1150. Битка на Тари /по Јовану Кинаму/

 Α идуће године, већ пред крај лета, када путеви за Србију постају најпогоднији за војску која напада, јер тада дрвеће већ почиње да губи лишће, сакупи војску код Ниша. Сазнавши ту да се из Пеоније шаљу снаге Далматима у помоћ, постара се да војска пређе преко земље назване Лонгомир да би се Пеонци, који су напредовали c десне стране, сукобили c ромејском војском. Кад стиже близу Саве одатле заокрену према другој реци по имену Дрина која извире негде одозго и одваја Босну од остале Србије. Босна није потчињена архижупану Срба него народ у њој има посебан начин живота и управљања. Α откуд je дошло да су се Хуни сукобили са Ромејима, одмах ћу објаснити. Беше у народу Далмата неки човек, не знам како му оно би име, брат му беше Белош, a обојица беху виђене личности код Далмата. Taj сe оженио сестром архижупана, и кад се деси да остане, никако не бих умео рећи на који начин, без оба ока, повуче се у Пеонију. Пошто je тамо провео дуго времена, постаде веома одан краљу Гези као човек који je учествовао у његовом образовању и васпитавању од самог детињства. Дугујући због тога Гези захвалност, покушао je да му потчини Далмацију и наговарајући га упорно на то, непрестаним причањем успе да га убеди. Стога Геза, чим je чуо за продор Ромеја у Далмацију, посла снаге Далматима у помоћ. Ово беше узрок непријатељства Ромеја према Хунима. Док je ромејска војска даље ишла, они који су изашли да набаве сточну храну, сусретоше Хуне који су путем пролазили и сукобише сe c њима. Чим je цар o том обавештен, посла протосеваста Јована са војском да притекне у помоћ. И кад дође до битке, Хуни се, поражени од Ромеја, бежећи стуштише до самог тока реке Стримона. Изгубивши ту известан број људи, нагнуше у бекство безобзирце, a Ромеји стално бегунцима беху за петама и кад, стигавши до реке Таре, видеше да нико на њих не иде, сетише се повратка. Α цар постави логор на средини пута који води у Сеченицу и не успевајући да сазна где се налази архижупан, био je све дотле у недоумици, a кад je од заробљених Далмата дознао да они очекују у помоћ хунске снаге које тек што нису стигле, поведе тада напред војску. Све док Ромеји не дођоше до реке Таре ни од куда се непријатељ не појави. A кад тамо стигоше, пре но што je сунце зашло за западни хоризонт, појави се безбројно мноштво добро наоружаних Далмата. Ромеји који ово угледаше, дођоше да то јаве обузети ужасом и страхом. Цар, пак, сасвим тачно погоди да je угледана војска управо она помоћ коју Далмати очекују да ће стићи од Пеонаца, a уједно се у ту сврху послужи уходом Хурупом [se. који рече]: „Сад се Далмати спремају да изненада нападну Ромеје." Наиме, недалеко одатле они беху направили логор. Кад већ убрзо настаде ноћ, ово отприлике смисли. Кад иду у рат, Ромеји имају обичај да, ако где треба да се војска заустави, увече свира труба и то je уговорени знак војницима да ће се и идућег дана остати на истом месту. Како би се дакле заварали они који тај ромејски обичај већ знају, он нареди да се одмах свира, a тајно je сваког стратега понаособ обавестио o својој одлуци и наредио да сваки од њих треба да при сунчеву изласку, наоружавши најодабраније из своје фаланге, мирно стоји и његову наредбу чека. Да би пак остали непримећени, заповеди да оружје прекрију огртачима простих војника. Они тако поступише. Кад се већ раздани, изађе цар c њима из логора као тобоже полазећи одатле ради снабдевања. Стога нареди да напред пође и неколико сасвим ненаоружаних са мотикама и дрвеним лопатама којима обично они који снабдевају војску храном трагају за подземним скровишта жита. Заповеди да они, чим угледају непријатеље да иду на њих, беже све док се не помешају са Ромејима у позадини и тако буду у сигурности. Α да би стратег одмах био обавештен ο оном шта се догађа, нареди да прво наступају двојица, затим на краћем растојању четворица, па шесторица, онда десеторица и даље још више њих, a постројивши и једну другу фалангу стрелаца наложи joj да она c друге стране поће на непријатеље; ако би Далмати заметнули борбу, да беже као малобројнији, a ако их не би нико напао, да остану мирни пред логором. Ово учини да би његови лакше наоружани војницп, ако би далматски одреди почели да беже кад их он са осталом војском буде напао, могли да их стигну и убијају. Они још нису били ни одмакли далеко, a неки извиђачи трчећи дођоше цару и испрекиданим гласом и страшно пребледели рекоше да je веома бројна војска постројена у фаланге на супротној обали реке и то не само домородачка, него и безбројно савезничко многаство, састављено од хунских коњаника па чак и од Халисија који су друге вере него они. Хуни, наиме, исповедају хришћанску веру, a ови се још и сада управљају према Мојсијевим законима и то не сасвим чистим. Рекоше, дакле, да са Далматима заједно војују ови, a уз то и Печенези. Кад цар то чу, побоја се да малобројни Ромеји у претходници не буду опкољени мноштвом и савладани, па стога крену бржим кораком, терајући такође и стегоношу да га прати; a кад овај поче да се спорије креће јер му се коњ уморио, цар сам узе стег и убрзано продужи и стигавши на неко узвишеније место, даде непријатељима да јасно виде и њега лично и стег. У међувремену стигоше и стрелци до реке и стајаху насупрот Далматима. Дуго су и једни и други мирно чекали не отпочињући битку. Кад се појави царев стег, Далмати одступише од моста и пружише Ромејима могућност да их гађају. Приметивши то (стајао je наиме, негде горе, као што je peчено, посматрајући развој догађаја) цар и сам појури као да са њима жели да пређе реку. Јер беше он увек, као што сам често истицао, на неки демонски и натпросечно храбар начин одушевљен за ратне окршаје. A Далмати, гоњени од мале групе војника, бежаху ипак све док не западоше у неко беспуће. Вративши се одатле, наиђоше право на ове [se. ромејске гониоце] и у насталом сукобу паде их неколико на обема странама. Уочивши цареву присутност, Далмати почеше поново да се растурају, a Ромеји, стално гонећи оне који су бежали, многе и Пеонце и ове [se. Далмате] побише. Тада Грдеша и Вучина, веома угледне личности код Далмата, допадоше Ромејима у руке. Α цар je изнад свега желео да му се навуче његов оклоп. Пошто je утрошио за то извесно време (пратиоци који носе тај оклоп не беху у близини), деси се да су неке ромејске војне старешине, међу којима беху Гифард и Михаило по надимку Врана као и многи други људи способни да самостално делају и вешти да воде војску, гонећи непријатеља заметнули борбу у неком непроходном и непрокрченом честару и тако запали у очевидну опасност. Јер су се Далмати, видевши да су се ови удаљили од осталих Ромеја, били окренули и супротставили им се. Они дакле беху у таквом положају. Α цар, ставивши најзад на себе оклоп, опуштених узда појури према њима и затекавши их густо збијене на једном месту, јавно их изгрди и оштро прекори пребацујући им кукавичлук и непознавање ратне вештине. А онда су се они правдали природом земљишта и дебљином снежног наноса, он пође напред и нареди им да га прате. Убрзо им се придружи и остала ромејска војска. И док они беху у покрету, непријатељска заседа неочекивано искочи и нападе на лево крило Ромеја. Али кад цар увиде да je малобројна, процени да се не вреди враћати. Јер стално je без заустављања журио даље не би ли како успео да зароби или самог архижупана или оног који je тог дана веома храбро заповедао Пеонцима. Они који су били у заседи ништа вредно помена не учинише и поново се растурише. Учествујући извесно краће време у гоњењу цар остави оне око себе, пошто опази да су се већ преморили и узевши своја два рођака, од којих je један био Јован Дука a други онај што се оженио ћерком севастократора Андроника, такође Јован по имену, a по надимку Кантакузин, крену са њима на непријатеља. Ови [непријатељи] га препознаше по оклопу (јер je сав био богато опточен златом) и нарочито се уверивши по високом и лепо развијеном стасу (доиста je личио на хероје — јер се одликовао изванредном вештином јахања као и спретношћу да влада оружјем оберучке), бестидно нагнуше у бекство. Прича се да je он [se. цар] нападајући оне који беже, једним ударцем копља обарао на земљу по петнаест непријатеља. У збрци и метежу, наиме, они су срљали без икаквог реда и међусобно се сударали. Збацивши на земљу њих четрдесет, остале растера и док су бежали стално их удараше c леђа мачем и копљем. Тада се догоди и овако нешто: један од оних који je претходно од цара био погођен копљем, поврати се од пада (наиме, није био смртно рањен) и трком се несрећник даде у бекство. Кад у близини спази цара, исука мач и устреми се да га прободе. Цар га пак, удари ногом у груди, сруши на земљу и задавши му једну приметну рану крај ока, остави га. Осетивши да се коњ већ уморио под теретом оклопа, a како није желео да се повуче, нареди Кантакузину (он je једини од пратилаца јахао уз цара) да крене напред и заметне борбу са варварима да би их тако и сам, док буду заузети њиме [se. Кантакузином], могао да стигне. И постиже циљ. Наиме, приближивши се непријатељу што je брже могао, Јован стаде да удара архижупана Вакхина по плећима желећи да га прободе копљем. Међутим, не би кадар да то учини јер се супротстављао оклоп. И овај [se. Вакхин] се окрену, и спази да су му за петама два човека. Били су то цар и онај други Јован [se. Дука], кога већ споменух. Пошто он [se. Вакхин] прикупи око себе седморицу својих, ступи у окршај са Кантакузином и настаде борба прса у прса. И кад варвари почеше са разних страна стално да пристижу, Кантакузин се нађе у крајњој опасности и да га цар, стигавши у непосредну близину, не избави из невоље, мислим, да je мало недостајало да овај човек постане жртва варварског мача. Али ни сам цар не би ван опасности. Ценећи, дакле, да ће, уколико се сам супротстави седморици који окружаваху Јована, створити могућност да остали, на броју већ до тристотине, нападну обојицу, сматрао je потребним да прво ступи у окршај са мноштвом. Јер било je вероватно да ће, пошто се ови повуку, узмаћи и они што окружују Јована. Подбоде коња и појури у средину. Али, смерајући да једног од њих погоди копљем, промаши га. Јер, док се варварин тамо амо клатио, празно копље му пројури крај бока. После тога ступи [se. цар] c њиме у борбу изблиза. A сам Вакхин и они око њега спазивши то, напустише Јована тамо и устремише се на цара. Призор беше пун страве. Али цар баци копље и исукавши мач који му je висио са стране жестоко je на њих насртао непрестано задајући и примајући ударце, док се читава битка, пошто се остали растурише, не сведе на њега и Вакхина — човека изузетно храброг и телом претерано големог. После дужег окршаја Вакхин замахну мачем и удари по лицу цара, али није могао да пробије заклон на кациги причвршћен изнад очију. Толико je био јак ударац да су колутови чврсто се утиснувши у месо, дуго остављали трага. Међутим, цар одсече мачем варварину руку и предаде га нећаку живо желећи да поново крене на непријатеља. Али оба Јована [se. Дука и Кантакузин] и варварин Вакхин одвратише га од намере. Наиме, овај заробљени варварин се претварао да je добронамеран. Показујући му своју косу на глави тиме му je некако давао на знање да ће га пресрести велика војска. У овој борби Кантакузин изгуби два прста на једној руци. Цар водећи око четрдесет непријатељских заробљеника, стиже у логор. Тада се сети онога кога je оборио и окрзнувши га поред ока, на пољу оставио; споменувши тај знак, тражио га je y логору; он ту доиста беше па препозна победника и би од њега препознат. Ускоро дођоше у логор посланици архижупана тражећи да му се недела забораве. По царевој наредби убрзо стиже и сам човек [se. архижупан] држећи се смерно и понизно. Примивши молитеља, цар му опрости кривицу. A овај се мало придиже са земље где je, ничице се бацивши, пред царевим ногама лежао и заклетвама зајамчи оно што je било уговорено уверавајући да ће за сва времена бити потчињен Ромејима. Он je пристао да ће, ако би цар ратовао на западу, учествовати са две хиљаде војника, a ако се води војна у Азији, да ће поред три стотине, које je раније слао, послати још две стотине. Завршивши успешно c тим, цар се врати у Цариград.

Ο СРБИМА И ЗЕМЉИ У KOJOJ САДА ОБИТАВАЈУ

 Треба знати да Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели (από των άβαπτίστων Σερβλων, των χαί άσπρων επονομαζομένων), насељених с оне стране Турске [тј. Мађарске], у крају који се код њих назива Бојки (Βοίκι); њима je y суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска, она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле и ови Срби од давнине настањени. Пошто су два брата наследили од оца власт над Србијом, један од њих, преузевши половину народа, пребегне Ираклију, цару Ромеја; цар Ираклије га прими и као место насељавања даде му у солунској теми Сервију (έντφ θέματι θεσσαλονίκης τα Σέρβλια), која отада тај. назив носи. Срби на језику Ромеја значи робови (δοολοι), па се стога и ропска обућа обично назива сербула (σέρβυλα), a цербулијани (τζερβουλιάνοι.) они који јевтину и сиромашну обућу носе. Ово име добише Срби, јер постадоше робови цара Ромеја. После неког времена исти Срби одлуче да се врате у своје земље и цар их отпусти. Када су прешли реку Дунав, покају се, и преко стратега који je тада управљао Београдом (δω του στρατηγού, του τότε το Βελέγραδον κρατοοντος), јаве цару Ираклију да им додели другу земљу за насеље. 

И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана беху под влашћу цара Ромеја, a те земље опусте од Авара (јер из тамошњих земаља они изгнаше Романе који сада станују у Далмацији и Драчу), то цар у овим земљама насели исте Србе и беху они потчињени цару Ромеја; цар њих покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше дела побожности, изложи им хришћанско вероучење. Када Бугарска беше под влашћу Ромеја***, пошто je умро онај архонт Србин који je пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син a потом унук и тако редом архонти из његовог рода. После извесног броја година роди се од њих Вишеслав (Βοίσέσθλαβοζ) и од њега Радослав (Τοδόσθλαβος) и од њега Просигој (Προσηγόης) и од њега Властимир (Βλαστίμηρος) и до овог Властимира Бугари су живели мирно са Србима, као блиски суседи, волећи једни друге, налазећи се у служби и потчињености према царевима Ромеја и примајући од њих доброчинства. За владе истог Властимира зарати против Срба Пресијам (Πρεσιάμ) архонт Бугарске желећи да их потчини, али ратујући три године не само да ништа не постиже, већ изгуби и већину своје војске. После смрти архонта Властимира наследише власт у Србији његова три сина: Мутимир, Стројимир и Гојник (ό Μουντψ,ηρος και δ Στροί'μηρος καϊ ο Γοίνίκος), поделивши земљу. За њихово време појави се архонт Бугара Михајло Борис, желећи да освети пораз свога оца Пресијама и отпочне рат; и Срби га тако потуку, те заробе његовог сина Владимира (Βλαδίμηρος), са дванаест великих бољара. Због синовљевих мука, тада Борис, иако преко воље, склопи мир са Србима Желећи да се врати у Бугарску и плашећи се да га Срби негде на путу не пресретну из заседе, затражи за своје обезбеђеше децу архонта Мутимира, Борена и Стефана (τον Βόρενα και τον Στέφανον), који га спроведоше читавог до границе, до Раса. За ову љубазност Михајло Борис их обдари великим даровима, a ови њему узвратише као гостински дар два роба, два сокола, два пса и осамдесет крзнених хаљетака, што Бугари сматрају да претставља склопљено пријатељство. Нешто доцније посвађају се иста три брата архонти Србије и пошто Мутимир, један од њих, надјача и желећи да сам влада, ону двојицу зароби и предаде их у Бугарску, задржавши под својим старатељством једино сина брата Гојника по имену Петра (Πέτρος), који одбеже у Хрватску, ο чему ће доцније бити речи. Напред споменути брат Стројимир у Бугарској имао je сина Клонимира (Κλονίμηρος) коме даде Борис Бугарку за жену. Од њега се роди у Бугарској Часлав (Τζεέσθλαβος). Α Мутимир, протеравши браћу и преузевши власт, роди три сина: Прибислава (Πριβέσθλαβος), Брана (Βράνος) и Стефана, и после његове смрти наследи га најстарији син Прибислав. После годину, дана дошавши из Хрватске, напред споменути Петар, син Гојника, протера c власти свога брата од стрица Прибислава са два његова брата и узе власт, a они побегавши дођу у Хрватску. После три године Бран зарати на Петра и од њега би побеђен, заробљен и ослепљен. После две године избегне из Бугарске и стигне и Клонимир, отац Часлава, са војском уђе у Достинику (ή Δοστινίκα), један од српских градова, са циљем да преотме власт. Њега нападне и убије Петар, и он владаше даљих 20 година, почевши од владе Лава, блаженог и светог цара, коме се подвргавао и покорно служио. Склопи мир [Петар] и са Симеоном, архонтом Бугарске, који му и кум постаде. Α после оног времена у коме je царевао исти господин Лав, тадашњи стратег у Драчу протоспатар Лав Равдух (Λέων δ Ταβδοοχος) који после тога би постављен за магистра и логотета дрома, дође у Паганију, тада у власти архонта Србије, да се састане и посаветује са истим архонтом Петром ο извесној ствари и предмету. Љубоморан на ово Михајло, архонт Захумљана, пријави Симеону, архонту Бугара, да цар Ромеја подмићује архонта Петра да се повеже са Турцима [тј. Мађарима] и зарати на Бугарску. У ово време била je и битка код Анхијала између Ромеја и Бугара. Обузет срџбом против српског архонта Петра, Симеон посла Сигрицу Теодора и оног Мармаја (απέστειλε τον Σιγρίτζη θεόδωρον καΐ tov Μαρμαήν εκείνον) са војском, који су водили са собом и кнежевића Павла, сина Брана, кога je Петар, као архонт Србије, ослепео. Дошавши архонту Србије c лукавством, Бугари, склопе са њим кумство и под заклетвом га убеде да му ce c њихове стране неће никакво зло десити, и тако преваре да изиђе код њих. И заробивши га одмах, одведу га у Бугарску, и он умре у затвору. На место њега дође Павле, син Брана, и он je владао три године. Цар господин Роман, држећи у Цариграду кнежевића Захарију (Ζαχαρίας), сина Прибислава архонта Србије, посла га да буде архонт у Србији, али овај отишавши и ступивши у борбу од Павла би поражен; заробивши га, наиме, предаде га Бугарима и беше држан у ропству. Затим, после три године, пошто се Павле окрену против Бугара, посла [Симеон] Захарију, који je раније био послат од господина цара Романа и он протера Павла и преузе власт у Србији. И он се одмах присети доброчинстава ромејског цара и поста противник Бугара, не желећи уопште да се њима потчињава, већ радије да се покорава цару Ромеја. Тако да, када je Симеон против њега послао војску под Мармајом и Сигрицом Теодором, њихове главе и оружје из рата посла цару Ромеја као трофеје (јер још je трајао рат између Ромеја и Бугара) и никада није престао, као и архонти пре њега, да шаље посланике царевима Ромеја и био je покоран и одан њима. Међутим, Симеон посла другу војску под Книном, Химником и Ицвоклом (δια του Κνήνου uai του Ήμνήχου και τοο Ήτζβόκλία) против архонта Захарије, а заједно c њима и Часлава. Уплашивши се, Захарија тада побеже у Хрватску, а Бугари пошаљу позив жупанима да дођу код њих и одведу архонта Часлава. Намамивши их заклетвом и одвевши их до првог села, одмах их заробе, уђу у Србију и покупе сав народ од малог до великог и одведу у Бугарску, а неки од њих умакну и оду у Хрватску и земља остаде пуста. У то време дођу исти Бугари, зарате на Хрватску под Алогоботуром (Άλογ-οβότουρ) и тамо беху поубијани сви од Хрвата После седам година Часлав побеже из Бугарске са још четворицом, из Преслава (από Περσθλάβου), дође у Србију и у земљи нађе само 50 људи, самаца без жена и деце, који су живели од лова. Са њима завлада земљом, обрати се цару Ромеја, тражећи од њега помоћ и потпору и обећавајући да ћe служити и покоравати се његовој заповести као и архонти пре њега. И отада цар Ромеја стално му je добра чинио, тако да се, дознавши за то, Срби који су се затекли у Хрватској и Бугарској и осталим земљама, a које je Симеон био раселио, сакупише око њега. Шта више, многи из Бугарске прибегну у Цариград и њих цар Роман заодене, обдари и пошаље Чаславу. И пошто je помоћу богатих дарова ромејског цара средио и населио земљу, он je, као и раније, покорно потчињен цару Ромеја и захваљујући великодушности цара и његовим многим доброчинствима, средио je ову земљу и као архонт се у њој учврстио. Архонт Србије je одавно, наиме од владе цара Ираклија, покорно потчињен цару Ромеја и никада не беше потчињен архонту Бугарске. У покрштеној Србији су насељени градови: Дестиник (το Δεστινόκον), Чернавускт , Међуречје (το Μεγυρέτους), Дреснеик, Лесник, Салинес, и у области Босне (είς το χωρίον Βόσονα) Котор и Десник.

Удеоне области кнеза Мутимира и његове браће Стројимира и Гојника

 Владарски род Властимировића владао је Србијом још од 7. века па све до половине 10. века. После смрти кнеза Властимира, негде око 851. године, власт над Србијом су преузела његова три сина Мутимир, Стројимир и Гојник поделивши земљу. Ово означава принцип секундогенитуре где сваки члан кнежевске владарске породице добија свој део државе. У средњем веку се говорило да је неко добио чест (део, удео) државе, док модерна стручна литература користи назив удеона кнежевина. Мора се нагласити да честници признају врховну власт владара државе.

Након победе над Бугарима када је заробљен бугарски принц Владимир са 12 бољара направљен си савезнички односи кнеза Мутимира са Бугарима. Изгледа да браћа Стројимир и Гојник нису били за мир јер су деца кнеза Мутимира, Борен/Бран и Стефан, морали да обезбеђују пролазак заробљеног бугарског принца и његових бољара (велможа) до српско-бугарске границе. У знак захвалности кнез бугарски Борис богато је наградио Мутимирову породицу а и они су узвратили уздарјем. Примећено је да се нигде не помињу породице Стројимира и Мутимира. 

Удеоне кнежевине кнеза Мутимира (851-891) и Стројимира и Гојника

Нешто касније посвађају се три брата и Мутимир надјача браћу Стројимира и Гојника и протера их у Бугарску, а поред себе задржи Петра, сина брата Стројимира. Кнез Мутимир се одржа на власти све до 891/892. када га је наследио најстарији син Прибислав (историчар Тибор Живковић сматра да име треба читати као Првослав 1)), који се на власти одржао само годину дана. 

Нас интересује где су се налазиле чести (удеоне кнежевине) Мутимира, Стројимира и Гојника. Према историчару Рељи Новаковићу Мутимир имао највеће и централне и делове земље између река Лим, горње Дрине, Ибра и Западне Мораве, док је Гојник имао прекодринске крајеве (можда Дринску жупанију помињану у Летопису попа Дукљанина), а Стројимир има земљу према Бугарској (Метохија)2). Реља Новаковић је сматрао да је Гојник имао прекодринске крајеве због бежања његовог сина Петра у Хрватску током самосталне владавине кнеза Мутимира. Ако је Петар побегао у Хрватску онда би значило да је његов отац, Гојник, имао контакте са Хрватима и можда радио на збацивању свога најстаријег брата Мутимира.3) Стројимир је према Рељи Новаковићу поседовао Метохију јер је његов син Клонимир из Бугарске ушао у Достинику, коју убицирао на простору Метохије, вероватно очекујући подршку од области која је била под управом његовог оца Стројимира.

Историчар Ђорђе Ђекић сматра да је Петар Гојниковић чуван у западним крајевима српске државе у области која је пре свађе и протеривања припадала кнезу Мутимиру. Према њему Мутимир је имао област према граници са Хрватском и Захумљем, свакако уз реку Врбас, обухватајући жупе Ускопље, Раму, као и Босну.4) Одатле даље изводи да су његова браћа имала области негде на према граници са Бугарском. Стројимирова област је била негде између ушћа Дрине, долине реке Јадар, реке Колубаре, Груже и Ибра.5) Област Гојникова била је, како изводи Ђорђе Ђекић, негде на северу где је макар мањим делом морала да буде уз границу са Бугарском што би његово противљење миру са Бугарском било разумљиво. Могуће је да је допирала до границе са Угарском.6)

Нажалост, без нових писаних и материјалних историјских извора неће бити могуће дати одговор на ово питање. 

Литература:

1) Т. Живковић, Словени и Ромеји, Београд 2000, стр. 100, ф. 307.

2) Р. Новаковић, Још нека питања о обиму Србије у IX и X веку, Зборник Филозофског факултета X-1, Београд 1968, стр. 163.

3) Исто, стр. 163.

4) Ђ. Ђекић, Где се налазила територија којом је непосредно владао кнез Мутимир?, Научна и духовна утемељеност друштвених реформи X (Научни скуп Бањалучки новембарски сусрети 27– 28. новембар 2009), Бања Лука 2011, стр. 8.

5) Исто, 10.

6) Исто, 10.

Шудиковски натпис

    Први записи о Шудиковском камену остали су нам из пера Душана Вуксана (1881-1944), директора Беранске гимназије од марта 1923. до јуна 1924. и од августа 1925. до августа 1926. године, у Ловћенском Одјеку из 1925. године. Душан Вуксан је 1923/1924. године радио археолошка ископавања у манастиру Шудиково и при том наишао на Шудиковски камен. Квадер је величине 95/86/54 цм од кречњака. Шудиковски квадер био је, као сполија, уграђен у јужни довратник западног зида цркве Ваведења Богородичиног. (Поповић, Поповић 2020, 35)

    Треба споменути и да се на гробљу у Будимљи око цркве, која је постојала још пре 12. века, налазили квадери исписани рунама или знацима сличним на Шудиковском камену, али су уништени од стране локалног становништва током ширења гробља.(Лутовац  2007, 206)

    Владимир Ћоровић (1885-1941) се није бавио Шудиковским натписом који је тема овог писања него другим натписима из Шудикова који потичу из 15. века (Ћоровић 1925-1926, 197)

    Петар Ј. Поповић (1873-1945) је у Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор 1930. објавио цртеже шара на камену у манастиру Шудиково. Сматрао је погрешним читање професора Драгише Боричића да на квадру пише Урош. Петар Поповић није понудио тумачење Шудиковског натписа али је публиковао изглед слова и квадра у нади да ће неко растумачити.(Поповић 1930, 233)

    Ђорђе Сп. Радојичић (1905-1975) сматрао је да су шудиковски знаци слични са протобугарским рунама, сачуваним на грађевинама у центру раносредњовековне Бугарске - Плиски, Преслава и Мадаре.(Радојичић 1957-1958). То је исто поновио и 1967.

    Бугарски епиграфичар Веселин Бешевлијев (1900-1992) сматрао је да на  Шудиковском натпису стоје знаци врховног бога Тангре или Тенгрија (код Турака и прото-Бугара)  и да су то магијски знаци за одбијање зла.

    Јован Ковачевић (1920-1988) је сматрао да су шудиковски натписи урезани као руне.(Kovačević 1960, 23)

    Српски лингвиста Данило Барјактаревић (1910-1988) посматрао је шудиковске петроглифе као комбинацију стилизованих грчких и ћириличких слова, сличних тајнопису, и покушао је да их као такве прочита. (Барјактаревић 1963, 169-176)

    Иван Пудић (1909-1981) је понудио нов поглед на шудиковски натпис. Сматрао је реч о ромејским зидарским натписима, документованим на великом броју споменика. (Pudić 1965, 179-185)

    Мирко Барјактаровић (1912-2005) сматрао је да знаци писма на квадеру потичу од Бугара јер су у 6. веку на Алтају Монголи имали истоветне знаке са "рунама" из Шудикове (Барјактаровић 1973, 164). Треба напоменути да је Мирко Барјактаровић 1995. године направио прегледну рекапитулацију старијих гледишта, без новијих тумачења.

    Александар Лома је понудио гледиште да је првобитна намена шудиковског квадера била култна и да је споменик могао бити дело протобугарских избеглица-пагана који су у време ширења хришћанства у Бугарској побегли у Србију где су образовали своју енклаву. (Лома 2007, 89–102.)Ширење хришћанства у Бугарској је почело 864. године када је кнез Борис постао хришћанин. Паганска реакција се догодила током владавине његовог сина Владимира, али је она угушена 893. године, када је могуће да се десила сеоба Бугара пагана у Србију. Знак IYI који стоји на Шудковском натпису највероватније означава Тангре или Тенгрија, врховно божанство Турака и прото-Бугара. (Поповић, Поповић 2020, 35)

Радомир Илић је 2019. изнео теорију да су знаци на  шудиковском натпису претече глагољице и ћирилице и да су то оне "чрте и резе" које су користили Словени пре глагољице и ћирилице и које помиње Црноризац Храбар.(Ilić 2019, 351)

Литература:

Д. Барјактаревић, Шудиковски натпис, Зборник Филозофског факултета у Приштини 1 (1963) 169-176.

М.Барјактаровић, Етнички развитак Горњег Полимља, Гласник Цетињских музеја, књ. VI, Цетиње 1973, 161-198

М. Барјактаровић, Још о шудиковском натпису, Гласника Одјељења друштвених наука ЦАНУ бр. 9 (1995), 121-130.

Д. Вуксан, Ловћенски Одјек, Бр. 1 (1925), 46-51.

R. Ilić, Antički spomenici crnogorskog Polimlja, Matica br. 79 (2019), 341-360.

Д. Мартиновић, Душан Д. Вуксан (1881-1944) и његово стваралаштво, Историјски записи 60, Свеске 1-4 (1987), 199-211.

J. Kovačević, Arheologija i istorija varvarske kolonizacije južnoslovenskih oblasti (od IV do početka VII veka), Novi Sad 1960.

А. Лома, Шудиковски камен: досадашња тумачења, смернице за даља размишљања, Милешевски записи 7 (2007), 89–102.

П. Лутовац, Стара црква у Будимљи код Берана, Историјски записи 80 Свеске 1-4 (2007), 205-220.

Д. Поповић, М. Поповић, Манастир Шудикова у Будимљи, Београд - Беране 2020.

Петар Ј. Поповић, Из српских старина, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор књ. 10 (1930), 230-235. 

I. Pudić, Šudikovski znaci, Godišnjak Naučnog društva Bosne i Hercegovine, knj. III, Centar za balkanaloška ispitivanja I, Sarajevo 1965, 179–185.

Ђ. Сп. Радојичић, Шудиковски знаци, Питања књижевности и језика, год. IV–V (1957-1958), 191-195.

Ђ. Сп. Радојичић, Шудиковски знаци, Књижевна збивања и стварање код Срба у средњем веку и у турско доба, Матица српска, Нови Сад 1967, 

В. Ћоровић, Епиграфски прилози, Два шудиковска натписа, Јужнословенски филолог књ. 5 (1925-1926), 197-198.

Краљ Константин Бодин и Први крсташки поход

 Наследивши престо 1081. године краљ Константин Бодин је покренуо антивизантијску политику користећи се проблемима Ромеја са Норманима. Пошто је под својом влашћу имао већ Дукљу, Захумље и Травунију запосео је од Византије Рашку и Босну 1083/1084. године. Своје походе 1085. окренуо је према Драчу и Дубровнику, али без већих успеха. Успео је да од антипапе Климента III добије 1089. барског епископа статус архиепископа.

Пролазак Рујмунда Тулуског кроз српске земље Константина Бодина

    Римски папа Урбан II позвао је 1095. године да се крене у крсташки рат за „ослобођење гроба господњег“. Велики број племића се одазвао надајући се ослобођењу Свете земље, слави и новим поседима. Највећи део крсташке војске кренуо је на пут преко Угарске и Виа милитариса до Цариграда и даље до Свете земље или до југа Италије и одатле бродовима до Драча и даље преко Виа Егнатија до Цариграда и даље до Свете земље. 

    Једини војсковођа који је изабра другачију маршуту до Свете земље био је, близу 60 година стар, Рајмунд IV, гроф Провансе и Тулуза. Он је кренуо у Први крсташки поход октобра 1096. године, након што је продао део свог поседа да би опремио своју војску.( Узелац 2018, 71) Сматра се да је са њим кренуло око 10 хиљада војника. Преко Ломбардије, Фриулија, Аквилеје и Истре Рајмундова војска ушла је у "Склавонију". Крсташкој војсци су се наши крајеви учинили дивљим и пустим. Када сагледамо географију предела Далмације видећемо да она није богата водама и плодном земљом тако да можемо разумети крсташе. Великих проблема крсташи су имали са несташицама хране и нападима локалног становништва. Једном приликом гроф Рајмунд Тулуски се са својим пратиоцима издвојио и били су нападнути од Словена (нажалост не знамо локацију напада, али ако су крсташи прешли реку Цетину онда су то били  Срби. Извори само дају општи назив Словени). Ипак је Рајмунд са својим пратиоцима успео да победи словенску заседу. Изгледа да су губици крсташа били немали у овим заседама српског становништва јер је крсташка војска ишла преко брдовитих крајева у унутрашњости а не поред морске обале.(Узелац 2018, 74-75)

    После 40 дана пута Рајмунд и његова крсташка војска је стигла до Скадра крајем јануара 1097. године. Хроничара Рајмундовог пута нису оставили име српског владара који је угостио крсташку војску али јесте нормандијски монах Ордерик Витал који наводи да "Бодин, краљ Словена пријатељски их је примио."(Узелац 2018, 76) Вођа крсташа Рајмунд Тулуски и краљ Константин Бодин су се и побратимили током боравка крсташа у нади да ће уредити снабдевање своје војске и спречити нападе локалног становништва. Међутим, и после одласка из Скадра све до Драча крсташе Рајмунда Тулуског пратили су напади локалног становништва.

Литература: 

А. Узелац, Крсташи и Срби, Београд 2018.

Између 945-950, битка код Цвилина у Дринској жупанији

    Српски кнез Захарије од рода Властимировића владао је Србијом три године. Почео је владавину као бугарски штићеник али је прешао на страну Ромејског царства. Потукао је бугарску војску, али је у следећем походу Бугара са којима је ишао и Часлав, чији је деда био Стројимир, син кнеза Властимира, Захарије је побегао са делом војске код Хрвата. Бугари су на превару похватали српске жупане и одвели их са делом народа у Бугарску. (Бубало 2016, 35) 

    После смрти бугарског цара Симеона 927. године Бугарска је почела да слаби. То је искористио Часлав, син Клонимиров и унук Стројимира, и дошао до Србије и преузео власт уз подршку Ромејског царства чију ће власт признавати и касније. 

    Под вођством Алмошевог сина, Арпада, Мађари су 896. године дошли у Панонску низију (Рокаи, Ђере, Пал, Касаш 2002, 9). Сматра се да су тада Мађари дошли у броју од 20000 коњаника и да је укупно пола милиона Мађара дошло у Панонску низију (Бабић 2009, 20). Наметнули су власт затеченим Словенима и започели пљачкашке походе. Скоро седам деценија пустошили су северну Италију, Алзас, Лотарингију, јужну Француску (Бабић 2009, 20). Опат Регион из Прима пише о тим походима: "Сабљом не посеку велик број, али тим више убију својим стрелама које са толико умешности одапињу из лукова направљених од рогова, да их је једва могуће избећи... Ратују на коњима који јуре напред или се повлаче, а често симулирају и бекство. Али не могу дуго да ратују, иначе кад би им издржљивост била толика колико им је силовит напад, били би неподношљиви. Већином усред жестоке борбе напуштају битку, па се из бега враћају у бој и, кад би поверовао да си већ победио, баш тада долазиш у смртну опасност." (Унгер, Саболч,  12) Мађари су направили поход на територију Ромејског царства 933/934. године и 943. године. (Живковић 2006, 70) Мађари су 955. године доживели тежак пораз у бици на реци Леху код Аугсбурга  и након тога нису вршили нападе на западу али су наставили походе према истоку и југу све до око 970. године (Бабић 2009, 21)

Битка код Цвилина. Победа војске кнеза Часлава

    Нападе према југу, према Ромејском царству, кнез Часлав је заустављао јер је као ромејски савезник могао да има улогу заштитника простора јужно од Саве и Дунава. Према Летопису попа Дукљанина угарски кнез Киш је са својом војском упао у Босну и пљачкао је, вероватно, користећи старе римске путеве. Кнез Часлав је прикупио војску и у Дринској жупанији поред реке нанесе тежак пораз угарској војсци где се истакао и Тихомил/Техомил. О страдању угарске војске пише у ЛПД-у: "Тога дана паде небројано мноштво Угара на мјесту које се зове Цвилино (као рика односно цвиљење стоке; тако су наиме тада, док су их убијали, Угри цвиљели као свиње на мјесту гдје је убијен Киш, кнез...) све до данашњег дана.(Мијушковић 1988,118)" И данас постоји место Цвилин поред Дрине и пар километара од Устиколине и ушћа Косовске ријеке у Дрину. 

    Цвилин и Устиколина су били насељени још у доба римске владавине о чему говоре остаци римских вила, римских мозаика и римских новчића. (Busuladžić 2000, 147-148; Bešlagić 1971 274-275; Kraljević 1988, 120) Устиколина се први пут у изворима помиње 1394. године у вези са задужењем трговаца у Дубровнику. (Узелац 2010, 186) Лингвиста Александар Лома изнео је претпоставку  да је могуће да је река Ћехотина, која се улива у Дрину код Фоче (Фоча се налази 9 км јужно од Цвилина), понела име по жупану Техомилу који се помиње као истакнута личност у бици код Цвилина и који је после битке добио Дринску жупанију. (Лома 1989, 7-8) Постоји легенда забележена у Устиколини да се 1463. године одиграо бој султана Мехмеда Освајача са босанском војском на левој обали реке Јошанице (која се налази на 2 км јужно од Цвилина) с десне стране реке Дрине. (Zarzycki 1891, 209) У тој легенди помиње се да је турски војник гонио главног босанског јунака Ивка од Јошанице све до Цвилинског града где је убио Ивка. Главнина османске војске 1463. године је ишла према Зворнику и даље према Олову и Бобовцу тек ако су неке помоћне трупе ишле другим правцима. (Драгичевић 2015, 151)  Долази нам мисао да је могуће да је ова легенда и бој османске и босанске војске у близини Цвилина одјек легенде о Цвилинском боју из 10. века.

    Историчар Тибор Живковић сматра да је подлога писања попа Дукљанина о кнезу Чаславу постојање народне приче, можда и херојске песме, о кнезу Чаславу која је била разграната од Сплита до Бара. (Живковић 2009, 205)

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА

Извори:

1. Gesta Regum Sclavorum II, прир. Тибор Живковић, Београд 2009.

2. Летопис попа Дукљанина, предговор, пропратни текст и превод С. Мијушковић, Београд 1988.

Литература:

1. С. Бабић, Мађарска цивилизација, Београд 2009.

2. Š. Bešlagić, Stećci, kataloško-topografski pregled, Sarajevo 1971.

3. Ђ. Бубало, Српска земља и поморска, у доба владавине Немањића, Књ. 1, Од Сабора у Расу до Сабора у Дежеву, Београд 2016.

4. A. Busuladžić, Rimske vile u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 2011.

5. П. Драгичевић, Правци турских напада на Босну 1463. годину, у: Пад Босанског краљевства 1463. године, ур: С. Рудић, Д. Ловреновић, П. Драгичевић, Београд, Сарајево, Бања Лука 2015, 129-173.

6. Т. Живковић, Портрети српских владара (IX-XII век), Београд 2006.

7. M. vitez Zarzycki, Varošica Ustikolina, Glasnik Zemaljskog  muzeja u Bosni i Hercegovini 2 (1891), 209-213. 

8. G. Kraljević, Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine III, Sarajevo 1988.

9. А. Лома, Топономастика и археологија. Антички локалитети код Пљеваља и Пријепоља и могући предсловенски остаци у тамошњој топонимији, Ономатолошки прилози 10 (1989), 1–32.

10. П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, Историја Мађара, Београд 2002.

11. M. Unger, O. Sabolč, Istorija Mađarske, превод према https://docplayer.me/35635187-Macas-unger-oto-sabolc-istorija-madarske.html, приступљено 5. марта 2021.

12. А. Узелац, Прилози за "Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља", Београдски историјски гласник 1 (2010), 181-188.

Око 1216, битка код Бишћа

Захумљем је још од 1161/1162. године управљао кнез Мирослав, брат Стефана Немање (Порчић, 2016, 206). После битке код Пантина Стефан Немања се измирио са браћом Страцимиром и Мирославом и вратио им је њихове удеоне кнежевине. Кнез захумски Мирослав је умро пре 1199. године како видимо из писма Вукана, сина Стефана Немање (Јањић 2012, 116).

Према писању дубровачког хроничара Мавра Орбинија захумска властела је после смрти кнеза Мирослава изабрала за кнеза извесног Петра који је протерао Мирослављеву жену, сестру босанског бана Кулина, и сина Андрију. Мирослављева породица се склонила код великог жупана Стефана Немање. На сабору у Расу Стефана Немања је предао трон свом средњем сину Стефану Немањићу и након тога се замонашио и постао монах Симеон. Заједно са својим сином Савом монах Симеон је обновио манастир Хиландар где је и умро фебруара 1199. године.Након његове смрти дошло је до рата између браће Стефана и Вукана у коме је накратко победник био Вукан. Грађански рат је завршен најкасније 1205. године тако што су враћени пређашњи односи (Бубало 2016, 86). Браћа су се измирила над моштима Симеона које је донео Сава из Хиландара 1207. године. 

Тачну годину битке не можемо да утврдимо али можемо приближно да одредимо период. Негде између 1207. или 1208. године Вукан се повукао са свог положаја у Дукљи што је омогућило великом жупану Стефану Немањићу да окупи војску и помогне свом брату од стрица Андрији Мирослављевићу да поврати Захумље. Најкасније би се овај поход могао догодити до 1219. године када се Хум појавио у титулатури краља Стефана Немањића (Порчић 2016, 215). Б. Ферјанчић предлаже датовање овог похода у 1216. годину (Ферјанчић 1981, 302). Захваљујући Мавру Орбинију знамо где се битка одиграла. Бишће помиње се као замак на реци у пријатном, дрвећем богатом крају, такође знан као Бишће у Подграђу јер се налазио испод брда где се налазила утврда Благај (Јиречек 1959, 236).

Битка код Бишћа, око 1216. године. Кликнути за увећање

О бици је Мавро Орбини у свом делу оставио запис: 

"Пошто је над њима владао (како је речено) кнез Петар, Стефан сакупи јаку војску и пође на њега водећи са собом свога млађег сина Радослава и свога синовца Андрију, сина Мирослављева, који је био протеран из Хума. Тада кнез Петар, као веома одважан господар, није хтео да избегне борбу већ је сакупио што је игда могао више војске и изишао да се огледа с њиме. У бици која се беше заметнула у равници Бишћа, кнез Петар је био поражен. Теран од Рашана, тргне мач, удари по једном дрвету и, засекавши га свом снагом, рече: ''Довла Рашани'', тј. довде, Рашани. Сви који видеше овај снаţни ударац остадоше запањени и сматраху га чудом. Затим умакне преко реке Неретве и држаше онај део Хума који је с оне стране реке. Тада рашки жупан Стефан заузе читав Хум и постави на његову управу свога млађег сина Радослава, а своме синовцу Андрији даде жупанију Попова, Приморја и Стона. Оставивши у Хуму Радослава и Андрију, врати се у Рашку."

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА

Извор:

М. Орбини, Краљевство Словена, Београд 1968.

Литература:

Ђ. Бубало, Српска земља и поморска, у доба владавине Немањића, Књ. 1, Од Сабора у Расу до Сабора у Дежеву, Београд 2016.

Д. Ја­њић, Писмо Вуканово папи Иноћентију III, Баштина 32 (2012), 115-127.

К. Јиречек, Славенска племена у Србији и Босни у ранијем средњем вијеку, у: Зборник Константина Јиречека I, ур. Михајло Динић, Београд 1959, 228-246.

Н. Порчић, Прилог историографским портретима хумског кнеза Мирослава и његових потомака, у: Споменица др Тибора Живковића, ур. И. Р. Цвијановић, С. Рудић, Београд 2016,  203-220.

Б. Ферјанчић, Историја српског народа I, Београд 1981.

Ужасна зима 763-764.

    О клими у нашој историографији ретко се писало и то углавном о периоду касног средњег века. Ту се напомиње да је од 1200. до 1350. године владао хладан и влажан климатски циклус, а да је период од 750. до 1200. године био период релативног умереног и благог раздобља. (Радић 1999, 12) 

    Ипак, зима 763/764. године је била толико сурова да је од Ирске до Црног мора забележена у многим изворима. Сматра се да је то последица рада вулкана. 

    У Аналима Алстера, позносредњевековној компилацији раних ирских анала, стоји да је "велики снег трајао три месеца" (McCormick, Dutton, Mayewski 2007, 878). У Англо-саксонској хроници из Весекса, писаној крајем 9. века, запамћена је као "велика зима". Опат манастира Вермут-Џероу се извињавао бискупу Мајнца зато што није послао још књига за Немачку због удара "прошле зиме, која је ужасно притисла острво наших људи хладноћом, смрзавање, ветром и олујама ветрова и кише". У Annales Sancti Amandi, писаним у Аустразији, стоји да је "најгоре замрзавање" почело 14. децембра 763. и да је трајало до 16. марта 764. године. У Annales regni Francorum, из времена Ајнхарда, остало је сећање да је та зима била толико "јака и оштра, да је изгледало непоредива зимама ранијих година због своје велике хладноће". Chronicon Moissiacense, нађеним у југоисточној Француској, стоји да је "велико замрзавање притисло Галију, Илирик и Тракију и, да су исцрпљене од хладноће, многе маслине и смокве увенуле; да су клице усева увенуле, и следеће године, глад је притисла ове крајеве врло озбиљно, тако да су људи умирили од оскудице хлеба". Папа Павле I (757-767) одговори је франачком краљу Пипину III Малом (752-768), на његово питање о повратак папских и франачких посланства из Цариграда, да је немогуће да није приметио да због сурове оштрине зиме нико не долази из тих крајева и да му је лакнуло што је краљевска породица здрава односећи се сигурно на суровост зиме која је погодила Европу. Ово папско писмо показује и да је зима била оштра и у Италији.

 

Карта показује где је све забележена ужасна зима 763. године

    Оштрина зиме довела је до недостатка хране за становништво и војску па је франачки краљ Пипин III Мали одустао од освајања Аквитаније. (McCormick, Dutton, Mayewski 2007, 880) У Ромејском царству забележена је екстремно јака хладноћа која се простирала и према северу и према западу и према истоку. О тој зими ромејски писац Теофан је у својој Хроници оставио запис: "Исте те године (763) је било страшно хладно почетком октобра, и то не само у нашој земљи, јер је још хладније било према истоку, западу и северу. Због хладноће, северна обала Црног мора је била залеђена до дубине од 30 лаката стотину миља од обале.Тако је било од Нинкије до реке Дунава, укључујући реке Куфис (Кубан), Дњестар, Дњепар, Некропела, и остале обале све до Месамбрије и Мидије. Због још леда и снега, дубина се повећала за још двадесет лаката, тако да је море постало као сува земља. Њиме су путовали дивљи људи и питомо звериње из Хазарије, Бугарске, и земаља суседних људи. По божјој команди, током фебруара истог другог индикта лед се поделио у велики број комада попут планина. Снага ветра их је донела до Дафноусије (данас Кефкен) и Хијерона, тако да су дошли до Босфора и све до града (Цариграда) и све до Пропонтиде, Абидоса, и острва, испуњујући сваку обалу. Ми смо били очевидци и, са 30 другара, отишли смо на један од њих (ледени брег) и играли се на њему. Ледени брег је имао много мртвих животиња, и дивљих и домаћих, на њему... У марту исте године многе звезде су виђене да падају са неба, тако да свако ко их је видео сумњао је да је ово крај времена. Такође, била је и тешка суша, чак су и пролећа била сушна" (Theophanes 1982, 123) Сличне описе налазимо и код васељенског патријарха Нићифора I (806-815), у његовој Краткој историји. 

    У време ове ужасне зиме Србијом је владао претходник кнеза Вишеслава чије нам име није познато. Оно што може рећи јесте да је ова зима донела проблеме и у српским земљама (Србији, Босни, Дукљи, Травунији, Конавлима, Захумљу и Паганији) и вероватно глад због дуге зиме и сушног пролећа.

Извори:

1. The Chronicle Of Theophanes, trans. Harry Turtledove, Philadelphia 1982.

Литература:

1. F. Curta, Southeastern Europe in the Middle Ages, 500-1250, Cambridge 2002.

2. M. McCormick, P. E. Dutton, P. A. Mayewski, Volcanoes and the Climate Forcing of Carolingian Europe, A.D. 750-950, Speculum, The journal of the Medieval Academy of America 82/4 (2007), 865-895.

3. Р. Радић, Глад у српским земљама XIII-XIV века: историографски покушај, Лесковачки зборник 39 (1999), 9-26.

4. I. Telelis, E. Chrysos, The Byzantine Sources as Documentary Evidence for the Reconstruction of Historical Climate, In: B. Frenzel (ed.), European climate reconstructed from documentary data: Methods and results, European Palaeoclimate and Man No 2, Stuttgart-Jena-New York 1992, 17-31.

5. E. Xoplaki, D. Fleitmann, J. Luterbacher, S. Wagner, J. F. Haldon, E. Zorita, I. Telelis , A. Toreti, A. Izdebski, The Medieval Climate Anomaly and Byzantium: A review of the evidence on climatic fluctuations, economic performance and societal change, Quaternary Science Reviews, Vol. 136 (2016), 229-252

6. V. Yavuz, N. Akçar, C. Schlüchter, The frozen Bosphorus and its paleoclimatic implications based on a summary of the historical data, In: Editors: Yanko-Hombach, V., Gilbert, A.S., Panin, N., Dolukhanov, The Black Sea Flood Question: Changes in Coastline, Climate, and Human Settlement, Berlin 2007, 633-649

 

1168. година, битка код Пантина

    Након пораза српског великог жупана Уроша II на Тари 1150. године, Ромејско царство је потврдило своју власт над Рашком. Ромејски цар Манојло Комнин утицао је на одлуке у Рашкој и на постављање великих жупана. У једном тренутку, највероватније 1165. године, на рашки трон поставио је Тихомира, сина Завиде, а његовој браћи потврдио удеоне кнежевине. Чест Стефана Немање обухватала је жупе Топлицу, Ибар, Расине и Реке. (Благојевић 1997, 58) У добу јуноше ( од 23 до 44 године) био је позван на виђење са царем негде у нишкој области, вероватно са својом браћом, када је добио царски сан и Дубочицу. (Пириватрић, 93) До свађе са браћом долази око зидања цркве Св. Николе у Топлици током 1165. године. Стефан Немања је утамничен али је успео да побегне и да постане велики жупан 1166. године.

Битка код Пантина 1168. године

    Велики жупан Стефан Немања почео је са нападима на Котор и византијску Хрватску. Ромејски цар Манојло Комнин одлучио је да помогне Немањину браћу, Тихомира, Страцимира и Мирослава, и да им пошаље војску под командом Теодора Падијата (Пириватрић 1991, 132) Војска је кренула долином реке Ситнице одакле би даље, вероватно, ишла долином Ибра и скренула према Расу, столном месту великог жупана. Велики жупан Стефан Немања је окупио војску од жупана који су му били верни и дошао је до Звечана, где је наредио да се у цркви Св. Ђорђа презвитер моли за победу. Заповедник војске која је ишла према држави Стефана Немање, био је његов брат Тихомир, ако би се ослонили на писање Доментијана. (Доментијан 1988, 251) Треба напоменути да су Срби познавали бојни ред још у време битака код Драча 1081. и на Тари 1150. године и да су 1167. учествовали у бици код Земуна где су били у бојном реду ромејске војске. У тим борбама српска пешадија је имала оклопљене копљанике, а основно оружје су били мач, копље и штит. (Драшковић 2010, 17-18)

Предео од Звечана до Пантина

Битка се одиграла код села Пантино, код данашњег Вучитрна, које документовано и у повељи цара Стефана Душан манастиру Св. Арханђела код Призрена из 1348. године. (Пурковић 1940, 125)  О бици је писао, тада велики жупан, Стефан Немањић у житију посвећеном Св. Симеону, наглашавајући да је била силна:

"И разгна и расеја тада овај Свети непријатеље своје по земљама иноплеменим за зла безакоња њихова. И мисли своје недостојне остварише наговором сотониним у грчком царству, да ту помоћ добију, трудећи се да убију Светога и да његове добре намере и дела разоре и до краја искорене, али које не послуша Бог. И, најмивши грчке војнике, Фруге и Турке и друге народе, пођоше на Светога и уђоше у отачаство његово, на место по имену Пантин...Сутрадан одмах стекоше се на битку снажну и силну. Божјом помоћу и светога и преславног мученика Христова Ђорђа победи непријатеље своје, иноплемене народе, и падоше од оружја сви, и нестаде им помена са земље. Учинив битку ту, један од законопреступне браће његове сврши, утопив се у води, да се збуде реч пророка Давида: "Ров изри, ископа, и упаде у јаму коју начини." И, уистину, обрати се болест на његову главу, и на теме његово његова неправда сиђе."(Стефан Првовенчани 1988, 69)

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде Трибалија

Извори:

1. Стефан Првовенчани, Живот Светог Симеона, Сабрани списи, ед. Љ. Јухас-Георгијевска, Београд 1988.

Литература:

М. Благојевић, Српске удеоне кнежевине, Зборник радова Византолошког института 36 (1997) 45-62.

М. Драшковић, Српско наоружање и тактика у делу Јована Кинама, Војноисторијски гласник 2 (2010), 9-19

С. Пириватрић, Манојло I Комнин, „царски сан“ и „самодржци српског престола“,  Зборник радова Византолошког института 48 (2011) 89- 118.

С. Пириватрић, Прилог хронологији почетка Немањине власти, Зборник радова Византолошког института 29/30 (1991) 125-136.

М. Пурковић, Попис села у средњовековној Србији, Београд 1940.

1094. година, битка на Ситници

           Краљ Дукље Константин Бодин (1081-1099) је 1083/1084. заузео Рашку и Босну и поставио за њихове управитеље жупане Вукана и Марка и кнеза Стефана.(Живковић 2006, 116) Жупан Вукан водио је антивизантијску политику као и краљ Константин Бодин. Нападао је византијске постаје у жупи Алтин и желео да продре све до Скопља.(Живковић 2006, 128-129) На том путу му је сметало византијско утврђење, на обронцима Зигона, Липљан које је заузео и спалио 1093. године. Акција цара Алексеја Комнина натерала је жупана Вукана на преговоре и предају таоца. Због неизвршавања својих обећања цар Алексеј Комнин је послао свог братанца Јована Комнина да нападне жупана Вукана. 

Битка на Ситници 1094.

      Ромејска војска под командом Јована Комнина је прешла реку Ситницу код Липљана и наставила кретање према Звечану где се налазило најјужније утврђење жупана Вукана. Заповедник ромејске војске Јован Комнин је наредио да се сагради палисад насупрот Звечана. Раније је и цар Алексије градио палисаде и секао дрвеће да би препречио пут српским одредима.(Поповић 1997, 133) Треба напоменути да се река Ситница улива у реку Ибар код Косовске Митровице и да је ушће удаљено око 5 километра од тврђаве Звечан. 

Мадридски Скилица је богато илустровани илуминирани рукопис Синописа Историја из 12. века

       Жупан Вукан се онда обратио за мир Јовану Комнину и обећао му је искрен однос према Ромејима и таоце, у исто време припремајући војску. Ромеји су поверовали обећањима жупана Вукана и чак отерали монаха који је јавио да се приближава Вуканова војска. Српску војску су чинили пешаци јер ромејски палисад који су напали налазио се на обронцима планинског венца Зигос, који се могао прелазити само пешице због своје шумовитости и стрмости.(Драшковић 2010, 15-16) 

       Напад српске војске кренуо је под велом ноћи док су ромејски војници били у шаторима. Вест о том ноћном препаду оставила нам је Ана Комнина у свом делу Алексијада коју је завршила 1148. године: "Јер, привукавши му се ноћу (sc. Вукан) поби многе војнике у шаторима, a многи безглаво бежећи, нађоше смрт у таласима реке, која je текла доле. Они који су били духом прибранији потраже Јованов шатор и, храбро се борећи, једва га сачуваше. Овако, дакле, највећи део ромејске војске погибе; Вукан, пак, прикупивши своје и прешавши Зигон заустави се код Звечана. Они око Јована видећи их, a не могући због малобројности да се са њима боре, одлучише да пређу натраг реку. Учинивши то, стигоше до Липљана на удаљености од око дванаест стадија отуда. He могавши више издржати, пошто je већи део (војске) изгубио, (se. Јован) потражи пут према царском граду." (Крекић 1966, 387-388)

        Ромејска војска се повукла и кренула према Цариграду што је искористио жупан Вукан и опљачкао околину Скопља, заузео Полога и извршио напад на Врање.(Коматина 2015, 187)

*Овај чест блога подржале аутентичне одежде ТРИБАЛИЈА

Извори:

1. Византијски извори за историју народа Југославије III, Београд 1966, Б. Крекић

Литература:

1. М. Драшковић, Српско наоружање и тактика у делу Јована Кинама, Војноисторијски гласник 2 (2010), 9-19.

2. И. Коматина, Српски владари у Алексијади - хронолошки оквири деловања, Зборник радова Византолошког института 52 (2015), 173-194.

3. М. Поповић, Земљано-палисадне и сухозидне фортификације у српско-византијским сукобима крајем 11. века, Зборник радова Византолошког института 36 (1997), 119-138.

4. Т. Живковић, Портрети српских владара (IX-XII век), Београд 2006.

1190. Битка на Морави

Велики жупан Стефан Немања је 1186. године склопио мир са Ромејским царством и Дубровником. У овом рату велики жупан српски задобио је "област нишевска до краја, Липљан, и Морава, и звано Врање, призренска област и оба Полога до краја, са међама". 

Пад Јерусалима 1187. у руке султана Саладина проузроковао је покретање Трећег крсташког похода који је предводио, поред енглеског краља Ричарда и француског краља Филипа Августа, и цар Светог римског царства, Фридрих Барбароса. Током марта 1188. године цар Фридрих се одазвао позиву папе и почео да окупља војску. Српски посланици посетили су цара Фридриха Барбаросу у Нирнбергу где су сазнали да ће војска ићи старим римским путем Виа милитарис и тиме проћи кроз српске земље.(Узелац 2018,148-149) На пролеће 1189. војска цара Фридриха Барбаросе, са 12000-15000 војника, од тога 3-4 хиљаде витезова, (Loud 2010, 19) кренула је на југ. Српски посланици су сачекали Барбаросину војску у Равном (данашња Ћуприја) средином јула 1189. године обећавајући скори сусрет са српским великим жупаном.(Коматина 2015, 77). На састанку у Нишу, 27. јула 1189. године, велики жупан је понудио "римском августу" Фридриху Барбароси сарадњу у борби против Ромејског царства, што је Барбароса одбио јер је желео да се бори против Саладина а не против хришћана, и да се његов синовац Тољен, син кнеза Мирослава, ожени ћерком истарског маркгрофа. 

Простор битке на Морави 1190. године

Српски велики жупан је склопио пре састанка у Нишу савез са Бугарима против Ромејског царства. На нападе Срба и Бугара ромејски цар Исак II Анђео (1185-1195) је одговорио тек априла 1190. године када је крсташка војска прешла у Мала Азију. (Бубало 2016, 70). Напао је Бугаре али је потучен да је једва извукао живу главу. Ипак, цар Исак је кренуо да се обрачуна са српским великим жупаном јер је освојио Скопље. (Коматина 2020, 51) У то време велики жупан Стефан Немања је имао око 77 година. Цар Исак Анђео је кренуо из Филипопоља (данашњи Пловдив) вероватно према Сердици (данашња Софија) и одатле према Нишу. Сматра се да је битка била у октобру 1190. године негде на Јужној Морави. У тој бици, према Никити Хонијату, Срби су користили мач са једном оштрицом (Драшковић 2010, 13). Раније битке и сукоби говоре да су Срби познавали бојни ред и употребу оклопа, тј. да су били оклопљени пешадинци копљаници.

     О боју на Морави говоре два ромејска писца Никита Хонијат и Евстатије Солунски.

О догађајима на Морави Никита Хонијат, у својој Историји каже: "Око јесенске равнодневице je и сам изашао у околину Филипопоља водећи собом женски део двора, пa je сузбијао нападе Влаха и Скита колико je било могућно. Али пошто je и жупан Срба  зла наносио и Скопље порушио, цар крену против њега. Кад се војске сударише на реци званој Морава, варвари узмакоше и кад je настало гоњење многи од њих беху уништени, у води подављени и копљима прободени. Дошавши до Ниша  и стигавши близу реке Саве састао се са својим тастом, Белом, краљем Угарске." (Калић 1971, 156-157)

Са више епитета је Никита Хонијат приказао победу на Морави над српском војском у својој беседи посвећеној цару Исаку II Анђелу: "A какав беше твој поход у западну земљу Далмата, ο богу најподобнији царе, заиста страшан и речима неисказив! Ти беше несрећним Далматима огањ уништавајући, a не бљесак засењујући. Ти им сломи оружје и мач и отпор, штитове им попали у огњу, страшнијем од ватре која пустоши шуму, све им тамо уништи. И стога, за свако зло спремни Немања, уништен би као растопљени восак и он, богаташ кривоклетством којим се свакодневно, као вином и јелом богато гостио, закука и зацвили на ломачи језивих мука, коју сам себи малоумно беше припалио...а ипак, он себе истој казни изручи, иако je побегао. Када наиме ти, на кривоклетника замахну тешком, великом и чврстом сабљом димискијом и када њоме озго удари по Далмацији, онда се она зари у кућу онога који се лажно куне, па докрајчи њега и дрвље његово и камење његово. Јер, свеждерући огањ, који наредбом твојом у тамошња насеља беше убачен, захвати не само дрвена здања и у летњу их прашину претвори или прогута, него и камене куће. Па мноштво погинулих, па гомила заробљених којима броја и рачуна нема „Ja ћу их бројати a њих ће бити више него песка"... као господар заповедио да станеш на једном тамошњем брежуљку, одакле си варварима био видљив и одакле си блистао не толико царским оружјем, колико вештином стратега и срећно урођеном присебношћу. Тиме je он (Исус) Далматима ратне страхоте продужио и потеру за њима учинио дуготрајнијом, па су чак и они, који се у честаре горске као поуздана склоништа срећно завукоше, ускоро били пронађени и заробљени, увидевши да ни уздање у брда није до краја спасоносно. Јер ти, царе, у право време довикну одметницима оне пророчке речи „ето, шаљем мноштво ловаца и они ће вас ловити на сваком брду" и посла своју војску да их лови. Откривши трагове задиханих Далмата војници их дотериваху у логор као стадо у тор, не по двојицу или тројицу, него на хиљаде,... Са тим успехом, самодршче, ствар заправо стоји овако: уништавајући варваре ти си много труда уложио, док je војска, умешавши се у твоје напоре, непријатеља у мрежу уловила, једне живе хватајући и окове им све до врата намећући, a друге копљем прободене у воду бацајући. Доиста, лакше je капљицама пљуска докучити број, него рачун наћи за оне које речна потопи вода. Јер ти испружи десницу своју и варваре вода прогута. И који мало пре избегоше опасност и које, мачем их косећи као траву, не прими земља, те сада вода пригрли. Они варварски викаху и река „гласове њихове подижући", обалама и висовима предаваше песму, али не умилну као пастирска свирка, него песму јада и кукњаве. И сама брда, пратећи гласове варвара и на њих одговарајући, ствараху грозне крикове одјека, којима се веселе Страх и Ужас и чете осталих из доњега света. Песник би рекао да je тада река Морава, прозборивши као тројански Скамандар, тебе самодршца и хероја снажног, преклињала да од тога часа више не одводиш и не убијаш Далмате, сажаливши се над множином околних људи који у њој издахнуше. Ja пак, поново плетући теби похвалу од речи Давидових, рекао бих да je она река „рукама пљескала", док су се Далмати смртоносно строваљивали и батргали у вировима њеним, и да je устављајући воду због великог мноштва утопљеника, окретању реке Јордана подражавала, или пак да je загадивши се мноштвом погинулих и не могући више да тече правим коритом, прегла да тече на горе, како вели пословица, и да je, текући натраг, оличавала тупоглавост варвара, због које они, попут ракова, још увек не знају да иду право... И нога твоја, o силни, која угази у крв непријатеља твојих, као црвено уже премери земљу Далмата и припоји део Ромејима." (Ферјанчић 1971, 226-231)

Евстатије Солунски је у свом реторичком саставу посвећеном цару Исаку II Анђелу овако представио победу над Србима на Морави: "Α шта неће у овоме смислу пропатити они који буду дознали да je, колико јуче, пре кратког времена, српску силу и охолост изгазио наш цар као гумно пуно снопова и у плеву претворио, пошто ће тај пораз и на њих пренети исти страх?" (Ферјанчић 1971, 221)

После битке велики жупан Стефан Немања је ромејском цару морао да врати све области које је освојио осим Липљана, да потпише документ о потчињености, чиме је постао ромејски вазал, и после свега тога дошло је до остваривања брака између Стефана и Евдокије (Коматина 2020, 52).

Извори:

1. Византијски извори за историју народа Југославије IV, Београд 1971.

Литература:

И. Коматина, "И обнови своју дедовину и боље је утврди" - Стефан Немања и Стефан Првовенчани и уобличавање српске државности, у: Стефан Првовенчани и његово доба, Београд 2020, 37-61.

И. Коматина, Срби на путу крсташа, Историјски часопис 64 (2015), 55-83.

G. A. Loud, The Crusade of Frederick Barbarossa: The History of the Expedition of the Emperor Frederick and Related Texts, Farnham 2010.

А. Узелац, Крсташи и Срби, Београд 2018.

27. септембар 1186. Мировни уговор између Дубровника и великог жупана Стефана Немање и његове браће, Страцимира и Мирослава

Мировни уговор између Дубровника и великог жупана Стефана Немање и његове браће, Страцимира и Мирослава настао је после двогодишњег рата током ког су Немањина браћа доживела пораз од Дубровчана и на мору и на острву Корчула. Посланици српског великог жупана и посланици Дубровника потврђују границе Дубровника и утврђују слободу трговине за обе стране. Сви спорни догађаји око винограда, лађа, људима, стоци, другом поседу предати су забораву. Велики жупан Стефан Немања признаје Дубровнику мирно поседовање њихове баштине (простор Астареје - Жупа дубровачка, Шумет, Ријека, Затон, Гружа са околином града).Уговор је потписан у присуству заступника норманског краља, коморника Тасалигарда.

Уговор Дубровника и српског великог жупана

In nomine patris et filii et spiritus sancti, amen

Anno eiusdem incarnationis millesimo centesimo octogesimo sexto, indictione quinta mensis septembris die sanctorum Cosmo et Damiano.

In civitate Ragusii, in curia domini gloriosissimi regis W et domini Tribuni archiepiscopi in presentia et Tasaligardi, regis camerarii, ac Gervasii comitis, cunctorumque nobilium et populi universi.

Venit Neudalus iupanis, et Drusina semiti [Vidossi filius] ex parte magni iupani Nemanne et fratrum eius, comitis Strazimiri et comitis Miroslavi, quorum locutiones audientes, archiepiscopus [camerarius] comes cum nobilibus et populohoc ordine pacem fecerunt, videlicet.

I Ut omnia mala, que retro tempore acta fuerint inter Raguseos et Sclavos pro lite de vineis, galeis, sagiteism, hominum, animalium et omnium rerum ex utraque parte usque ad diem istum, in pace remaneant, et nunquam rememorentur omni tempore, salva tamen hereditate Raguseorum, quam antiquitus possederunt. [ex avis et proauis suis]

II Et quod secure Ragusei per totam terram illorum, nominatim portum Narente, mercando, laborando, pascendo, et sua reposita recipiendo, et ligna incidendo, pergant sine ullo contrario secundum antiquam consuetudinem et sine aliqua [datione decime que ex nouo super] Raguseos posita fuit.

III Et ut vas antiquum de vineis tollatur per quas antea acceptum fuit.

IV Et quod [solidus] nullo unquam tempore super Raguseos querantur aut accipiantur, sicut pereniter retro tempore acceperunt pro nulla [culpa quorumlibet hominum]

V Item Sclavi ut aperte Ragusium sint salvi, et nullum malum sit eis a Raguseis per terram aut per mare [et nullam captionem habeant] sive [iusti] tia.

VI Et Sclavi de Chelmunia, ut per civitatem, ubi voluerint, emant, et quod [Ragusei...] querant.

VII Et quod pax pro nulla re, aut culpo aliquorum proici possit perpetuo, ex quor [fuerit per iustitiam] emendetur.

VIII Insuper, quod inimici illorum, Ragusium stando illis et terre eorum non offendant, et quod (Raguseorum inimici intra illorum stando)... Raguseis non offendant.

IX Hanc pacem cum mega iupano Nemanne, Strazimiro, Miroslavo nos Ragusei [fecimus et heredibus eorum] et terra illorum ut perenne firma permaneat omni tempore, salva tamen jussione et ordinatione [atque fidelitate domini nostri] gloriosissimi regis.

X Et nos Ragusei ut nullum quod queramus a mega iupano et eius fratribus, sine ratione sic [nos Deus adiu] et hec sancta patrocinia atque Dei evangelia et crux sancta, hoc, quod his scriptum est, tenere, amen.

+Ѣзь вели жупаnь кльnь се и подьписахь

+Ѣзь кnезь Мирославь кльnь се и подьписахь

Преписано из: Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 132-133.

Допуњено у [.] из: Владимир Мошин, Сима Ћирковић, Душан Синдик, Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника. Књ. 1, 1186-1321, Београд 2011, 45-48.

Битка у Морачи 1102. године

    Краљ Константин Бодин из владарског рода Војислављевића успео је да око своје матичне области окупи и остале српске области. Од оца, краља Михаила му је остала Дукља, Травунија и Захумље. Својом борбом против Ромејског царства својој држави је придодао Рашку и Босну, а највероватније је имао и Неретљанску област. У Рашкој је поставио као своје вазале жупане са свог двора, Вукана и Марка, а у Босни, кнеза Стефана. 

Битка у Морачи, 1102. године. Неке тврђаве у Дукљи почетком 12. века

    После смрти краља Константина Бодина 1099. године настао је метеж око наслеђивања. Уместо његовог сина државу је наследио краљев брат Доброслав. Према Летопису попа Дукљанина и пре владавине краља Константина Бодина било је проблема приликом наслеђивања. Земља је била у рукама владарске породице чији су чланови владали као удеони кнезови и чију би осионост само чврста рука владара спречавала да се побуне. Краљ Доброслав је почео да се понаша лоше према народа, а синови Бранислава, сина краља Радослава, су на подстрек ромејског цара Алексија Комнина дошли у Драч. Други син краља Радослава, Кочапара, је отишао код рашког жупана Вукана да би направио савез са њим против краља Доброслава. Жупан Вукан је пристао и њих двојица су са војском кренула према Дукљи. Колико војника су могли да сакупе савезници је тешко питање. Након пораза на Тари 1150. године (а 48 година након ове битке) велики жупан Урош II је ромејском цару морао да шаље на његов позив 2000 војника. Вероватно можемо да помислимо да су скупили више од 2000 војника. Ишли су "Горским путем" од данашње Подгорице, преко Колашина и Брскова даље на север. Пут прати реку Морачу. 

    Краљ Доброслав је прикупио војску и кренуо им у сусрет. О тим дешавањима пише у Летопису попа Дукљанина: 

    "Дошло је до битке у Дукљи на реци која се зове Морача. Војска краља Доброслава је делом страдала а он сам је заробљен. Затим, пошто су Кочапар и Вукан послали краља Доброслава у оковима у Рашку, дошли су и заузели Зету и похарали су велики део Далмације. Вукан је после тога отишао у Рашку, а Кочапар је остао у Зети."

     Место битке не можемо тачно одредити. Знамо да се догодила на реци Морачи (у Дукљи) која је дугачка 99,5 км и која је у горњем делу брза планинска река. Према Летопису попа Дукљанина област Дукљу је чинило 9 жупа, од којих се само једна налази у континенталном делу (Горска). Жупа Горска се налазила код Медуна и то на путу Дукља-Медун-Плав. Само место Медун се налази 13 км североисточно од данашње Подгорице. По овоме можемо да помислимо да се битка догодила негде северно од Подгорице на реци Морачи.

     Последице ове битке су заробљавање краља Доброслава и долазак Кочапара, унука Радослава, на престо Дукље. 

Родослов Војислављевића, делимичан

Мач са Пирлитора, средина или друга половина 12. века; потиче из западноевропских радионица, али украс на сечиву припада византијском кругу

Литература и извори:

Д. Кунчер, Gesta Regum Sclavorum I, Београд, Никшић 2009. 

Т. Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Београд, Никшић 2009. 

Група аутора, Историја Црне Горе I, Титоград 1967.

Г. Шкриванић, Путеви у средњовековној Зети, Гласник Српског географског друштва 51-1 (1971), 75-85.