Α идуће године, већ пред крај лета, када путеви за Србију постају најпогоднији за војску која напада, јер тада дрвеће већ почиње да губи лишће, сакупи војску код Ниша. Сазнавши ту да се из Пеоније шаљу снаге Далматима у помоћ, постара се да војска пређе преко земље назване Лонгомир да би се Пеонци, који су напредовали c десне стране, сукобили c ромејском војском. Кад стиже близу Саве одатле заокрену према другој реци по имену Дрина која извире негде одозго и одваја Босну од остале Србије. Босна није потчињена архижупану Срба него народ у њој има посебан начин живота и управљања. Α откуд je дошло да су се Хуни сукобили са Ромејима, одмах ћу објаснити. Беше у народу Далмата неки човек, не знам како му оно би име, брат му беше Белош, a обојица беху виђене личности код Далмата. Taj сe оженио сестром архижупана, и кад се деси да остане, никако не бих умео рећи на који начин, без оба ока, повуче се у Пеонију. Пошто je тамо провео дуго времена, постаде веома одан краљу Гези као човек који je учествовао у његовом образовању и васпитавању од самог детињства. Дугујући због тога Гези захвалност, покушао je да му потчини Далмацију и наговарајући га упорно на то, непрестаним причањем успе да га убеди. Стога Геза, чим je чуо за продор Ромеја у Далмацију, посла снаге Далматима у помоћ. Ово беше узрок непријатељства Ромеја према Хунима. Док je ромејска војска даље ишла, они који су изашли да набаве сточну храну, сусретоше Хуне који су путем пролазили и сукобише сe c њима. Чим je цар o том обавештен, посла протосеваста Јована са војском да притекне у помоћ. И кад дође до битке, Хуни се, поражени од Ромеја, бежећи стуштише до самог тока реке Стримона. Изгубивши ту известан број људи, нагнуше у бекство безобзирце, a Ромеји стално бегунцима беху за петама и кад, стигавши до реке Таре, видеше да нико на њих не иде, сетише се повратка. Α цар постави логор на средини пута који води у Сеченицу и не успевајући да сазна где се налази архижупан, био je све дотле у недоумици, a кад je од заробљених Далмата дознао да они очекују у помоћ хунске снаге које тек што нису стигле, поведе тада напред војску. Све док Ромеји не дођоше до реке Таре ни од куда се непријатељ не појави. A кад тамо стигоше, пре но што je сунце зашло за западни хоризонт, појави се безбројно мноштво добро наоружаних Далмата. Ромеји који ово угледаше, дођоше да то јаве обузети ужасом и страхом. Цар, пак, сасвим тачно погоди да je угледана војска управо она помоћ коју Далмати очекују да ће стићи од Пеонаца, a уједно се у ту сврху послужи уходом Хурупом [se. који рече]: „Сад се Далмати спремају да изненада нападну Ромеје." Наиме, недалеко одатле они беху направили логор. Кад већ убрзо настаде ноћ, ово отприлике смисли. Кад иду у рат, Ромеји имају обичај да, ако где треба да се војска заустави, увече свира труба и то je уговорени знак војницима да ће се и идућег дана остати на истом месту. Како би се дакле заварали они који тај ромејски обичај већ знају, он нареди да се одмах свира, a тајно je сваког стратега понаособ обавестио o својој одлуци и наредио да сваки од њих треба да при сунчеву изласку, наоружавши најодабраније из своје фаланге, мирно стоји и његову наредбу чека. Да би пак остали непримећени, заповеди да оружје прекрију огртачима простих војника. Они тако поступише. Кад се већ раздани, изађе цар c њима из логора као тобоже полазећи одатле ради снабдевања. Стога нареди да напред пође и неколико сасвим ненаоружаних са мотикама и дрвеним лопатама којима обично они који снабдевају војску храном трагају за подземним скровишта жита. Заповеди да они, чим угледају непријатеље да иду на њих, беже све док се не помешају са Ромејима у позадини и тако буду у сигурности. Α да би стратег одмах био обавештен ο оном шта се догађа, нареди да прво наступају двојица, затим на краћем растојању четворица, па шесторица, онда десеторица и даље још више њих, a постројивши и једну другу фалангу стрелаца наложи joj да она c друге стране поће на непријатеље; ако би Далмати заметнули борбу, да беже као малобројнији, a ако их не би нико напао, да остану мирни пред логором. Ово учини да би његови лакше наоружани војницп, ако би далматски одреди почели да беже кад их он са осталом војском буде напао, могли да их стигну и убијају. Они још нису били ни одмакли далеко, a неки извиђачи трчећи дођоше цару и испрекиданим гласом и страшно пребледели рекоше да je веома бројна војска постројена у фаланге на супротној обали реке и то не само домородачка, него и безбројно савезничко многаство, састављено од хунских коњаника па чак и од Халисија који су друге вере него они. Хуни, наиме, исповедају хришћанску веру, a ови се још и сада управљају према Мојсијевим законима и то не сасвим чистим. Рекоше, дакле, да са Далматима заједно војују ови, a уз то и Печенези. Кад цар то чу, побоја се да малобројни Ромеји у претходници не буду опкољени мноштвом и савладани, па стога крену бржим кораком, терајући такође и стегоношу да га прати; a кад овај поче да се спорије креће јер му се коњ уморио, цар сам узе стег и убрзано продужи и стигавши на неко узвишеније место, даде непријатељима да јасно виде и њега лично и стег. У међувремену стигоше и стрелци до реке и стајаху насупрот Далматима. Дуго су и једни и други мирно чекали не отпочињући битку. Кад се појави царев стег, Далмати одступише од моста и пружише Ромејима могућност да их гађају. Приметивши то (стајао je наиме, негде горе, као што je peчено, посматрајући развој догађаја) цар и сам појури као да са њима жели да пређе реку. Јер беше он увек, као што сам често истицао, на неки демонски и натпросечно храбар начин одушевљен за ратне окршаје. A Далмати, гоњени од мале групе војника, бежаху ипак све док не западоше у неко беспуће. Вративши се одатле, наиђоше право на ове [se. ромејске гониоце] и у насталом сукобу паде их неколико на обема странама. Уочивши цареву присутност, Далмати почеше поново да се растурају, a Ромеји, стално гонећи оне који су бежали, многе и Пеонце и ове [se. Далмате] побише. Тада Грдеша и Вучина, веома угледне личности код Далмата, допадоше Ромејима у руке. Α цар je изнад свега желео да му се навуче његов оклоп. Пошто je утрошио за то извесно време (пратиоци који носе тај оклоп не беху у близини), деси се да су неке ромејске војне старешине, међу којима беху Гифард и Михаило по надимку Врана као и многи други људи способни да самостално делају и вешти да воде војску, гонећи непријатеља заметнули борбу у неком непроходном и непрокрченом честару и тако запали у очевидну опасност. Јер су се Далмати, видевши да су се ови удаљили од осталих Ромеја, били окренули и супротставили им се. Они дакле беху у таквом положају. Α цар, ставивши најзад на себе оклоп, опуштених узда појури према њима и затекавши их густо збијене на једном месту, јавно их изгрди и оштро прекори пребацујући им кукавичлук и непознавање ратне вештине. А онда су се они правдали природом земљишта и дебљином снежног наноса, он пође напред и нареди им да га прате. Убрзо им се придружи и остала ромејска војска. И док они беху у покрету, непријатељска заседа неочекивано искочи и нападе на лево крило Ромеја. Али кад цар увиде да je малобројна, процени да се не вреди враћати. Јер стално je без заустављања журио даље не би ли како успео да зароби или самог архижупана или оног који je тог дана веома храбро заповедао Пеонцима. Они који су били у заседи ништа вредно помена не учинише и поново се растурише. Учествујући извесно краће време у гоњењу цар остави оне око себе, пошто опази да су се већ преморили и узевши своја два рођака, од којих je један био Јован Дука a други онај што се оженио ћерком севастократора Андроника, такође Јован по имену, a по надимку Кантакузин, крену са њима на непријатеља. Ови [непријатељи] га препознаше по оклопу (јер je сав био богато опточен златом) и нарочито се уверивши по високом и лепо развијеном стасу (доиста je личио на хероје — јер се одликовао изванредном вештином јахања као и спретношћу да влада оружјем оберучке), бестидно нагнуше у бекство. Прича се да je он [se. цар] нападајући оне који беже, једним ударцем копља обарао на земљу по петнаест непријатеља. У збрци и метежу, наиме, они су срљали без икаквог реда и међусобно се сударали. Збацивши на земљу њих четрдесет, остале растера и док су бежали стално их удараше c леђа мачем и копљем. Тада се догоди и овако нешто: један од оних који je претходно од цара био погођен копљем, поврати се од пада (наиме, није био смртно рањен) и трком се несрећник даде у бекство. Кад у близини спази цара, исука мач и устреми се да га прободе. Цар га пак, удари ногом у груди, сруши на земљу и задавши му једну приметну рану крај ока, остави га. Осетивши да се коњ већ уморио под теретом оклопа, a како није желео да се повуче, нареди Кантакузину (он je једини од пратилаца јахао уз цара) да крене напред и заметне борбу са варварима да би их тако и сам, док буду заузети њиме [se. Кантакузином], могао да стигне. И постиже циљ. Наиме, приближивши се непријатељу што je брже могао, Јован стаде да удара архижупана Вакхина по плећима желећи да га прободе копљем. Међутим, не би кадар да то учини јер се супротстављао оклоп. И овај [se. Вакхин] се окрену, и спази да су му за петама два човека. Били су то цар и онај други Јован [se. Дука], кога већ споменух. Пошто он [se. Вакхин] прикупи око себе седморицу својих, ступи у окршај са Кантакузином и настаде борба прса у прса. И кад варвари почеше са разних страна стално да пристижу, Кантакузин се нађе у крајњој опасности и да га цар, стигавши у непосредну близину, не избави из невоље, мислим, да je мало недостајало да овај човек постане жртва варварског мача. Али ни сам цар не би ван опасности. Ценећи, дакле, да ће, уколико се сам супротстави седморици који окружаваху Јована, створити могућност да остали, на броју већ до тристотине, нападну обојицу, сматрао je потребним да прво ступи у окршај са мноштвом. Јер било je вероватно да ће, пошто се ови повуку, узмаћи и они што окружују Јована. Подбоде коња и појури у средину. Али, смерајући да једног од њих погоди копљем, промаши га. Јер, док се варварин тамо амо клатио, празно копље му пројури крај бока. После тога ступи [se. цар] c њиме у борбу изблиза. A сам Вакхин и они око њега спазивши то, напустише Јована тамо и устремише се на цара. Призор беше пун страве. Али цар баци копље и исукавши мач који му je висио са стране жестоко je на њих насртао непрестано задајући и примајући ударце, док се читава битка, пошто се остали растурише, не сведе на њега и Вакхина — човека изузетно храброг и телом претерано големог. После дужег окршаја Вакхин замахну мачем и удари по лицу цара, али није могао да пробије заклон на кациги причвршћен изнад очију. Толико je био јак ударац да су колутови чврсто се утиснувши у месо, дуго остављали трага. Међутим, цар одсече мачем варварину руку и предаде га нећаку живо желећи да поново крене на непријатеља. Али оба Јована [se. Дука и Кантакузин] и варварин Вакхин одвратише га од намере. Наиме, овај заробљени варварин се претварао да je добронамеран. Показујући му своју косу на глави тиме му je некако давао на знање да ће га пресрести велика војска. У овој борби Кантакузин изгуби два прста на једној руци. Цар водећи око четрдесет непријатељских заробљеника, стиже у логор. Тада се сети онога кога je оборио и окрзнувши га поред ока, на пољу оставио; споменувши тај знак, тражио га je y логору; он ту доиста беше па препозна победника и би од њега препознат. Ускоро дођоше у логор посланици архижупана тражећи да му се недела забораве. По царевој наредби убрзо стиже и сам човек [se. архижупан] држећи се смерно и понизно. Примивши молитеља, цар му опрости кривицу. A овај се мало придиже са земље где je, ничице се бацивши, пред царевим ногама лежао и заклетвама зајамчи оно што je било уговорено уверавајући да ће за сва времена бити потчињен Ромејима. Он je пристао да ће, ако би цар ратовао на западу, учествовати са две хиљаде војника, a ако се води војна у Азији, да ће поред три стотине, које je раније слао, послати још две стотине. Завршивши успешно c тим, цар се врати у Цариград.
понедељак, 2. октобар 2023.
недеља, 1. октобар 2023.
Ο СРБИМА И ЗЕМЉИ У KOJOJ САДА ОБИТАВАЈУ
Треба знати да Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели (από των άβαπτίστων Σερβλων, των χαί άσπρων επονομαζομένων), насељених с оне стране Турске [тј. Мађарске], у крају који се код њих назива Бојки (Βοίκι); њима je y суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска, она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле и ови Срби од давнине настањени. Пошто су два брата наследили од оца власт над Србијом, један од њих, преузевши половину народа, пребегне Ираклију, цару Ромеја; цар Ираклије га прими и као место насељавања даде му у солунској теми Сервију (έντφ θέματι θεσσαλονίκης τα Σέρβλια), која отада тај. назив носи. Срби на језику Ромеја значи робови (δοολοι), па се стога и ропска обућа обично назива сербула (σέρβυλα), a цербулијани (τζερβουλιάνοι.) они који јевтину и сиромашну обућу носе. Ово име добише Срби, јер постадоше робови цара Ромеја. После неког времена исти Срби одлуче да се врате у своје земље и цар их отпусти. Када су прешли реку Дунав, покају се, и преко стратега који je тада управљао Београдом (δω του στρατηγού, του τότε το Βελέγραδον κρατοοντος), јаве цару Ираклију да им додели другу земљу за насеље.
И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана беху под влашћу цара Ромеја, a те земље опусте од Авара (јер из тамошњих земаља они изгнаше Романе који сада станују у Далмацији и Драчу), то цар у овим земљама насели исте Србе и беху они потчињени цару Ромеја; цар њих покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше дела побожности, изложи им хришћанско вероучење. Када Бугарска беше под влашћу Ромеја***, пошто je умро онај архонт Србин који je пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син a потом унук и тако редом архонти из његовог рода. После извесног броја година роди се од њих Вишеслав (Βοίσέσθλαβοζ) и од њега Радослав (Τοδόσθλαβος) и од њега Просигој (Προσηγόης) и од њега Властимир (Βλαστίμηρος) и до овог Властимира Бугари су живели мирно са Србима, као блиски суседи, волећи једни друге, налазећи се у служби и потчињености према царевима Ромеја и примајући од њих доброчинства. За владе истог Властимира зарати против Срба Пресијам (Πρεσιάμ) архонт Бугарске желећи да их потчини, али ратујући три године не само да ништа не постиже, већ изгуби и већину своје војске. После смрти архонта Властимира наследише власт у Србији његова три сина: Мутимир, Стројимир и Гојник (ό Μουντψ,ηρος και δ Στροί'μηρος καϊ ο Γοίνίκος), поделивши земљу. За њихово време појави се архонт Бугара Михајло Борис, желећи да освети пораз свога оца Пресијама и отпочне рат; и Срби га тако потуку, те заробе његовог сина Владимира (Βλαδίμηρος), са дванаест великих бољара. Због синовљевих мука, тада Борис, иако преко воље, склопи мир са Србима Желећи да се врати у Бугарску и плашећи се да га Срби негде на путу не пресретну из заседе, затражи за своје обезбеђеше децу архонта Мутимира, Борена и Стефана (τον Βόρενα και τον Στέφανον), који га спроведоше читавог до границе, до Раса. За ову љубазност Михајло Борис их обдари великим даровима, a ови њему узвратише као гостински дар два роба, два сокола, два пса и осамдесет крзнених хаљетака, што Бугари сматрају да претставља склопљено пријатељство. Нешто доцније посвађају се иста три брата архонти Србије и пошто Мутимир, један од њих, надјача и желећи да сам влада, ону двојицу зароби и предаде их у Бугарску, задржавши под својим старатељством једино сина брата Гојника по имену Петра (Πέτρος), који одбеже у Хрватску, ο чему ће доцније бити речи. Напред споменути брат Стројимир у Бугарској имао je сина Клонимира (Κλονίμηρος) коме даде Борис Бугарку за жену. Од њега се роди у Бугарској Часлав (Τζεέσθλαβος). Α Мутимир, протеравши браћу и преузевши власт, роди три сина: Прибислава (Πριβέσθλαβος), Брана (Βράνος) и Стефана, и после његове смрти наследи га најстарији син Прибислав. После годину, дана дошавши из Хрватске, напред споменути Петар, син Гојника, протера c власти свога брата од стрица Прибислава са два његова брата и узе власт, a они побегавши дођу у Хрватску. После три године Бран зарати на Петра и од њега би побеђен, заробљен и ослепљен. После две године избегне из Бугарске и стигне и Клонимир, отац Часлава, са војском уђе у Достинику (ή Δοστινίκα), један од српских градова, са циљем да преотме власт. Њега нападне и убије Петар, и он владаше даљих 20 година, почевши од владе Лава, блаженог и светог цара, коме се подвргавао и покорно служио. Склопи мир [Петар] и са Симеоном, архонтом Бугарске, који му и кум постаде. Α после оног времена у коме je царевао исти господин Лав, тадашњи стратег у Драчу протоспатар Лав Равдух (Λέων δ Ταβδοοχος) који после тога би постављен за магистра и логотета дрома, дође у Паганију, тада у власти архонта Србије, да се састане и посаветује са истим архонтом Петром ο извесној ствари и предмету. Љубоморан на ово Михајло, архонт Захумљана, пријави Симеону, архонту Бугара, да цар Ромеја подмићује архонта Петра да се повеже са Турцима [тј. Мађарима] и зарати на Бугарску. У ово време била je и битка код Анхијала између Ромеја и Бугара. Обузет срџбом против српског архонта Петра, Симеон посла Сигрицу Теодора и оног Мармаја (απέστειλε τον Σιγρίτζη θεόδωρον καΐ tov Μαρμαήν εκείνον) са војском, који су водили са собом и кнежевића Павла, сина Брана, кога je Петар, као архонт Србије, ослепео. Дошавши архонту Србије c лукавством, Бугари, склопе са њим кумство и под заклетвом га убеде да му ce c њихове стране неће никакво зло десити, и тако преваре да изиђе код њих. И заробивши га одмах, одведу га у Бугарску, и он умре у затвору. На место њега дође Павле, син Брана, и он je владао три године. Цар господин Роман, држећи у Цариграду кнежевића Захарију (Ζαχαρίας), сина Прибислава архонта Србије, посла га да буде архонт у Србији, али овај отишавши и ступивши у борбу од Павла би поражен; заробивши га, наиме, предаде га Бугарима и беше држан у ропству. Затим, после три године, пошто се Павле окрену против Бугара, посла [Симеон] Захарију, који je раније био послат од господина цара Романа и он протера Павла и преузе власт у Србији. И он се одмах присети доброчинстава ромејског цара и поста противник Бугара, не желећи уопште да се њима потчињава, већ радије да се покорава цару Ромеја. Тако да, када je Симеон против њега послао војску под Мармајом и Сигрицом Теодором, њихове главе и оружје из рата посла цару Ромеја као трофеје (јер још je трајао рат између Ромеја и Бугара) и никада није престао, као и архонти пре њега, да шаље посланике царевима Ромеја и био je покоран и одан њима. Међутим, Симеон посла другу војску под Книном, Химником и Ицвоклом (δια του Κνήνου uai του Ήμνήχου και τοο Ήτζβόκλία) против архонта Захарије, а заједно c њима и Часлава. Уплашивши се, Захарија тада побеже у Хрватску, а Бугари пошаљу позив жупанима да дођу код њих и одведу архонта Часлава. Намамивши их заклетвом и одвевши их до првог села, одмах их заробе, уђу у Србију и покупе сав народ од малог до великог и одведу у Бугарску, а неки од њих умакну и оду у Хрватску и земља остаде пуста. У то време дођу исти Бугари, зарате на Хрватску под Алогоботуром (Άλογ-οβότουρ) и тамо беху поубијани сви од Хрвата После седам година Часлав побеже из Бугарске са још четворицом, из Преслава (από Περσθλάβου), дође у Србију и у земљи нађе само 50 људи, самаца без жена и деце, који су живели од лова. Са њима завлада земљом, обрати се цару Ромеја, тражећи од њега помоћ и потпору и обећавајући да ћe служити и покоравати се његовој заповести као и архонти пре њега. И отада цар Ромеја стално му je добра чинио, тако да се, дознавши за то, Срби који су се затекли у Хрватској и Бугарској и осталим земљама, a које je Симеон био раселио, сакупише око њега. Шта више, многи из Бугарске прибегну у Цариград и њих цар Роман заодене, обдари и пошаље Чаславу. И пошто je помоћу богатих дарова ромејског цара средио и населио земљу, он je, као и раније, покорно потчињен цару Ромеја и захваљујући великодушности цара и његовим многим доброчинствима, средио je ову земљу и као архонт се у њој учврстио. Архонт Србије je одавно, наиме од владе цара Ираклија, покорно потчињен цару Ромеја и никада не беше потчињен архонту Бугарске. У покрштеној Србији су насељени градови: Дестиник (το Δεστινόκον), Чернавускт , Међуречје (το Μεγυρέτους), Дреснеик, Лесник, Салинес, и у области Босне (είς το χωρίον Βόσονα) Котор и Десник.
недеља, 30. јул 2023.
1317. или 1318. година, битка у Жупи дубровачкој
Током владања династије Немањића чести су били ратови са Дубровником. Краљ Стефан Урош II Милутин (1282-1321) је после склапања брака са ромејском принцезом Симонидом (1299. године) два пута ратова са Дубровником, 1301. и 1317-1318. године. Код дубровачког хроничара Мавра Орбина, остали су записи о три похода током једног рата, али није могуће утврдити тачну годину када се десила битка.(Ћирковић 1968, 25, ф. 4-14) Оно што би определило битку за 1317-1318. годину је спомен да је Драгутин већ мртав а умро је 1316. године.
Дубровчани претходно су доживели два пораза од српске војске када су Дубровчане водили Петар Тудишевић а затим Паско Рањина али да су близу Жупе дубровачке под командом Џива Гундулића потукли српску војску и присили је на повлачење када је она хтела да се спусти у саму Жупу дубровачку.
Проблем изазива непостојање Петра Тудишевића у документима тог периода, док Паско Рањина је постојао али у дубровачким документима се не помиње као командант био какве дубровачке војске. Џиво Гундулић је постојао али се помиње тек у документима везаним за последње деценије 14. века.
Литература:
1. Мавро Орбини, Краљевство Словена, прир. Ф. Баришић, Р. Самарџић, С. Ћирковић, Београд 1968.