среда, 24. јул 2019.

Каролиншки мачеви на простору српских раносредњовековних области

   Овим текстом хтели бисмо да осветлимо раносредњовековну војну прошлост српских земаља и да видимо какви су мачеви били доступни у периоду 9. века. Прво ћемо морати да повучемо западне границе српских области да би означили која археолошка налазишта припадају српским областима јер данас припадају новим државама које негирају постојање српског народа ураном средњем веку на том простору.
Положаји налазишта каролиншких мачева у српским областима Захумљу и Паганији
  Мало је писаних извора које нам говоре о простирању српских области у раносредњовековном периоду. Ипак, Спис о народима цара-писца Константина  Порфирогенита даје нам довољно података да би повукли западне границе српских области. Грубо узевши, граница би ишла реком Цетином у Далмацији и реком Уном, која је била западна граница Босне, која се налазила као област унутар Србије Властимировића.
     Дуги двосекли мачеви су одлика франачког наоружања краја 8. и 9. века. Они се стављају под ознаку мач типа К по типологији норвешког археолога Петерсона, коју је он правио за викиншке мачеве али се односи и на каролиншке мачеве. 
Мач тип H се појављује у другој половини 8. века, траје кроз читав 9. век, а у средњој Европи се појављује до 10. века. Јабучица је обично троугласта.

Налазиште Могорјело код Чапљине, (Захумље): Двосекли мач има седмоделну круну јабучице. Јабучица и накрсница нису украшене. Укупна дужина мача 94,4 цм, накрсница 9,4 цм.

Налазиште Столац - Чаири (Захумље): Двосекли мач има петоделну круну јабучице. Једва су приметни остаци дрвених корица. Мач је гробни налаз, заједно са каролиншким копљем са крилцима. Укупна дужина мача 89,6 цм, накрсница 11,6 цм. Локалитет се налази уз обалу реке Брегаве.

Налазиште Вукодол код Мостара (Захумље): Није одређен тип мача, а јабучица није сачувана. Датирано око средине 9. века.

Налазиште Хумац код  Љубушког (Паганија): Фрагметарно очуван каролиншки мач, типолошки неопредељен. Нађен 100 метара од фрањевачко манастира у средњовековним с остацима камене цркве Св. Михаила. Године 1984. налазио се у депозитарију фрањевачког манастира у Хумцу код Љубушког. Укупна очувана дужина мача 68 цм, дужина очуваног дела накрснице 7,3 цм. Недостаје јабучица и горњи део дршка, накрсница је равна и релативно масивна, крња на крајевима, вероватно, због корозије. Двосекло сечиво је сада од корозије истањено, на доњем делу сечива недостаје његов шиљак. (Vinski 1986, 61)

Налазиште Задварје - Полетница/Жежавица Доња (Паганија): Двосекли мач има петоделну круну јабучице, жљебови су подељени режњевима. У жљебовима у којима је делимично сачувана тауширана сребрна жица. Накрсница је такође украшена. На доњој страни са сваке стране сечива налази се по један сидрасти крст а на горњој страни налази се лично име (...A...ERTU...). Уз мач је у гробу пронађено каролиншко копље са крилцима. Укупна дужина мача 95 цм, накрсница 12 цм, дужина балчака 15,5 цм, сечиво 79,5 цм.

Налазиште Катуни/Крешево на положају Згон код Омиша (Паганија): Двосекли мач типа H нађен је у гробу и припада ранокаролиншком добу. Укупна дужина мача 99,5 цм. Има дамасцирану оштрицу и трагове таушираног украса на јабучици и на накрсници рукохвата.

Мачеви из Захумља. 1) Могорјело 2) Столац Чаири 3) Мостар Вукодол

Мачеви из Паганије. 1) Хумац, Љубушки 2) Катуни/Крешево, Омиш 3) Задварје


Литература:

J. Belošević, Osvrt na karolinške mačeve tipa H sa šireg područja Dalmatinske Hrvatske, Prilozi Instituta za arheologiju u Zagrebu, 24 (2007), 411-424.

G. Bilogrivić, Karolinški mačevi tipa K, Opvscvla archaeologica, Vol. 33 No. 1 (2009), 125-182.

G. Bilogrivić, O mačevima posebnog tipa u Hrvatskoj, Starohrvatska prosvjeta XXXVIII (2011), 83-109.

Z. Vinski, Marginalia uz izbor karolinškog oružja u jugoistočnoj Europi, Starohrvatska prosvjeta 15 (1986) 61–117.

Z. Vinski, O nalazima karolinških mačeva u Jugoslaviji, Starohrvatska prosvjeta, Vol. III No. 11, 1981, 9-54.

Z. Vinski, Osvrt na mačeve ranog srednjeg vijeka u našim krajevima, Vesnik Vojnog muzeja JNA 2, Beograd 1955, 34-52.

Z.Vinski, Ponovo o nalazima karolinških mačeva u Jugoslaviji,Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu, Vol. 16-17 No. 1 (1983), 183-210. 










четвртак, 11. јул 2019.

Војска Карла Великог и потчињавање Авара и Хрвата

    Франци су под владавином Каролинга створили велику државу, нарочито за време цара Карла Великог. Сва та освајања заснивала су се на доброј војсци. Близу балканских Срба франачка држава долази походима против Авара и наметањем своје власти Хрватима.

Потчињавање Хрвата

Франци су 788. године заузели Истру и приближили су се територијама под влашћу хрватског кнеза. Ромејско царство је и даље држало градове у далматинском приморју под својом влашћу. Ускоро је франачка власт наметнута Хрватима, сигурно пре 812. године (Живковић 2002, 228). Кнез Доње Паноније, Љутовид, повукао се 822. године из свог средишта, града Сиска, под притиском Франака и побегао на територију под влашћу српског жупана. Тај српски жупан је вероватно имао своју жупу преко Саве, можда на ушћу реке Уне у Саву. Можемо рећи да је раносредњовековна српско-хрватска граница ишла Цетином и Уном.



Потчињавање Авара

    Први поход против Авара Карлова војска је предузела 791. године када су из два правца франачке трупе продрле до Бечке шуме и ушћа Рабе у Дунав (Ковачевић 1977, 94). Поново је покренут франачки поход због убиства аварског вође који се покрстио у Ахену. Поход је започео маркгроф Ерих Фурландски 795. године и тада је ишавши преко Крањске и Доње Штајерске дошао до главног аварског ринга, тј. главног аварског града, између Дунава и Тисе. Он је, уз помоћ словенског кнеза Војномира и његових чета, опљачкао аварски ринг и благо послао своме владару Карлу Великом. У том походу је користио тзв. скаре, елитне франачке трупе (Ковачевић 1977, 95). Скаре су чинили стални ратници који су живели по дворовима и њиховој околини. Против Авара карло је покренуо нови поход веч следеће, 796. године, из правца Италије и франачким четама придружили су се Лангобарди, Баварци и Аламани (који су били потчињени Францима). Каган се покорио Францима, али су франачке чете продрле поред тога до главног аварског ринга и натерале аварске одреде на бег преко реке Тисе, у данашњи Банат. Тиме су Франци наметнули своју власт и срушили Други аварски каганат, али одмах 797. године избила је побуна Авара због покрштавања. Опет је маркгроф Ерих Фурландски реаговао и угушио побуну. Побуна је само на тренутак се утишала али опет се распламсала после повлачења главнине франачке војске. Префект Баварске Геролд је убијен 799. на подручју некадашњег каганата јер је побуна и даље трајала. Чак је маркгроф Ерих Фурландски убијен код Ријеке 799. године од стране Словена који су помагали Аварима. Због свега тога Карло Велики окупља велику војску у Баварској 803. године и наређује њен покрет према каганату. Тада је каганату скршена моћ отпора једном заувек. И даље су постојали кагани али они су били франачки вазали и хришћани. После уништења Авара граница франачке државе се померила од ушћа Рабе до Мохача и Фрушке горе (Klaić 168). Тиме су северни суседи Србије на једном делу постали Франци, макар на реци Сави.

Франачка војска

     На почетку владавине Карла Великог највећи део војске је чинила пешадија, али се стално повећавао број коњаника (I. Heath 2015, 38). Повећање коњаника у Карловој војсци је било прекопотребно јер требало стићи из срца франачке земље до удаљених граница Царства и борити се против брзих противника какви су били Авари, Арабљани, Викинзи и Угри (Мађари). Карло Ћелави, владар Западне Франачке после Верденског споразума из 843. године, наредио је да сви слободни Франци који поседују или могу набавити коња требали би да дођу на Хербан, државни сабор. Један хроничар 891. године наводи да Франци више не знају да се боре као пешадија, што је претеривање али говори о томе колико је крајем 9. века била заступљена коњаница у франачкој војсци (I. Heath 2015, 38).
Код Каролинга рано је настао вазални систем, што је постало основ феудалног система. Према каролиншким записима војне обавезе од 807-808. године сваки слободни човек који држи четири манси земље (1 манса је око 49 хектара), било своје или као бенефицијум, обавезан је да учествује у војним походима. Онај слободни човек који држи мање од четири манси земље је морао да заједно са другима да обезбеди војну опрему. Опремљеним четама командовали су локални господари ако су требали да присуствују Хербану, а током војних похода командују војводе/comes. Организација каролиншке војске је и даље била децимална (десетари, стотинари...), али је служење трајало три месеца (I. Heath 2015, 39). Комора је била слабо развијана и војници су имали обичај да пљачкају и своју територију, да би спречили то формирана је само једна колона војника да би се могла надзирати. Снабдевање коња је исто било проблем па се дешавало да се франачка војска повуче зато што није било довољно хране за коње (I. Heath 2015, 38). Ипак, комора је постојала и кола која је вукао во могла су да понесу 12 бушела житарица или 12 малих барела вина.
За одбрану граница (у средњем веку не постоје граничне тачке као у савременом добу већ између две државе се налазе читави предили, најлакше се одређује граница ако се налази на граници) франачке власти су формирале марке, које су вероватно биле засноване на познавању ромејског тематског система. У маркама, на чијем челу су били маркгрофови, су прављене утврде повезане путевима, које су требале да заштите унутрашњост и буду полазна тачка за нова освајања.
Према каролиншким записима са краја 8. века феудалци који су могли да имају коња и оклоп морали су да имају штит, копље, дуги мач и кратки мач (semispatum). Почетком 9. века феудалци су морали да носе, поред већ наведеног наоружања, и лук и стреле. Од својих вазала Карло Велики је увек могао да прикупи од 8.000 до 35.000 коњаника (Hooper, Hooper, Bennett 1996, 13).

Франачка држава и Срби

Франци су потчињавањем Авара и Хрвата дошли у на границе српских земаља. Најјаснија граница између власти Франака и Срба може констатовати на реци Сави где је Љутовид из Сиска дошао код српског жупана. Углавном се сматра да је прешао реку Саву. Један део мачева типа К, који се приписује Францима, налажен је и на подручја српских приморских земаља што говори о франачком утицају. Ипак, ми немамо никакве писане податке о односима владарског рода Властимировића са Францима.

Литература:

1. Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025, Београд 2002.

2. Nada Klaić, Povjest Hrvata u ranom srednjem veku, Zagreb 1975.

3. Јован Ковачевић, Аварски каганат, Београд 1977.

4. Ian Heath, Armies of the Dark Ages, Wargames Research Group 2015.

5. Nicholas Hooper, Nick Hooper, Matthew Bennett, The Cambridge Illustrated Atlas of Warfare: The Middle Ages, 768-1487, Cambridge 1996.

Линк:

https://deremilitari.org/2014/02/carolingian-arms-and-armor-in-the-ninth-century/

понедељак, 01. јул 2019.

806. Битка код Вајсенфелса, између Срба и Франака

У време Карла Великог франачка државе се ширила према истоку и освајала саксонске територије. После Саксонаца на реду су били и Срби на Лаби. Цар Карло Велики је послао свог сина из другог брака, Карла Млађег, да предводи тај поход.
Србима на Лаби тада је владао Милидух, за кога се сматра да је почео да влада Србима од 790. године. Он се показао као незгодан сусед Франака. 
Можемо претпоставити да је овако изгледала српска војска и њен заповедник на почетку 9. века
Покренувши поход Карло Млађи је успео 806. године да потуче српску војску предвођену војводом или кнезом Милидухом код данашњег немачког града Вајсенфелс, који се налази на реци Сали (немачка савезна покрајина Саксонија-Анхалт). Ова битка се највероватније догодила негде у периоду између краја априла и почетка новембра месеца, када су се у средњем веку али и античком добу најчешће дешавале војне. Крајем 8. века франачка војска се највећим делом састојала од пешадије, мада је током владавине Карла Великог се повећавала улога коњице а тиме и њихов број.
Код Карловог биографа и писца Анала манастира Лорша и дела Анала манастира Фулде, Ајнхарда, налазимо овај текст везан за ову франачко-српску битку на данашњој немачкој територији. 

DCCCVI Et inde post non multos dies Aquasgrani veniens, Karlum filium suum in terram Sclavorum qui dicuntur Sorabi, et sedent super Albim fluvium, cum exercitu misit, in qua expeditione Miliduoch Sclavorum dux interfectus est, duoque castella ab exercitu aedificata, unum super ripam fluminis Salae, alterum iuxta fluvium Albim. 

Извори:

Georgius Heinricus Pertz, Einhard Annales/Annales Laurissenses et Einhardi, Hannoverae 1845, 52.
Georgius Heinricus Pertz, Fridericus Kurze, Annales fuldenses : sive, Annales regni Francorum orientalis, Hannoverae 1891, 16.
G. H. Pertz, MGH I, Hannoverae 1826,
T. Živković, The Origin of the Royal Frankish Annalist's Information about the Serbs in Dalmatia, Споменица академика Симе Ћирковића, Београд 2011, 381–398.