понедељак, 25. децембар 2017.

Писмо папе Јована VIII српском кнезу Мутимиру (851-891)

     Папа Јован VIII (872-882), упутио је једно писмо српском кнезу Мутимиру ("Montemero duci Sclauinicae"), позивајући га да се врати под панонску дијецезу јер је тамо посвећен епископ и јер су његови преци припадали тој дијацези. Текст писма објављен је у делу хрватског историчара Фрање Рачког Documenta historiae Chroaticae periodum antiquam illustrantia (Загреб 1877). Први део овог одломка је латински превод дела Житија Св. Методија, док после тога почиње папино писмо кнезу Мутимиру и оно је непотпуно.
Папа Јован VIII (872-882)
Nº 183
     Excepit vero eum (sc. Methodium) Kocel cum magno honore; et iterum eum ad apostolicum misist ct xx viros, homines honorabilies, ut eum sibi ordinaret in episcopatum in Panonia iu sedem sancti Andronici apostoli e lxx, quod etiam factum est. 
Joannes episcopus Montemero duci Sclauinicae. Admonemus te, ut progenitorum tuorum secutus morem, quantum potes, ad pannoniensium reuerti studeas diocesim. Et quia iam illic, deo gratias, a sede beati Petri apostoli episcopus ordinatus est, ad ipsius pastoralem recurras sollicitudinem.

Извори:

1. Documenta historiae Chroaticae periodum antiquam illustrantia, ed. F. Rački, Zagrabiae 1877. Nº 183

четвртак, 21. децембар 2017.

Задужбина Белоша Вукановића, угарског палатина и српског великог жупана

   Добре везе са угарском успостављене су у 12. веку када се српска принцеза Јелена Вукановић удала за угарског престолонаследника и потоњег краља Белу, а њен брат Белош је задобио високу титулу војводе, затим и бана. Белош је титулу бана хрватско-славонског носио преко 13 година (1144-1157). Од 1145. јавља се са титулом палатина. У Угарској је палатин био особа која је замењивала краља у битним пословима током краљевог одсуства или неспособности за вршење дужности. Рашки велики жупан Белош је постао највероватније око 1162. године али се кратко задржао на том месту.
Поређење Студенице, Богородице Градачке и Белошеве опатије.
     Остатак живот Белош је провео у Угарској на поседима који су му се налазили у Срему. Саградио је велелепни бенедиктински манастир посвећен светом Стефану Првомученику. Папа Иноћентије III у писму калочком надбискупу из 1198. помиње овај манастир и његово богаство. Био је дугачак 34,25 метара, што је 4,5 метра дуже од цркве Богородице Градачке у Чачку, од кога је ужи за пола метра. Овај манастир се налази на локалитету Градина у Новом Раковцу (општина Беочин). Манастир је доживео разарање па је на његовом месту саграђен рефугијум Домбо/Домбово. Археолози су открили остатке срушене романичке базилике и остатке храма у готичком стилу сазиданог на истом месту. Манастир је изгледа пострадао у првој половини 13. века, затим опет крајем прве половине 15. века.

Обележено је место где је изграђен Белошев манастир и Баноштор, место које је приложено манастиру



1. Ј. Магловски, Белошава опатија архиђакона Стефана - рефугијум Домбо и Баноштор, Византијски свет на Балкану, Књ 1, Београд 2012, 77-95.



недеља, 17. децембар 2017.

Животни век владара из династије Немањића

Завида - рођен седамдесетих година 11. века, умро тридесетих година 12. века (између 55 и 65 година)
Стефан Немања - рођен око 1113, умро 13. фебруара 1199. године (око 86 године)
Стефан Првовенчани - рођен око 1166. године, умро 24. септембра 1227. године (око 61 година)
Стефан Радослав - рођен око 1192. године, умро после 1235. године
Стефан Владислав - рођен око 1198. године, умро 1. новембар 1267. године (око 69 година)
Стефан Урош I - рођен око 1220. године, умро 1. маја 1277. године (око 57 година)
Стефан Драгутин - рођен око 1251. година, умро 12. марта 1316 (око 65 година)
Стефан Урош II Милутин - рођен око 1253. године, умро 29. октобар 1321 (око 68 година)
Стефан Урош III Дечански - рођен око 1276. године, умро 11. новембра 1331. године (око 55 година)
Стефан Душан - рођен око 1308. године, умро 20. децембра 1355. године (око 47 година)
Стефан Урош I - рођен око 1336. године, умро 4. децембра 1371. године (око 35 година)

Најдуговечнији Немањић, велики жупан Стефан Немања живео је око 83 године

понедељак, 11. децембар 2017.

Из земље старе славе, Илустровани лист 1929. године.

На страници Илустрованог листа из 1929. године налазе се фотографије  под насловом "Из земље старе славе", које показују разне средњовековне и нововековне споменике.
1. Манастир Морача, који је саградио Немањин унук Стефан Вуканов 1252. године

2. Ђурђеви Ступови код Берана 
3. Рушевине града Колашина, који је градио војвода Колаш. Зидине се виде испред штале и коља.
4. Сељачка кућа у Колашину 

5. Споменик у Скопљу борцима погинулим за ослобођење и уједињење народа (који данас више не постоји)
6. Пањ од крушке у Скопљу, на коме је - по усменој традицији - цар Душан вешао кривце.


Страница из Илустрованог листа (1929)

Срби у Псеудофредегаровој хроници из 7. века

"Etiam et Deruanus dux gentis Urbiorum, qui ex genere Sclavinorum erant, et ad regnum Francorum jam olim aspexerant, se ad regnum Samoni cum suis tradidit. Istamque victoriam quam Winidi contra Francos meruerunt, non tantum Sclavinorum fortitudo obtinuit, quantum dementatio Austrasiorum, dum se cernebant cum Dagoberto odium incurrisse, et assidue exspoliarentur."
Цртеж оловком из ранијег манускрипта  
Део "Фредегарове" франачке хронике из 7. века, која се изненада завршава 642. годином. У њој је поменут кнез Дерван, који се након победе словенског кнеза Сама над франачким владаром Дагобертом 631/632. године, одвојио од Франачке и прикључио словенском савезу. Дерван је по свему судећи био кнез Беле Србије и највероватније, рођени брат архонта који је Србе довео на Балкан у времену цара Ираклија (610-641).

Сарадник: докторанд Александар Ристић

понедељак, 04. децембар 2017.

Свентовит/Световид

Свентовит/Световид је "био бог богова" прибалтичких Словена, али бог рата и победе и покровитељ над летином (Лома 2002: 201). По хрватском историчару Натку Нодилу Световид је био врховни бог Словена (Нодило 1981: 19). Посвећен му је био храм и идол у Аркони на острву Рујан близу обале данашње Немачке. Уживао је огромно поштовање не само код Рујанаца него и код удаљених словенских племена. О томе сведочи "Словенска хроника" из пера Хелмолда од Босауа: "међу многобројним словенским боговима господари Световид (Zvantevith), бог земље Рујана. То је онај Бог, чија су прорицања најизвеснија. Други богови су поред њега тек полубогови. Да би му и нарочиту пошту указали, приносе му, по обичају, на жртву сваке године по једног хришћанина, кога одређују коцком. Сем тога слаху му сваке године из свију словенских крајева разне дарове за жртву. Нарочито обожавају и поштују храм овога бога; не допуштају да се у њ олако куну, нити да се приступ у њ умрља ма чим и у самом рату. Са свију страна области долазе ту Словени, да им се прориче, и шаљу штогод за жртву. Трговци који долазе у ову земљу, не могу ни продати ни купити што, ако нису принели на жртву штогод скупоценије од своје робе. Тек после ове жртве, они могу обавити своју трговину" (Leže 1984: 73, 74). Примањем хришћанства, највероватније је замењен Светим Видом.
Збручки кумир посвећен Световиду
Као и неки други словенски богови представљен је као вишеглаво божанство (његов кип имао је четири главе на једном врату) и имао коња који му је посвећен и помоћу кога се гатало. Такође, била му је посвећена чета од триста коњаника и коњ за кога се веровало да га сам бог јаше ноћу. Карактеристични атрибути овог божанства су: коњ, побила, вранац, (Петровић 2000:96) мач, застава, бојни знакови у лику орла (Лома 2001: 485,486)
Да ли је Свентовит/Световид хтонично или соларно божанство тешко је рећи. Према А. Ломи (Лома 2002: 205) култ Свентовита био је соларно-аграрног карактера, усредсређен на четири кључне тачке кретања Сунца (зимска краткодневница, летња дугодневница и обе равнодневнице). Другог становишта су писци Српског митолошког речник (Кулишић 1970: 278) који наводе да је Световид балтичких Словена у основи је хтонично божанство, ноћни коњаник, али уједно и ратно божанство. Световид је ноћу изјахивао ради борбе са непријатељима. Бели коњ којег био јахао био би ујутру прекривен блатом.  У народној песми Војевао бели Виде описује се повратак белог Вида после ратовања, где се помињу и Видови коњи што је један од атрибута Световида. У овој песми бели Вид је ратник против сила таме (црни Угри).

Војевао бели Виде, коледо !
Три године с клети Турци
А четири с црни Угри.
Каде Виде с војске дође,
Седе Виде да вечера.
Стаде громот, Стаде тропот
Око двора Видојева.
Ал' говори бели Виде:
„Изиђ', љубо, те погледај,
„Шта је громот, шта је тропот
„Око двора Видојева.“
Кад изиђе верна љуба,
Коњи му се копитају,
Радују се господару,
Да је скоро с војске дош'о;
И голуби с крилма бију.
Радују се господару,
Да је скоро с војске дош'о.


Топониме повезане са словенским божанством Световидом можемо наћи широм јужнословенских земаља: Свети Вид при Птују, Шентвид надомак Љубљане (посведочено 1262. као plebanus Sancti Viti), Видова гора (на острву Брачу), Видовица, Сутвид (на Биокову код Макарске), Сувид на Динари, Сутвид (између Крке и Цетине), капела Св. вида на острву Пагу, Видојевица (планина код Прокупља), Видовача (село југозападно од Прокупља), Видогоште у Моравици (назив посведочен у османским пописима), Видово брдо код Новог Пазара и Звечана, Витанце (у општини Деспотовац), Видово код Параћина (посведечено у повељи кнеза Лазара из 1371), Видовачки кључ (топоним надомак села Доње Видово), Витошевац (село у општини Ражањ), Витош (поток у селу Витошевац), Витковац (село североисточно од Краљева), Вита Крушка (врх у општини Власотинце), Видлићево крајиште (на Старој планини), Видлич (планина источно од Пирота), Витомирица (североисточно од Пећи, у Метохијској подгори), Витојевачко острво - Витојевачки атар (у општини Рума), Видово село код Дрвара, Видуша планина (на тромеђи општина Требиње, Љубиње и Гацко), Велики Витао (врх у северној Црној Гори), Витолиште (50 км јужно од Прилепа), Витолишка река (општина Прилеп), Витоша (планина у Бугарској)...
Приказ сваке стране Збручки идол 
Црква посвећена Светом Виду налази се у месту Горњи Сегет код Трогира у Хрватској и датира с краја 12. и почетка 13. века.
Црква Св. Вида у Горњем Сегету код Трогира. Тragurium.blogspot.com/crkva-sv.vida-u-segetu-gornjem
1. J. Belaj,Templari i ivanovci na zemlji svetog Martina, Dugo Selo 2007,
2С. Васиљев, Словенска митологија, Србобран 1928.
2. Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Београд 1970.
3. L. Leže, Slovenska Mitologija, Beograd 1984.
4. А. Лома, Пракосово, Београд 2002.
5. Р. Новаковић, Стримон, Струмен и Заструма, Историјски часопис 25-26 (1978-1979), 239-248.
6. N. Nodilo, Stara vjera Srba i Hrvata, Split 1981.
7. P. Skok, Slavenstvo i romanstvo na Jadranskim otocima, Zagreb 1950.
8. Словенска митологија, енциклопедијски речник, редактори С. М. Толстој, Љ. Раденковић, Београд 2001.
8. А. Цермановић, Д. Срејовић, Лексикон религија и митова древна Европа, Београд 1992.








петак, 01. децембар 2017.

Радашин Лиска, властелин Николе Алтомановића

Властелин Николе Алтомановића, Радашин Лиска  био је један од најокрутнијих властелина у Србији тог времена. Првобитно је био службеник кнегиње Гојиславе (Николине стрине) у чијој се служби помиње 1364. године када долази у Дубровник. Као вазал Николе Алтомановића се помиње 1370. године, приликом Алтомановићевог сукоба са Дубровником. Тада Радашин долази у Конавле где су се налазили заробљени дубровачки трговци, с намером да изнуди што већи откуп. 
Поседи жупана Николе Алтомановића
Дубровачки документи, као и доста касније дело Мавра Орбина, помињу средства којима се служио - сипање врелог уља по голом месу, чупање зуба и "alia terriblia genera tormentorum". Многи су том приликом "на мукама душу испустили" а други су продавали све што су имали само да би саставили тражени износ. Тако је Лиска изнудио око 4000 дуката за Алтомановића, док је целокупна штета Дубровачкој републици износила око 30000 дуката (отимана је стока, женска одећа, оружје, капе, обућа, па чак и фењери).
Средњовековно мучење које је спроводио Алтомановићев властелин
Сарадник: докторанд Александар Ристић