Негде око 1150. године Борић је постао бан Босне уз помоћ Угарске. Успео је бан Борић да 1154. године заузме Захумље и тиме постао сусед Дубровника који се налазио под ромејском влашћу. Исте године, 1154, је дошло до сукоба између Угарске и Ромејског царства, а бан Борић је учествовао као угарски вазал. Бан Борић предводио је део војске у нападу на Браничево али морао се повући. Рат између Угарске и Ромејског царства је завршен 1155. године, али бан Борић је на јесен 1154. године покушао да победи Дубровник, који је признавао власт Ромејског царства, због сукоба босанског епископа и дубровачког архиепископа, како нам преноси дубровачки хроничар Мавро Орбини.
Битка се догодила негде у околини близини града Требиње. Дубровнику су у борби против бана Борића, помогли градови под ромејском влашћу Котор, Пераст, Улцињ и неки други како наводи сам Орбини. Дубровник са својим савезницима је прикупио 6.750 војника, док је бан Борић имао више од 10.000 војника. Податак о броју војника бана Борића сматрам претераним јер Дубровчани нису чекали да дође бан Борић до њих него су кренули према његовој земљи и стигли до Требиња. Обично када имате мање војника не тражите невољу и не идете на непријатеља.
Како било, битка се догодила, и захваљујући Мавру Орбинију имамо опис тока саме битке у којој су Дубровчани са савезницима победили:
 |
| Битка у околини Требиња 1154. године |
Како било, битка се догодила, и захваљујући Мавру Орбинију имамо опис тока саме битке у којој су Дубровчани са савезницима победили:
Борић је 1154. године дошао с војском и похарао дубровачку земљу, а нарочито места у Жупи дубровачкој. Не задовољивши се тиме, спремао се да дође и следеће године, држећи за сигурно да ће му поћи за руком да заузме град Дубровник и сасвим избрише дубровачко име. Кад су Дубровчани добили вести о томе, нису остали скрштених руку, већ су и они сакупили војску да му се одупру. Град Улцињ им је послао у помоћ 200 војника под заповедништвом Николе Кервића; из Котора је дошао Петар Болица с 400 људи, а 150 врсних ратника Пераштана довео је Милош Шестокрилић. Тада Дубровчани, уз помоћ ових и неких других, сакупише војску од шест хиљада бораца, све по избору војника. Ту војску дубровачки сенат је ставио под заповедништво Миха Доминика Бобаљевића, човека који се, уистину, у једнакој мери одликовао ревношћу за добро државе, љубављу према отаџбини, снагом духа и познавањем ратне вештине.
Кад је, дакле, Бобаљевић примио овај задатак и био обавештен да се бан Борић већ приближава дубровачкој граници, крене с војском у сусрет Борићевој војсци у област Требиња. Ту се утаборише обадве војске. Како је следећег дана требало ступити у борбу, Бобаљевић стаде усред својих војника, те им одржа овакав говор: ''Ево вам, храбри другови, ваших непријатеља на бојном пољу где нема ни јарака, ни ограда, ни насипа, где вреди само јунаштво. Ево, ако сте ви такви за какве вас ја и други држимо, тј. словенски народ, лако се можемо ослободити толиких невоља и угњетавања. Борите се срчано, покажите оружјем да сте ви нешто више него што су они. Сетите се да ствари, жене, деца и, коначно, слобода зависе од ваше храбрости, као и да у снази ваших руку стоји или ропство и вечна срамота или слава и вечна част ваше дубровачке отаџбине.'' Овим и многим другим сличним речима, мудри и храбри Бобаљевић подстицао је своје војнике.
 |
| Јачине снага у бици у околини Требиња 1154. године према Мавру Орбинију |
 |
| Распоред трупа у бици у околини Требиња 1154. године |
Следећег јутра Бобаљевић је распоредио своје чете. Лево крило, на којем су се налазили Никола Улцињанин и Милош Шестокрилић са својим Пераштанима предао је свом заменику Џиву Мата Цревића, а сам је задржао десно крило, узевши са собом Петра Болицу. Бан, који се налазио недалеко од Дубровчана, кренуо је табор који је бројао више од десет тисућа бораца. Пошто се заметнула битка, развила се велика и крвава борба. Лево крило Босанаца држао је Томаш Вукмирић, брат банове жене Лавице, човек високог стаса и прекаљен у ратовима. Њему допаде да се бори с Цревићем, који се неопрезно био мало удаљио од својих војника и који је, побивши много непријатеља и ранивши самог Томаша, пао мртав. Кад му је Никола Улцињанин хтео помоћи, ранио га је стрелом неки Босанац, па се морао повући натраг. Приметивши то, Шестокрилић се сјури на Томаша, који га, верујући да је већ победник, радо сачека. Ту га разјарени Пераштани, не водећи рачуна о животној опасности, нападоше, па мада их је ту много пало, наставише да се боре све док нису срушили с коња Вукмирића, чију одсечену главу предаше Бобаљевићу. Бобаљевић се тада налазио у великој тешкоћи, јер је бан, који је с њим водио борбу на десном крилу, био задржао уза се готово сав цвет својих чета, нарочито коњанике, међу којима је било много Угра прекаљених у ратовима. Међутим, кад је видео пред собом главу Босанца, постао је одважнији и свуда је трчао око својих војника, бодрио их и говорио: ''Сада, сада је време да се борите, браћо Дубровчани, јер у вашим рукама је победа којом ћемо ослободити нашу отаџбину и нас саме од толиких угњетавања, штавише, вечне потлачености и робовања једном тако окрутном господару.'' На то Дубровчани постају одважнији и решавају се или да сви изгину у борби или да се победоносно врате кући. Већом силином, дакле, јуришају на непријатеље, настојећи у првом реду да их растроје. Кад је то приметио бан, супротстави им угарску коњицу, али све беше узалудно, јер је место где се водила борба било брдовито и неприкладно за коњицу. Стога је бан био приморан да се повуче или, боље рећи, да побегне онамо близу једног брда с оно мало својих војника који су се с њиме били спасли.
Но како није видео могућности да се ту дуже времена у безбедности задржи, или да се лако врати кући, трећег дана је послао свога поклисара у личности требињског бискупа да преговара о миру са заповедником Бобаљевићем. Овај је сместа о томе обавестио дубровачки сенат, који је препустио Бобаљевићу да реши ту ствар према свом нахођењу. Бобаљевић је, на велику своју славу, обавио преговоре с баном тако да га је скоро учинио дубровачким вазалом. Бан се обавезао да надокнади Дубровчанима све трошкове и претрпљене штете у рату и да им доживотно даје сваке године два коња најплеменитије пасмине и један пар белих хртова. Ту је обавезу бан неповредиво извршавао и доцније је био велики пријатељ града Дубровника, који је, можемо са сигурношћу тврдити, тада био спасен само храброшћу и умешношћу Бобаљевића. Дубровачки сенат, желећи да покаже своју благодарност према онима који су му у тако тешка времена помогли, даде велике поклоне Николи Улцињанину, Петру Болици и Милошу Шестокрилићу, као и њиховим војницима.
Извори:
1. Мавро Орбини, Краљевство Словена, Београд 1968.
Литература:
1. Т. Живковић, Портрети српски владара (IX-XII), Београд 2006.
Но како није видео могућности да се ту дуже времена у безбедности задржи, или да се лако врати кући, трећег дана је послао свога поклисара у личности требињског бискупа да преговара о миру са заповедником Бобаљевићем. Овај је сместа о томе обавестио дубровачки сенат, који је препустио Бобаљевићу да реши ту ствар према свом нахођењу. Бобаљевић је, на велику своју славу, обавио преговоре с баном тако да га је скоро учинио дубровачким вазалом. Бан се обавезао да надокнади Дубровчанима све трошкове и претрпљене штете у рату и да им доживотно даје сваке године два коња најплеменитије пасмине и један пар белих хртова. Ту је обавезу бан неповредиво извршавао и доцније је био велики пријатељ града Дубровника, који је, можемо са сигурношћу тврдити, тада био спасен само храброшћу и умешношћу Бобаљевића. Дубровачки сенат, желећи да покаже своју благодарност према онима који су му у тако тешка времена помогли, даде велике поклоне Николи Улцињанину, Петру Болици и Милошу Шестокрилићу, као и њиховим војницима.
Извори:
1. Мавро Орбини, Краљевство Словена, Београд 1968.
Литература:
1. Т. Живковић, Портрети српски владара (IX-XII), Београд 2006.
