петак, 21. август 2020.

15. јун 1193. Juras/Ђураш, син Андријин, враћа цркви Св. Мартина у Шумету отету земљу

Ова исправа сачувана је у препису 18. века у делу Mattei o. c. I. и преставља записник о станку између представника дубровачке општине и представника великог жупана Стефана Немање (1166-1196), одржаном вероватно код цркве Св. Трифуна у Шумету. На овом станку представници Дубровника су били кнез са малим већем, викар Михач/vicario Michatio и још четири Дубровчана (Cranca Bubane, Johanne Petracce, Mengatia Bocini и Girace), док су представници српског великог жупана били судија Андриша/iudice Andrise и сатник Велчина/setnico Velcinna. У исправи се помиње нека земља у Шумету код Дубровника, у власништву цркве Св. Мартина у Шумету, коју  је запосео Јураш, син Андријин/Juras, Andritii filius. Он је испред књегиње Десиславе/comitissa Desislava, жене последњег дукљанског кнеза Михаила, изјавио да та земља припада њему, али сада, пред станком, враћа земљу цркви Св. Мартина у Шумету. Можемо извести закључак да је територија Шумета припадала држави књегиње Десиславе, али да је негде на почетку Немањине владавине припала Дубровнику.  

Простор Шумета и Дубровника

Anno dominice incarnationis millesimo centesimo nonagesimo tertio, mensis iunii decimo quinto intrante, apud Ragusinam civitatem. Coram comite [et] consilio, et iudice domni magni iuppani [Rascie] Andrise (?) et setnico Velcinna, et vicario Michatio, Cranca Bubane, Johanne Petracce, Mengatia Bocini et Girace (?) pro parte [civitatis Ragusinae], ego Juras, Andritii filius, de loco Qradessi (?) habitator, [confiteor], quod verissime recolo a patre, illud in anima testor, summtim dominum testem interpono, quia terra que in Zonchetto, est de ecclesia sancti Martini, false coram domina comitissa Desislava me interpellate: utrum [a] consanguineis recepta fuit, meam ad perditionem et nostrorum omnium, terra ipsa [usque] nunc retenta est. Et quia peccatum hoc nolo habere, quantum ex me dimitto illam et omnibus in presenti tenentibus iubeo, ut illam dimittant, quia semper de ipsa ecclesia sancti Martini terra ilia fuit, recolens hoc verissime per me et per patrem meum et omnes meos antecessores. Et in hoc Bratoc filius Bratachanii interfuit. Quod ego diaconus Marinus et communis notarius, qui interfui, rogatus scripsi.

уторак, 11. август 2020.

Истраживачи из 19. века о старинама у Јагодини

Милан Ђ. Милићевић о старинама у Јагодини

У Јагодини имају темељи од грађевина, које као да ће бити старије од Турака, а стоји и једна лепа џамија, од тесаног камена, што је, наравно, сведок њихове некадашње моћи у овој моравској питомини. 
На Ђурђевом брду, више саме Јагодине, имају неке развале од некаквих грађевина: мисли се да су то били двори Ђурђа деспота, од кога је и име том брду остало. (М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 181-182)

Пуковник Јован Мишковић о старинама у Јагодини

На Ђурђевом брду било је неких остатака, за које се прича, да су ту били двори Ђурђа деспота, по коме се и ово брдо прозвало.
У Јагодини, налазе се такође знаци неких старинских грађевина. (Ј. Мишковић, Кратки опис Јагодинског округа, Гласник Српског ученог друштва 64 (1885), 221)
Ђурђево брдо у Јагодини

Феликс Каниц о старинама и историји јагодинској

Па ипак, Јагодина има богату историјску прошлост. Оруђе које je нађено код оближњег, 3 km удаљеног Буковча сведочи да су овде људи били настањени већ у праисторијско време. Из које епохе потичу зидови који се виде на североисточној периферији Јагодине, показаће детаљнија истраживања њихових темеља. Према једном старом плану у бечком Ратном архиву закључујем да je паланка настала на античким остацима. Постојање Јагодине у време средњовековне Србије потврђује једна хрисовуља деспота Стефана Високог, послата манастиру Хиландару, a датирана: Јагодина, 20. јуна 1441.1 У доба Турака варош je представљала важну саобраћајну тачку. Од Београда до ње стизало се четвртог дана. Дерншвам (1553) и путник Швајгер (1577) помињу Јагодину као велико, лепо место. Тада je у њој било 4 караван-сераја и 2 џамије са мермерним чесмама. У исто време Герлах je тамо нашао једног бега који je код Јагодине у три села населио многе Угре с њиховим породицама. Царски изасланик je коначио код једног Турчица који се хвалио да je Мухамедовој вери привео више хришћанских девојака. У следећем столећу изгледа да je Јагодина заостала. Према Хаџи-Калфи, она je тада имала само једну џамију и једно купатило. И поред тога, остала je стратегијски важно место, за које су се у ратовима Аустрије са султаном често водиле битке. Из тога времена потиче поменути план у бечком Ратном архиву на коме je јагодинска паланка показана као дугуљаст правоугаоник са бедемима и са шест кула. Mon. serb., 569. 39 Србија, земља и становништво 609 238 У славном походу 1689. под Емануелом Баварским, принц Лудвиг Баденски je, оперишући самостално, са својим корпусом од 24000 људи код Јагодине изненадио готово двапут јачу турску главнину. Турци су веровали да je царска војска још под Смедеревом, па су у првом страху напустили свој положај, оставивши комору. Киша која није престајала учинила je непроходним подводно моравско земљиште и спречила успешно гоњење. Док je царска пешадија код оближње Баточине копала шанчеве да би осигурала свој логор, коњица je под Пиколоминијем и Ветеранијем разбила турску коњицу (12000 људи) под младим татарским ханом, која je била и претходница војске великог везира. У заштити шанца појачаног једном притоком Мораве, Турци су заузели положај насупрот царској војсци; вештим маневрима маркграф их je ипак збацио са тог положаја (30. августа) и гонио све до Ниша. Три хиљаде Турака je изгинуло, a 108 топова, 1000 камила и цео логор пали су као плен у руке Аустријанцима. И следеће године je Јагодина остала главно упориште царске армије. Из Јагодине je 1737. маршал Зекендорф упутио објаву рата изненађеном нишком паши. Царска пешадија се кретала према турској граници старим војним путем преко Гроцке, Колара, Баточине и Багрдана, a коњица преко Паланке и Јагодине. За марш од Београда до Јагодине требало je једанаест дана; много времена чак и кад се узму у обзир тадашњи лоши путеви и велика јулска жега. У рату Аустрије и Русије са Турском 1789. године хришћанско становништво Србије je, као и ранијих година, било наклоњено својим ослободиоцима. Капетан Коча, њихов најистакнутији вођ (рођен у селу Пањевцу, северно од Јагодине), извојевао je са својим ратницима многе победе, a кад je пуковник Михаљевић после освајања Београда стигао с једним одредом добровољаца у Јагодину, заузет je и тамошњи редут. Муслиманско варошко становништво je побегло у Карановац, али се после Свиштовског мира вратило. Мало je градова у Србији који су после тога обест још безобзирнијих јаничара и дахија јаче осетили од Јагодине, и зато 1804. године нигде није тако радосно дочекан Карађорђев позив на устанак, иако je турска посада у Јагодини била после београдске најјача. Злогласни Фочић Мехмед-ага запретио je »хајдучком гнезду« да ће га сравнити са земљом. У почетку су слабији устаници подлегали непријатељској надмоћи, али кад су Карађорђеве чете приморале Турке да се боре на разним странама, они су, после неколико изгубљених битака, морали да напусте Јагодину. Кад je султанова војска 1809. победоносно продирала десном обалом Мораве, Јагодинци су сами запалили своју варош да je не би предали непријатељу и истовремено се окупили у шанцу на брду Липару; одатле су, у испадима, задавали надирућим Турцима такве ударце да су ови били присиљени на повлачење. Кад je Полумесец 1813. поново завладао Србијом, храбри Јагодинци су са Хаџи-Продановим четама опет покушали да je ослободе. Стога je међу 610 стотинама оних који су у Београду набијени на колац или обешени био велик број родољуба из области око Белице. Неуспели покушај није био разлог храбрима да не предузму нове. Године 1815, кад je Милош Обреновић позвао српски народ у борбу, раја Црног врха je код Белице ископала шанац, на који je без успеха јуришао Тахир-паша, који je из логора Ћерима Бошњак-паше код Јагодине био послат у помоћ опседнутим крагујевачким Турцима. »Бежите, ђаури, бежите«, довикнуо je браниоцима шанца. Али тада одјекну један хитац, његов коњ паде, и после огорчене борбе Турци побегоше. Многи су остали на бојишту, 70 их je заробљено. Вест о победи стигла je Милошу у тренутку кад су његови људи, које je ћаја-паша из Чачка био добро притиснуо, већ били клонули духом и били спремни да напусте шанчеве на Љубићу. Кад je вест гласно прочитана, Милошева храбра жена, потоња кнегиња Љубица je узвикнула: »Видите ли шта су Јагодинци урадили? A ви? Припашите кецеље и пустите нас жене да пођемо у бој!« И касније, код Ћуприје, Баточине и на другим местима истицали су се борци из овога краја. Са њиховог утврђеног положаја на Таборишту Милош je започео преговоре с Марашли-пашом који су довели до коначног ослобођења Србије од непосредне турске владавине. (Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1985, Српска књижевна задруга, 609-611)

...А једна велика циглана прерађује изврсну глину овога брда, чије име потиче од црквице коју je саградио Ђурађ Бранковић; хиљаду комада ове цигле стаје 12 динара. Како остаци древних зидина показују, од овог доброг материјала су прављене опеке већ у римско доба и у средњем веку. (Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1985, Српска књижевна задруга, 616)

Литература:

1. Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1985, Српска књижевна задруга

2. М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876.

3. Ј. Мишковић, Кратки опис Јагодинског округа, Гласник Српског ученог друштва 64 (1885), 190/224.

4. Ј. Мишковић, Топографски речник Јагодинског округа, Гласник Српског ученог друштва 61 (1885), 1-205.

петак, 07. август 2020.

1156/1159. Повеља босанског бана Борића манастиру Св. Бенедикта на Локруму

У овом акту износи се како је била подигнута тужба против монаха манастира Св. Бенедикта на острву Локруму у вези са држањем, без основа, цркве Св. Панкрација на острву Мљету. Бан Борић је чекао да дође неко од манастирске браће да побије ове оптужбе. Дошао је опат Вићентије /Винценције (dominus Vincencius abbs) са делом манастирског братства (cum quibusdam de fratribus) и показао бану "истоветна и истинита" писмена издата од протоспатара Љутовида (Lotauitto protospatario) као и друга писмена од других "наших старих претходника владара земље" (ab aliis nostris antiquis decessoribus, terre principibus) у којим актима је речена црква Св. Панкрација поменутом манастиру Св. Бенедикта потврђена за вечита времена њиховим печатом (in quibus litteris data est dicta ecclesia sancti Panchracii prephato monasterio sancti Benedicti, eorumque sigillo perpetuo affirmata). "Стога ја, бан Борић, са синовима својима и рођацима пред целокупним народом моје земље са великом радошћу тврдим да је та црква у Бабином пољу, која је на Мљету, са свим земљама, манастира Св. Бенедикта овом повељом, печатом мојим потписаном и датом господину Вићентију, опату истога манастира, тако да је држе без икакве сметње и безбедно уживају. Ја и моји синови хоћемо да будемо браниоци и заштитници за сва времена. Когод пак чини противно нека изазове над собом проклетство и гнев бога и његова освета и суд нека га осуде са непоштенима". Повод за прављење ове повеље је повеља краља Стефана Првовенчаног (1196-1228) којим је острво Мљет дато манастиру Св. Марије на Мљету. Монаси манастира Св. Бенедикта на Локруму су тада исписали ову повељу да би одбранили своје претензије на имовину цркве Св. Панкрација. Овај део је преузет из чланка Б. М. Недељковића, Постојбина првог босанског бана Борича, ИЧ 9-10 (1959).
Острво Локрум на коме се налази манастир Св. Бенедикта

Текст повеље:

Quodam tempore facta est acusatio super monachos sancti Benedicti lacruminensis insule, quod iniuste possiderent ecclesiam sancti Panchracii de Meleta, coram me bano Baricio ego cum aures meas eorum fallacibus verbis non statim accomodaui, usque dum venerit aliquis de fratribus monasterii, interea siquidem veniens dominus Vincencius abbs predicti monasterii cum quibusdam de fratribus, ostendit michi litteras idone as atque vereces scriptas a Lotauitto protospatario, et alias litteras ab aliis nostris antiquis decessoribus, terre principibus, in quibus litteris data est dicta ecclesia sancti Panchracii prephato monasterio sancti Benedicti, eorumque sigillo perpetuo affirmata. Unde ego banus Baricius, cum filiis meis, atque propinquis, quoram (sic) huniuerso populo terre mee, cum magno gaudio affirmo eandem ecclesiam de Babina polhla, que est in Meleta, cum omnibus terris et planicie monasterio sancti Benedicti, his litteris domino Vincentio eiusdem monasterii abbati datis, et sigillo meo signatis, ut sine omni impedimento possideant et secure optineant. Ego et filli mei defensores et protectores atque adiutores eorum omni tempore esse volumus. Quicumque autem eis contrarium fecerit, malediccionem et iram dei super se concitet, eiusque ulcione et iudicio cum improbis dampnetur. 
Data in... mense augusto in die septima.
Svana: De ecclesia sancti Panchratii facta a bano baricio.