краљевство од прва: Крунисање Стефана Немањића и „традиција Дукљанског краљевства“, Историјски часопис 65 (2016), 15-34.

Достиник, Даштаник - прва престоница Срба на Балкану

    У раносредњовековном периоду због малог броја извора тешко је одредити столно место српских кнежева из владарске породице Властимировић.

    Ромејски цар Константин VII Порфирогенит (913-959) наводи у свом делу неколико градова у крштеној Србији: "У покрштеној Србији су насељени градови: Дестиник (το Δεστινόκον), Чернавуск, Међуречје (το Μεγυρέτους), Дреснеик, Лесник, Салинес, и у области Босне (είς το χωρίον Βόσονα) Котор и Десник."

   Пошто након завршетка излагања о Србима цар Константин Порфирогенит даје списак градова, исто као са Хрватима, Захумљанима, Травуњанима, Паганима и Дукљанима и како је редослед градова такав да се на првом месту помиње главни град -  тако добијамо да је Дестиник српска престоница у 10. веку. Тибор Живковић сматра да назив kastra oikoumena, који без изузетка превођен као насељени градови, означава седиште црквене организације. Тако долазимо до тога да би Дестиник у 10. веку био средиште црквене организације Србије Властимировића. 

   Град Дестиник можемо потражити на истоку тадашње Србије после читања дела цара Константина Порфирогенита: "После три године Бран зарати на Петра и од њега би побеђен, заробљен и ослепљен. После две године избегне из Бугарске и стигне и Клонимир, отац Часлава, са војском уђе у Достинику (ή Δοστινίκα), један од српских градова, са циљем да преотме власт. Њега нападне и убије Петар, и он владаше даљих 20 година, почевши од владе Лава, блаженог и светог цара, коме се подвргавао и покорно служио." Град треба тражити негде на путу из Бугарске ка њеном средишту. А. Лома сматра да је назив ДЕСТИНИКОН, односно ДОСТИНИКА, на старословенском био Д'ШТ'НИК' (Д'ШЧ'НИК') што би на српском било *Дашчаник (*Даштаник), а у значењу ,,град од дасака'', тј. ,,дрвени град''.

      Павле Шафарик тражи овај град на Доњој Дрини где постоје села Дисит и Десна. Стојан Новаковић (1841-1915) сматра да је Дестиник можда Дежево код Новог Пазара. За Константина Јиречека (1854-1918) Дестиник се налазио на подручју Сјенице. То исто сматра и хрватски историчар Фердо Шишић (1869-1940). Петар Скок (1881-1956) је сматрао да је Дестиник место Дрсник југоисточно од Пећи и Клине на локалитету Јеринин град над Подграђем. Дрсник се први пут помиње под овим називом у повељи 1199-1200; 1207-1208 великог жупана Стефана Првовенчаног (краљ од 1217) када је ово село даровано манастиру Хиландару.

Дрсник код Клине

 Сима Ћирковић (1929-2009) је сматрао да се Дестиник налазио негде на путу од Раса до долине реке Лима. Овај пут је у каснијим вековима водио преко Сјеничке висоравни где се налази неколико утврђења. Археолози Весна Бикић и Марко Поповић сматрају да би Дестиник могла бити утврђење на локалитету Врсенице код Сјенице. Истог мишљења је и археолог Драгица Премовић Алексић. Локалитет Врсенице се налази на надморској висини од 1330 метара са умерено континенталном климом. Чак 145 дана у години са појавом мраза и зимском температуром која се спушта до -30 степени. Тако да је врло тешко да је овај локалитет могао бити столно место српских владара из рода Властимировића. А. Лома предлаже, у складу са називом, да је овај град у Босни. Како А. Лома сматра да је прави назив Даштаник, могуће је да се то односи на неко од ова два места: Дашница код Бијељине или Даштанско код Вареша (због основе дашч-/дашт).

Километар и по источно од места Клине и око километар западно од села Дрсник у Метохији археолози из Археолошког института у Приштини су у периоду 2021-2015. истраживали остатке римске виле чији подови у једној палати су били покривени мозаицима. Око палати постојали зидови висине до 3.7 метара са око три куле. Нађени су и новчићи различитих римских владара из 3. и 4. века нове ере.

Западно од села Пограђе, које се налази преко брда у односу на Дрсник, на врху брежуљка Јерињак налази се Јериња кула/Kullës së  Jerinës, по легенди ту се налазио двор сестре Проклете Јерине. Источно од села Пограђе постоји топоним Градина/Градиште за који мештани кажу да је било место двора Проклете Јерине, али се темељ не познаје (M. Букумирић, Ономастика Прекорупља, Ономатолошки прилози III(1982) 346).

Врсеница код Сјенице

Дрсник код Клине. Шири план

Извори:
1. Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд 1959.

Литература:

1. V. Bikić, M. Popović, Vrsenice: kasnoantičko i srpsko ranosrednjovekovno utvrđenje, Beograd 2009.
2. Д. Премовић-Алексић, Нови Пазар на мапи историјских путева, Новопазарски зборник 36 (2013), 11-39
2. T. Živković, Constantine Porphyrogenitus' Kastra Oikoumena in the Southern Slavs Principalities, Istorijski časopis 57 (2008), 9-28

3. Т. Живковић, Портрети српских владара IX-XII век, Београд 2006.

4. K. Jireček, Trgovački drumovi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku, Sarajevo 1951. 

5. C. Новаковић, Српске области X и XII века, Гласник српског ученог друштва 48 (1880) 1-151

6. P. Skok, Ortsnamenstudien zu De administrando imperio des Kaisers Constantin Porphyrogennetos, Zeitschrift für Ortsnamenforschung 4 (1928) 213-24
7. С. Ћирковић, "Насељени градови" Константина Порфирогенита и најстарија територијална организација, Зборник радова Византолошког института 37 (1998), 9-32

8. P. J. Schafarik, Slavische Alterthümer I-II, Leipzig 1844-1847.
9. F. Šišić, Povjest Hrvata u vrijeme narodnih vladara, Zagreb 1925.

Линкови:
1.zivot-na-manjinski-nacin-opstina-klina/
2.gornji-drsnik-kod-kline-nas-znoj-i-nasa-muka-nemaju-cenu/
3.http://www.novosti.rs/Dostinika prva prestonica Srbije
4.http://www.telegraf.rs/vesti/srbija/najstarija-prestonica-srbije-starija-od-nemanjickog-rasa-dinastija-vlastimirovica-vladala-je-iz-dostinika-evo-gde-je-on-danas

5.The Dresnik archaeological park

6.Масар Вала и српска породица о ископавању Дрсника

7. THE ROMAN PERIOD RESIDENCE IN DRESNIK:A PRELIMINARY REPORT 2018.

8. POGRAGJË-KLINË, 241.

Интервју са кнезом Лазаром (ученички домаћи задатак)

Наставник историје је задао домаћи задатак да ученици напишу интервју са неком историјском личношћу из времена распада Српског царства. Ученик је изабрао кнеза Лазара.
Поставка задатака: Неким чудом кнез Лазар се појавио 2018. године у Србији, ученик је добио задатак да уради интервју са њим. 
Исход: Ученици ће истраживањем савладати градиво и стицати истраживачко искуство.

Фреска кнеза Лазара из Љубостиње

1. Када и где си се родио? Родио сам се 1329. у Прилепцу код Новог Брда
2. Ко је убио султана Мурата у Косовској бици? Милош Обилић.
3. Када се одиграла Косовска битка и где? Одиграла се 15. (28) јуна 1389. на Видовдан. На територији Вука Бранковића.
4. Коју улогу на двору цара Душана си имао ти,  а коју твој отац? Ја сам био ставилац, а мој отац виноточ и логотет-управник владареве канцеларије.
5. Које године си добио титулу кнеза? Између 1363. и 1365.
6. Када је дошло до измирења Српске патријаршије са цариградском Васељанском патријаршијом? 1375.
7. Од кога си све тражио помоћ за Косовску битку? Од краља Твртка и преко свог зета Николе Горјанског од Мађара.
8. Ко ти је била жена и када си се са њом оженио? Била је књегиња Милица. Оженио сам се њом 1353. године.
9. Да ли си учествовао у некој бици против Мрњавчевића? Да. Никола Алтомановић, цар Урош  и ја смо се 1369. нашли на Косову пољу против Мрњавчевића. Уроша су заробили, Никола је једва преживео, а ја сам побегао.
10. Да ли си ујединио властелу након Душанове смрти? Да, јесам.
11. Колико си имао година када си се крунисао? Имао сам 17.
12. Да ли си и ти обласни господар? Јесам. Након што се показало да Урош не може да води велику државу, многобројни великаши почели су да граде територије за себе и уследиле су унутрашњи сукоби и цепања територија. У неком тренутку и ја сам постао обласни господар, све моћнији након изненадне смрти последњег цара династије Немањић.
13. Како је дошло до Косовске битке? Тако што је Мурат I написао повељу да хоће да му се предају српске области, Ја то нисам хтео и због тога се десила битка.
14. Како си доспео на двор цара Душана? Зато што је Душан хтео да се одужи мом оцу за све што је учинио . Мој отац је хтео да доведе мене што му је и Душан  дозволио.
15. Како си убијен? Када се српска војска разишла заробили су мене и моје племство. Бајазит ми је одрубио главу.
16. Колико си имао деце? Седморо. Два дечака и пет девојчица. Синови су ми се звали Вук и Стефан. Ћерке сам удавао за властелу.

У бој, од Јозефа Новака

Беда, бол и јад - од горег горе...!

Ко би наше невоље описати знао?

Прети нам потом смртно море,

да Србе уништи Немац би ове дао...

Земљо јада, земљо света,

свемогућем слава, што те пропаст није могла стићи!

Земљо моја на крст разапета

глас слободе из гроба ћете дићи.

Застава Лужичких Срба од 1848. године

Устани, земљо српска намучена,

из тешког сна се пробуди,

свим боловима искрвављена,

крени у бој! Чим зора заруди...

Лужички Србин Јозеф Новак

Абдул Хасан ал Масуди о Србима (X век)

Арапски путописац Абдул Хасан ал Масуди родио се 896. године у Багдаду, а у умро у Каиру септембра 956. године. Током својих путовања обишао је Персију, пределе око Каспијског мора, Индију, Арабију, Источну Африку, Сирију, Египат... У свом историјском-географском делу "Златна поља и рудници драгуља" спомиње народ за који можемо рећи да су Срби, али не на Балкану него на Истоку (негде на просторима данашње Русије). "...народ кога се Словени боје из разлога које би било предуго наводити, као и то што је потпуно без вере којој би се покорили..."

Реконструкција Масудијеве карте света (пре 956 ), оријентисана са југом на врху 

"...Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу, када им умре владар или старешина; они такође спаљују његовог јахаћег коња. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и хазарске земље, када смо говорили, да се у хазарској земљи /код хазарског владара/ налазе Словени и Руси, и да се они спаљују на ломачама..."

Литература:

1. Ф. Барјактаревић, Стари арапски писци о Србима и другим Словенима, Српски књижевни гласник, XXIII, Београд 1928, 140–145

2. Ђ. Јанковић, Погреб Срба у раном средњем веку, Реферат на VI међународном конгресу словенске археологије, одржаном у Новгороду, августа 1996.

3. А. Лома, Неки славистички аспекти српске етногенезе, Зборник Матице српске за славистику 43 (1993), 107-126.

3. И. Р. Цвијановић, Свет Словена и Византинаца у делима арапских путописаца од IX до XII века, Споменица др Тибора Живковића, Београд: Историјски институт, 2016, 167-184.