уторак, 26. јун 2018.

ДАВОРIЯ

(По едной словачкой народной пѣсни.)

Xoй! нашъ Уставъ, браћо Србльи,
Iоште Србскiй живи
Юначко намъ бiе срце
За родъ нашъ любивьiй!

Живетће на вѣке:
Грома, пакла све су слабе
Супротъ нама еке
Нама Уставъ Царъ е дао;

Царъ нашъ Господаре
Тко гази Бога вређа,
Силовито некъ врагова
На насъ сте лети!

Бог е съ нами! тко прот' нами-
Громъ ће га стрети.
Нека грозна садъ надъ нами
Бура се узнесе.

Каменъ пуца, дубъ се ломи,
Некъ се лемли тресе
Крѣпко, тврдо мьi стоимо
К'о стѣна одъ града!
Нека земли тогъ прогута,
Тко се клони рада!

М. Поповьѣъ

Часопис Подунавка

Даворија су биле родољубиве песме са почетака 19. века. Ова песма је преписана из часописа "Подунавка" који је био додатак Српским новинама. Ова песма је изашла на првој страни броја 8 часописа Подунавке у суботу 20. Февруарiя 1843. године. Сачињена је на основу словачке народне песме.

понедељак, 25. јун 2018.

Стуб светог Стефана

Први витешки ред у српској средњовековној држави био је Стуб светог Стефана који је основао први српски цар Стефан Душан (1331-1355). За овај витешки ред сазнајемо на основу позних дубровичких хроничара, Мавра Орбина и Јакова Лукаревића. Ранију потврду ових казивања налазимо у надгробном споменику властелина Ђураша Илајића на коме стоји да је он био у цара Стефана трети витез (Јиречек 1952, 256). Ово помињење трети витез може се довести у везу са вешћу коју нам даје ромејски цар Јован Кантакузин. Наиме, 1342. Јован Кантакузин, самопроглашени цар, затражио је војну помоћ од српског владара Стефана Душана, а о том питању Стефан Душан се саветовао са својим већем које је чинило 24 витеза (Јиречек 1952, 256).
Витез на слици Паје Јовановића Женидба Душанова 1900/01.
Треба напоменути да су се у средњовековној Србији одржавали и витешки турнири по угледу на Запад. Ти турнири су се звали ђостра. Витешки модел којем су били посвећени српски витезови може се сагледати из витешког романа Александрида.

Литература:

1. И. Божић, Коњ добри и оружје, (уз чл. 48 Душановог законика), ЗМСДН 13-14 (1956), 85-92.
  
2. С. Бојанин, Забаве и светковине у средњовековној Србији, од краја XII до краја XV века, Београд 2005.

3. К. Јиречек, Историја Срба, Београд 1952.

4. Б. Павловић, Роман о Александру Великом у средњовековној Србији,: витешки модел и портрет владара-ратника, ЗМСИ 85 (2012), 7-28.


недеља, 17. јун 2018.

Битка код Берата 1385.

Обласни господари Балшићи су своју власт у Зети учврстили током владавине последњег Немањића, цара Уроша (1355-1371). И после његове смрти наставили су да шире своје територије али сада према просторима данашње јужне Албаније. Балша II се женидбом са Комнином, ћерком деспота Јована Комнина Асена. Тиме је он постао господар Валоне, Берата, Канине и Химаре. У борби са властелином Карлом Топијом успео је да заузме 1385. године град Драч и себе је почео потписивати са титулом дука драчки (ИСН II 28). Да би повратио своје поседе и осветио се Балшићима властелин Карло Топија је затражио помоћ од османског султана Мурата који му је послао свог војсковођу Хајредина-пашу. 
Битка између војски Балшића и Османлија догодила се на Саурском пољу код Берата 18. септембра 1385.
Битка код Берата 1385.
Према речима дубровачког хроничара Мавра Орбинија битка је изгледала овако: "У то време дође велика турска војска до Београда у Романији и навали на Балшину земљу, те похара један њен део. Кад је то дознао Балша, одмах крене из Драча не чекајући да сакупи много људства, па са хиљаду коњаника даде се у потеру за Турцима. Будући да су они били далеко бројнији од Зећана, Балшу је његова властела саветовала да избегава битку док не сакупи јачу војску. Но он, како је био веома одважан, није хтео послушати добар савет који су му давали ни водити рачуна о опасности којој се излагао, него је донео одлуку да удари на непријатеља. Заметнувши, дакле, битку код реке Војуше, у покрајини званој Грекот и на Поповом пољу које се налази у поменутој покрајини, би поражен од Турака и убијен у борби. У тој бици борио се веома храбро заједно с неким својим људима и замало да није издржао напад непријатеља, чији се број пео на пет хиљада и од којих су многи ту изгинули. И с Балшине стране пало их је много, а неки су били заробљени. Међу осталим био је убијен његов војвода Ђурађ Крвавчић, врстан ратник, и Иваниш, син краља Вукашина. Балши Турци одсекоше главу и однесоше је Каријатину (Хајредину), Турчину који је држао оне крајеве Македоније и Романије у име турског султана Мурата."
Битка код Берата 1385.
Код једног другог писца, Марлина Барлеција, стоји да се битка одиграла "in una certa pianura, che chiamata da i paesani Saura, vicina al fiume Aou, apresso Alba Greca, terra del'Epiro"(у одређеној равници, коју зову сељани Саура, код реке Аоу (река Војуша на грчком Aoös), близу Белграда (данас Берат), у земљи Епир). И код овог писца налазимо податак да је Балша II био веома храбар, али да се османски заповедник звао Jewrenesio (Авранез) и да је његова војска имала 40 000 људи, за разлику од Орбинијевих 5000 војника.
"in una certa pianura, che chiamata da i paesani Saura, vicina al fiume Aou, apresso Alba Greca, terra del'Epiro"
Овим поразом Балшићи су изгубили јужну и средњу Албанију и приморани да бране своје поседе у Зети. Ђурађ Страцимировић Балшић је 1386. године склопио мир са Турцима Османлијама. 

Извори:

1. Мавро Орбини, Краљевство Словена, Београд 1968. (редакција Ф. Баришић, Р. Самарџић, С. Ћирковић)
2. Francesco Sansovino, Historia universale dell'origine et imperio de'Turchi: Con le guerre successe in Persia, in Ongaria, in Transilvania, Valachia, sino l'anno 1600, Venetia 1582.

Литература:
1. В. Алексић, Наследници Мрњавчевића и територије под њиховом влашћу 1371-1395, Београд 2012. (докторска дисертација)
Историја српског народа II, Београд 1982.

   



уторак, 12. јун 2018.

Хришћанин спахија од Лугомира

У османском попису из 1476. године зеамет Лугомир је притежавао извесни Бајица као хришћанин спахија. Приход од зеамета Лугомир је износио 15 595 акчи, што је најмањи приход у односу на остале зеамете у Смедеревском санџаку.
Лугомир на аустријској карти из 1791. године
Да подсетимо, постојало је неколико врста спахијских поседа у Османском царству и то тимар, зеамет и хас. Приходи са тимара су углавном били до 20 000 акчи, на зеаметима између 20 000 и 100 000 акчи и на хасовима изнад 100 000 акчи.

Литература:

1. Е. Миљковић, Хришћани спахије у Смедеревском санџаку у другој половини XVI века, Зборник радова "Моравска Србија", Крушевац 2007.

понедељак, 11. јун 2018.

Топографија Порфирогенитове Паганије - Михо Барада

Михо Барада рођен је 16. марта 1889. у месту Сегет код Трогира. Основно образовање завршио је у родном месту док је гимназију завршио у Задру. Дипломирајући теологију у Задру 1912. добија службу у Доцу Доњем код Омиша, затим у Бителићу код Сиња да би се након Великог рата вратио у родни Сегет. Студије историје уписао је 1926. године на Филозофском факултету у Загребу. Дипломирао је 1929. године и те исте је одбранио докторски рад Топографија Порфирогенитове Паганије. Докторски рад је изашао у часопису Старохрватска просвјета и садржи 17 страница.
Паганија у 9. веку
У свом раду историчар Михо Барада прво одређује границе Паганије а затим већи део текста посвећује убицирању жупа Растока и Далена. За жупу Макра каже да је имала центар код данашњег села Макра повише Макарске. Жупу Расток је ограничио од жупе Имотског до данашњег Љубушкога и наводи да је од жупе Мокро делило Језеро. За центар жупе ставља место Расток које се налази у Расточком пољу уз варош Вргорац. Жупу Дален је Михо Барада у својој докторској дисертацији убицирао на подручје Омиша.
За острва која по цару Константину Порфирогениту припадају Неретљанима Михо Барада наводи њихова имена (Мљет, Корчула, Брач и Хвар) и за Корчулу наводи да једино цар за Корчула зна да има град.
На крају своје дисертације Михо Барада наводи утврђене градове у жупи Макра и то Вруљу (он пише да је то данашња Горња Брела), Макар је повише Макарске, Острог на брду Витеру изнад данашњег Заострога и Лавћен поврх Граца.

Литература:

1. M. Ančić, Ranosrednjovjekovni Neretvani ili Humljani: Tragom zabune koju je prouzročilo djelo De administrando imperio, u: Hum i Hercegovina kroz povijest: Zbornik radova I (ur. Ivica LUČIĆ), Zagreb 2011, 217-278
2. M. Barada, Topografija Porfirogenitove Paganije, Starohrvatska prosvjeta Vol.II No.1-2 Rujan 1928, 37-54.
3. I. Basić, Problemi proučavanja ranosrednjovjekovne crkvene organizacije u studijama Mihe Barade, Radovi Zavoda za hrvatsku povijest, 40, Zagreb, 2008, 49-90.
4. I. Goldstein, Topografija Porfirogenitove Paganije - doktorat Mihe Barade, Povijesni prilozi, Vol.41 No.41 Prosinac 2011, 9-16.





недеља, 10. јун 2018.

Два златна привеска из околине Гроцке

 Два златна привеска, од којих је први састављен од солида царева Валентијана III и Севера III, а други од новца Валентијана III и заједничког ковања Хонорија и Константина III. Пронађени су 1906. и 1925. у селу Удовицама, у близини Смедерева (код Гроцке).
Два златна привеска
 Привесци су припадали огрлици која је направљена 460.-их година, у готском културном кругу (Остроготи) у јужној Скандинавији. Њихове најближе паралеле се налазе у Померанији и у Данској.

Аутор: Александар Ристић, докторанд археологије

Стварање племена у Зети

Током распада Српског царства у време цара Уроша (1355-1371) и целог XV века запажају се друштвене и демографске промене у Зети. Јачају катуни, заједнице људи слободних и повезаних сродством. На челу катуна налазио се старешина породице која се истакла ратним угледом и богатством. По томе ће катуни понети име својих старешина.
Ово окупљање слободних људи у самоуправне заједнице омогућило је људима да у време распада централне власти одрже својим снагама. У процесу ширења влашких група на жупска села повећавао се број ситне ратничке властеле. У својим заједницама имали су одређена самоуправна права па се тако у селу Богдашићи (изнад Котора), које је једно од пет села Светомихољске метохије, људи бирали сами своје заповеднике војних дружина. Тај заповедник је водио главну реч на збору свих сељака на коме се расправљало о свим битним питањима за село. Представници свих пет села Светомихољске метохије представљали су Светомихољски збор који је доносио одлуке важне за тај крај.
Племена Старе Црне Горе
Паштровићи су такође имали своју самоуправу и то можемо видети у акту из 1423. године када наводе да су сами на свом скупу донели одлуку да признају власт Републике Светог Марка.
У пределима око реке Бојане и градова Бар и Улцињ помиње се у овом периоду неколико ратничких дружина које ступају у службу Млечана. Стефан Црнојевић поштовао је самоуправна права зетских катуна. Заједно са Зетским збором, тј. 51 представником катуна Горње Зете, Стефан Црнојевић је дошао 1455. на преговоре са Млечанима у Врањину. 
Поједине породице су јача или слабиле па су се са тим катуни гранали и цепали. У другој половини XV века многи катуни су прилазили јачим катунима стварајући шире заједнице под вођством најистакнутијег старешине, које би називали кнезовима или војводама. Та подручја кнежине или нахије (како су их Турци Османлије звали) добили би име по катуну које је остварило то окупљање. Ова подручја сада су обухватала некадашње жупе. 
На читавом подручју Доње Зете снага родовских односа била је велика. Прерастање ових катуна у племена завршиће се у доба османских власти.

Литература:

1. Историја српског народа II, Београд 1982.


четвртак, 07. јун 2018.

Последњи Викинг и Балкан

 Мало је познато да је "последњи викинг", краљ Харалд Хардрада, који је погинуо у бици код Стамфорд бриџа 1066. године (чиме је окончан период доминације Викинга у Европи), војевао и на овим просторима. Он се налазио као плаћеник у варјашкој гарди (лична гарда византијских царева, састављена од Скандинаваца), док је службовао у Константинопољу (на старонордијском - Миклгарду) за време царева Михајла IV Пафлагонца (1034-1041), Михајла V Калафата (1041-1042) и Константина IX Мономаха (1042-1055).
Харалд Хардрада
 Харалд Хардрада је учествовао у сузбијању Печенега, који су прелазили Дунав 1036. године, спроводећи операције на дунавској граници, а нордијски извори су га називали и "спаљитељем Бугара", након што је са царем Михајлом IV Пафлагонцем угушио устанак Петра Дељана у близини Солуна 1040. године.

Литература:

1. K. Ciggaar, Harald Hardrada: His Expedition against the Pechenegs, Balkan Studies, XXI, 1980, 385–401.

2. А. Узелац, Крсташи и Срби, Београд 2018.

Аутор: Александар Ристић, докторанд археологије

понедељак, 04. јун 2018.

Залеђени Дунав и Црно море - климатска историја средњег века

Клима као значајан фактор у историји се ретко узимала. Тек од времена знамените француске школе Анала који су окупљени око часописа Annales d'histoire économique et sociale приступили новом гледању историје. У овом тексту нас занима једна занимљива ствар - леђење Дунава и Црног мора.

Залеђени Дунав код Петроварадина
401. Црно море и Дунав су се заледили

441-442. Оштра и дуга зима

442-443. Оштра и дуга зима

467. Денгизих, син краља Хуна Атиле, прешао је залеђени Дунав са својом војском и делом Хуна и Скита. Притиснути глађу и потрепштинама Скиту су се предали.

469. Остроготски вођа Теодемир прешао је залеђени Дунав у Панонији да би напао Свеве и Алемане

559. Хуни су прешли залеђени Дунав и кренули кроз Тракију према Константинопољу

605. Заледило се Црно море због јаке зиме

642. Црно море се заледило

670. Јака зима у југоисточној Европи и Константинопољу је однела много људских и животињских живота

717. Јака зима је погодила Тракију и Константинопољ одневши много живота међу Сараценима који су опседали Константинопољ

763-764. Једна од најјачих зима забележених у средњовековној повести. Добро документована изворима са истока и запада Европе. "У октобру Понт (Црно море) се заледио до дубине од 15 метара, до 15 километара од обале...

794-795. Зима је била оштра у северозападном делу Црног мора, забележено је и велико умирање људи и животиња

Топли период у средњовековљу

800-801. Јака зима

821. Јака зима

822. Јака зима

850. Јака зима

858-859-860. Јака зима

911. Јака зима

932-933. Јака зима


1067. Јака зима

1133.Јака зима

1167-1168. Јака зима

1216. Јака зима

1232. Јака зима

1233. Јака зима

1234. Јака зима

1236. Дунав се заледио "до дна"

1241. Јака зима

1246. Црно море се заледило 5 километара од обале ка пучини

Хладни период у средњовековљу

1330-1331. или 1333-1334. Арапски путник и географ Ибн Батутах забележио је, пролазећи кроз Добруџу близу Дунава, да је зима била толико хладна да се вода приликом умивања замрзавала на лицу

1378. Оштра зима

1407. Оштра зима

1408. Зима се ове године сматра једном од највећих у средњем веку. Велике европске реке су биле замрзнуте више од месец дана

1456. Турски хроничар Мехмед Нешрија забележио је да се Дунав заледио

1459-1460. Дунав је био залеђен два месеца

1461-1462. Дунав се заледио

1463. Оштра зима

1482. Оштра зима по писању Мехмеда Нешрије

1490. Дунав и Црно море су се заледили

1544. Дунав и Црно море су се заледили




Е. Teodoreanu, Freezing lower Danube during the last two millennia, Proceedings of the 3rd International Conference - Water resources and wetlands. 8–10 September, 2014 Tulcea (Romania) (2016)