Средњовековне титуле код Срба

Бан - титула владара или његовог намесника у јужнословенским земљама. Реч је турског порекла, и први пут је забележена средином X века у спису цара Константина VII Порфирогенита у вези са „Крштеном Хрватском".

Велики војвода - титула која се по значају и улози посебно истицала у односу на остале војводе. Велики војвода је заповедао војском у случајевима када владар није полазио у војни поход.

Велики жупан - титула српских владара чији се први помен бележи у првој половини XII века.

Велики слуга - дворско звање у средњовековним српским земљама. Одговара византијској титули великог доместика.

Велики челник - титула која је први пут забележена у XIV веку. У време српских деспота велики челник је не само био судија него је и мењао владара у неким цивилним пословима.

Војвода - војнички старешина. У држави Немањића војвода је имао војну функцију док је у држави деспота српских поред војне имао и цивилну функцију.

Господарь - владарски атрибут

Господин - владарска титула настала као замена за краљевску титулу у време краља Милутина

Деспот - византијска титула изведена од царског епитета. Уведена је од стране ромејског цара Манојла Комнина 1163. године. Први носилац титуле је био зет цара Манојла Комнина, Бела Алексије (Бела III). Била је виша од титула севастократора и кесара.

Деспот Јован Оливер. Са титулом деспота помиње се од 1349.

Жупан - титула коју су Срби познавали од давнина. Ромејски цар Константин Порфирогенит нас обавештава да Срби нису имали своје праве владаре - архонте него старце жупане.

Казнац - најистакнутији представник централне државне управе, којем је било поверено убирање владаревих прихода у држави од XII до XIV века. Казнацима српских владара из владарског рода Немањића припадала је титула великог казнаца.

Капетан - У српским земљама средњовековним термин капетан је имао различита значења, почев од оног општег (управник шире области) па до појединачних (управници села, тргова и каравана).

Кесар - титула у средњовековној српској држави преузета из Византије и која се јавља након крунисања краља Стефана Душана за цара 1346. године. Ова титула потиче још из римских времена и од тада налази се у врху хијерархије тутула у царству Ромеја. Убрајала се у такозвана царска достојанства а њени носиоци су у документима имали право да користе формулу царство ми. Током византијске историје увођењем титула севастократора и деспота 1081. односно 1163. године титула кесара је потиснута на лествици достојанствава.

Кефалија - највиши представник локалне управе у граду и околини. До појаве овог звања дошло је у време краља Милутина (1282-1321) који је затекао кефалије на територијама Византије које је освојио.

Кир - византијска титула у значењу господин. Давана је владарима, властели и свештенству византијском и српском.

Кнез - старешина, поглавар, владарска титула. Српски владари су носили ту титулу али увек желећи већу.

Крајишки војвода - војни заповедник и управник на крајишту, којег поставља владар.

Краљ - владарска титула XI (од времена краља Михаила Војислављевића) до XV века

Логотет - титула преузета из Византије. Логотет је на дворовима српских краљева и царева обављао дужност старешине владареве канцеларије и целокупног особља које је тамо радило.

Мачоноша - титула у средњовековној Хрватској и Србији. У средњовековној Хрватској јавља се у IX веку, док смо за средоњовековну Србију добијамо податке тек у XV веку.

Млади краљ - престолонаследник у средњовековној Србији. Драгутин Немањић је први понео ту титулу.

Пехарник (виноточ) - дворско звање у средњовековној Хрватској, Босни и Србији.

Протовестијар - титула преузета из Византије и прихваћена у неким деловима српске државе пре половине XIII века (1239 - 1253). У време цара Душана ова титула постаје стална и поред учешћа у дворском церемонијалу протовестијари су имали и одређене друге дужности, нешто слично министру финансије.

Протосеваст  - Протосеваст би требало да буде први у рангу међу севастима. У пракси оваква веза између двају достојанстава не може бити установљена. Први изворно потврђени протосеваст био је млетачки дужд Доменико Контарини, патрикије и протосеваст (1049). У средњовековној Србији и Бугарској ова титула је била другачија. Њу су добијала велика господа чија управа над одређеним областима има елементе приватне власти.

Севаст - византијска титула која се појавила у 11. веку, а од времена цара Алексија Комнина (1081-1118) чини корен сложених титула. Титула севаста најчешће се користила уз различите чиновничке дужности. У српским земљама се ова титула исто употребљавала за чиновничке функције од времена владавине краља Милутина (1282-1321). 

Севастократор - висока византијска титула која је изведена од царских епитета севаст и автократор, па је стога убрајана у тзв. царска достојанства због чега су севастократори имали право на употребу формуле „царство ми". Титулу севастократора увео је цар Алексије I Комнин (1081 - 1118), доделивши је свом старијем брату Исаку; нова титула стављена је на чело хијерархијске листе достојанстава, потиснувши за степен ниже стару титулу кесара. У средњовековним српским земљама први је титуу севастократора понео Стефан Немањић.

Севастократор Влатко Паскачић. Титулу севастократора је добио од цара Уроша (1355-1371)

Слуга - дворска титула у средњовековној Србији, старешина над људима који се брину о вину.

Ставилац - дворска титула у српским земљама у којима је ставилац послуживао владара у свечаним обедима. Осим тога имао је и друге послове. Ова титула је омогућавала напредовање због поверљивости ових дужности.

Тепчија - дворски и провинцијски чиновник у средњовековним српским земљама и Хрватској. Код Хрвата ова титула се јавља раније, већ у другој половини 11. века, док се у Србији и босни помиње од 13. века. Постојале су велике тепчије, тепчије и мале тепчије. Тепчије су водиле рачуна о земљопоседима владара и удеоних кнежева, док су мале тепчије водиле рачуна о земљопоседима у појединим жупама.

Херцег - титула коју су носили поједини обласни господари у српским земљама крајем средњег века, а по значењу одговара војводи.

Челник - заповедник или старешина мање или веће групе људи, који обављају послове различите садржине. Титула челника позната је Словенима у централним деловима Балканског полуострва још у првој половини XI века.

Литература:

1. Лексикон српског средњег века, приредили С. Ћирковић и Р. Михаљчић, Београд 1999.

1035-1040. Потврда даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта од стране захумских првака

Повељу о потврђивању даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта на острву Локрум издао је у свом делу Дипломатички зборник Краљевине Хрватске с Далмацијом и Славонијом политичар и историчар Иван Кукуљевић Сакцински (том 1, од године 503. до 1102.) у Загребу о трошку Друштва за југославенску повјест и старину, 1874. године. Иван К. Сакцински је ову повељу нашао у делу Д. Фарлатија Illyricum sacrum (том VI) на стр. 45. Као годину давања повеље Иван К. Сакцински ставља 1035-1040. годину. Овом повељом епископ захумски Гаврило са жупаном Мирославом и баном Ратомиром потврђује даривање цркве св. Панкрација у Бабином пољу на острву Мљет манастиру св. Бенедикта на острву Локрум. Такође, ова повеља спада у тзв. локрумске фалсификате.

Дипломатички зборник Краљевине Хрватске с Далмацијом и Славонијом I

In nomine patris et filii et spiritus sancti. Ego episcopus Gabriel Zachulmie, una cum iudice Miroslauo, et bano Ratimiro, et Strasimir, et procurator Craymir una cum omnibus Zachulmie nobilibus. Venit ad nos abbas Vitalis de monasterio s. Benedicti Lacromone, querere locum (in) insula que vocatur Meleta, et dedimus ei locum  totum Babine palle, in quo est ecclesia s. Pancratii, tali nomine, ut si aliquis Zachulmie homo irritare hoc factum voluerit, vel contrarium fecerit, sit omnibus Zachulmae inimicus hominibus. Insuper maledictus sit a deo, atque a duodecim apostolis, nec non a sancta Maria matre domini, et ab omnibus sanctis. Et ego presbyter Milogay, filius Michaelis, iussu eorum scripsi.

Извор:
1. I. Kukeljević Sakcinski, Diplomatički zbornik Kraljevine Hrvatske s Dalmacijom i Slavonijom I, Zagreb 1874.

1388. Битка код Билеће. Победа над Османлијама

Битка између војски Османског царства и Краљевине Босне одиграла се код града Билеће 27. августа 1388. године. Османску војску је предводио Лала Шахин док су војску Краљевине Босне предводили Влатко Вуковић и Радич Санковић. Према дубровачком хроничару Мавру Орбинију Турака Османлија је било 18 000 док су Влатко Вуковић и Радич Станковић предводили само 7 000 војника. Исто тако према Орбинију, Турци Османлије су прво поражени на Рудинама а затим још једном код Билеће.

Битка код Билеће 1388. Рад Едина Дурмишевића за књигу Босанско краљевство.
https://edind.artstation.com/projects/X9JRY

 Османска војска је доживела велики пораз код Билеће док су чете Краљевине Босне имале незнатне губитке. Постоји гроб човека по имену Влатко Вуковић у Бољунима код Стоца у Херцеговини. На споменику стоји „Асе лежи добри јунак и чоек Влатко Вуковић; пише Семорад". Међутим, ово засигурно није гроб великог војводе босанског Влатка Вуковића јер се властела скоро увек сахрањује на својој баштини а баштински поседи породице Влатка Вуковића су у Горњем Подрињу, а не код Стоца.

1058. Фрагмент повеље краља Дукље Радослава о оснивању манастира у селу Белем (Плат)

   Првог краља српске области Дукље, Михаила Војислављевића, наследио је, према Летопису попа Дукљанина, његов брат Радослав. У овом фрагменту познато из дела Данијела Фарлатија Illyricum sacrum, сазнајемо да је краљ Радослав основао манастир у селу Белем у Жупи дубровачкој око 1058. године.

   Данијеле Фарлати (22. фебруар 1690, Сан Данијеле (Фурланија) – 25. април 1773, Падова) је учио у Горици, а 1707. је у Болоњи ступио у језуитски ред. Студирао је у Падови и Риму. Од 1722. је помагао језуити Филипеу Ричепутију око Illyricum sacrum. Издао је првих пет томова, али ни он није стигао да доврши дело. Након његове смрти, дело је наставио Јакопо Колети.         Историчар Фердо Шишић у својој анализи Летописа попа Дукљанина сматра овај фрагмент фалсификатом (странице 240-241). Архиепископ Виталис и опат Петар се помињу у првој половини 11. века, док је Радослав постао краљ 1081. године према Летопису попа Дукљанина. Читајући ромејске/византијске изворе као владара Дукље не налазимо краља Радослава него сина краља Михаила, Константина Бодина, једино код Летописа попа Дукљанина имамо помен краља Радослава. Фердо Шишић сматра да је село Белем, које је поменуто у повељи, данашње место Плат у Жупи дубровачкој. Историчар Тибор Живковић у својим коментарима ЛПД-а (Gesta Regum Sclavorum II. 295-296), сматра да ова повеља није фалсификат. За такву теорију изнео је неколико чињеница. Наводи да је Радослав стварно могао да истакне своје право на престо Дукље пошто је био најстарији син владара Стефана Војислава. Исто тако, истицањем краљевске титуле, rex, у односу на браћу који су били кнежеви могла би бити потврда аутентичности повеље. Оснивање манастира, што припада сфери владарског права, могло би такође да потврди аутентичност повеље. Због удара непријатеља Радослав се повукао у Травунију а сам манастир се налази у Травунији што би исто могло да указује на тачност повеље.

Први том, издање штампано 1751. у Млецима

Фрагмент текста:

    "Tempore Vitalis archiepiscopi, Petri abbatis et Dominici prioris etc. Ego Radoslavus rex etc. una cum coniuge mea Julia et filio Branislavo volo, quod construatur monasterium in Belem et detur monacis sancti Benedicti di Lacroma etc."

Извор:

1. Т. Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Београд 2009.

Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae I, edd. M. Kostrenčić, J. Stipišić, M. Šamšalović, Zagrabiae 1967

Повеља краља Ђорђа Војислављевића манастиру св. Бенедикта на Локруму (1115)

Краљ Ђорђе Војислављевић био је син и наследник другог српског краља по реду, Константина Бодина, и на престолу Дукље био је у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125--1131). Краљ Ђорђе је повељом августа 1115. године потврдио даровање села св. Мартина у Шумету манастиру св. Бенедикта на Локруму. Ова повеља спада у рес тзв. локрумских фалсификата. 

Дукља за време краља Константина Бодина, оца од краља Ђорђа

Georgius gratia dei rex una cum matre mea domina Jaquinta regina et Gerdo consobrino meo, de quadam ecclesia sancti Martini, quam olim datam habuerunt patres nostri et domini cum omni sua pertinencia ad monasterium sancti Benedicti cognomento Lacromono, modo nos affirmamus eam similiter, ut secure possideant predictam hereditatem, quam suprascripti nostri priores dederunt. Ut nullus de nostris parentibus presumat contrariari, nam si quis temptare probauerit, veniat super illum ira dei et cum omnibus electis eius. Et ego A. abbas ex cenobio sanctorum martyrum Sergi et Bachi per iussionem domini regis scripsi in presentia P(etri) archiepiscopi et aliorum nobilium Ragusii, mense augusti, indictione octava.

Ђурађ по милости Божјој краљ са мајком господарицом краљицом Јаквинтом и мојим рођаком Грдом потврђујемо да дајемо цркву светог Мартина манастиру светог Бенедикта званог Локрум а који су већ били дали наши очеви и господари са свим што јој припада: потврђујемо да стално поседују то наследство како су дали наши преци, да нико од наших рођака да помисли да се томе супростави, а ако би неко покушао нека дође над њим срџба божја и његових изабраника.
Ја А(ндреј) опат самостана светих мученика Срђа и Вакха написах по налогу господина краља у присуству архиепископа П(етра) и других дубровачких племића, месеца августа, индикта VIII.


T. Smičiklas, Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II, Zagreb 1904.
А. В. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века), Београд 1926.
Б. Шекуларац, Дукљанско-зетске повеље, Титоград 1987.