понедељак, 25. децембар 2017.

Писмо папе Јована VIII српском кнезу Мутимиру (851-891)

     Папа Јован VIII (872-882), упутио је једно писмо српском кнезу Мутимиру ("Montemero duci Sclauinicae"), позивајући га да се врати под панонску дијецезу јер је тамо посвећен епископ и јер су његови преци припадали тој дијацези. Текст писма објављен је у делу хрватског историчара Фрање Рачког Documenta historiae Chroaticae periodum antiquam illustrantia (Загреб 1877). Први део овог одломка је латински превод дела Житија Св. Методија, док после тога почиње папино писмо кнезу Мутимиру и оно је непотпуно.
Папа Јован VIII (872-882)
Nº 183
     Excepit vero eum (sc. Methodium) Kocel cum magno honore; et iterum eum ad apostolicum misist ct xx viros, homines honorabilies, ut eum sibi ordinaret in episcopatum in Panonia iu sedem sancti Andronici apostoli e lxx, quod etiam factum est. 
Joannes episcopus Montemero duci Sclauinicae. Admonemus te, ut progenitorum tuorum secutus morem, quantum potes, ad pannoniensium reuerti studeas diocesim. Et quia iam illic, deo gratias, a sede beati Petri apostoli episcopus ordinatus est, ad ipsius pastoralem recurras sollicitudinem.

Извори:

1. Documenta historiae Chroaticae periodum antiquam illustrantia, ed. F. Rački, Zagrabiae 1877. Nº 183

четвртак, 21. децембар 2017.

Задужбина Белоша Вукановића, угарског палатина и српског великог жупана

   Добре везе са угарском успостављене су у 12. веку када се српска принцеза Јелена Вукановић удала за угарског престолонаследника и потоњег краља Белу, а њен брат Белош је задобио високу титулу војводе, затим и бана. Белош је титулу бана хрватско-славонског носио преко 13 година (1144-1157). Од 1145. јавља се са титулом палатина. У Угарској је палатин био особа која је замењивала краља у битним пословима током краљевог одсуства или неспособности за вршење дужности. Рашки велики жупан Белош је постао највероватније око 1162. године али се кратко задржао на том месту.
Поређење Студенице, Богородице Градачке и Белошеве опатије.
     Остатак живот Белош је провео у Угарској на поседима који су му се налазили у Срему. Саградио је велелепни бенедиктински манастир посвећен светом Стефану Првомученику. Папа Иноћентије III у писму калочком надбискупу из 1198. помиње овај манастир и његово богаство. Био је дугачак 34,25 метара, што је 4,5 метра дуже од цркве Богородице Градачке у Чачку, од кога је ужи за пола метра. Овај манастир се налази на локалитету Градина у Новом Раковцу (општина Беочин). Манастир је доживео разарање па је на његовом месту саграђен рефугијум Домбо/Домбово. Археолози су открили остатке срушене романичке базилике и остатке храма у готичком стилу сазиданог на истом месту. Манастир је изгледа пострадао у првој половини 13. века, затим опет крајем прве половине 15. века.

Обележено је место где је изграђен Белошев манастир и Баноштор, место које је приложено манастиру



1. Ј. Магловски, Белошава опатија архиђакона Стефана - рефугијум Домбо и Баноштор, Византијски свет на Балкану, Књ 1, Београд 2012, 77-95.



недеља, 17. децембар 2017.

Животни век владара из династије Немањића

Завида - рођен седамдесетих година 11. века, умро тридесетих година 12. века (између 55 и 65 година)
Стефан Немања - рођен око 1113, умро 13. фебруара 1199. године (око 86 године)
Стефан Првовенчани - рођен око 1166. године, умро 24. септембра 1227. године (око 61 година)
Стефан Радослав - рођен око 1192. године, умро после 1235. године
Стефан Владислав - рођен око 1198. године, умро 1. новембар 1267. године (око 69 година)
Стефан Урош I - рођен око 1220. године, умро 1. маја 1277. године (око 57 година)
Стефан Драгутин - рођен око 1251. година, умро 12. марта 1316 (око 65 година)
Стефан Урош II Милутин - рођен око 1253. године, умро 29. октобар 1321 (око 68 година)
Стефан Урош III Дечански - рођен око 1276. године, умро 11. новембра 1331. године (око 55 година)
Стефан Душан - рођен око 1308. године, умро 20. децембра 1355. године (око 47 година)
Стефан Урош I - рођен око 1336. године, умро 4. децембра 1371. године (око 35 година)

Најдуговечнији Немањић, велики жупан Стефан Немања живео је око 83 године

понедељак, 11. децембар 2017.

Из земље старе славе, Илустровани лист 1929. године.

На страници Илустрованог листа из 1929. године налазе се фотографије  под насловом "Из земље старе славе", које показују разне средњовековне и нововековне споменике.
1. Манастир Морача, који је саградио Немањин унук Стефан Вуканов 1252. године

2. Ђурђеви Ступови код Берана 
3. Рушевине града Колашина, који је градио војвода Колаш. Зидине се виде испред штале и коља.
4. Сељачка кућа у Колашину 

5. Споменик у Скопљу борцима погинулим за ослобођење и уједињење народа (који данас више не постоји)
6. Пањ од крушке у Скопљу, на коме је - по усменој традицији - цар Душан вешао кривце.


Страница из Илустрованог листа (1929)

Срби у Псеудофредегаровој хроници из 7. века

"Etiam et Deruanus dux gentis Urbiorum, qui ex genere Sclavinorum erant, et ad regnum Francorum jam olim aspexerant, se ad regnum Samoni cum suis tradidit. Istamque victoriam quam Winidi contra Francos meruerunt, non tantum Sclavinorum fortitudo obtinuit, quantum dementatio Austrasiorum, dum se cernebant cum Dagoberto odium incurrisse, et assidue exspoliarentur."
Цртеж оловком из ранијег манускрипта  
Део "Фредегарове" франачке хронике из 7. века, која се изненада завршава 642. годином. У њој је поменут кнез Дерван, који се након победе словенског кнеза Сама над франачким владаром Дагобертом 631/632. године, одвојио од Франачке и прикључио словенском савезу. Дерван је по свему судећи био кнез Беле Србије и највероватније, рођени брат архонта који је Србе довео на Балкан у времену цара Ираклија (610-641).

Сарадник: докторанд Александар Ристић

понедељак, 04. децембар 2017.

Свентовит/Световид

Свентовит/Световид је "био бог богова" прибалтичких Словена, али бог рата и победе и покровитељ над летином (Лома 2002: 201). По хрватском историчару Натку Нодилу Световид је био врховни бог Словена (Нодило 1981: 19). Посвећен му је био храм и идол у Аркони на острву Рујан близу обале данашње Немачке. Уживао је огромно поштовање не само код Рујанаца него и код удаљених словенских племена. О томе сведочи "Словенска хроника" из пера Хелмолда од Босауа: "међу многобројним словенским боговима господари Световид (Zvantevith), бог земље Рујана. То је онај Бог, чија су прорицања најизвеснија. Други богови су поред њега тек полубогови. Да би му и нарочиту пошту указали, приносе му, по обичају, на жртву сваке године по једног хришћанина, кога одређују коцком. Сем тога слаху му сваке године из свију словенских крајева разне дарове за жртву. Нарочито обожавају и поштују храм овога бога; не допуштају да се у њ олако куну, нити да се приступ у њ умрља ма чим и у самом рату. Са свију страна области долазе ту Словени, да им се прориче, и шаљу штогод за жртву. Трговци који долазе у ову земљу, не могу ни продати ни купити што, ако нису принели на жртву штогод скупоценије од своје робе. Тек после ове жртве, они могу обавити своју трговину" (Leže 1984: 73, 74). Примањем хришћанства, највероватније је замењен Светим Видом.
Збручки кумир посвећен Световиду
Као и неки други словенски богови представљен је као вишеглаво божанство (његов кип имао је четири главе на једном врату) и имао коња који му је посвећен и помоћу кога се гатало. Такође, била му је посвећена чета од триста коњаника и коњ за кога се веровало да га сам бог јаше ноћу. Карактеристични атрибути овог божанства су: коњ, побила, вранац, (Петровић 2000:96) мач, застава, бојни знакови у лику орла (Лома 2001: 485,486)
Да ли је Свентовит/Световид хтонично или соларно божанство тешко је рећи. Према А. Ломи (Лома 2002: 205) култ Свентовита био је соларно-аграрног карактера, усредсређен на четири кључне тачке кретања Сунца (зимска краткодневница, летња дугодневница и обе равнодневнице). Другог становишта су писци Српског митолошког речник (Кулишић 1970: 278) који наводе да је Световид балтичких Словена у основи је хтонично божанство, ноћни коњаник, али уједно и ратно божанство. Световид је ноћу изјахивао ради борбе са непријатељима. Бели коњ којег био јахао био би ујутру прекривен блатом.  У народној песми Војевао бели Виде описује се повратак белог Вида после ратовања, где се помињу и Видови коњи што је један од атрибута Световида. У овој песми бели Вид је ратник против сила таме (црни Угри).

Војевао бели Виде, коледо !
Три године с клети Турци
А четири с црни Угри.
Каде Виде с војске дође,
Седе Виде да вечера.
Стаде громот, Стаде тропот
Око двора Видојева.
Ал' говори бели Виде:
„Изиђ', љубо, те погледај,
„Шта је громот, шта је тропот
„Око двора Видојева.“
Кад изиђе верна љуба,
Коњи му се копитају,
Радују се господару,
Да је скоро с војске дош'о;
И голуби с крилма бију.
Радују се господару,
Да је скоро с војске дош'о.


Топониме повезане са словенским божанством Световидом можемо наћи широм јужнословенских земаља: Свети Вид при Птују, Шентвид надомак Љубљане (посведочено 1262. као plebanus Sancti Viti), Видова гора (на острву Брачу), Видовица, Сутвид (на Биокову код Макарске), Сувид на Динари, Сутвид (између Крке и Цетине), капела Св. вида на острву Пагу, Видојевица (планина код Прокупља), Видовача (село југозападно од Прокупља), Видогоште у Моравици (назив посведочен у османским пописима), Видово брдо код Новог Пазара и Звечана, Витанце (у општини Деспотовац), Видово код Параћина (посведечено у повељи кнеза Лазара из 1371), Видовачки кључ (топоним надомак села Доње Видово), Витошевац (село у општини Ражањ), Витош (поток у селу Витошевац), Витковац (село североисточно од Краљева), Вита Крушка (врх у општини Власотинце), Видлићево крајиште (на Старој планини), Видлич (планина источно од Пирота), Витомирица (североисточно од Пећи, у Метохијској подгори), Витојевачко острво - Витојевачки атар (у општини Рума), Видово село код Дрвара, Видуша планина (на тромеђи општина Требиње, Љубиње и Гацко), Велики Витао (врх у северној Црној Гори), Витолиште (50 км јужно од Прилепа), Витолишка река (општина Прилеп), Витоша (планина у Бугарској)...
Приказ сваке стране Збручки идол 
Црква посвећена Светом Виду налази се у месту Горњи Сегет код Трогира у Хрватској и датира с краја 12. и почетка 13. века.
Црква Св. Вида у Горњем Сегету код Трогира. Тragurium.blogspot.com/crkva-sv.vida-u-segetu-gornjem
1. J. Belaj,Templari i ivanovci na zemlji svetog Martina, Dugo Selo 2007,
2С. Васиљев, Словенска митологија, Србобран 1928.
2. Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Београд 1970.
3. L. Leže, Slovenska Mitologija, Beograd 1984.
4. А. Лома, Пракосово, Београд 2002.
5. Р. Новаковић, Стримон, Струмен и Заструма, Историјски часопис 25-26 (1978-1979), 239-248.
6. N. Nodilo, Stara vjera Srba i Hrvata, Split 1981.
7. P. Skok, Slavenstvo i romanstvo na Jadranskim otocima, Zagreb 1950.
8. Словенска митологија, енциклопедијски речник, редактори С. М. Толстој, Љ. Раденковић, Београд 2001.
8. А. Цермановић, Д. Срејовић, Лексикон религија и митова древна Европа, Београд 1992.








петак, 01. децембар 2017.

Радашин Лиска, властелин Николе Алтомановића

Властелин Николе Алтомановића, Радашин Лиска  био је један од најокрутнијих властелина у Србији тог времена. Првобитно је био службеник кнегиње Гојиславе (Николине стрине) у чијој се служби помиње 1364. године када долази у Дубровник. Као вазал Николе Алтомановића се помиње 1370. године, приликом Алтомановићевог сукоба са Дубровником. Тада Радашин долази у Конавле где су се налазили заробљени дубровачки трговци, с намером да изнуди што већи откуп. 
Поседи жупана Николе Алтомановића
Дубровачки документи, као и доста касније дело Мавра Орбина, помињу средства којима се служио - сипање врелог уља по голом месу, чупање зуба и "alia terriblia genera tormentorum". Многи су том приликом "на мукама душу испустили" а други су продавали све што су имали само да би саставили тражени износ. Тако је Лиска изнудио око 4000 дуката за Алтомановића, док је целокупна штета Дубровачкој републици износила око 30000 дуката (отимана је стока, женска одећа, оружје, капе, обућа, па чак и фењери).
Средњовековно мучење које је спроводио Алтомановићев властелин
Сарадник: докторанд Александар Ристић

понедељак, 27. новембар 2017.

Шта је све олакшало Словенима да продру на Балканско полуострво?

       Словени су током 6. века проширили своје области на северу од Балтичког мора до на југу планинског венца Карпата и средњег и доњег Дунава, на истоку до Волге а на западу Лабе (Елбе). Поставићемо два питања. Прво шта је натерало Словене да крену у сеобу и шта је омогућило Словенима да продру на Балканско полуострво?

1) Настанак. Култури поља погребних урни, која се простирала широм Европе, припадала је лужичка култура (археолошке културе често добијају називе према местима где су откривене, у овом случају то су словенске Лужице, у источној Немачкој). Она се у последњим вековима другог и током прве половине I миленијума пре нове ере простирала између горње Лабе на западу, Висле на истоку и области северно од средњег Подунавља. Средином 6. века пре нове ере племена поморске културе са Балтика се спуштају на територију племена лужичке културе. Тако се на простору између Висле и Одре формира култура звонастих погребних посуда (од V до II века пре нове ере). У том периоду Словени настају као самосталан етнос.
      Око 400. године пре нове Келти долазе у Шлезију и Малопољску и долазе у контакт са Словенима и почиње њихово мешање. Тиме настаје нова, пшеворска култура и простирала се од Одре на западу до Буга на истоку. Поред Словена и Германи су чинили пшеворску културу, тј. њен западни део. Ново померање Келта у 3. веку пре нове ере проузроковало је стварање нове зарубињецке културе у Припјатском Полесју, средњем и горњем Подњепровљу. Становништво зарубињецке културе шири се до реке Десне и Јужног Буга зато што Сармати одлазе на запад. Припадници зарубињецке и пшеворске културе су се мешали на простору Подњепровља и Јужног Буга и то је резултирало директним мешањем зарубињецке културе у словенску етногенезу. Од II до V века наше ере зарубињецку културу замењују черњаховска култура и кијевска култура. Черњаховска култура развијала се у пространој области која се само делимично подударала са зарубињецком културом, а захватала је простор од Карпата на западу до десних притока реке Доњец на истоку, и од средњег тока Дњепра на северу до Црног мора на југу. Кијевска култура обухватала је област северног дела средњег Подњепровља и јужни део горњег Подњепровља и тока реке Десне. Поред сличности са зарубињецком черњаховска култура показује утицај пшеворске културе, али и иранске и трачке елементе.

Шта је олакшало Словенима продоре на Хелм 
Шта је допринело Словенима да лакше продиру на Балканско полуострво?


1) РАТОВАЊЕ ВИЗАНТИЈЕ НА ДВА ФРОНТА
Цар Јустинијан (527-565) је покушао да поново да успостави Римско царство. У том циљу кренуо је да осваја варварске државе настале на тлу Западног римског царства. Осим тога био је приморан да води ратови и на истоку, са Персијским царством. 

ИБЕРИЈСКИ РАТ 526-532.  Вођен  је од 526. до 532. године између Византије (Источног римског царства) и Персије око превласти над краљевином Иберијом, која се простирала у источним и јужним деловима данашње Грузије. Велику победу ромејска војска забележила је 530. године код Даре када је 25 000 ромејских војника под командом Велизара поразило 40 000 персијских војника.

ВАНДАЛСКИ РАТ 533-534. Прва на мети је била држава Вандала у северној Африци. Војсковођа Велизар кренуо је јуна 533. године са 10 000 пешака и 5 000 коњаника у рат против Вандала. Рат је окончан до марта 534. године када се вандалски краљ Гелимер предао византијском војсковођи.


ГОТСКИ РАТ 535-554После завршетка операција против Вандала Ромеји су одмах следеће године кренули у рат против Острогота у Италији. Тај рат је потрајао 19 година и поприлично је изморио византијску војску. Да не би било изненађења Ромеји су заузели до 536. године Далмацију која је припадала Остроготима. Освајање Италије је брзо ишло тако да је скоро цело Апенинско полуострво до 540. године било у рукама Ромеја. Тада крећу проблеми јер је остроготски краљ постао Тотила који је своје сународнике повео у победоносне походе, док су Персијанци следеће године кренули у рат против Византије. Ипак, до 554. године Остроготи су поражени а Византија је заузела Италију и Далмацију.


РАТ ОКО ЛАЗИКЕ 540-562. вођен је око Лазике, области на источној обали Црног мора (данашња Грузија) између Византије и Персије. Персијски владар Хозроје I прекршио је вечити мир успостављен 532. године. На то је вероватно утицала посета остроготског посланства која је Хозрују ставили до знања да ће следећа земља за напад после Остроготске краљевине бити Персија. Са својом војском продро је у византијску Сирију, разорио је Антиохију чије су зидине биле јако оштећене земљотресом из 525/526. године. Акције Персијанаца селе се у Јерменију, Иберију и Лазику (у исто време воде се борбе Ромеја у са Остроготима у Италији). Цар Јустинијан (527-565) повећањем данка Персији (5000 фунти злата плус 500 фунти за сваку годину) осигурао је примирје на 5 година које је два пута било продужавано до 562. године када је успостављен чврст мировни споразум на 50 година. Ромеји су морали да плаћају 30 000 златних номизми годишње.
ВИЗАНТИЈСКО-ПЕРСИЈСКИ РАТ 572-591. Рат је започео 572. године интервенцијом византијске војске на страни Јермана који су подигли устанак против персијске власти. Византија је хтела да поврати утицај у Јерменији јер су јој фалили искусни ратници. Као и ранији ратови, и овај рат је углавном био ограничен на гранична подручја у којима ниједна од страна није била у стању стећи трајну надмоћ нити у потпуности победити свога противника. Грађански рат у Персији је Ромејима омогућио да 590. године интервенишу у корист новог краља Хозроја II и мировним уговором стекну персијски део Јерменије (591). Хозроје II постао је штићеник ромејског цара Маврикија (582-602). 
ПОСЛЕДЊИ ВИЗАНТИЈСКО-ПЕРСИЈСКИ РАТ 602-628. Цар Константин Тиберије (574-582) истрошио је и последњу номизму коју је оставио цар Јустина II (565-578). Да би надоместио тај дефицит, његов наследник Маврикије је предузео строге фискалне мере и смањио издатке за војску, што је довело до чак четири побуне. После побуне подунавских трупа против цара Маврикија и његовог убиства 602. године, нови владар Ромејског царства постао је официр војске из Подунавље Фока. Одмах након тога Хозроје II кренуо је у рат против Ромеја. Више од две деценије ратовало се у Египту, Меоспотамије, Леванту, Малој Азији, Кавказу, Анадолији и пред зидинама Константинопоља (велика опсада Константинопоља од стране Словена, Авара и Персијанаца 626. године). Велики пораз Ромеји су доживели код Даре 605. године у горњој Месопотамији што је уздрмало режим цара Фоке. Незадовољство режимом цара Фоке подстакло је побуну у Картагинском егзерхату где се побунио егзарх Ираклије Старији. Ираклије Млађи октобра 610. године на челу очеве флоте преузео је власт у Константинопољу и погубио Фоку. Персијанци код Антиохије 613. године поразили су царску војску и заузели Сирију, Палестину и Египат између 614. и 619. године. Аварско-словенски упади довели су 614. године до пада Салоне, престонице ромејске провинције Далмације. Ипак Византија је успела да победи Персијанаце у кључној бици код Ниниве 627. године. Након тога избила је побуна у Персији и збачен је Хозроје II и доведен на власт његов син Кавад II који је направио мировни споразум са Византијом.
Византијско-персијски ратови


Ратови цара Јустинијана за обнову Римске империје довели су до тога да ромејска војска око 600. године спадне на цифру од 150 000 војника. У време његових наследника војска на Балканском полуострву бројала је око 15 000 војника, док су најбољи војници били послати на источни фронт.
2) ЈУСТИНИЈАНОВА КУГА 541.
Ова епидемија бубонске куге избила је по византијском историчару Прокопију 541. године у граду Пелузијуму у византијској провинцији Египат. Престоница Царства Константинопољ снабдеван је житом и Египта. Тако је бубонска куга дошла до престонице и у граду, по Прокопију, односила по 10 000 људи дневно. Модерни историчари сматрају да је то претерано и да је умирало око 5 000 људи дневно на врхунцу епидемије. Сматра се да је страдало између 20% и 40% становника Константинопоља и 25% становништва Царства. Куга се враћала током сваке генерације до 750. године и сматра се да је у периоду између 541. и 750. године страдало 50% или 60% становника Европе.
Разни аутори сматрају да је куга изазвала демографску кризу у Византијском царству коју су продубили ратови, непријатељски походи и глад.
Прокопије из Цезареје каже: "Напротив, кад је наишла куга која је захватила читав цивилизован свет, а нарочито Ромејско царство, и покосила већину сељака, и кад су због тога, као што се могло очекивати, имања остала напуштена, цар према сопственицима ове земље није показао нимало милости."


Настављач комеса Марцелина је 543. године записао: "тешки је помор уништио је италске земље, Оријент и Илирик исто су тако били погођени."




Правци епидемије куге у Ромејском (Византијском) царству у VI веку


3) ЗЕМЉОТРЕСИ. Северни Илирик је 518. године погодио разорни земљотрес у коме је разрушено 24 града у провинцији Дарданији, међу којима и Скопље (Скупи) и Доклеја у провинцији Превалис. Катастрофални земљотрес погодио је Антиохију маја 527. године када је усмртио око 250 000 људи. Феничанску обалу погодио је земљотрес 551. године одневши 30 00 живота само у Бејруту. Током 557. године Константинопољ је три пута погодио земљотрес и то током априла, октобра и децембра. Најтежи земљотрес је погодио Константинопољ 14. децембра 557. године када је оштетио зидине града и нанео штету куполи цркве Свете Софије и усмртио велики број становника. 

Ови фактори омогућили су Словенима да несметано да упадају преко Дунавског лимеса и пљачкају балканске провинције Ромејског царства. Године 550. једна група Словена је презимала на самој територији Царства без узнемиравања. Коначно насељавање Словена на Балканско полуострво треба ставити почетком владавине цара Ираклија.




2ултура поља погре#н) урн прострала се 'ро$ ,вропе од горњег тока Лоаре%

Портрети женских чланова династије Вукановић

   Рашком од 1083/1084. године владала је династија Вукановића, названа по њеном првом представнику жупану Вукану, кога је за жупана Рашке поставио краљ Дукље Константин Бодин Војислављевић (1081-1099). Владавина династије Вукановић окончана је доласком на велико жупански престо Рашке Тихомира, сина Завидиног, 1165. године. Од династије која је дала Рашкој пет владара (Вукан, Урош I, Урош II Примислав, Белош, Деса) није остала ниједна задужбина где би био пронађен потрет неког члана династије. Ипак, нешто је остало.
    Урош I (1112-1145) је поред синова Уроша Примислава, Белоше и Десе имао још две кћери, Јелену и Марију. Једна је била удата за угарског владара Белу II Слепог, а друга за кнеза Конрада II од Знојма. 
    На минијатури из "Угарске илустроване хронике" представљена је краљица Јелена и краљ Бела на државном сабору у Араду 1131. године. Том приликом погубљени су и непријатељи династије, који су довели до тога да краљ Бела буде ослепљен, што се види на минијатури.
Минијатура на којој је представљена краљица Јелена Вукановић и краљ Бела
    Угарска илустрована хроника (пун назив Chronicon pictum, Marci de Kalt, Chronica de gestis Hungarorum) настала је у периоду између 1358. и 1373. из пера Марк Калта. Хроника је дата француском краљу Шарлу V Валоа (1364-1380) од стране угарског краља Лајоша I Анжујца када је Катарина, кћер краља Лајоша, била верена за Луја, сина краља Шарла V. До брака није дошло јер је Катарина преминула 1378. године. Деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456) добија хронику на поклон и даје је на преписивање, али је она након тога била изгубљена. Појављује се у првој половини 17. века у Бечу. Хроника садржи 147 слика из угарске историје.
     Остао је сачуван и портрет друге кћерке Урош I, Марије, у Знојму (данашња Чешка). Марија је 1134. године удата за кнеза Конрада од Знојма из династије Пшемисловића. Поводом тог венчања настала је фреска Марије Вукановић у ротонду свете Катарине у Знојму. Ктиторска композиција се налази око лучног улаза у апсиди, на којој су представљени Конрад и Марија, окренути једно ка другом.
Марија Вукановић, фреска из 1134. из ротунде свете Катарине у Знојму

недеља, 26. новембар 2017.

Giacomo Di Pietro Luccari - Јаков Лукарић, дубровачки хроничар

  Јаков Лукарић (1551-22. мај 1615) био је дубровачки историчар, дипломата, хроничар, службеник и фрањевац.
    Води порекло из утицајне властеоске дубровачке породице. Имао је многобројне дужности у Републици Светог Влаха. Постао је члан Великог већа 1571. године, био је посланик код султана и босанског паше, а 1613. био је изабран за кнеза Дубровачке републике. Написао је дело о историји Дубровника Copioso ristretto degli annali di Rausa, libri quattro (Опширни извод из дубровачких летописа у четири књиге), које је издао 1605. године уз помоћ дубровачког мецене Марина Бобаљевића. Ово дело је и посветио Марину Бобаљевићу који му је помогао да се књига штампа у Венецији.
Copioso ristretto de gli annali di Rausa, libri quattro (1605)
    За писање овог дела користио је податке из старијих хроника, грађом из архива Дубровника, делима византијских, западних и источних писаца, као и усменом традицијом. Дело обухвата историју Дубровника од оснивања града до 1600. године. Слабо познавање географије и хронологије провејава кроз дело јер користио грађу из дела данас непознатих писаца. Ипак, његови погледи су широки у писању јер не пише само о историји Дубровника него даје податке и о другим државама. Критички се односи према српским владарима, нарочито према оним који су нападали Дубровник. Занимљив опис смрти цара Стефана Душана је оставио Јаков Лукарић. Наиме, он је забележио да је цар Стефан Душан прекинуо везе са Цариградом и кренуо да га освоји са 85.000 војника, али се разболео од грознице у граду Diampoli у Тракији и умро 18. децембра 1356. године (цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355). 
О Косовском боју Јаков Лукарић пише: "L 'anno medefimo Murat Re de Turchi penetro in campo de Merula, che i Tedefchi chiamano Amfelveld, gli Ungheri Rigomezeu, e li turchi Coffovo, che fignifica campo di ocche, ed alle rive del fiume Sitniza ruppe di ammazzo Lazzaro Conte di Servia, tradendolo Vuk Brancovich fue genero. Nondimeno in quefto luogo refto morto effo Murat da Milofc Cobilich Barone di Tientifcte in Helmo genero di Lazzaro." (Мурат,краљ турски у боју на пољу Косову, на обали Ситнице, разбио је и убио Лазара кнеза Србије, јер га је издао његов зет Вук Бранковић. ипак је на истом месту остао мртав сам Мурат од руке Милоша Кобилића барона од Тјентишта, зета Лазарова.)

Литература: 
1. Vl. Mažuranić: Izvori dubrovačkog historika Jakova Lukarevića, Narodna starina 8-3 (1924), 121-153.


уторак, 14. новембар 2017.

О дипломатици

Дипломатика је помоћна историјска наука која проучава повеље, исправе и документе у њиховој целини, властитом критичком методом како би се утврдила вредност одговарајућег документа као историјског сведочанстава и потом ставила на располагање историчару.
У историјској науци добро је познато да приликом испитивања дипломатичког то јест писаног материјала у овом случају повеља, главни проблем јесте њихова веродостојност. Приликом испитивања веродостојности повеља морамо се најпре питати је ли она истинита или лажна. Другим речима, морамо утврдити је ли она заиста оно чиме се приказује да јесте. Тако је нужно поступати пре свега због тога што је мноштво оригинала изгубљено па нам је њихов текст познат из копија, а осим тога, главни проблем може се рећи је фалсификовање повеља које је у прошлости била честа појава.
Следећа тема на коју се требамо осврнути у овом раду јесте да кажемо шта је то повеља. Повеља је писано сведочанство о једном правном чину, састављено у одређеном прописаном облику који има за задатак да зајамчи веродостојност и да да доказну моћ, а разликује се по месту, епохи, особама и врсти самог правног чина.
Хиландарска повеља краља Стефана Првовенчаног
Такође, треба напоменути да су повеље са својим правним карактерима имале и књижевни елемент, у свом уводном делу који се зове аренга. У средњем веку повеља је означавала царску привилегију. Временом њоме се означавају у првом реду исправе издане у свечаном облику које издају владари и крупни феудалци. Битно је нагласити да историјско сведочанство повеље не ограничава се само на подручје опште политичке историје, него додирује и остале гране историјске науке, на пример, привредну, друштвену, правну и културну историју. Повеље су садржале обично прописе и обавезе феудално зависног становништва, потврђивање имунитетских права, разрешавање сложених имовинских односа, стечених привилегија, владарске идеологије као и податке везане за трговину, пријатељство и рат. Повеља има унутрашње и спољашње карактеристике. Међу унутрашње убрајамо структуру, језик и стил, а међу спољашње писмо, материјал, боја мастила, печат и разне знакове.
Потпуна дипломатичка анализа једног историјског документа, повеље, подразумева испитивање и тумачење свих њених унутрашњих карактеристика.

Међу унутрашње карактеристике или структуре повеље убрајамо: инвокацију, интитулацију, аренгу, промулгацију, диспозицију, санкцију, кораборацију и потпис.

Сарадник: мастер историје Александар Милосављевић

понедељак, 13. новембар 2017.

Средњовековни мост у селу Жач код Будисаваца у Метохији

 Мост у селу Жач код Будисаваца (општина Исток, недалеко од Пећи, Метохија), који премошћује реку Исток (притоку Белог Дрима). У питању је масивна камена конструкција дужине 83 м и ширине 4,72 м са 13 отвора који су засведени полукружним сводовима. На основу архитектонских детаља, закључено је да је мост старији него што се говори у историјским изворима (турски период).

Мост у селу Жач

 Могуће да је садашњи мост саграђен преко неке античке конструкције, а по неким мишљењима, рељефни украси на мосту показују да је он сигурно подигнут у време пре доласка Турака. Ту се виде различите (фантастичне) животиње (грифони, змајеви?), а најинтересантнији је, свакако, мотив двоструке секире-лабриса.

Сарадник: докторанд археолог Александар Ристић

Литература: Гојковић М.,  Стевановић Б. (1997). Стари камени мостови Косова и Метохије (Вредности и актуелна проблематика), Старине Косова и Метохије, 10 (Приштина 1997)

среда, 08. новембар 2017.

Јустинијанова куга Словенима олакшала упаде на Балкан?

За време цара Јустинијана I (527-565) у Европу је наишао нови талас бубонске куге. Избила је у египатском граду Пелизијуму (недалеко од Суеца) током лета 541. године[1]. Даље се ширила се према Гази и Александрији, да би захватила Сирију, Анатолију, Грчку, Италију, Галију, северну Африку, Иберију.
Још епидемија бубонске куге дошла је преко Галије све до Ирске 544. године. Жестоко је погодила Византијско царство. У Константинопољу је дневно умирало 10 000 становника[2]. Вероватно је тада у престоници страдало између трећине и четвртине становништва[3]. Накратко утихнула крајем 542. године, тако да је цар Јустинијан I 23. марта 543. године издао едикт којим враћа цене на ниво пре епидемије[4]. Број становника царства се осетно смањио, а стопа смртности заражених према историчарима је била различита. Број становника целог Царства пре избијање куге износио је око 26 милиона. Према Агатију, куга уствари никад није ни престајала него се премештала из једне области у другу да би поново погодила престоницу Константинопољ 558. године[5]. Унутрашњости Балканског полуострва и Мале Азије нису била толико девастирана овим налетом куге док су обалски крајеви ових подручја претрпели велике губитке[6]. Мада имамо помен у извору "Чуда Св. Димитрија Солунског" да је становништво Солуна било деморалисано због куге која је харала до јула 586. године, а напад Словена био је крајем септембра исте године.[7]



Византијска Сирија исто тако је доживела тешке губитке у становништву. Пандемија Јустинијанове куге је заједно са другим епидемијама које су избијале све до краја осмог века значајно утицала на демографију у Источном римском царству. Најзначајније последице куге биле су смањење људи способних за рад и ратовање и пораст варварске популације на коју болести нису имале велики утицај[1]. До краја века шестог века популација је редукована за 40 – 50 %[2]. Промене у демографији, политици и економији су вероватно биле то што је покренуло експанзију Словена на Балканско полуострво између шестог и осмог века. Упади Словена су били све чешћи, а убрзо након првог таласа куге почели су да насељавају европске провинције Источног римског царства. Делови које су они насељавали били су пусти јер се маса становништва одатле одселила због куге[3]. А и у прилог им је ишло и то што су власти скроз занемариле те делове Царства.



[1] А. Soltysiak, нав дело, 340.
[2] J. C. Russell, That Earlier Plague, у: Demography Vol. 5 No. 1, New YorkBerlin 1968, 174.
[3] L. K. Little, Plague and  the End of Antiquity, 24






[1] L. L. Little, Plague and the End of Antiquity, Cambridge 2007, 4;
[2] Исто, 341.
[3] K. Ponting, Ekološka istorija sveta, Beograd 2009, 217.
[4] А. Soltysiak, The plague pandemic and Slavic expansion in the 6th -8th centuries, Archaeologia Polona vol. 44, (2006), 342.
[5] J. A. S. Еvans, нав. дело, 160.

субота, 04. новембар 2017.

Повеља стратега Љутовида самостану Светог Бенедикта (око 1039)

          Историчар Тадија Смичиклас (1843-1914) је у свом делу Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae објавио је повељу Љутовида, протоспатара и стратега Србије и Захумља. Смичиклас је исправу датирао у време око 1025. године, 7. јула. Повеља спада у део тзв. локрумских фалсификата. У самој исправи Љутовид дарује самостану Светог Бенедикта у Локруму, цркву Светог Панкраца у Бабином пољу на острву Мљету. Повеља је писана на пергаменту и нађена је без печата. У време издавања овог зборника повеља се налазила у Дубровачком архиву. Историчар Фердо Шишић сматрао је да ова повеља и остале из групе локрумских повеља су фалсификати, данас је Љутовида повеља углавном рехабилитована, само што се време настанка ове повеље датира за време око 1039. године. Следи текст исправе:

        Sigillum Lotauitti protospatarii, epithochrusso, triclyno, ypati et stratigo Seruie et Zahulmie. Datum est tibi Petro, abbati et reliquis tuis fratribus, in mense iulio, in die septima. Idem predictus venerabilis Petrus abbas postulauerat nobis ecclesiam sancti Panchratii de Babbina palla, que est in Meleta, cum omnibus terris quatinus in potestate sua omni tempore possiderent. Hec enim peticio valde placuit nobis dare locnm istum hisdem fidelibus siruis pro salute nostra et pro remissione animarum olnnium nostrorum defunctorum. Igitur concedimus et stabilite damus eis prephatam ecclesiam, cum omnibus terris, ut nullam vim, vel inquietationem patiantur, neque a Raguseis, neque a Stagnensibus, neque ab alliis quibuscunque hominibus Latinis vel Sclauis, sed semper sine calumnia et sine impedimento omnis vicine persone, locum prephatum possideant. Quicumque autem causa inuidie eis impedimentum fecerint, dei omnipotentis et virginis Marie et principis apostolorum Petri, omniumque sanctorum maledictionem habeant. Damus et stabilite affirmamus et sigillum cum nostro uulotirio sigmanus eis. Datum in mense iulio, in die prescripta.

Острво Локрум




уторак, 31. октобар 2017.

О српском раном средњем веку према књизи руског историчара Аполона Мајкова из 1857. године

       Руски филолог и историчар Аполон Александрович Мајков родио се 1826. године у Москви за време цара Николаја Романова. Уписао се 1844. на Универзитет у Москви. Током студија највише је слушао Погодина и Јосифа Максимовича Бођанскога. Дипломирао је 1847, а магистрирао је 1857. Кратко време радио је на Универзитету, а онда је био чиновник у владимирској губернији и код московског губернатора. Био је директор царских позоришта у Москви (1887—1898) и био је главни управник (хофмајстор) руског царског двора (1888—1902). Када су студенти Загребачког свеучилишта 1875. потписали петицију, у којој су од аустријског цара тражили да окупира Босну и Херцеговину, тада им је Мајков одговорио низом чланака у којима је негирао постојање хрватског народа. Тврдио је да је Хрватска пропала у средњем веку, а да оно што се назива Хрватска ствара аустријска власт. Умро је 1902. године у Москви.
        Аполон А. Мајков издао је у Москви 1857. године историју српског народа под називом Исторія Сербскаго языка вЪ связи сЪисторіею народа. Та историја објављена је у Београду и штампана у Државној штампарији већ следеће 1858. године. Са руског језика превео је Ђуро Даничић, познати наш лингвиста и саборац реформатора српског писма Вука Стефановића Караџића, и издао 1876. године.

Стефан Немања, Стефан Првовенчани и Свети Сава. Слика на почетку књиге штампане 1858. 
             Као изворе за досељавање Срба и њихову преднемањићку историју аутор је користи као дела ромејског цара Константина Порфирогенита "De administrando imperio", Мавра Орбинија и Јакова Лукаревића, српске летописе. На почетку књиге Аполон пише да су после Хрвата, између 636-638. године населили Срби и то покрај Хрвата. По њему Срби су населили просторе између Мораве, Дунава, Саве, Цетине, Врбаса, Јадранског мора, Скадарског језера, Ибра и Српске Мораве. На почетку поред времена када долазе и говори нам да су главне планине делили Србију на два дела. Један део је обухватао Неретву, Хум, Травунију и Зету, док се у другом делу, у источној Босни налазила права Србија.
        Приметио је Аполон да се средиште окупљања српске државе сели из једне српске области у другу, па тако наводи да су велики жупани "праве Србије" најпре из "Дестнице", па из Дукље и напослетку из Раса и да су неки себе називали краљевима (наводи Михаила 1050-1080. и Вукана 1089-1105). Такође додаје да нису све српске области пристајале на власт из једног средишта, наводећи пример Неретљана који су тек за време жупана Петра из Дестнице (Петра Гојниковића) дошли у оквиру државе владара из династије Властимировића, затим господара Травуније и кнеза захумског Михаила Вишевића. У том склопу прелази на причу српских летописа како Немањин деда, Бела Урош, потиче из Захумља и да према томе и тад Захумље није било у оквиру "праве Србије" и како је Немања имао истих таквих проблема са кнезовима у Зети, браћом Радославом и Иваном, и да је на крају морао да се бори против њиховог трећег брата Владимира господара Рашке (на крају га је Немања протерао у Дубровник).
              По Аполону око 1120. године жупан српски постао је Бела Урош и да се од њега, према домаћим летописима, родило Немањино племе. Примећује да од Беле Урош почиње увођење примогенитуре, тј. наслеђивања престола са оца на сина и да је Бела Урош дао у мираз угарском краљевићу Босну. Наслеђује га син Чедомил, а њега брат Техомил након што је брзо збацио са власти свог зета Белуша и Прибислава, Белушова брата, који су престо узурпирали. После Техомила престо доби његов млађи син Немања коме је то дао ромејски цар Мануило Комнин и који је тиме пореметио ред наслеђивања. Уз помоћ Ромеја Немања је надвлада своју браћу и задржао велико жупански престо. Наводи се да су Немањина браћа била Завида, који је на управу имао област око Лима, Срацимир, који је на управу имао област око Мораве, Првослав, који је на управу имао област Будимље, док је Немања имао Топлицу, Ибар и Рас. Одакле Немањи Рас то се и аутор пита и нагађа да је Византија могла бити уплетена у то. Наводи да су браћа три пута устајала на Немању, први пут га је сачувао Мануило Комнин, други пут браћа су га напала због градње цркве и трећи пут браћа су га напала и доживела пораз близу Звечана. За Немању такође каже да је окупио српске земље и да је Босну освојио 1169. године и да је њен бан Кулин био покоран и род му. И подручје Неретве (Неретљана) је припадало Немањи. За Далмацију Аполон каже да је то "дио Зете или иначе горњу Зету, која се сада зове Турска Арбанија." Притом је мислио на простор од Љеша до Драча.
        На крају 25. мартом 1195. датује одлазак Немањин у манастир Студеницу претходно давши сину власт. После две године 8. октобра 1197. године отишао је за Свету Гору и дошао до манастира Ватопеда 2. новембра 1197. где је са сином Савом саградио манастир Хиландар. Немања се представио Богу 13. фебруара 1200. године.
             Жеља нам је била да представимо српско раносредњовековље из угла историчара који је писао пре Берлинског конгреса 1878. године. Као што видимо руски историчар Аполон А. Мајков, који је ову књигу издао 1857. године, користићи доступне изворе је за Србе рекао да су се доселили на Балканско полуострво у VII веку, помињући понекад неке раносредњовековне српске владаре. Немајући довољно извора и не знајући оно што ми данас знамо за Немањиног оца пише да је то Техомил, што је нетачно јер је Немањин отац Завида, а не брат како је он написао. Такође греши код многих других ствари као што су простор где си налази Далмација, да је Немања држао Босну, да је у својој удеоној кнежевини Немања имао Рас.

Линкови:

1. Аполон А. Мајаков, "Исторія Сербскаго языка вЪ связи сЪ исторіею народа", Москва 1857. - У Београду : у Државной штампаріи, 1858.

субота, 28. октобар 2017.

Правац сеобе Срба на Балкан - Прилог истраживању пребалканске прошлости Срба

     Гледајући карту Чешке наишли смо на место које се зове Србско (Srbsko), удаљено око двадесетак километара од Прага. Кроз место пролази река Бероунка која је дуга 36 километара и која се улива у Влтаву код Прага. 

Србско, место у Чешкој
     Први писани споменик о Србском имамо из 1428. године у списима замка Карлштајн где се наводи да је рибар Мартин купио део шуме. Нас интересује име овог места. Само име градића вероватно потиче од племена Срба. Једно од објашњења како је место добило име је легендарно. Према локалној легенди краљица Људмила (860-921) је дошла у Чешку из Лужичке Србије (око реке Лабе) и после сукоба са својом снајом била затворена у Тетин, који се налази неколико километара северно од Србског. Људмила је била ћерка српског кнеза Славибора (859-894) и према једним изворима била је из земље Срба, док је по другим била из северне Чешке из Пшова, Мјелника (Мелника) (Homza: 2009, 61). Ове две верзије не искључују, нужно, једна другу. Наиме, Горња Лужица била је позната и као Милско (Milčenjo), и сам Пшов (удаљен од Прага око 160 километара, у округу Карлове Вари) се налази релативно близу данашње чешко-немачке државне границе. 
     Близу реке Лабе и близу чешко-немачке границе налази се место Србска Камењица (Srbská Kamenice, Србска Каменица) коју су основали Срби почетком 11. века бежећи од немачке војске краља Хенрика Светог (1004-1024). Први посведочени помен места под тим именом је из 1352. године. Само место је удаљено око 70 километара од Дрездена и око 110 километара од Прага.


Chlum као име брда и планина
     У већини словенских земаља може се наћи назив Хум/Chlum као име брда или планине, а код Срба и као име за средњовековну област. У Чешкој многа места, планине (врхови), тврђаве носе име Chlum. Нама је занимљиво постојање места Chlum, који се помиње 1115. године, у близини Пшова, које лежи на севороисточној падини Chlum планине у округу Карлове Вари. Наишли смо на Chlum, на југу Чешке, близу ког се налази место Косов (оба места су близу границе са Републиком Аустријом, удаљени око 100 километара од Дунава). Занимљиво је и постојање места Косова Хора (Косова планина), чије се прво помињање бележи 1290. године и близу ког се налази место Високи Хлумец/Vysoký Chlumec (забележено 1235. године) удаљеном око 80 километара јужно од Прага, у округу Прибрам. 


Косов и Хлумец у Јужно Бохемијском региону, југ Чешке републике
     Наше мишљење би било да је део Срба који је кренуо у сеобу од крајева око Лабе, кроз данашњу Чешку и да пратећи назив Chlum и Косов може да установимо да су се кретали пратећи Лабу и Влтаву до Дунава. У исто време треба да знамо да је на лето 623. године избио устанак Словена против Авара и да је под Самом створена држава највероватније до 625. године. Аварски каган је морао да учврсти пољуљану власт новим походом на Ромејско царство 626. године и где је доживео пораз, а у његовој држави почели су проблеми. Самова држава је ојачала и обухватала Моравску, Шлезију, Бохемију, Карантанију и Лужицу тј. крајеве око Лабе, средњег Дунава, Влтаве, горњег тока Муре и Драве. После битке код Вогастибурга 631. године у којој су Самове снаге потукле франачку војску кнез полапских Срба, Дерван, прикључио се Самовој држави (вероватно 632. године). Изводимо закључак да су Срби кренули у сеобу време пред бој код Вогастибурга (пре 631. године) и Дервановог прикључења Саму (632), крећући се долином Лабе и Дунава, борећи се са Аварима у Панонској низији, дошли до Балканског полуострва и спустили близу Солуна. 
     Пут од данашњег Линца до Београда (пратећи ток Дунава) дуг је око 900 километара и ако би обичан човек ишао 5 км/сат 15 сати сваког дана (75 км на дан), овај пут би прешао за 12 дана. Требало би узети у обзир и податак да сибирски номади су током године прелазили и 600 километара (А. Севен, Покретна кућа од кожа и костију: У чему живе сибирски номади?). Узимајући у обзир да је кренула велика група племена можемо рећи да би они могли да стигну у року од годину дана до свог одредишта на Балкану.

Литература:


1. Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу (600-1025), Београд 2007.

2. M. Homza, Imago Sanctae Ludmilae in the homily Factum est an Attempt of Analysis, Quaestiones medii aevinovae 14 (2009), 55-82.

3. M. Hurbanic, The Eastern Roman Empire and the Avar Khaganate in the years 622-624 ADActa Ant. Hung. 51, 2011, 315–328.