Врсте средњовековних утврђења у Србији

У раном средњем веку имамо различите врсте утврђених места који су имали и различите функције.

1. Урбани центри који садрже значајну популацију попут Ефеса, Никеје, Цезареје.

2. Утврђени логори распоређени дуж путева где се могу концентрисати трупе. 

3. Утврђени тргови, piazzeforti, који садрже гарнизон иформирају једну дефанзивну линију на граници, попут оне у Кападокији. 

4. У смислу рефугијума сва кастра су асимилована у градовe.

Археолог Иван Микулчић предложио је овакву категоризацију насеобина:

1. кастели - градићи (oppida), 

2. кастели - страже (speculae), 

3. збегови (refugia) 

4. утврђени засеоци (pagi murati), 

5. утврђена села (vici murati) 

6. војне логоре (castra ).

Бедем раносредњовековног српског утврђења на Врсеницама код Сјенице на надморској висини од 1330 метара

Историчар Синиша Мишић предложио је поделу градских насеља према начину постанка и степену развијености комуналног уређења:

1. Градови у Приморју и Зети (висок степен аутономије у односу на централну власт, комунално уређење по угледу на италијанске комуне, град води Веће пуноправних грађана). Котор, Скадар, Бар, Улцињ, Дриваст, Дањ, Сарда, Цавтат, Стон.

2. Некадашњи византијски градови које су Срби освојили током времена (потпуно одсуство самоуправе). Липљан, Призрен, Ниш, Скопље, Штип, Велес, Велбужд...

3. Градови настали под утицајем Саса и развоја рударства (у већим оваквим центрима град је водило веће од 12 пургара/грађана). Ново Брдо, Сребреница, Рудник, Брсково, Трепча, Јањево, Плана, Беласица, Крупањ, Липник, Крешево, Фојница, Олово, Звоник...

4. Градови јако утврђени на важним стратешким тачкама (привредна функција у другом плану или је нема). Рас, Звечан, Брвеник, Голубац, Висући, Милешевац, Ужице, Борач...

Врсенице са околним утврђењима у сјеничком крају 

5. Градови самостално настали у доба кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића и Бранковића. Крушевац, Смедерево, Сталаћ, Лесковац, Копријан, Прокупље...

6. Тргови - отворени типа насеља. Дријева, Велика Хоча, Книнац, Свети Срђ, Торник...

Оно што би додали да град у средњем веку нема 1. повластице које га издвајају од осталог становништва 2. средњу класу 3. општинску организацију. Српски градови у раном средњем веку би се више могли поредити са бурговима (burg) Франачке државе него са италијанским civitates. Бургови су настали ради одбране од Сарацена, Нормана. По правилу малог су обима, врло често кружне основе, са кулом у средишту. Ту је боравила стална посада и у бург се склањало околно становништво због спољног непријатеља. Углавном је било око 300 или 400 становника у тим бурговима.

Литература:
1. V. Bikić, M. Popović, Vrsenice, kasnoantičko i srpsko ranosrednjovekovno utvrđenje, Beograd 2009.
2. Група аутора, Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Београд 2010.
3. Т. Живковић, Словени и Ромеји, Београд 2000.
4. М. Милинковић, Рановизантијска насеља у Србији, Београд 2015.

Annales regni Francorum - Прве вести о Србима на Балкану у IX веку

Прве вести о Србима на Балканском полуострву добијамо из Annales regni Francorum у делу везаном за владавину Лудвига Побожног. Срби су поменити у контексту четворогодишњег сукоба између Франака и побуњеног Људевита Посавског (819-822). Приморан да се повуче после августа 822. из свог седишта, Сиска, Људевит је прешао код Срба (Sorabos) где је убио жупана који га је примио и преузео његову територију. Не могавши да се одржи на тој територији склонио се у Далматинску Хрватску код кнеза Људемисла, али је био убијен маја 823. године. 

Раније се Анјхарду приписивао део ауторства анала. То је данас побијено

У Annales regni Francorum Срби се помињу као народ који држи велики део Далмације (Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem optinere dicitur). Ова обавештења дошла су до писца анала преко Словена Доње Паноније и хрватског кнеза Људимисла.

Стефан Првослав, син великог жупана Тихомира

   После сукоба браће Уроша II и Десе око српског престола 1155. и решавање тог сукоба у корист Уроша II путем воље ромејског цара Манојла Комнина, дошло је до преуређење односа у самим српским земљама. Сада се као врховни ауторитет у породичну власт српског великог жупана и његових сродника, господара "чести" - удеоних кнежевина, мешао ромејски цар. Изгледа да је тада цар Манојло Комнин побочне сроднике Уроша II, синове Завидине, поставио за њему "зависне владаре", који су били обавезни на послушност великом жупану.
  Син Тихомира, Првослав, најкасније је рођен око 1144. године, на пресеку владавине Уроша I и његовог сина Уроша II. Могуће је да је име добио од кума Уроша II Примислава и да је крштење обављено у цркви Светог Петра у Расу. Наследну титулу жупана добио је вероватно у узрасту од 15 година, док је за наследника Тихомира могао би проглашен у узрасту око 22 године.

Црква Светог Георгија у Будимљи

   Његов отац, велики жупан Тихомир, ступио је лета 1165. године на престо српски, али је већ пре септембра 1166. године (према познијем извору) збачен са власти од стране свог најмлађег брата - Стефана Немање. Стефан Првослав, несуђени српски велики жупан, наставио је да управља баштинским поседима његовог оца. На тим поседима изградио је цркву Светог Георгија у Будимљи. Умро је највероватније у периоду између 1210. и 1219. године на Богојављање и сахрањен у својој задужбини.

Гроб Стефана Првослава у Ђурђевим ступовима у Будимљи

Литература:

1. С. Пириватрић, О Стефану Првославу, ктитору цркве Светог Георгија у Будимљи, in: Ђурђеви ступови и Будимљанска епархијa. Зборник радова, ed. М. Тодић, М. Радујко, Беране–Београд 2011, 54–63.

Линк:

1. С. Пириватрић, О Стефану Првославу, ктитору цркве Светог Георгија у Будимљи, in: Ђурђеви ступови и Будимљанска епархијa. Зборник радова, ed. М. Тодић, М. Радујко, Беране–Београд 2011, 54–63.

Рим и Цариград - црквени сукоби у VIII веку

Године 711, на цариградски престо попео се Филипик Вардан који је био намењен монофизитизму. Ипак, није хтео да успостави монофизитизам него је био бранилац монотелитизма. Одбацио је одредбе VI Васељенског сабора и монотелетизам је постао једино дозвољено вероучење. У Риму је оваква политика наишла на отпор. Обавештавајући папу да је постао цар, Филипик је послао "вјерују" у монотелитском духу и своју слику папи. У Риму је цар Филипик доживео бојкот. Није спомињан у црквеним молитвама нити при датирању повеља нити при је његова слика кована на новцу. Папа је наредио да се у цркви Светог Петра постави слика свих шест црквених сабора јер је цар уништио слику VI Васељенског сабора.  За време владавине царева из династије Исавријанаца дошло је до великог сукоба између Рима и Цариграда због култа икона. Наиме, 726. године Лав III (711-741) је први пут иступио против култа икона и покушавао да убеди народ у погрешност поштовања икона. Поред противника у народу и европским темама, противник је био и римски папа Григорије II. Ипак, папа Григорије II није хтео да раскине везе са Цариградом, те је смиривао антиромејске активности у Италији (наравно, и због опасности од Лонгобарда). Цар Лав се није мирио па је окупио скупштину виших црквених и световних достојанственика (силентион) који је донео иконокластички едикт. Овај едикт доживео је осуду на сабору у Риму који је сазвао папа Григорије III, наследник Григорија II. Одговор цара Лава био је да затвори легате папе Григорија III. Тим потезом повећан је јаз између Рима и Цариграда.

Ромејско царство 718-814.

Након Лава III, на власт долази његов син Константин V, исто противник култа икона. Следеће године (742) избија побуна Артавазда, шурака младога цара Константина V, који се прогласио за цара. Ова побуна је завршена новембра 743. победом Константина V и ослепљивањем Артавазда и његових синова на Хиподрому. Константин V морао је непрестано да води борбе против Арабљана и Бугара и био је још већи противник икона његов отац. Успех на Балкану и Истоку, није довео до успеха и у Италији. Лангобарди су 751. године освојили Равену и срушили Равенски егзархат и тиме ромејски ослонац у Италији. Папа Стефан II брзо је нашао новог савезника у виду будућег франачког краља Пипина Малог и тиме је папство окренуло леђа Ромејском царству. Цар Константин V је у црквеном погледу начинио један историјски догађај, Илирик и хеленизовану јужну Италију је ставио под надлежност Цариградске патријаршије. Црквеним сабором 754. године, на коме је учествовало 338 епископа, осуђен је култ икона.
Цара Константина V наследио је његов син Лав IV (775-780), који није био велики иконоборац. Одустао је од Константиновог максимализма и антикалуђерског правца. Њега је наследио син Константин VI, а пошто је он био малолетан власт је узела царица Ирина, његова мајка. За време њеног намесништва враћен је култ икона. Ипак, папа Хадријан је 781. године престао да помиње цара у булама (Пеинтер 1997: 56). Мајка цара је на крају преузела власт и постала једини владар на престолу 797. године. Смиривање тензија између Рима и Цариграда није уродило плодом после обнављања култа икона у Ромејском царством. Римски папа је захтевао да му врате јурисдикцију над Илириком и јужном Италијом, да се престане са употребом титуле "васељенски патријарх". Ништа од тога Цариград није урадио и Рим је наставио савез са Францима. Папа Лав III је крунисао за цара Карла Великог на Божић 800. године у цркви Св. Петра у Риму. Тиме је настао дубоки проблем који ће изазвати каснији расцеп у хришћанској цркви.

Вест о једном ромејском посланству Србима у IX веку

У Житију Св. Германа налази се вест о једном ромејском посланству које се враћало из посете Србима натраг у Цариград.  

Св. Герман, следећи упутства Богородице, доспео је у Тракију где је подигао цркву и манастир посвећену њој. Невоља је што Св. Герман није имао новца да плати неимаре. Помогли су му Неофит и Никола, цареви људи, који су се враћали из посланства Србима. Овај догађај се ставља у период од 867. до 886. године. За писање овог житије могао је Теофилакт Охридски да користи неки изгубљени словенски извор.

Литература:

Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу 600-1025, Београд 2002.

Празновање и рад у Срба током средњег века

Календар празника развио се до 8. века, а до 11. века урађена је подела на велике, средње и мале празнике. Они су се даље делили на подгрупе. Према класификацији из 11. века било је 12 празника Христових и Богородичиних: Рођење Пресвете Богородице, Уздизање Часног крста, Ваведење Пресвете Богородице, Рођење Христово, Богојављање, Сретење, Благовести, Преображење Господње, Успење Пресвете Богородице, покретни празници Цвети-Улазак Христа у Јерусалим, Спасовдан - Вазнесење Господње, Духови - Силазак Светог Духа на апостоле. Такође у групу великих празника спадали су и Обрезање Господње, два празника посвећена Јовану Претечи и празник апостола Петра и Павла. Као највећи празник прослављан је Ускрс. Црвеном бојом крстом у кругу у синаксирима и богослужбеним књигама обележавани су велики празници. Ови дани су прослављани нерадно.

Пастири

Овакво празновање често је мењано. Код Законоправила Светог Саве укључена су правила апостола Петра и Павла у којима се уопштено наводе празници. Ускршњи циклус који обухвата Страсну недељу и „другу после ње”, односно Недељу светла на првом месту. За време тих дана не треба да раде ни слободни ни робови него да празнују. Издвојени су надаље Вазнесење, Духови, Божић и Богојављање. Суботом и недељом су верници требали да се баве изучавањем хришћанства док су осталих пет требали да раде. До 13. века хришћани су престали да славе суботу и празновали само недељу као дан када је Исус Христ васкрсао.

Радне обавезе зависног становништва биле су велике. Душановим закоником утврђене су на два дана у недељи и још два дана годишње за рад у винограду и за кошење сена. То је укупно 106 дана резервисано за рад на поседима својих господара (једна трећина).

Краљевство од прва

Прошле године обележили смо један велики јубилеј - 800 година од крунисања Стефана Првовенчаног за краља српских и поморских земаља. Ипак, ово није прва краљевска круна коју је добио неки српски владар. Још раније су ову титулу добијали владари из српске династије која је претходила Немањићима и која је владала Дукљом. У питању су Војислављевићи.

Први краљ из ове династије био је Михаило, син Стефана Војислава који је два пута дизао буне против ромејске власти. Власт је преузео, по свој прилици, 1046. године. У писму папе Григорија VII од 9. јануара 1078. године Михаило се помиње као rex Sclavorum (краљ Словена). Познато је да је Михаило покушавао да посредује у спору дубровачке и сплитске архиепископије и том приликом је тражио потврду краљевске власти. Та потврда се огледала у инсигнијама које су папе слале краљевима - заставу, круну и скиптар. У писму папе Григорија VII види се да му није послао инсигније али га назива краљем. 

У Стону се налази црква посвећена Светом Михаилу, изграђена у 11. веку, у којој постоји портрет владара са круном западног типа. Претпоставка је да је ово портрет самог краља Михаила и да је црква његова задужбина.

Краљ Михаило Војислављевић 

Краљ Михаило се последњи пут помиње 1081. године и то пре октобра месеца. Наследио га је син Константин Бодин који је такође носио титулу краља. Професор Жан Клод Шене из Археолошког музеја у Истанбулу је радећи на каталогизацији печата пронашао један који је припадао Константину, протосевасту и ексусијасту Диоклије и Србије. Нема сумње да је овај печат припадао Константину Бодину, краљу Дукље и Србије, нарочито јер је титула ексусијастис у равни са краљевском према гледањима Ромеја. Титулу краља чланови династије Војислављевића носили су до владара Радослава (1146-1148, 1162). Рашки велики жупан Стефан Немања је до 1186. поразио последње Војислављевиће, своје сроднике, и тиме објединио све српске земље сем Босне. Сећање на прво српско краљевство у Дукљи остало је запамћено и у потоњим временима а Доментијан, Савин биограф, каже: "...на краљевство по првом отачаству краљевства њихова, у коме се и отац њихов родио... у месту званом Диоклитија, које се зове велико краљевство од прва".