понедељак, 20. април 2020.

Битке краља Константина Бодина (1081-1099)

Константин Бодин је био један од најмоћнијих и најживописнијих раносредњовековних српских владара. Владао Дукљом од 1081. године када је умро његов отац, први краљ српски, Михаило Војислављевић. Пре ступања на престо учествовао је у походима свога оца.
Битке краља Константина Бодина Војислављевића
Краљ Михаило је пружио помоћ устаницима Ђорђа Војтеха и послао им свог сина Константина Бодина са 300 својих људи. У Призрену су бугарски представници прогласили Константина Бодина за цара и променили му име у Петар. Дука теме Бугарске Нићифор Карантин, окупио је трупе под својом командом и спремао се да крене на Призрен, када му је стигао наследник на функцији Дамјан Даласин. Изгледа да Дамјан Даласин није поштовао свог претходника и његове сараднике јер извори говоре да им се по доласку ругао и називао их кукавицама. У таквом расположењу ромејска војска је кренула према Призрену и ту заметнула бој са Србима. Како ромејски извор каже: "И наста страшна битка и још страшнији пораз Ромеја". У тој бици код Призрена 1072. погинули су многи Ромеји и велики број њих је заробљен дука Дамјан Даласин, као и војсковођа Лонгивардопул, вероватно заповедник норманских најамника.
Следећа битка уследила је брзо и то током зиме. Бугарски војсковођа Ђорђе Војтех позвао је Константина Бодина да крене на Скопље јер су ромејски војници проводили дане безбрижно. Кренуо је са војском Константин Бодин из Ниша у децембру према Скопљу али ромејска војске се припремила и пресрела Бодинове трупе код Пауна, у јужном делу Косова поља. Ромејска војска је до ногу потукла Бодинову војску и заробила га.
Те исте године октобра месец, као ромејски вазал, морао је да се придружи ромејској војсци у нападу на Нормане који су се искрцали код Драча. Нормански војсковођа Роберт Гвискард желео је да освоји Цариград и Драч му је био прва станица. Започео је опсаду града, али појавила се ромејска војска на челу са царем Алексијем Комнином. Заједно са њим је био и краљ Константин Бодин са својом војском. Када је отпочела битка 18. августа, победа је била ближа Ромејима али су Нормани ипак успели да однесу превагу. Војска краљ Константина Бодина која је требала да уђе у битку у одлучујућем моменту остала је по страни. О томе ромејска принцеза Ана Комнина пише: „а и сам Бодин узмиче не борећи се; овај се, наиме, био наоружао и, распоредивши своју војску у бојни ред, тога се дана држао као онај, који ће можда убрзо, према склошвеним уговорима, помоћи цару. Пажљиво je чекао, како изгледа да, ако сазна да je победа превагнула на аутократорову страну, нападне и сад Келте; a ако не, да се уздржи од борбе и потом повуче. Тако размишљајући као што се обелоданило из оног што je учинио, и сазнавши тачно, да су Келти победили, не ушавши уопште у борбу, врати се кући".

Мозаик Св. Вакха из манастира Неа Мони на острву Хиос, око 1045. године
Може се видите мач у корицима

Битке краља Константина Бодина

петак, 03. април 2020.

Срби у антици по Н. Жупаничу и А. Ломи

Писање најраније српске историје је изузетно тешко. Осим неколико извора за рани средњи век који обликују наше схватање наше раносредњовековне историје, за Србе у античко доба имамо свега пар помена. 
Нико Жупанич (1876-1961) се бавио истраживањем дела Плинија и Птоломеја још 1924. године. Он је међу племенима које је Плиније Старији (23–79. нове ере) у свом делу Naturalis historia спомињао око Меотског језера (Азовско море) и Кимеријског Босфора препознао Србе и одредио им простор где би они могли живети. У питању је простор између ушћа реке Дон и ушћа реке Кубан, тачније од реке Кирпили до реке Челбас. Ипак, ако би Срби морали да живе више источније, ка унутрашњости, од наведеног простора, ту би се налазили у средњем току Кубана (око најсеверније окуке Кубана).
Према александријском географу Клаудију Птоломеју (око 100-170. нове ере) Срби (Serbi) су насељавали простор између Керауниских планина (северног огранка источног Кавказа) и реке Ра (Волге) заједно са Оринејима и Валима. Птоломејево писање локализовало би Србе у степи између Куме и Волге. Нико Жупанич сматра да Птоломејеве податке треба сагледати тако да Срби живе на простору средњег Кавказа, у северној Иберији, у сливу реке Арагви. Ова река настаје од Тетри Арагви (Бели Арагви) и Шави Арагви (Црни Арагви) на падинама Кавказа и дуга је 112 км.
Према томе Нико Жупанич извлачи закључак да су Срби кавкаски староседеоци и да се у једном тренутку, вероватно у 2. веку пре нове ере или у 1. веку пре нове, у станишта код Кубана један део Срба је остао, други прешао на јужне падине Кавказа, трећи део отишао са Сарматима преко Дона до Карпата или Дунава, Висли, Одри, Лаби (Елби). Такође, Н. Жупанич сматра да су антички писци забележили име Срба у кавкаским пределима (Кубан, Иберија и Колхида) у различитим варијантама Serbi, Serrei, Serri, Sirachi, Seraci, Siraceni. Наводи да је тако владар Сираха из првог века нове ере, Зорсинес, био први познати српски владалац у опште. Већ у 4. веку нове ере, Нико Жупанич сматра, да су се Срби налазили на Ердељским Карпатима, које Амијан Марцелин (око 325/335. - око 400) назива montes Serrorum.
Академик Александар Лома се такође слаже да је могуће да су се Срби преселили током првог миленијума нове ере из Поволжја или Приазовља најпре у лево поречје Дњепра, одакле су продрли даље према Лаби (Елби). Такође, А. Лома се слаже да порекло тих античких Срба није словенско него скитско-сарматско (у језичком смислу иранског порекла). Док су стигли на Балканско полуострво Срби су се већ пословенили. У делу "О церемонијама" цара Константина Порфирогенита помиње се племе Сербан на подручју Кавказа,  за које А. Лома сматра да би могли бити они Срби из прицрноморских степа, који нису отишли за Подњепровље већ на Кавказ.
 Сматра се да је један део Срба остао на Карпатима (као што сматра Нико Жаупанич). Податак тим о источним Србима јавља нам се код цара-писца Константина VIII Порфирогенита (913-959), који је писао и о балканским Србима. Наиме, у Спису о народима помиње се и племе Séribioi међу источнословенским племенима, које Александар Лома чита као Србји. Такође, арабљански путописац и историчар Ал Масуди (896-956) оставио је помен источно словенског племена Surbīn. Из овога је изведен закључак да је током 9. и 10. века постојао јак племенски савез Срба на словенском истоку.
Срби у антици
Литература:

1. Н. Жупанич, Срби Плинија и Птоломеја, Београд 1997: Изворник Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу поводом тридесетпетогодишњице научног рада од пријатеља и сарадника, ур. Павле Вујевић, Београд 1924, 555-589.

2. А. Лома, Неки славистички аспекти српске етногенезе, Зборник Матице српске за славистику 43 (1993), 105-126.