уторак, 25. децембар 2018.

Константин Бодин - први цар

 У раном средњем веку српски народ живео је у неколико својих држава - Рашка/Србија и Босна у унутрашњости Хелма, док су у приморју били Дукља, Травунија, Конавли, Захумље и Паганија/Неретљанска кнежевина. У Дукљи после две устанка против ромејске власти долази кнез Стефан Војислав. Њега наслеђује син Михаило који је постао и први српски краљ, највероватније 1077. године. Он је водио активну спољну политику против Византије и под своју власт је ставио Травунију и Захумље. После пораза Ромеја код Манцикерта 1071, подржао је бугарске устанике који су устали због фискалне политике ромејских власти и послао им свог сина Константина Бодина.
Константин Бодин. Дело из 19. века
 Због повезаности Константина Бодина са породицом цара Самуила, наиме његова баба је била унука цара Самуила и кћер дукљанског владара Јована Владимира и Косаре, он је одређен да помогне Бугарима. Заједно са војсковођом Петрилом и триста војника Константин Бодин је октобра 1072. стигао у Призрен где су пристигли и Бугари под Ђорђем Војтехом. Ту је Константин Бодин проглашен за бугарског цара и добио је бугарско царско име Петар, које се користило у династији бугарског цара Симеона. Војску коју је предводио ромејски дука Дамјан Даласен претрпела је снажан пораз од српско-бугарске војске. Након ове победе цар Петар/Константин Бодин је кренуо са војском према северу, према Нишу, док је његов војсковођа Петрило кренуо према југу, на Костур. Међутим, обе војске су биле неуспешне. Чак је цар Петар/Константин Бодин био заробљен у бици код Пауна, на Косову, на зиму 1072. од ромејске војске. Он је као заточеник послат у манастир Светог Сергија и Вакха у Цариграду,  а одатле у затвор у Антиохији одакле га је отац спасио.
Занимљиво је да постоји могућност да је цар Петар/Константин Бодин за време свог кратког царевања, јесен-зима 1072, даровао повељу манастиру Светог Ђорђа код Скопља. Такође, на наличју печата Константина Бодина налазио се лик Светог Ђорђа, а и његов син је такође имао име Ђорђе (посведочено печатом нађеним у Бугарској на коме пише Geor(gius) regis Bodini filius).  

Д. Живојиновић, О цару Петру из повеља Светом Ђорђу Скопском, Историјски часопис LXIV (2015) стр. 43–53.

понедељак, 17. децембар 2018.

Децембар 1114. Повеља жупана Грда којом потврђује поседе манастиру у Локруму

У овој повељи се жупан Грдо потврђује са својим властелинима, да црква св. Мартина припада бенедиктинском манастиру/самостану на острву Локруму. Припада тзв. локрумским фалсификатима.
Острво Локрум
Anno ab incarnatione nomine nostri Jesu Christi Millesimo centisimo decimo quarto, mense nouembri, indictione septima, regnante rege Georgio fillio regis Bodini. Primo autem anno regnante predicto rege, surrexit Miro de Paris, qui dicebat, quod ecclesia sancti Martini cum omni hereditate sua, quam Boleslauo iudex dedit ad monasterium sancti Benedicti, qui vocatur Lacromono, est propria nostra, et donauit eam iniuste, vm nobis faciendo. Ait eis iudix Gerdo: Verum non dicitis, quoniam ab initio regale fuit terra ipsa et ecclesia, et sunt adhuc homines senes, qui bene sciunt istam rem, videlicet Lampredi monacus, cognomento Belmonette, et Bella uxor Proculi de Cazariza, monaca, filia Thyhaslaue, que fuit soror domino Regi Dabrasluo. Placuit autem ex utraque parte credere ipsorum testium dictis, et iuimus ad Lacromono interrogare, ego Gerdo cum meis consanguineis, et nobiles Ragusii, et de Tribunia. In primis Riccatina Marciuisii filii regis Bodini et iudex Grubessa filius Branislauo, et Drago priore filio Slabbe, et Luccaro priore filio Nicolize, Tepla Formino de Rasbigaleri, Goislauo filio Crossii, Ilenoch, Zanello, Casnazo, Lauatino, Dabraheno zuppano de Comene. Thechomiro setnico de Canali, Svergia zuppano de Tribigna, et Dauid Casnaz de eadem zuppania. Ante ipsorum presentiam interrogaumims predictos testes, et dixerunt: Quia non audiuimus pro certo, quoniam ipsa ecclesia cum sua hereditate semper regalis fuit, et Labezo hereticus per iussionem regibus eam tenebat, et in vita sua tradidit omnia in manibus iudicis Bolislaui, et fecit eum sibi filium, ab illo (quarto) die omnia causa ipsius in potestate predicti iudicis fuit, et-tunc ille dedit ipsam hereditatem ad sanctum Benedictum. Quapropter ego iudex Gerdo, et cum meis suprascriptis consanguines, similiter eam affirmamus, per remedium nostrorum consanguineorum defunctorum et nostro. Hoc factum est et definitum ante presentiam de suprascriptis testibus. Et ego A. abbas suprascriptus scripsi per iussionem domini regis suprascripti.

Извори:
1. I. Kukuljević-Sakcinski, Diplomatički sbornik Kraljevine Hrvatske s Dalmacijom i Slavonijom II 1102-1200, Zagreb 1876, 18-19.

Литература:
1. K. Mitrović, Benediktinci na području Barske nadbiskupije i Kotorske biskupije (9. stoleće - 1571), Kotor 2015.

субота, 17. новембар 2018.

Проблеми истраживања српског раног средњовековља

   Историографија углавном почива на истраживању писаних историјских извора, у случају српске медиевистике то је велики проблем. Зашто? Зато што нам је у периоду од 7. века до 15. века, када историчари завршавају средњи век, остало свега око 2000 различитих докумената. Од тога је 1 000 повеља српске и босанске канцеларије. То је изузетно мало, више је сачувано писма једног италијанског трговца него свих докумената српских владара (коресподенција предузећа Франческа Датинија, из Прата, има бар 120 000 писама у периоду између 1385. и 1410. године). Тај проблем најбоље је изложио историчар Никола Радојчић у свом чланку "Друштвено и државно уређење код Срба у раном средњем веку - према Барском родослову" из 1935: "Ја нисам у недоумици да се рано друштвено и државно уређење код Срба и Хрвата не да ни онолико поуздано реконструисати на основу Барског родослова како су то постигле за своје народе нпр. француска и енглеска историографија. Заиста нисам. И оне се туже на оскудицу извора за то доба али какви су они богаташи према нама? Где је нама - да само једно име поменем - Гргур Турски, с његовим драгоценим подацима за проблеме које истичем?"
   О српској раносредњовековној историји знамо највише на основу два дела: О управљању царством, дело цара Константина Порфирогенита, и Летописа попа Дукљанина, према Тибору Живковићу рађеном крајем 13. века за политичке потребе хрватског кнеза Павла Шубића.
Ове податке мало нам надокнађују страни  извори. Највише византијски, затим латински и арапски. Око издавања ових извора највише се урадило о византијских, где су изашла четири тома (Византијски извори за историју народа Југославије). Што се тиче латинских и арапских они су разбацани.
Монах пише књигу
Такође, материјални извори су од велике помоћи за истраживање наше најстарије прошлости. Године 2006. под иницијативом археолога Ђорђа Јанковића, у иностранству је на аукцији купљен печетњак кнеза Стројимира, сина кнеза Властимира и брата Мутимировог. Оно што је помогао овај прстен јесте да смо сазнали да је постојала канцеларија на "двору" Властимировића јер печетњаком се потврђивала документа. Још један печетњак, је скорије пронађен и разрешио неке недоумице. У питању је печетњак краља Константина Бодина (1081-1099), нађен у збирци Археолошког музеја у Истанбулу 2008. године. Приликом прегледа збирке професор Жан Клод Шене је прочитао на печетњаку Константин протосеваст и ексусијаст Дукље и Србије. Пошто је византијска титула ексусијаст одговара краљевској титули, то нам је потврдило да је отац Константина Бодина, Михаило, имао титулу краља што је било дуго времена тешко питање српске историографије.
Оно што је потребно да државне институције ураде, пошто нове писане изворе тешко да ћемо наћи, јесте да улажу у археолошко ископавања на подручју раносредњовековних српских земаља и откуп предмета на аукцијама. Можда би путем ископавања дошли до нових печата који би својим натписима разрешили нека питања наше прошлост. Печат на коме је на грчком писало Петар архонт Дукље, потврдило нам је постојање Петрислава, оца Јована Владимира, који се једини пут помиње Летопису попа Дукљанина. Потребно је ископавати на простору цркви Св. Сергија и Вакха на реци Бојани и свуда око Скадарског језера, Св. Петра код Требиња, као и на просторима места битака који се помињу у историјским изворима.

Литература:
1. Н. Исаиловић, Документи српских средњовековних владара у дубровачким збиркама. Доба Немањића (приказ), Zb. Odsjeka povij. znan. Zavoda povij. druš. znan. Hrvat. akad. znan. umjet., 35 (2017), str. 253-336.

2. А. Тененти, Италија у петнаестом веку, Београд 2001.

недеља, 04. новембар 2018.

Старина Новак - историјска личност

Старина Новак (код Румуна познат као Баба Новак) рођен је око 1530. године и родом је био из српског места Пореч на реци Дунаву. Са својим хајдуцима четовао је у Османском царству. На позив влашког војводе Михаја Храброг (1593—1601) дошао је са својим хајдуцима у редове његове војске око 1595. године. У походима војске војводе Михаја Храброг Старина Новак је са својом четом ишао као претходница или деловао самостално, нарочито ако се деловало на територији Османског царства. У походу на пролеће 1596. године заузео је са својих 700 хајдука тврђаву Враца и спустио се све до Софије, а затим се вратио на Дунав и заробио турске шајке. Те исте године 1500 хајдука Старине Новака су заузели град Плевну где су задобили много богатства. У походу 1598. године Старина Новак је после борби у видинском крају повео са собом у Влашку око 16 000 Срба тога краја. Године 1600. као део војске војводе Михаја Храброг, заједно са Дели Марком, ушао је у молдавску престоницу Сучаву. Као генерал коњице Старина Новак је учествовао у бици која је требало да одлучује о будућности војводства Михаила Храброг. Добијену битку Старина Новак је изгубио јер је био нападнут с леђа од стране Мојсија Секеља Мојсија и његових 5 000 војника. Након пораза војвода Михај Храбри морао је да иде код хабзбуршког цара у Праг. 
Старина Новак, слика Уроша Предића
После одласка војводе Михаја Храброг у Праг, Старина Новак је дошао код генерала хабзбуршке војске Ђорђа Басте који га је послао код Липове. Ухваћен близу Липова од стране угарског племства, нарочито Иштвана Чакија и Мојсија Секеља, одведен је у Клуж где му је одрана кожа, стављен на ломачу и жив спаљен, 5. фебруара 1601. године.

петак, 02. новембар 2018.

536. "Година без Сунца"

Поједини извори 6. века забележили су занимљив феномен који се десио у годинима 535-536-537. Прокопије из Цезареје оставио је у својим списима податак да је Сунце сијало само четвртину своје снаге, као Месец, током целе године, и да је изгледало претерано као Сунце у помрачењу. Све се то дешавало десете године владавине цара Јустинијана (527-565). Касиодор историчар из 6. века исто је забележио тај феномен, али мало поетскије па је тешко разлучити тачне карактеристике дешавања. Каже да Сунце не сија уобичајно и да је плаве боје.
И далекоисточни извори наводе да је у том периоду дошло до застоја доласка Сунчевих зрака.  Хронике јужне Кине Нан Ши кажу под годином 535. да је Сунце постајало мрачно, киша црвена као да је падала крв, облаци прашине прекрили су земљу, жута прашина падала је као снег. Корејанске хронике за 535-536. годину наводе масовне олује и поплаве.
Вулканска ерупција
Индикативно је да је клима у првој половини 6. века постала хладнија и сувља, за период треће деценије 6. века утицала је појава "Године без лета". Могући узрок овог догађаја могао би да буде вулканска ерупција. Научници су открили у гренландском леду честице сулфата (последица ерупције) и сматрају да је ерупција вулкана Илопанго у Салвадору проузроковала "Годину без Сунца". Такође, научици сматрају да је пар година касније, око 539-540, имао ерупцију још један вулкан и то на северној хемисфери. Други научници сматрају да је "Година без лета" последица удара не једне комете, већ две.
Језеро Илопанго настало вулканском ерупцијом
У суштини зима 536. године сматра се једном од најхладнијих зима у последњих 2000 година. Последица вулканске ерупције или комете су да се температура снизила током целе деценије изазивајући пропадање летине и настанак глади. У ромејској провинцији Египту 541. појавила се епидемија куге која је широм Источног римског царства однела десетине хиљада живота. Ове климатске промене дефинитивно су довеле до промена на карти тадашње Европе.

Литература:

1. N. Costa, Adam to Apophis: Asteroids, Millenarianism and Climate Change, Lemona 2013.
2. J. Laszlovszky, P. Szabó¢, People and Nature in Historical Perspective, Budapest 2003.
 T. P. Newfield, The Climate Downturn of 536-50', in S. White, C. Pfister and F. Mauelshagen eds., The Palgrave Handbook of Climate History (Palgrave, London, 2018), 447-493
A.A.Mardon, S.M.Gray, B.Gourlay, New Sights to See: Historical Comet of 541. AD,

Линкови:

1. q-mag.org/ruth-dwyer-the-comet-of-536-ad-and-the-ravenna-mosaics.html
2. q-mag.org/fragment-of-halleys-comet-hit-earth-in-536-a-d-causing-drought-and-famine.html
3. motherboard.vice.com/en_us/article/4x3yeg/a-comet-tried-to-kill-earth-with-the-black-death
4. huffingtonpost.com/2013/12/19/halleys-comet-famine-ice-core_n_4473117.html?ir=Science
5. io9.gizmodo.com/what-caused-a-10-year-winter-starting-in
6. ca.news.yahoo.com/blogs/geekquinox/halley-comet-may-caused-ancient-famine
7. academic.oup.com/astrogeo/articleA comet impact in AD 536?
8. The Comet of 536 and the Ravenna Mosaics. Dr. Ruth Dwyer
9. thoughtco.com/dust-veil-environmental-disaster-in-europe
10. smithsonianmag.com/science-nature/sixth-century-misery-tied-not-one-two-volcanic-eruptions
11. historicalclimatology.com/blog/something-cooled-the-world-in-the-sixth-century-what-was-it


среда, 31. октобар 2018.

До када је Котор био под ромејском влашћу?

Први пут је Котор забележен у 8. веку у спису анонимног равенског козмографа као Декатера. Археолошким ископавањима је утврђено да је имао базилику у другој четвртини 6. века. Због напада Словена многи градови су опустели и дошли под њихову власт. Међутим, Котор је био у рукама Ромеја па је епископ которски Јован 787. године учествовао на Седмом васељенском  сабору у Никеји. Баш тада, у осмом веку, пада се и консолидација ромејске власти у Далмацији. После ромејско-франачког рата Котор је постао део архонтије а затим и теме Далмације која је имала седиште у Задру, а у току самог рата 809. године добио је мошти светог Трипуна од суграђанина, племића Андреација. За мошти светог Трипуна Андреаци је платио 1,3 килограма злата. Године 840. Арабљани су похарали Котор, али је и даље остао ромејски. Цар Самуило је заузео Котор у свом походу на Далмацију 1009/1010. године али је по паду његове државе 1018. поново постао део царства Ромеја.
У 11. веку постао је део теме Дубровник и которски епископ дошао је под власт дубровачког архиепископа. У сукобу између барског и дубровачког архиепископа Котор је избрао да се потчини архиепископу Барија у Италији. Врло могуће је да је дукљански владар Михаило Војислављевић добио на управу Котор пре 1072. године од Ромеја и да се власт ове српске династије одржала све до доба ромејског цара Манојла Комнина (1143-1180).
Један документ из 1124. године нам говори да су Которани кренули у изградњу нове цркве посвећене светом Трипуну, која је добила и полуострво Превлаку са запуштеним манастиром светог Михаила. Нова црква, посвећена заштитнику Котора, је освећена 1166. године и том приликом је присуствовао кир Изанак, дука Далмације и Дукље, што ће указати на то да је и 1166. године Котор био под влашћу Ромеја.
Бока Которска на карти Ивана Лучића, 1669. (Illyricvm Hodiernum, Arheološki muzej Split, Kartografska zbirka, bez signature)
Ипак, јануара 1186. као владар Котора помиње се велики жупан Стефан Немања који је приморске делове Дукље заузео у сукобу са кнезом Михајло Војислављевићем. Значи негде после смрти моћног цара Манојла (1180) Котор је дошао поново у руке Војислављевића, а од 1186. у руке Стефана Немање.  

Литература:

1. D. Preradović, Kroz vizantijski Kotor, od osnivanja grada do osvećenja katedrale Svetog Tripuna 1166, u: Knjiga o Kotoru, ur: Katarina Mitrović, Beograd 2014, 18-34.

уторак, 30. октобар 2018.

1553. Страх од хајдука у околини Осијека

   Из путописа Ханса Дернишвам, који је кроз наше крајеве пролазио у 16. веку, налазимо на помен хајдука код Осијека и велики страх код Турака:
Хајдук из 1703. године
  "Уз пут смо видели и прошли кроз више пустих, зараслих селишта. У околини Осијека није било ниједне добре куће , већ само дрвених колиба од блата... Прошли смо кроз неколико пустих селишта, као кроз села Копач и Дароц, наишавши на пусте и сагореле цркве. Даље од Лацкова опазили смо код Турака велики страх од хајдука. Ту су хајдуци убили неколико Турака, а двојицу одвели. Због тога су у гомилама путовали измешано и хришћани и и Турци. На том путу морали су нас пратити сељаци који нису имали никаквог другог оружја него само мала копља и батине..." 

понедељак, 29. октобар 2018.

1573. Опис Јагодине од Стефана Герлаха

Стефан Герлах је био протестантски свештеник из Светог римског царства. Он је био додат пратњи посланика Давида Унгнада, сонешког барона, који је сада по други пут ишао у Цариград да одмени царског посланика и да се тамо задржи на двору султана као представник цара Максимилијана. Посланство је кренуло 1573. године из Беча са богатим даровима н сјајном пратњом. Герлах описујући то путовање и места кроз која је пролазио каже за Јагодину:
Стефан Герлах (1564-1612)
"Пошто смо од Баточине путовали незгодним и непријатним путем, самим шумама и луговима, приспели смо после две миље пута у Јагодну. На томе путу ваљало је умножити пешачку и коњаничку пратњу, јер се био пронео глас, да се по овоме крају врзе силна чета од 80 хајдука. Осим своје дотадашње пратње добили смо и пусту рашку момчад, која је ишла босонога, а место оружја носила тојаге и као нека копља. Јагодна је лепа, велика и са својих вртова весела варошица у лепој долини; има четири угледна каравансараја и две џамије, од којих је једна баш лепа. Турци и- Мају овде и своју школу, коју сам походио и у којој је била велика вика, а деца седећи па поду непрестано се клате. Царев носланик са својом пратњом преноћио је у конаку једног младог Турчина, који нам се хвали, како је баш пре осам дана наредио да се потурче три Српчета од 14 и два од 18 година."

петак, 26. октобар 2018.

Magnificus Dominus Joannes de Alschan et Vxoris nomen Clara. Anno 1430. плоча из Јагодине

"У Јагоди (Јагодини) у Србији, поред џамије коју је у име ђавола за спасење своје душе над остацима старих срушених цркви и других зграда подигао Дервиш, заповедник Печуја, пронашли смо велику плочу од црвеног мермера, на којој се налазе представе две одрасле особе - човека и жене. Човек са десне стране jе носио кратку, наборану јакну и држао је пушку са своје леве стране. Овако одело су носили Мађари у времену краља Уласла (Владислава II), а човек је имао и високу и пуначку капу, какву је носила мађарска господа у врeмену Уласла. Грб је показивао човека са три цвета у доњем пољу штита; у горњем делу су се налазила два поља; круна на шлему; две круне на једној круни; круне на по једном крилу и три на подлози. Жена је имала дугачку хаљину и на њеном грбу се налазио двоструки крст. Нисмо имали времена да забележимо текст, који је гласио Magnificus Dominus Joannes de Alschan et Vxoris nomen Clara. Anno 1430. Она је могла бити донета од било куда, јер Дервишу, заповеднику Печуја, није било жао да краде и када је пљачка била стална." (Ханс Дерншвам, 1553-1555. год.) На слици - надгробне плоче истакнутих личности Печуја из прве половине 15. века, чије карактеристике стилски и временски потпуно одговарају овој "јагодинској":

Надгробне плоче истакнутих личности Печуја из прве половине 15. века


петак, 19. октобар 2018.

Прачовек из Сићева

Сићево је место са преко 1000 становника у нишкој градској општини Нишка бања где се и налази манастир Сићево. Међутим, оно по чему је Сићево постало познато јесте прачовек.
У потрази за митским благом по пећинама Мала и Велика Баланица неки дивљи трагачи су избацили на површину остатке вилице хоминида. Археолози су 2004. године започели са истраживањима. Археолог Душан Михаиловић је за лист Време изјавио да су 2004. у пећини Велика Баланица нашли трагове из периода средњег палеолита и неандерталаца. У суседној пећини Мала Баланица 2005. године нађени су трагови камених оруђа испод нивоа у пећини Велика Баланица што ће рећи да су старији од средњег палеолита. Кост хоминида нађена је дубоко испод нивоа неандерталаца што ће рећи да је много старија.
Вилица прачовека из пећине Мала Баланица
Стручњаци из иностранства после прегледа вилице наводе да је кост стара између 397.000 и 525.000 година, а да су пре ње на територији читаве Европе пронађена само два људска фосила која су старија. Ово је показало да је хомо еректус насељавао југоисточну Европу у том времену, јер се до сада сматрало да је насељавао само Азију или у најбољем случају Азију и Африку. Овај налаз поуздано нам говори да је југоисточна Европа била насељена пре пола милиона година.

Линкови:
1. Pre milion godina 2010.
2. Pračovek iz Sićeva otkriva tajne ljudskih predaka u Evropi 2013.
3.Трагови прачовека у пећинама Сићева 2017.

Литература:
1. D. Mihailović, Paleolit na centralnom Balkanu, Beograd 2014.
2. Rink WJ, Mercier N, Mihailović D, Morley MW, Thompson JW, et al. (2013) New Radiometric Ages for the BH-1 Hominin from Balanica (Serbia): Implications for Understanding the Role of the Balkans in Middle Pleistocene Human Evolution.






среда, 17. октобар 2018.

Бискуп Антун Вранчић о Јагодини у 16. веку

Бискуп печујски Антун Вранчић (1504-1573), иначе рођени Шибенчанин, је по налогу хабзбуршког владара 1533. године ишао на пут до Цариграда да преговара са султаном Сулејманом Величанственим (1520-1566). Том приликом прошао је кроз место Јагодина на Цариградском друму. Након повратка са дипломатског пута написао је путопис у коме је поменуо Јагодину.
Антун Вранчић
 Том приликом је записао: "Преваливши готово три миље дуго слеме Лукавице приспели смо у варошицу Јагодну, која се налази на пространом округлом пољу, опасана ниским брдима, угодно и лепо лежи имајући десно Мораву."
 Ново путовање моравском долином бискуп, сада егарски, Антун Вранчић је предузео 1568. године као посланик хабзбуршког цара Максимилијана да уговори мир са султаном Селимом, наследником Сулејмана Величанственог. Ипак, запис о Јагодини није из његовог пера већ из пера његовог сапутника Марка Антонија Пигафета. О Јагодини је записао: "После тога за 7 сати доспели смо у велику варошицу Јагодину (Giacodina) и прошли смо многа оризишта. Ту се простире низина са многим брежуљцима. Истога дана пођосмо путем да видимо Св. Раваницу“.

четвртак, 11. октобар 2018.

Девезије - господар Конавала

Конавли се помиње у делу "О управљању царством", које је цар Константин Порфирогенит са сарадницима саставио половином 10. века, заједно са Захумљем. Како је забележено на словенском језику Конавли би означавали "теретна кола", а у време састављања списа био је самостална област. До тог назива могло се доћи преко турске (аварске) речи qancly, која означава кола са два точка. Лингвистичари модерног доба сматрају да је име Конавли добило по латинском Canalis, тј. по римском водоводу Епидаура, или од римских путева - canalis или од конал, конао, пл. конали - canabula, тј. одводна цев за сушење поља.
Сокол, средњовековни град у Конавлима
Ипак, немамо ниједно забележено име господара или властелина из Конавља све до 12. века. У једној повељи на латинском из 1163. или 1178 (према Ф. Шишићу из 1148), коју је А. Соловјев означио као мање сумњиву, помиње се извесни Девезије/Девеш (Devesius) као господар Конавала. Ова повеља носи годину 1113. али је Иван Кукуљевић Сакцински правилно сматрао да је грешком стављена та година јер се у повељи помиње да је настала у доба цара Манојла Комнина, који је владао од 1143. до 1180. године. Девезије/Девеш је у тој повељи дао својој кћери Драгослави и зету Микцу извесну земљу у жупи Жрновничкој/бренској. Жупа Жрновница, данас је позната као жупа дубровачка и простире се од Цавтата/Епидаура до места Дубац, унаколо залива Епидаура (Гр. аутора, 1967, 337).  У повељи, коју је саставио ђакон Матеј, се као сведоци помињу судија Belleca, Staneti (Prete filius), Belas Vratimiri filius, казнац Utalez, сатник Rasuat/Расват, Slit, и једно црквено лице.
Казнац је титула особе која је у Србији и Босни скупљала порез и помиње први пут у 12. веку. На латинском casnecius, на италијанском casnezzo, на дубровачком camerarius и на старосрпском казньць.
Сатници, лат. sednicus, су у прво време били заповедници одреда од сто ратника. Поред војних послова имали су и цивилне обавезе зависности од потребе. Према Летопису попа Дукљанина сатници су морали да суде народу и убиру порез. Обављали су и дужност заступника племства и владара, па се појављују у повељима као сведоци.

Извори:



Литература:

1. М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Београд 1997.

2. Група аутора, Историја Црне Горе I, Подгорица 1967.

2. М. Динић, Хумско-требињска властела, Београд 1967.

3. П. Коматина, Политички положај Конавала у IX и X веку, Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015), 11-21.

4. Süditche, Od Serblah, Zora dalmatinska, br. 4 (1848), 13-15.

понедељак, 08. октобар 2018.

Повеља Кулина бана по препису из Србских споменика из 1840. г.

+ In nomine patris et filij et spiritus sancti amen. Ego banus culinus bosnae juro Comiti Gervacio, et omnibus ragusejs rectus amicus fore perpetuo et recam vobiscum pacem manutenere, et amicitiam veram, et omnes raguseosper totam terram nostram ambulantes, mercantes, seu habitantes, vel transeuntes, recta fide et conscientia vera recipere absque ulla datione, nisi quis suam per voluntatem mi donum dare voluerit, et aput nos dum fueritis manutenere et consilium eis praebere ut nostrae personae adnr' posse absque fraude et malo ingenio, sic me deus adiuvet et haec sancta ... evangelia. *)
Бан Кулин (1180-1204)
*) Оне речи, кое се у подлинику прочитати нису могле, означене су овде само съ точкама

Сакупљач Србских споменика или старих хрисовуља, диплома, повеља босанских, србских, херцеговачких, далматинских, дубровачких краљева, царева, банова, деспота, кнезова, војвода и властелина био је свештеник православни Павле Карано Твртковић. Он је из Шапца учествовао у припремању устанка у североисточном делу Босанског пашалука. Ово дело Павла Карано Твртковића је изашло 1840. године. 

Павле Карано-Твртковић, Србски споменици, Београд 1840.

Према историчару Станоју Станојевићу повеља бана Кулина садржи следеће делове: 1) Инвокација 2) Интитулација 3) Инскрипција 4) Заклетва 5) Диспозиција 6) Апрекација 7) Писар 8) Датум.

L. Deže, Tekstološka analiza stariosrpskohrvatskih povelja, Južnoslovenski filolog 33, 179 - 202.

четвртак, 04. октобар 2018.

Димитрије Кидон о Косовском боју 1389.

 Димитрије Кидон је био велики ромејски интелектуалац 14. века који је рођен у Солуну, 1324/1325. Преминуо је 1397. године на Криту. Од Димитрија Кидона нам је остало 450 писама из периода од 1341. до 1394. године, тј. времена када се полако назирао крај Ромејског царства али и осталих балканских држава. 
Битка на Косову, рад Адама Стефановића 1870. г.
 Косовска битка је оставила трага у писму овог ромејског учењака упућеног Манојлу Палеологу: "Онај проклетник, веома осион према Богу и његовој баштини а истовремено и веома дрзак према свима, сада нестаде и погибе од оних о којима је мислио да ни вест о сили, која се против свих припремаше, неће издржати, већ да ће на сам глас у океан поскакати, али, иако је он пао, наше стање се неће побољшати. Ни када би сви Турци помрли, уверен сам да Ромеји не би почели паметније да раде. Шта је разлог томе, нека испитују којима је воља. Истражујући то, никада не можемо дођи до краја, све док оставивши друге, сами себе не почнемо окривљавати." 

Литература:

1. Б. Павловић, Срби у делима Димитрија Кидона, Зборник радова Византолошког института 49  (2012), 257-301.

четвртак, 27. септембар 2018.

1112. Потврђивање пресуде судије Болеслава око цркве Светог Мартина у Шумету

  Према овој повељи потврђује се пресуда судије Болеслава којом је црква Светог Мартина на Шумету са имањем досуђена манастиру Светог Бенедикта на Локруму. Повеља је датирана, јул 1112. године индикт пети и спада у групу тзв. локрумских фалсификати.
 Ову повељу су издали Данијеле Фарлати, Illyricum sacrum VI (1800), Иван Кукуљевић Сакцински, Diplomatički sbornik Kraljevine Hrvatske s Dalmacijom i Slavonijom II (1876), Тадија Смичиклас, Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II (1904) и Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века (1912). У Кукуљевићевом зборнику стоји у фусноти да је у Фарлатијевом делу додато "Michaelis filii Bodini", а требало би стојати по Кукуљевићу, "regis Bodini".
  Црква Светог Мартина у Шумету налази се око 7 километара источно од Дубровника, а од острва Локрум, где се налази манастир Светог Бенедикта, налази се североисточно.
Дубровниик, острво Локрум и Шумет
I  In nomine domini Dei eterni, mense iulio, indictione quinta.
   Ego Bolislavo iudex ecclesiam sancti Martini, que in Sumeto esse videtur, olim ab hereticis foedata atque possessa, Dei auxilio fretus, cum ea nostrorum antecessorum esset hereditas, necessarium duxi auferre eam ab eis et tradere chatolicis et orthodoxis viris; quatenus non solum mihi, verum etiam omnibus nostris propinquis ut Deus propitius esset. Unde continuo vocatis ad me monachis sanctissimi Benedicti cenobii, predictam ecclesiam Sancti Martini cum omnibus que ad eam pertinere videbantur, sponte condonaui, terras videlicet atque vineas, domos et predia, mobilia et immobilia eis concessia. Insuper et ducentas oues et nouem seruos et tria iuga bouum et viginti quatuor vaccas.
II Itaque testamentum firmissimum eis facio, un nullus sit qui contradicere audeat, vel aliquid tollere presumat, sed ampliato munere pro nostris animabus et sua salute fideliter tribuat. Sin aliter egerit et iam dictam ecclesiam a monasterio Sancti Benedicti separare temptauerit, iratum habeat trinum et unum Deus, etc.
   Et ego A. abbas suprascriptus per iussionem domini Regis scripsi.

петак, 21. септембар 2018.

Српска војска на Косову 1878.

  Ове године, 2018, навршава се 140 година од стицања независности и проширења Књажевине Србије на четири округа на југу. Овом приликом желео сам да нешто напишем о мање познатој теми - првом ослобођењу Косова након пада Новог Брда 1455. и Велике сеобе Срба 1690. године.
 У првом српском-турском рату 1876-1877. Књажевина Србија је претрпела пораз од надмоћније османске војске и само посредовање царске Русије је спасило Књажевину Србију тоталне катастрофе. У априлу 1877. Русија улази у рат против Османског царства и напада османске снаге на балканском  и кавкаском фронту.  Када је руска дунавска армија прешла Дунав 22. јуна 1877. године њен командант велики кнез Николај Николајевић затражио је од Књажевине Србије, и даље османског вазала, да ступи у рат против свог сизерена. Тај потез је Књажевина Србија учинила тек 13. децембра 1877. године. 
Српска војска била је подељена у пет корпуса (Шумадијски, Моравски, Тимочки, Јаворски и Дрински и додатна Тимочко-зајечарска војска) и према плану операција Дрински корпус је требало да брани границу на Дрини, Јаворски корпус према подручју Новопазарског санџака и Тимочко-зајечарска војска према Видинској области. Моравски корпус био је усмерен на ослобађање Ниша, а Тимочки корпус и Шумадијски корпус на Пирот и даље према Софији.
Прокупље је ослобођено 18. децембра (по јулијанском 6. децембар), а добровољци и устаници су ослободили Лесковац 24. децембра 1877. године. Пирот је ослобођен 28. децембра 1877. и пут је настављен према Софији где су српске трупе стигле надомак Сливнице (Сливница је удаљена од Софије 30 км а од данашње српско-бугарске границе 25 км), али је због руског заузимања Софије 5. јануара 1878. обустављено даље напредовање. Ниш је ослобођен 10. јануара, а Врање 31. јануара 1878. године. Српска влада је у прелиминарима мира и условима примирја упућеним руском цару од 3. јануара 1878. године захтевала да се стави независност Књажевине Србије и присаједињење Србији Старе Србије или садашњег Косовског вилајета са додатком Видина. Под Косовским вилајетом се рачунало и подручје Новопазарског вилајета. Све је то требало тек ослободити.

Према Косову

  Чачанска бригада Ибарске дивизије ушла је у напуштено Прокупље 18. децембра 1877. године и наставило продор према Куршумлији. Куршумлијски одред, створен од две бригаде Ибарске дивизије, стигао је 23. децембра до Куршумлије. Након два дана, 25. децембра, српске чете су ушле у Куршумлију. Борбе су настављене са низамима и Арнаутима на гребенима између Бањске и реке Косаонице и османске трупе су се повукле на положаје код Дабиноваца, Преполца, Прекорађе и Подујева. Српске снаге су одбачене и враћене на почетне положаје. Након два дана крваве битке, на Божић 1878, османске трупе успеле су да врате у свој посед Куршумлију и натерају на повлачење Студенички, Карановачки и Трнавски батаљон. Ипак, после српског ослобођења Ниша османско запоседање Куршумлије постало је небитно. Трупе Моравског корпуса су ушле у Куршумлију 19. јануара 1878. година без отпора.
Куршумлијска бања са везом за Приштину
Јединице Моравског корпуса су имале задатак после ослобођења Ниша да дејствује долином реке Топлице и да натераjу Хафис-пашине јединице на одступање. Изузетно тешке борбе су вођене на Самокову и вододелници Лаба и Топлице од 23. јануара до 3. фебруара без успеха за српске трупе. На овом фронту српско-турског ратовања примирје је успостављано 23. јануара 1878. године. Шумадијски корпус је од 20. до 24. јануара очистио Грделичку клисуру и наставио ка Врању. Врање и Бујановац су ослобођени 31. јануара и Шумадијски корпус је  добио нови задатак да сада преусмери деловање у правцу Приштине. У време борби на Самокову Тимочки корпус је ослободио Бојник и Лебане и наставио даље идући долинама Пусте реке и Јабланице преко Голака. Књажевачка војска је продирала правцем села Црквице-села Слишане-села Гајтан - планине Мајдан - село Заграђе - село Трпеза - село Ртица - село Шајковац војући непрестано против Арбанаса. Дунавска дивизија (из Тимочког корпуса) прешла је Радан-планину и дошла до села Механе, одакле је пребачена у подручје села Дединац - села Грабовница - села Арбанашко (пристигли 3. фебруара у Арбанашко). Крајинска војска је имала задатак да преко Лебана и Медвеће надире у правцу Приштине, али је успела само до закључења примирја да стигне до јужно од села Туларе (околина Медвеђе).
 После ослобођења Врања 31. јануара, командант Шумадијској корпуса је 2. фебруара издао наређење 2. шумадијској дивизији "да форсираним маршем наступи преко Гњилана према Приштини". Истог дана креће наступање претходнице (два батаљона Рудничке бригаде, ескадрон коњаника, три батерије и око 100 добровољаца). Без одлучног османског отпора Шумадијски корпус је 4. фебруара 1878. ослободио Гњилане (настало при крају друге деценије 19. века), док је једно одељење продрло до Грачанице и ослободило је 5. фебруара. Треба истаћи да су продор Шумадијског корпуса доста помогли и добровољци и устаници/усташе који су ишли испред корпуса. Па је тако појачање, после ослобођења Гњилана, упућено према Грачаници када ју је већ ослободио командант добровољаца поручник Милош Сандић. Сутрадан (6. фебруара по грегоријанском календару) је у манастиру Грачаници одржан помен у славу косовских јунака, књаза Милана Обреновића и српске војске.Одред поручника Милоша Сандића имао је 50 добровољаца, три официра и два наредника са две заставе. Да би било јасно какав су подвиг изнели добровољци и редовни војници Књажевине Србије треба навести податак да су после дугог марша по јакој зими од Врања до Гиљана/Гњилана "беху остали без обуће", по речима поручник Милоша Сандића.
 Под вођством коњичког водника Миљка Цвејића патрола српске коњице од 3-4 коњаника дошла је чак до Липљана и заузела железничку пругу која иде од Косовске Митровице према Скопљу изграђена 1873. године. Ова патрола припадала је јединици од 40 коњаника српских који су дошли до села Добротин код Липљана коју су предводили поручници Алекса Радојчић и Дим. Бранковић и поднаредник Петар Петровић. Путописац Тодор П. Станковић је записао у свом делу једну занимљиву причу из које може се видети колико је српски народ прижељкивао ослобођење од османског и арбанашког терора: "У нашем другом рату са Турцима, када је наша војска избила на Косово и када су је Јањевци очекивали, Хаф'з-паша се је са својом војском изненадно појавио на брду над Јањевом. Јањевци видећи ту војску држали су да је то српска војска, те су одмах похитали са литијом у сусрет српској војсци, а кад су се приближили долазећој војсци, видели су да то није српска већ турска војска. Ово Јањевце доведе у забуну, јер нису знали како да правдају такав свој поступак пред пашом. Али у томе моменту изађе пред њих Хаф'з-паша и рекне: јалн'ш, јалн'ш, (грешка, грешка), вратите се својим кућама. И Jањевци се ожалошћени том приликом врате сваки своме дому."
  Мировним уговором у Сан-Стефану од 3. марта 1878. године српска граница на Косову би ишла овако: "планина Гољак (дотадашњом границом нишког и приштинског санџака), и од Веље Главе до Грапашнице (као и по Врањском протоколу). Одавде, током речице Батанице до утока у Лаб, Лабом до утока у Ситницу, Ситницом до њеног ушћа у Ибар код Митровице. Одатле обе обале Ибра низводно припале би Србији, као и земљиште на западу омеђено Ибром до Рибарића и до Новог Пазара, на северу, али без вароши Митровице и Новог Пазара."
  Од важнијих места на Косову Књажевини Србији би припали Вучитрн и Подујево. До последњег часа се српска влада залагала код грофа Андрашија, министра иностраних дела Аустро-Угарске, да макар гњиланска каза са Новим Брдом припадне Књажевини Србији, нажалост без успеха. Берлинским конгресом, јун-јул 1878, оцртане су већ познате границе Књажевине Србије.

Литература:

Врховна команда, Рат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877-78. године, Београд 1879.

М. М. Костић, Куршумлијска бања, Гласник Српског географског друштва, св. XLII - 1 (1962), 45-62.

Ј. Ристић, Дипломатска историја Србије за време српских ратова за ослобођење и независност 1875-1878, Књ. II Београд 1899.

С. Скоко,  Војвода Радомир Путник II, 1985(б).

Тодор П. Станковић, Путне белешке по Старој Србији 1871—1898, Београд 1910.

В. Стојанчевић, Прво ослобођење Косова од стране српске војске у рату 1877-1878. године, Зборник радова са научног скупа: Србија у завршној фази Велике источне кризе (1877-1878), ур: Љ. Алексић, Д. Милић, В. Стојанчевић, Београд 1980, 459-474.

А. Урошевић, Гњилане, Гласник Српског географског друштва 17 (1931), 38-51.


*Опуномоћеници дежевско-ибарских усташа и народа из већег дела нахија пазарске, вучитрнске и куршумлијске нахије је у адреси од 6. фебруара 1878. (по старом календару) књазу Милану Обреновићу истакло захвалност за ослобођење од "азијатских варвара".
*А. Урошевић у чланку Гњилане наводи да је српска војска ослободила Гњилане 23. јануара 1878. године што свакако треба претпоставити да је по јулијанском календару датум.



недеља, 16. септембар 2018.

Славјено-сербско царство. Нацрт воспостављења нове словено-српске државе (1804)

Одјек Орашачког збора и буне на дахије био је велики међу Србима у Хабзбуршкој монархији. Митрополит карловачки Стефан Стратимировић направио је меморандум о ослобођењу српске државе (Славено-сербскаго государство) 1804. године у првих неколико месеци Првог српског устанка. Свој Меморандум је митрополит Стратимировић предложио руској страни јер је Русију сматрао природним савезником Срба. Његов Меморандум добио је руски министар иностраних дела кнез Адам Чарториски (министар иностраних дела 1803-1807) који је био наклоњен српској ствари.
Митрополит карловачки Стефан Стратимировић (1757-1836)
У Меморандуму митрополита Стратимировића изнет је став да су Срби највише наклоњени Русима од осталих Словена и да Русија мора да створи једну славено-сербску државу коју би предводили Срби. Временом би та нова држава заменила Османско царство јер му је, по Стратимировићевом мишљењу, истицало време. Тражено је да цар Александар учини представку султану и затражи да територију где живи српски народ султан да независност по обрасцу Дубровачке републике или Републике јонских острва (Републике седам грчких острва). Аустрија  би морала да уступи према Меморандуму Боку Которску и део Далмације а заузврат би добила турски део Хрватске. А ако Аустрија уступи српској држави Срем онда би добила део Влашке до реке Олте. Та новонастала српска држава би наставила да плаћа умерен данак Османлијама, давала Турцима слободу вероисповести и била зависна од Порте. За владара ове Словенско-Српске земље митрополит Стратимировић предлаже да руски цар пошаље руског принца. Шта би улазило у састав Словенско-Српске државе? На то даје одговор извод из Стратимировићевог Меморандума који показује где Срби живе: "Срби обитавају у Угарској на обема обалама Дунава, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Приморју; такође и на оним пределима у земљама Турске до Јадранског мора; цео народ међу реком Савом од границе Влашке до Скадра у Албанији, међу реком Савом и Уном — Словено-Српски је с најнезнатнијим разликама наречја, тако да су и сви,који се налазе у Турској, рода и језика Словено-Српског".


Литература:

Група аутора, Историја српског народа V-1, Београд (1981)

Прот. Ст. М. Димитријевић, Стевана Стратимировића митрополита Карловачког план за ослобођење српског народа, Београд 1926.

Ђ. Живановић, Срби и пољска књижевност (1800-1871), Београд 1941, 2002.

Љ. Кркљуш, Настанак првих програма о васпостављању српске државе, Зборник Правног факултета у Новом Саду, XXXVIII, 2/2004, 37-60.

С. Новаковић, Устанак на дахије 1804. Оцена извора. Карактер устанка. Војевање 1804. С картом Београдског пашалука, Београд 1904.

Линкови:

1.http://www.novinar.de/2012/03/30/the-memorandum-1804-by-the-karlovci-metropolitan-stevan-stratimirovic.html


недеља, 09. септембар 2018.

Димитрије Синаита. Први српски књижевник

    Западно од Јерусалима у манастиру Свете Катарине на Синајској гори године 1975. нађено је више десетина средњовековних списа до тада непознатих научној заједници. Међу тим рукописима налазе се и два црквено словенска из 11. века. Ове две књиге, Синајски мисал и Димитријев псалтир, писане су глагољицом - првим словенским писмом. Димитријев псалтир назван је по монаху који га је писао. Истраживања из 2012. године показују да је синајски монах Димитрије био пореклом из Дукље или Травуније одакле је у 11. веку стигао до Свете земље. Кијевски мисал (Кијевски листићи) који се сматра најстаријим и најархаичнијим словенским рукописом. Има седам листова и сматра се да су шест листова из 10. века или са краја 9. века писани у средини око ученика словенских апостола Ћирила и Методија. Седми листић из Кијевског мисала, тј. први по реду јер се налази на почетку књиге, потиче са краја 11. или почетка 12. века. На том листићу записан је одломак из Посланице апостола Павла Римљанима и посебна молитва Богородици. Први лист је дело монаха Димитрија Синаита и припада српској редакцији старословенског језика. 
Седма страница Кијевског мисала коју је писао монах Димитрије Синаита крајем 11. или почетком 12. века
   Сматра се да је Димитрије Синаита био добро образован јер је подједнако добро користио глагољицу и ћирилицу и познавао латиницу и грчки алфабет. Наиме, монах Димитрије Синаита је написао још једно дело - Синајски служабник који је поред црквеног глагољског текста имао и поменик са именима људи који се помињу током службе, записан на ћирилици. Међу његовом братијом могуће да је било још Срба који су у време краља Константина Бодина (1081-1099) и његовог наследника краља Михаила (1099-1102) стигли у Јерусалимско краљевство (основано након крсташког ослобађања Јерусалима 1099).

Литература:

1. М. Алексић, Српски витешки код, Београд 2016.

Линкови:

1. Димитријеви записи старији од Мирослављевог јеванђеља, Политика 17.10.2015
2. Димитрије Синаит је најстарији српски књижевник, Политика 18.10.2015.

петак, 07. септембар 2018.

Печат Правитељствујушчег совјета сербског. Трибалија

Током друге ратне године Првог српског устанка (1805) Срби су полако почели да устројавају своју власт први пут након пада својих средњовековних држава у 15. веку. Да би ограничили власт вожда Карађорђа устаничке старешине су позвале Карађорђа на скупштину у манастиру Боговађа о празник Велике госпојине. Карађорђе је то одбио и позвао устаничке старешине на скупштину у Борку такође на исти празник (27. август 1805).
Печат "ПРАВИТЕЛСТВУЮЩIЙ СОВѢТЪ СЕРБСКIЙ"
 Вук Стефановић Караџић је забележио у свом чланку Друга година Српског војевања на даије изглед печата Совјета сербског: "...а на печату (на коме су били грбови Србије - под круном крст и четири оцила - и Тривалије -  под круном свињска глава са стрелом забоденом у чело, који су на среди свезани један за други и између њи расте крин; одозго огрејало сунце и луче своје спустило до круна, а доле испод грбова "1804") био је натпис: "ПРАВИТЕЛСТВУЮЩIЙ СОВѢТЪ СЕРБСКIЙ."
  Совјет је кратко време имао седиште у манастиру Вољавчи и манастиру Боговађи. Након ослобођења Смедерева на Аранђеловдан 1805. године Совјет је преместио своје седиште у Смедерево, а у просторијама Совјета, на видном месту, нашла се слика цара Стефана Душана.
    У манастиру Враћевшници су мошти краља Стефана Првовенчаног биле шест година током Првог српског устанка. Ту су „код светог краља“ држане скупштине поводом важних питања као што је била поводом Букурешког мира 1812. године. 



Извор:

1. В. Стефановић Караџић, Друга година Српског војевања на даије, Даница: забавник за 1834 годину (1834), 25-55.

Литература:

1. Р. Љушић, Вожд Карађорђе I, Београд 2000.





четвртак, 30. август 2018.

Средњовековне титуле код Срба

Бан - титула владара или његовог намесника у јужнословенским земљама. Реч је турског порекла, и први пут је забележена средином X века у спису цара Константина VII Порфирогенита у вези са „Крштеном Хрватском".

Велики војвода - титула која се по значају и улози посебно истицала у односу на остале војводе. Велики војвода је заповедао војском у случајевима када владар није полазио у војни поход.

Велики жупан - титула српских владара чији се први помен бележи у првој половини XII века.

Велики слуга - дворско звање у средњовековним српским земљама. Одговара византијској титули великог доместика.

Велики челник - титула која је први пут забележена у XIV веку. У време српских деспота велики челник је не само био судија него је и мењао владара у неким цивилним пословима.

Војвода - војнички старешина. У држави Немањића војвода је имао војну функцију док је у држави деспота српских поред војне имао и цивилну функцију.
Господарь - владарски атрибут

Господин - владарска титула настала као замена за краљевску титулу у време краља Милутина

Деспот - византијска титула изведена од царског епитета. Уведена је од стране ромејског цара Манојла Комнина 1163. године. Први носилац титуле је био зет цара Манојла Комнина, Бела Алексије (Бела III). Била је виша од титула севастократора и кесара.
Деспот Јован Оливер. Са титулом деспота помиње се од 1349.
Жупан - титула коју су Срби познавали од давнина. Ромејски цар Константин Порфирогенит нас обавештава да Срби нису имали своје праве владаре - архонте него старце жупане.

Казнац - најистакнутији представник централне државне управе, којем је било поверено убирање владаревих прихода у држави од XII до XIV века. Казнацима српских владара из владарског рода Немањића припадала је титула великог казнаца.

Капетан - У српским земљама средњовековним термин капетан је имао различита значења, почев од оног општег (управник шире области) па до појединачних (управници села, тргова и каравана).

Кесар - титула у средњовековној српској држави преузета из Византије и која се јавља након крунисања краља Стефана Душана за цара 1346. године. Ова титула потиче још из римских времена и од тада налази се у врху хијерархије тутула у царству Ромеја. Убрајала се у такозвана царска достојанства а њени носиоци су у документима имали право да користе формулу царство ми. Током византијске историје увођењем титула севастократора и деспота 1081. односно 1163. године титула кесара је потиснута на лествици достојанствава.

Кефалија - највиши представник локалне управе у граду и околини. До појаве овог звања дошло је у време краља Милутина (1282-1321) који је затекао кефалије на територијама Византије које је освојио.

Кир - византијска титула у значењу господин. Давана је владарима, властели и свештенству византијском и српском.


Кнез - старешина, поглавар, владарска титула. Српски владари су носили ту титулу али увек желећи већу.


Крајишки војвода - војни заповедник и управник на крајишту, којег поставља владар.

Краљ - владарска титула XI (од времена краља Михаила Војислављевића) до XV века


Логотет - титула преузета из Византије. Логотет је на дворовима српских краљева и царева обављао дужност старешине владареве канцеларије и целокупног особља које је тамо радило.

Мачоноша - титула у средњовековној Хрватској и Србији. У средњовековној Хрватској јавља се у IX веку, док смо за средоњовековну Србију добијамо податке тек у XV веку.

Млади краљ - престолонаследник у средњовековној Србији. Драгутин Немањић је први понео ту титулу.

Пехарник (виноточ) - дворско звање у средњовековној Хрватској, Босни и Србији.

Протовестијар - титула преузета из Византије и прихваћена у неким деловима српске државе пре половине XIII века (1239 - 1253). У време цара Душана ова титула постаје стална и поред учешћа у дворском церемонијалу протовестијари су имали и одређене друге дужности, нешто слично министру финансије.

Протосеваст  - Протосеваст би требало да буде први у рангу међу севастима. У пракси оваква веза између двају достојанстава не може бити установљена. Први изворно потврђени протосеваст био је млетачки дужд Доменико Контарини, патрикије и протосеваст (1049). У средњовековној Србији и Бугарској ова титула је била другачија. Њу су добијала велика господа чија управа над одређеним областима има елементе приватне власти.

Севаст - византијска титула која се појавила у 11. веку, а од времена цара Алексија Комнина (1081-1118) чини корен сложених титула. Титула севаста најчешће се користила уз различите чиновничке дужности. У српским земљама се ова титула исто употребљавала за чиновничке функције од времена владавине краља Милутина (1282-1321). 

Севастократор - висока византијска титула која је изведена од царских епитета севаст и автократор, па је стога убрајана у тзв. царска достојанства због чега су севастократори имали право на употребу формуле „царство ми". Титулу севастократора увео је цар Алексије I Комнин (1081 - 1118), доделивши је свом старијем брату Исаку; нова титула стављена је на чело хијерархијске листе достојанстава, потиснувши за степен ниже стару титулу кесара. У средњовековним српским земљама први је титуу севастократора понео Стефан Немањић.

Севастократор Влатко Паскачић. Титулу севастократора је добио од цара Уроша (1355-1371)
Слуга - дворска титула у средњовековној Србији, старешина над људима који се брину о вину.

Ставилац - дворска титула у српским земљама у којима је ставилац послуживао владара у свечаним обедима. Осим тога имао је и друге послове. Ова титула је омогућавала напредовање због поверљивости ових дужности.

Тепчија - дворски и провинцијски чиновник у средњовековним српским земљама и Хрватској. Код Хрвата ова титула се јавља раније, већ у другој половини 11. века, док се у Србији и босни помиње од 13. века. Постојале су велике тепчије, тепчије и мале тепчије. Тепчије су водиле рачуна о земљопоседима владара и удеоних кнежева, док су мале тепчије водиле рачуна о земљопоседима у појединим жупама.

Херцег - титула коју су носили поједини обласни господари у српским земљама крајем средњег века, а по значењу одговара војводи.

Челник - заповедник или старешина мање или веће групе људи, који обављају послове различите садржине. Титула челника позната је Словенима у централним деловима Балканског полуострва још у првој половини XI века.

Литература:

1. Лексикон српског средњег века, приредили С. Ћирковић и Р. Михаљчић, Београд 1999.











уторак, 28. август 2018.

1035-1040. Потврда даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта од стране захумских првака

Повељу о потврђивању даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта на острву Локрум издао је у свом делу Дипломатички зборник Краљевине Хрватске с Далмацијом и Славонијом политичар и историчар Иван Кукуљевић Сакцински (том 1, од године 503. до 1102.) у Загребу о трошку Друштва за југославенску повјест и старину, 1874. године. Иван К. Сакцински је ову повељу нашао у делу Д. Фарлатија Illyricum sacrum (том VI) на стр. 45. Као годину давања повеље Иван К. Сакцински ставља 1035-1040. годину. Овом повељом епископ захумски Гаврило са жупаном Мирославом и баном Ратомиром потврђује даривање цркве св. Панкрација у Бабином пољу на острву Мљет манастиру св. Бенедикта на острву Локрум. Такође, ова повеља спада у тзв. локрумске фалсификате.
Дипломатички зборник Краљевине Хрватске с Далмацијом и Славонијом I
In nomine patris et filii et spiritus sancti. Ego episcopus Gabriel Zachulmie, una cum iudice Miroslauo, et bano Ratimiro, et Strasimir, et procurator Craymir una cum omnibus Zachulmie nobilibus. Venit ad nos abbas Vitalis de monasterio s. Benedicti Lacromone, querere locum (in) insula que vocatur Meleta, et dedimus ei locum  totum Babine palle, in quo est ecclesia s. Pancratii, tali nomine, ut si aliquis Zachulmie homo irritare hoc factum voluerit, vel contrarium fecerit, sit omnibus Zachulmae inimicus hominibus. Insuper maledictus sit a deo, atque a duodecim apostolis, nec non a sancta Maria matre domini, et ab omnibus sanctis. Et ego presbyter Milogay, filius Michaelis, iussu eorum scripsi.

Извор:
1. I. Kukeljević Sakcinski, Diplomatički zbornik Kraljevine Hrvatske s Dalmacijom i Slavonijom I, Zagreb 1874.

1388. Битка код Билеће. Победа над Османлијама

Битка између војски Османског царства и Краљевине Босне одиграла се код града Билеће 27. августа 1388. године. Османску војску је предводио Лала Шахин док су војску Краљевине Босне предводили Влатко Вуковић и Радич Санковић. Према дубровачком хроничару Мавру Орбинију Турака Османлија је било 18 000 док су Влатко Вуковић и Радич Станковић предводили само 7 000 војника. Исто тако према Орбинију, Турци Османлије су прво поражени на Рудинама а затим још једном код Билеће.
Битка код Билеће 1388. Рад Едина Дурмишевића за књигу Босанско краљевство.
https://edind.artstation.com/projects/X9JRY
 Османска војска је доживела велики пораз код Билеће док су чете Краљевине Босне имале незнатне губитке. Постоји гроб човека по имену Влатко Вуковић у Бољунима код Стоца у Херцеговини. На споменику стоји „Асе лежи добри јунак и чоек Влатко Вуковић; пише Семорад". Међутим, ово засигурно није гроб великог војводе босанског Влатка Вуковића јер се властела скоро увек сахрањује на својој баштини а баштински поседи породице Влатка Вуковића су у Горњем Подрињу, а не код Стоца.


понедељак, 27. август 2018.

1058. Фрагмент повеље краља Дукље Радослава о оснивању манастира у селу Белем (Плат)

   Првог краља српске области Дукље, Михаила Војислављевића, наследио је, према Летопису попа Дукљанина, његов брат Радослав. У овом фрагменту познато из дела Данијела Фарлатија Illyricum sacrum, сазнајемо да је краљ Радослав основао манастир у селу Белем у Жупи дубровачкој око 1058. године.
   Данијеле Фарлати (22. фебруар 1690, Сан Данијеле (Фурланија) – 25. април 1773, Падова) је учио у Горици, а 1707. је у Болоњи ступио у језуитски ред. Студирао је у Падови и Риму. Од 1722. је помагао језуити Филипеу Ричепутију око Illyricum sacrum. Издао је првих пет томова, али ни он није стигао да доврши дело. Након његове смрти, дело је наставио Јакопо Колети.         Историчар Фердо Шишић у својој анализи Летописа попа Дукљанина сматра овај фрагмент фалсификатом (странице 240-241). Архиепископ Виталис и опат Петар се помињу у првој половини 11. века, док је Радослав постао краљ 1081. године према Летопису попа Дукљанина. Читајући ромејске/византијске изворе као владара Дукље не налазимо краља Радослава него сина краља Михаила, Константина Бодина, једино код Летописа попа Дукљанина имамо помен краља Радослава. Фердо Шишић сматра да је село Белем, које је поменуто у повељи, данашње место Плат у Жупи дубровачкој. Историчар Тибор Живковић у својим коментарима ЛПД-а (Gesta Regum Sclavorum II. 295-296), сматра да ова повеља није фалсификат. За такву теорију изнео је неколико чињеница. Наводи да је Радослав стварно могао да истакне своје право на престо Дукље пошто је био најстарији син владара Стефана Војислава. Исто тако, истицањем краљевске титуле, rex, у односу на браћу који су били кнежеви могла би бити потврда аутентичности повеље. Оснивање манастира, што припада сфери владарског права, могло би такође да потврди аутентичност повеље. Због удара непријатеља Радослав се повукао у Травунију а сам манастир се налази у Травунији што би исто могло да указује на тачност повеље.
Први том, издање штампано 1751. у Млецима
Фрагмент текста:
    "Tempore Vitalis archiepiscopi, Petri abbatis et Dominici prioris etc. Ego Radoslavus rex etc. una cum coniuge mea Julia et filio Branislavo volo, quod construatur monasterium in Belem et detur monacis sancti Benedicti di Lacroma etc."

Извор:

1. Т. Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Београд 2009.
Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae I, edd. M. Kostrenčić, J. Stipišić, M. Šamšalović, Zagrabiae 1967