недеља, 04. фебруар 2018.

Свесловенска књижара

Свесловенска књижара основана је 1910. године у Београду, престоници Краљевине Србије. Власници овог предузећа били М. Ј. Стефановић и друг (Н. Живковић). У еприоду пре Великог рата издавала је средњошколске уџбенике и српске и руске књиге. За време Великог рата и окупације Београда 1915-1918. ова књижара је уништена, а њен власник М. Ј. Стефановић осуђен на смрт. Пресуду је једва избегао.
Л. М. Сухотин, Историска читанка средњег века са 45 слика, Београд 1928.
Године 1919. рад Свесловенске књижаре је обновљен, а укупан број издања до 1929. године је био 149 књига и уџбеника. Те 1929, Станоје Станојевић наводи, како књижара има велико стовариште књига, поглавито српско-хрватских и руских књига. Треба поменути да је у оквиру издавачког предузећа Свесловенска књижара 1921. године изашла најзначајнија едиција српске књижевне авангарде, Албатрос, чији су уредници били Станислав Винавер и Тодор Манојловић. Вињету за насловну страну библиотеке урадио је Петар Добровић. Књижара се 1930. године налазила на адреси Поенкареова ул. 36, а године 1937. телефонски број књижаре је био 20-920.
Милош Ђурић, Пред словенским видицима, Београд 1928.
Нека од издања Свесловенске књижаре: Бранислав Петронијевић, Словени у вишој науци (1920), Растко Петровић, Бурлеска господина Перуна  бога грома /Библиотека Албатрос/ (1921), Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу /Библиотека Албатрос/ (1921), Josip Kulundžić, Lunar /Biblioteka Albatros/ (1921), Станислав Винавер, Громобран свемира /Библиотека Албатрос, свеска друга/ (1921), Витез деспота Стефана, приповетка из српске прошлости (1921), Приповетке за децу, прев. са руског Косара Цветковић (1921), Војислав Илић, Целокупна дела (1922), Владимир Маринковић, Атласна карта (физичка географија) за више разреде средњих и других школа (1922), Милан П. Ђорђевић, Србија и Југословени за време рата 1914-1918, (1922) Хенрик Сјенкjeвич, Quo vadis? I-II (1923), Станислав Винавер, Немачка у врењу (1924), Мачак у чизмама (1926), Вук и седам јарића (1926), Франческо Нити, Бољшевизам фашизам и демократија (прев. Влад. Ристовић) (1927) Бранислав Гојковић, Латинске изреке и узречице које се употребљавају у науци, беседништву и разговору (1927), Милош Ђурић, Пред словенским видицима (1928), Л. М. Сухотин, Историска читанка средњег века са 45 слика (1928), Vladimir Marinković, Rečnik-imenik mesta Kraljevine Jugoslavije: sa administrativnom podelom srezova po banovinama (1930), Момчило Даничић, Анатомски атлас човечијег тела са пет табли и деветнаест слика (1930), Славко Бошкан, Никола Тесла и његов пионирски рад у електротехници (1930), судски мајор Драг. А. Маринковић, Поуке и правни савети једном војнику (1931), Потсетник за 1937. Свесловенска књижарница (1937), Хенрик Сјенкjeвич, Quo vadis? (1940), Власт. А. Петровић, Слободно цртање (1940),






Литература:
1. Станоје Станојевић, Народна енциклопедија СХС (С-Ш), IV књига, Загреб 1929.






субота, 03. фебруар 2018.

Паличник

Паличник је био дворски достојанственик који је носио палицу (данас палицу називамо топузом и буздованом) и вероватно су ову службу обављали синови велике властеле док су били на владаревом двору. Они су ову дужност вршили, вероватно, као оружоноше. 
Представа паличника са "Лонгинове иконе"
Мач и палица су очигледно били знаци владарског достојанства па су изабрани синови властеле из краљевске гарде морали да добију одређено звање као носиоци владарског достојанства, као што су мачоносац и паличник. Први помен паличника је из 1264. године код Доментијана у житију светог Симеона: "И без копија боди и без мача сечи и без паличија убиваје". Следећи помен је код Григорија Цамблака у житију светог краља Стефана Дечанског: "в руку его железноју палицеју".


Паличник је у потоњим вековима био задржан као један део рала у селима северно од Велеса. На то  нас упућује рад Миленка Филиповића у Гласнику Етнографског музеја у Београду из 1932. године, где наводи да се у тим крајевима једини гвоздени део рала назива паличник.

Паличник на ралу

Прва вест о Косовском боју

  Једна од првих вести о боју на Косову потиче из пера руског ђакона Игњатија који је био на ходочашћу и затекао се на османској територији. Овај извор је настао дванаест дана после битке на Косову. Сам писац не помиње место битке што значи да није још била раширена вест о месту сукоба. 
Илустрација Косовског боја у руском "Наличном летописном кодексу" из 16. века
 "У недељу... приспесмо у град Астравију. Митрополит се задржа ту да би сазнао вести о Мурату. Мурат је био отишао у рат против Лазара, српског кнеза; а кружио је глас, да су обојица, Мурсап и Лазар, бши убијени у једној битци. Застрашен овим немирима, пошто смо се налазили у држави Турској, митрополит отпусти монаха Михаила; епископ Михсшл отпусти мене, Игњатија и Сергија Азакова свога монаха."

Литература:

петак, 02. фебруар 2018.

Лично виђење значаја Косовског боја. Место стварања нације!

Одавно се води полемика да ли је српска војска победила у Косовском боју или је изгубила. У првим изворима који помињу бој спомиње се победа док у нашој епској традицији имамо успомену на пораз и издају. Победа или пораз да ли је за нацију данас то битно?
Свети кнез Лазар
Нације настају на темељима сећања и херојства али највише на поразима и местима страдања. Сетиће те се да Американци увек помињу Аламо, битку коју су Тексашани изгубили 1836. године и где су пружили лавовски отпор војсци генерала Санта Ане али су сви изгинули. Сетиће се да Руси обележавају као Велике отаџбинске ратове само оне сукобе који су се пренели дубоко у њихову земљу. Зато је Косовска битка ушла у свест српског народа као место сећања и страдања. Подсетимо да су тада кнез Лазар и Вук Бранковић извели око 15-20 хиљда војника и то представља врхунац величине њихове војске. Османлије су са друге стране имали преко 25 хиљада војника. Прве вести које имамо из западних извора говоре о победи српске војске и погибији султан Мурата I ("Срећно поље толиког пораза, које ће вековима чувати кости палих као вечити споменик победе" - Одговор фирентинске општине од 20. октобра 1389 краљу Срба и Босне Твртку I).
И поред бројчане надмоћности османлијска војска је изгубила владара и много војника, али сву трагику су преузеле српске земље оставши без вође и војске. Читава једна генерација властелина је оставила своје животе на Косову. У српској држави је дошло до сукоба између књегиње Милице и господина Вука, призната је врховна власт османска, дата је Оливера Бајазиту у харем. Зато остаје сећање на пораз и тај пораз постаје место сећања и то место сећања постаје Косовски завет.

Косовски јунаци заслуга је ваша што сте поставили темеље нацији!