понедељак, 30. децембар 2019.

Стефан Немања враћа дедовину

  Стефан Немања је као удеони господар дошао у сукоб са браћом и из тог сукоба изашао као победник и велики жупан. Међутим, велики жупан Стефан Немања није заокружио своју територију, фалила му је Дукља, где је рођен у Рибници 1113. године. Теорија историчара Т. Живковића јесте да је Завида, отац Стефана Немање, син жупана Вукана, дворанина кога је краљ Константин Бодин поставио заједно са жупаном Марком да управљају Рашком. Тиме је Стефан Немања унук жупана Вукана.
 После смрти ромејског цара Манојла Комнина (1143-1180) у ромејској држави долази до унутрашњих проблема што користи велики жупан Стефан Немања, дотадашњи ромејски вазал. Заједно са угарском војском 1183. велики жупан Стефан Немања ратује источно од своје територије. Бугари, под вођством Петра и Асена, 1185. године дижу велики устанак против ромејске власти и тиме скрећу њихову позорност са акција великог жупана Стефана Немање.
  Заједно са браћом, Страцимиром и Мирославом, деловао западно. Страцимир и Мирослав су нападали Дубровник 1184. и 1185. године са мора и са копна и доживели су пораз у бици код Пољица. Изгледа да су браћа деловала у Приморју већ од 1183. године, за шта постоји вест у писму барског епископа Гргура сплитском канонику. Каже да је велики жупан Стефан Немања обавезао град Бар да му исплати, вероватно на име данка, 800 перпера, али да неће моћи да му плате јер су поља уништена ратним дејствима. Барски епископ није очекивао помоћ дукљанског кнеза Михаила III Војислављевића, јер су га притискали ујаци ("...ab avunculis molestatus..."). Пошто су у то време у Дукљи биле трупе Страцимира, захумског кнеза Мирослава и великог жупана Стефана Немање онда је јасно да су ујаци дукљанског кнеза управо они и да је мајка дукљанског кнеза Михаила III Војислављевића сестра Страцимира, Мирослава и Стефана Немање. Значи, у питању је један породични, династички сукоб којих је много било у средњовековној Европи. Велики жупан Стефан Немања не долази као освајач већ са жељом да обједини породичне поседе. 
Дејство великог жупана Стефана Немање у Дукљи
  Велики жупан је стављање највећег дела Дукље завршио пре јануара 1186. године, када се у Котору помиње Немањина власт над градом. У житију Светог Симеона из пера његовог сина Стефана Првовенчаног имамо обавест о акцијама у Дукљи: "Поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар. А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога." Градове које је велики жупан Стефан Немања нападао као што се види су имали грчке/ромејске гарнизоне и показује нам да је дукљански кнез Михаило III Војислављевић био ромејски вазал.
   Бар је тек 1189. године дошао под власт великог жупана Стефана Немање, када су град напустили жена дукљанског кнеза Михаила III Војислављевића, књегиња Десислава, и барски епископ Гргур.

Литература и извори:

1. Ђ. Бубало, Српска земља и поморска у доба владавине Немањића I, Београд 2019.

2. И. Равић, Писмо барског епископа Гргура сплитском канонику Гвалтерију, Стари српски архив, књ. 10 (2011), 183-190.

3. Стефан Првовенчани, Сабрани списи.

петак, 13. децембар 2019.

631. Битка код Вогастисбурга

          После устанка Словена, 623. године, против аварске власти, који је предводио франачки трговац Само, створена је словенска држава на просторима данашње Чешке, западног дела Словачке, великог дела Аустрије и дела Словеније. У историографији ова држава Словена познатија је као Самова држава.
          У прво време изгледа да је Само имао добре односе са франачким краљем Дагобертом I (629-634) који је последњи меровиншки владар који је имао пуну власт над франачком државом. Претходно је Дагоберт био од 623. године владар једног дела франачке државе, Аустразије. Она се налазила у суседству Словена који су подигли устанак 623. године против Авара. Можда је Само био послат да организује устанак и тиме границе Аустразије заштити од аварских упада.
Битка код Вогастисбурга 631. године
         Након пар година добре сарадње Словени су према Псеудо-Фредегаровој хроници, побили многе франачке трговце и задржали њихову робу. Франачки краљ Дагоберт I штитећи права франачких трговаца тражио је преко свог посланика Сихарија да се плати одговарајућа надокнада за побијене франачке трговце. Франачки посланик је увредио Сама, а Само му је на увреду одговорио истом мером. После истеривања франачког посланика из Самове државе, краљ Дагоберт је наредио да се у Аустразији прикупи војска за рат против Словена. Само је наредио да се да отпор на свим тачкама.

Чешка карта са подручјем под влашћу кнеза Сама и државом српског кнеза Дервана.
Такође на карти се налазе могућа места битке код Вогастисбурга
        Као савезнике краљ Дагоберт је позвао Лангобарде који су од 6. века живели у северној Италији и Аламане, који су били део његовог краљевства. У том тренутку владар Лангобардског краљевства са седиштем у Павији био је Ариоалд (626-636), аријанац који је претходно био војвода Торина и који је своју жену затворио у манастир. Алеманима је управљао франачки војвода на простору од Стразбура до Аугзбурга. Од Аугзбурга до данашње чешко-немачке границе има око 240 километара.
    Према Псеудо-Фредегаровој хроници, војсци краља Дагоберта коју је прикупио у Аустразији, придружили су се Алемани под војводом Хродобертом и Лангобарди. Војска је 631. године кренула у поход у три колоне. Једна колона, предвођена алеманским војводом Хродобертом, потучена је од Самове војске, на непознатом месту. Колона где су били Лангобарди и део Алемана је потукла Словене, највероватније негде у Јулијским Алпима, где су биле јужне границе Самове државе. Велики број заробљених Словена је тада одведен.
У Аустразији се налазе неколико значајних места као што су Ахен, Келн, Мец, Фулда. Ова источна франачка област се наслања на земљу Полабских Срба (Surbii), па је кнез Срба у долини Лабе и Сале, Дерван, признавао власт краља Дагоберта.
Држава кнеза Сама
     Не можемо да реконструишемо пут Дагобертове колоне али она је, претпостављамо, ишла преко подручја Аустразије долином реке Мајне и тиме избила на границе Полабских Срба и са севера ударила на Самову државу. Други пут којим је могла да иде Дагобертова колона ка Самовој држави јесте реком Рајном, после долином Дунава. Одатле од града Регенсбурга према срцу Самове државе. Аустразијска војска, која је вероватно ишла према срцу Самове државе, данашњој Чешкој, опсела је тврђаву Вогастисбург, где је била бројна словенска војска. Тачна локација ове утврде није још увек утврђена. Сумња се на неколико локација: на село Вогер (код данашњег чешког места Хеб, на самој граници са Немачком), на Микулчице (у јужноморавском крају Чешке), на Девински замак (близу Братиславе), на Фојтсберг (у аустријској Штајерској). Битка је трајала три дана и многи аустразијски војници су страдали од словенског мача. Приликом бекства оставили су све своје шаторе и ствари и отишли кући.
Словени су након победе код Вогастисбурга упадали у Тирингији и друге франачке грофовије много пута. Дерван, кнез Полабских Срба, франачки вазал је после битке код Вогастисбурга је одбацио власт Франака и приклонио се кнезу Саму негде око 632/633. године (Fouracre 2015, 532).

СРБИ НА БАЛКАНУ

Сматра се да се Срби на Балканско полуострво доселили из подручја око реке Лабе, где се данас налазе Лужички Срби. Према историчару Т. Живковићу, који је у свом делу Словени и Ромеји дао хронологију досељавања, Срби су прешли Саву и Дунав и дошли у околину Сервије око 628-629. године, Срби се затим враћају преко Саве и Дунава 630/631. године, стварају у Панонској низији, у периоду 631-634. године, племенски савез са словенским племенима затеченим ту у низији и долазак на данашње просторе 634/635. године (Живковић 2007, 112).
Из овога бисмо извели закључак да је Дерван брат који је остао у долини Лабе и владао Србима који нису кренули на Балканско полуострво.

Литература:

1. М. Антоновић, Наративни извори за историју Европе, средњи век, Београд 2007.

2. Т. Живковић, Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века, Београд 2000.

3.Paul Fouracre, The New Cambridge Medieval History: Volume 1, c.500-c.700, Cambridge 2015.


уторак, 26. новембар 2019.

Битка код Сплита, између 1160. и 1170. г.

Негде у периоду између 1160. и 1170. године десио се напад на Сплит, који је у то време под управом Угарске. Ромејско царство је препустило Далмацију на управљање Републици Св. Марка. Тако је дужд венецијски од 1000. године имао титулу dux Croatiae, од 1125. био је totius Istriae dominator и од 1141. dominator in Marchia. Од Угара Венецијанци су узели Сплит 1125. године. Сплит је поново дошао у руке Угара 1133. године, док је Задар остао Републици Св. Марка. Походом ромејског цара Манојла Комнина (1143-1180) ствари у Далмацији су се промениле. Ромејска војска је упала на подручје Срема 1164. године, а затим, следеће 1165. године, кренула преко српских земаља и заузела Далмацију под вођством Јована Дуке. Тада је за управитеља Далмације постављен Нићифор Халупа.
Према новој теорији хрватског историчара М. Анчића у заузимању Далмације на ромејској страни су учествовале и српске чете и то под заповедништвом војводе Реље, али је територије које су нападале није хтео да преда Ромејима. Иако сплитски писац из 13. века, Тома Архиђакон, стриктно наводи Рељу као вођу Хрвата, М. Анчић држи за њега да је он заповедник српских чета. Ромејски писац Никита Хонијат забележио је дејство великог жупана Стефана Немање, "жестоко напада своје саплеменике, и мачем се обраћа своме роду и не знајући за сопствену меру, он потчињава Хрватску и присваја власт над Котором", што се ставља у период после 1166. године. Обично се узима да је велики жупан Стефан Немања дошао на власт 1166. године збачивши старијег брата Тихомира који је на српском престолу био од 1165. године.

О опсади Сплита код Томе Архиђакона стоји:
"Готово у исто време живио је неки вођа Хрвата, по имену Реља, човек моћан и веома напрасит. Будући да је силно желио бити на челу града Сплита, на све се начине трудио да га прихвате за управитеља, час их мамећи обећањима, час плашећи претњама. Но Сплићани се нису дали склонити јер им је била мрска помисао да њима влада човек словенскога порекла. Тада сам војвода почне отворено нападати град и веома безобзирно ратовати. Приближио се све до зидина, а наоружане су чете коњаника одводиле као плен много људи и животиња. Сплићани се пак нису усуђивали изаћи против толиког наоружаног мноштва, заклањали су се унутар зидина и понекад крадом излазили и наносили непријатељима губитке колико су могли. Затим се догодило да је у једном тренутку војвода Реља, сакупивши велику војску, подигао логор изван градскога подручја и почео сећи винограде и обарати воћке. Тада Сплићани, у тузи и јаду гледајући издалека нанесене им штете, пошаљу војводи гласнике захтевајући мирним речима да прекине такво злостављање Сплићана и да с њима пријатељски расправља о склапању мира. Али он, како је био човек изопачена ума и бахате охолости, овако одговори гласницима: »Нећу престати све док ваше винограде не сравним са земљом да се ни толико вина неће унети у град колико се може улити у калеж за служење једне мисе.« Гласници су се вратили и донели грађанима војводине речи. А они гледајући према небу рекоше: »Свемогући Боже, који презиреш охолост, сатри њихову дрскост и милостиво се осврни на ту нашу патњу коју од њих без кривње трпимо.« Прошло је неколико дана и ево сам војвода, како је обичавао, дође звецкајући оружјем. Приближио се све до градских зидина добацујући поруге и претећи оружјем позивао у битку забринуте и уплашене грађане. Убрзо затим у срца Латина уђе неки дух одважности и они изненада зграбе оружје, збијени провале кроз врата зазивајући божанску помоћ, поређају се у два бојна реда. Двојици бољих дадоше стегове и наложе свим ратницима да следе сваки свој стег. Храбрећи се међусобно, одједном се покажу непријатељима. Словени, видевши да су Латини мимо својега обичаја изашли из скровишта, обрадују се и одмах на њих управе своје редове. Наши пак, како су били упозорени, једним својим делом с лица поступно су се приближавали непријатељима, а други је део, заобишавши их с леђа, вребао из заседе. Тада су се чете сукобиле и започела је храбра борба. Убрзо су се пак појавили и они који су били у заседи и појурили у помоћ својима. А старци су ходали амо тамо по тргу у молитви дижући руке к небу, док су жене, дечаци и девојке проматрали са зидина обузети великим страхом. Свећеници и редовници, ничице лежећи у црквама, зазивали су Божју помоћ. И ево, на Божји миг сам охоли војвода први паде погођен копљем. Одмах су се њихове чете распале и разбежале пред мачевима наших војника. Посвуда су по пољима лежали и много их је погинуло. Тада Сплићани, извојевавши победу над својим непријатељима, весели се врате, одсеку главу неваљалога војводе и обесе је на Пистури. И тако се то пошаст смирила."


С. Лазаревић, Задарски мировни уговор из 1358. године, Теме, часопис за друштвене науке 30/2 (2006), 214-231.


Н. Порчић, Прилог историографским портретима хумског кнеза Мирослава и његових потомака, Споменица др Тибора Живковића, Београд 2016, 203-221.









четвртак, 14. новембар 2019.

Кнез Холмије Никола Васојевић

Никола Васојевић рођен је 1797. године у селу Лопате, у Лијевој Ријеци, од оца кнеза Станише (Михаила) Милошевића и мајке Јоване (Ане), ћерке харамбаше требјешког Лазара Никшића. Мали Никола Милошевић Васојевић се заједно са групом Требјешана населио у Новоросијском срезу Одеске губерније 1804. године, где је раније постојала Славеносербија. Његово школовање трајало је од 1806. до 1818. године и завршио је војно-инжењеријску академију. У Петрограду је службовао као војни инжењер. Радио је на разграничењу Књажевине Србије и Османског царства 1830. и 1831. године као члан Међународне комисије. После неспоразума са српским књазом Милошем Обреновићем (1815-1839; 1858-1860) прихвата место генерал квартер - мајстера свих сувопутних турских путева и тиме се ставља у службу Османског царства. Због карактера свог посла обилазио је крајеве Османског царства и 1835. године обрео се у Скадру.
Грб Књажевине Холмије
Из Скадра долази до Цетиња где га је угостио владика Петар  II Петровић Његош. Он му је издао потврду о племству:
  ,,Ми Петар Петровић Његош, по милости божјој православни владар, господар Црне Горе и Брда, ...сваком чину и свакој особи у сваком сталежу нека буде знано, да се према истраживањима, која смо чинили, нашла Повеља у нашој архиви, из које се може видјети,  да наш земљак кнез Никола, син кнеза Михаила, сина књаза Радоњића Захумског, од старосрпских кнежева потиче, који су у Захумљу владали и то од великодостојника кнеза Радоње Хумљанина, којега је у то достојанство узвисио краљ и потоњи цар Србије Стефан Душан Немањић у години 1346. и да њихово порекло и потомство и надаље од колена до колена у овом достојанству има да остане и да ово од свих највиших великодостојника и кнежева српских има да буде потврђено. Послије слома царства србског иста породица измакла се испред великог тлачења турског и живљаше у Брдима васојевичким у Плаву у Гусињу, до 1803. и следствено потичу књаз Никола Михајловић, његова супруга књагиња Анастасија Ивановна и њихови синови Светислав Николајевић и њихова кћи књегиња Елизавета Николајевна и њихово цијело потомство из племенитог кнежева рода, јесу прави кнежеви. Грб Књажевства Захумског састоји се из српске круне под којом је крваво поље представљено, на коме једна гола рука, го мач држећи, представљена. На обема странама је Мјесец са звијездом Даницом.
У оверу овог оригинала Књажевства Захумског поткрепили смо нашим потписом и печатом. Учињено у Богом заштићеној Црној Гори у престолници Цетињу, у години 1835. новембра 24.
                 (М.П) Петар Петровић Његош православни владар и господар Црне Горе и Брда"

Ову потврду коју је издао владика Петар II на француски језик је превео француски конзул у Београду А. М. Кодрие 1840. године. Претходно је 1837. године Никола Васојевић ступио у енглеску дипломатску службу и био постављен за енглеског вицеконзула у Новом Пазару са задужењима За Албанију. Босну и Херцеговину. Кнез Никола Васојевић је планирао да створи и трећу самосталну српску државу - Холмију. Стога је марта 1838. походио Васојевиће, а други пут у другом делу године је путовао тајно. Отворио је, о енглеском трошку, српску школу у Новом Пазару и из Васојевића довео децу из угледних и имућних породица. Школа је почела са радом јула 1838. године и њени ученици су требали да буду кадар за новоформирану регуларну Књажевину Холмију. Његови планови су пропали због отпора Турака из Новог Пазара који су га нападали. Тако је 22. септембра 1838. године кнез Никола Васојевић, енглески вицеконзул, морао да побегне у аутономну Књажевину Србију. Школа у Новом Пазару је престала са радом, а кнез Никола васојевић се већ октобра 1838. запутио у Васојевиће. Децембра 1838. био је у Баљевцу на Ибру, на територији аутономне Књажевине Србије, где се налазила његова породица. Међутим, кнез Никола Васојевић је и даље био активан. Сада је три месеца у 1839. години провео у Метохији спремајући устанак. Ишао је и до Лондона да узме своје плате које нису биле исплаћене а које су му следовале као енглеском дипломати. Већ почетком 1840. ступа у контакт са Французима намеравајући да их заинтересује за питање Холмије. У својим писмима Французима нимало се није лепо изражавао о Русији и књау Милошу (који је абдицирао и напустио Књажевину Србију 1839. године). Ступио је кнез Никола Васојевић у контакт и са пољском емиграцијом и са самим њеним вођом кнезом Адамом Чарториским. Њему је у разговору изложио план за стварање Књажевине Холмије и њено повезивање са Србијом и Црном Гором.
Након исцрпног проверавања кнеза Николе Васојевића, од стране Пољака, потписан је савез између Лехије (пољске избегличке владе) и Књажевине Холмије. Ова тајна Васојевићко-пољска конвенција је имала 15 тачака. И садржала обавезу да Пољаци нађу 60.000 франака, 300 Пољака који ће обучавати војску Васојевића и 15.000 пушака. Кнез Никола Васојевић се обавезао да ће дати војнике за борбу Пољака за слободу. Међутим, цео план је пропао јер Пољаци нису успели да сачувају конвенцију у тајности. Чак су почели интриге против кнеза Николе Васојевића. Пољаци су покушали да кнеза Николу Васојевића препоруче Риму и да створе унијатски простор на подручју Васојевића. У једном писму које је писао у Скадру својим синовима 1841. године описује им историју њиховог порекла. Тада спомиње: "...преданијама, које отац сину у нашима, а и у свим племенима брдскима, умирући предаје, и најпослије, држећи се нашег родословија, које у нас и свака баба, а и дијете добро зна, и то му исто о нама и друга племена приповиједају, оказује се, да је у 1160. љету био један краљ од славеног-острогорске линије који је био с престола свога неизвржен једним из својих књажева, поповског происхожеденија, отечеством из захолмског села Љумобир, около реке Неретве. Краљ је овај имао још два брата, стричева осам, а четири сина: Васу, Красу, Хоту и Пипу. Горним вишеречним књазом својим, несретни краља, и све сроство његово, браћа, стричеви и синови његови Красо и Хото утекоше у Подгорје около Мораче и узеше пространство, које лежи међу ријекама Мораче, Цијевне све до Бијелог и Црног Дрима, о којем ће те ви на мојој карти подробно видјети, сам пак краљ са првородним и најмлађим синовима, с Васом и Пипом и још с неколико из својих отишао је у Црну Гору, у Котор, у Дубровник, у Рим, и најпослије у Цариград к имепратору восточно-римском Кантакузену, искати помоћ против бунтовника и похититеља престола, против свог вишереченог књаза, који будући ожењен кћерју жупана раског прозвао се краљем раским и далматским... краљ после многих красних покушенијах на похититеља свога морао се удаљити у Сеемндрију, откуда потом прешао је у ове високе горе у палнине у сусједству сина трећег сина свог Хота, међу рекама Лимом, Морачом, Таром и Цијевном, а Пипо, најмлађи син, заузео је пространство старе Диоклије, угао, који састављају ријеке Зета и Морача, који се и дан данашњи зову Пипери. Старији син Васо остао је с оцем својим, од којег ми производимо наше подријекло и родословије васојевичко. По историји и по свима овима вишеспоменутим основима ово је био краљ Радослав 45 славјаноострогорски и далматински, а похититељ његовог престола јест Деса, којега је он из ништа на књажески степен попео и са кћерју књаза раског оженио. Краљ Радослав имао је четири сина: Васу, родоначелника Васојевића, Красу, родоначелника Краснића, Хоту, родоначлника Хота и Пипу, родоначелника Пипера. Од Васе је произашао књаз Васојевић Стево, који је, као што из пјесама знате, са својим Васојевићима за књаза Лазара на Пољу Косову војевао године 1389. Од краља Радослава до вас происходише 20 кољена, од Васа 19, од Стеве 15, а од Радослава 9..."
Никола Васојевић
 Границе своје књажевине Никола Васојевић је хтео да прошири на северу до Пештерске висоравни и Сјенице, и даље преко Голије у Ибар. Нова држава је требала да буде под протекторатом Француске или Енглеске. Од Скадра преко Цецуна, Ђулића и Анџалата кнез је стигао у Присоју и обишао своју књажевину пре октобра 1841. када је већ пошао у Високе Дечане. Ту је ухапшен од турских власти и пребачен за Скадар одакле је на крају пуштен. Опет је ухапшен само недељу дана касније и пребачен за Цариград одакле је побегао 22. децембра 1842. године. Стигао је крајем 1842. у своје Васојевиће и ту остао до своје смрти 1844. године. Убијен је у селу Доњи Загарач 30. маја 1844. на путу према Цетињу.

Литература:

Радомир П. Губеринић, Кнез Никола Васојевић, Андријевица 1997.

В. Стојанчевић, Да ли је било политичке акције Србије у Босни за ослобођење од турске власти пре Гарашаниновог "Начертанија"?, Историјски часопис 19 (1972), 165-184.









уторак, 01. октобар 2019.

Запис старца Исаије о бици на Марици 1371.

Записи старца Исаије се налази уз превод Псеудо-Дионисијевог дела. Сем записа старца Исаије све вести о Маричкој бици су из познијег периода. Углавном његов запис пре свега показује стање које је уследило после битке. 
Маричка битка
"А ову књигу светог Дионисија, велим, у добра времена почех, када божанствене цркве и Света Гора рају подобно цветаху, као неки сад крај извора увек напајан; а сврших ту у најгоре од свих злих времена, онда када разгневи бог хришћане западних крајева, и подиже деспот Угљеша све српске и грчке војнике, и брата свог Вукашина краља, и друге велможе многе, негде до 60 тисућа изабране војске, и пођоше у Македонију на изгнање Турака, не судивши да гневу божју нико није моћан противстати. Те не изгнаше, но сами од њих убијени бише, и тамо кости њихове падоше, и непогребени осташе, и веома много мноштво једни од оштрице мача умреше, а други у ропство одведени бише; неки од њих спасоше се бекством и дођоше. И толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне, колико ни уши слушаше ни очи видеше. А по убијању мужа овог храброг деспота Угљеше просуше се Измаиљћани и полетоше по свој земљи, као птица по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка света, ни потом таква, Христе милостиви, да буде. А оне које глад не погуби, ове допуштењем божјим вуци ноћу и дању нападајући ждераху. Авај, јадан призор би да се види. Оста земља од свих добра пуста; и људи, и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника међу људима ни да их избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом измаиљћанским, и срца храбра јуначких људи у најслабија срца жена претворише се. У то време  и српске господе седми, мислим, род крај прими. И уистину тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли. И верујте ми не ја, који сам незналица по свему, но и онај премудри међу Јелинима Ливаније не би могао писањем представити нужду која постиже хришћане западних крајева."

Литература:

1. М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989, 220.

2. Ђ. Сп. Радојичић, Антологија старе српске књижевности, Београд 1960.

четвртак, 01. август 2019.

Шта се догодило са повељама средњег века?

   Познато је да од српских повеља и писама током трајања средњег века (5-15. век) остало свега 2000 различитих докумената. Шта се збило са њима? 
Османски акинџијски упади у одређеном подручју трајали су и по десетак година и том приликом Османлије нису се концентрисале на заузимање одређених тачки него на пустошење, паљење летине, утврда, села... Властела је своје повеље, записе, књиге, писма чувала у ковчежићима и кутијама. Имамо пример војводе Сандаља који је у Дубровнику маја 1406. године као поклад оставио један ковчежић са повељама, записима и књигама, као и две кутије са повељама и књигама (Ивановић 2015, 360). Не треба сумњати да је овако чувала своја документа и остала властела на простору средњовековних српских држава.

Повеља цара Стефана Душана Хиландару
   Дешавало се да у току опсаде властелин не успе да извуче своја документа која су му омогућавала повластице, наводила његове поседе, обавезе зависног становништва. Тако имамо пример из 1438. године када је војвода Степан Вукчић Косача одузео војводи Радославу Павловићу подручје Требиња. То се догодило тако брзо да Радослав Павловић није успео да извуче своју архиву. То сазнајемо на основу повеље Радослава Павловићу Дубровнику из 1439. која је имала функцију признанице за изгубљену документацију. Овде смо поставили тај део повеље:  
   "А ОВЬ NАШЬ ЗАПИСЬ ПОВЕЛЮ ПОВЕЛЕСМО УПИСАТИ НОВУУ ЗАⰛО ИМА СЕ РАЗМИРИЕ СА ГОСПОДИNОМЬ ВОЕВОДОМЬ СТЕПАNОМЬ СИNА ГОСПОДИNА КNЕЗА ВУКЦА ХРАNИКА А СИNОВЦА МНОГОПОЧТЕNОГА СПОМЕNУТЬѢ ГОСПОДИNА САNДАЛА БИВШАГО ВЕЛЕКАГО ВОЕВОДЕ БОСАNСКОГА КАД ПРИЕМИ NАШ ГРАДЬ ТѢБИNЮ. ТУИ МИ УЗЕ ЗААПИСЕ И ПОВЕЛЕ Ѿ ВИШЕ РЕЧNѢХЬ ПОСТАВАА ⰛО ИМАХОМО Ѿ КNЕЗА И ВЛАСТЕО ДУБРОВАЧЦѢХ У КОМУNЬ ДУБРОВАЧКИ."


E. Kurtović, Iz historije trebinjskog kraja u srednjem vijeku, Godišnjak Bošnjačke zajednice kulture "Preporod", Godina XI (2011), 279-301.

среда, 24. јул 2019.

Каролиншки мачеви на простору српских раносредњовековних области

   Овим текстом хтели бисмо да осветлимо раносредњовековну војну прошлост српских земаља и да видимо какви су мачеви били доступни у периоду 9. века. Прво ћемо морати да повучемо западне границе српских области да би означили која археолошка налазишта припадају српским областима јер данас припадају новим државама које негирају постојање српског народа ураном средњем веку на том простору.
Положаји налазишта каролиншких мачева у српским областима Захумљу и Паганији
  Мало је писаних извора које нам говоре о простирању српских области у раносредњовековном периоду. Ипак, Спис о народима цара-писца Константина  Порфирогенита даје нам довољно података да би повукли западне границе српских области. Грубо узевши, граница би ишла реком Цетином у Далмацији и реком Уном, која је била западна граница Босне, која се налазила као област унутар Србије Властимировића.
     Дуги двосекли мачеви су одлика франачког наоружања краја 8. и 9. века. Они се стављају под ознаку мач типа К по типологији норвешког археолога Петерсона, коју је он правио за викиншке мачеве али се односи и на каролиншке мачеве. 
Мач тип H се појављује у другој половини 8. века, траје кроз читав 9. век, а у средњој Европи се појављује до 10. века. Јабучица је обично троугласта.

Налазиште Могорјело код Чапљине, (Захумље): Двосекли мач има седмоделну круну јабучице. Јабучица и накрсница нису украшене. Укупна дужина мача 94,4 цм, накрсница 9,4 цм.

Налазиште Столац - Чаири (Захумље): Двосекли мач има петоделну круну јабучице. Једва су приметни остаци дрвених корица. Мач је гробни налаз, заједно са каролиншким копљем са крилцима. Укупна дужина мача 89,6 цм, накрсница 11,6 цм. Локалитет се налази уз обалу реке Брегаве.

Налазиште Вукодол код Мостара (Захумље): Није одређен тип мача, а јабучица није сачувана. Датирано око средине 9. века.

Налазиште Хумац код  Љубушког (Паганија): Фрагметарно очуван каролиншки мач, типолошки неопредељен. Нађен 100 метара од фрањевачко манастира у средњовековним с остацима камене цркве Св. Михаила. Године 1984. налазио се у депозитарију фрањевачког манастира у Хумцу код Љубушког. Укупна очувана дужина мача 68 цм, дужина очуваног дела накрснице 7,3 цм. Недостаје јабучица и горњи део дршка, накрсница је равна и релативно масивна, крња на крајевима, вероватно, због корозије. Двосекло сечиво је сада од корозије истањено, на доњем делу сечива недостаје његов шиљак. (Vinski 1986, 61)

Налазиште Задварје - Полетница/Жежавица Доња (Паганија): Двосекли мач има петоделну круну јабучице, жљебови су подељени режњевима. У жљебовима у којима је делимично сачувана тауширана сребрна жица. Накрсница је такође украшена. На доњој страни са сваке стране сечива налази се по један сидрасти крст а на горњој страни налази се лично име (...A...ERTU...). Уз мач је у гробу пронађено каролиншко копље са крилцима. Укупна дужина мача 95 цм, накрсница 12 цм, дужина балчака 15,5 цм, сечиво 79,5 цм.

Налазиште Катуни/Крешево на положају Згон код Омиша (Паганија): Двосекли мач типа H нађен је у гробу и припада ранокаролиншком добу. Укупна дужина мача 99,5 цм. Има дамасцирану оштрицу и трагове таушираног украса на јабучици и на накрсници рукохвата.

Мачеви из Захумља. 1) Могорјело 2) Столац Чаири 3) Мостар Вукодол

Мачеви из Паганије. 1) Хумац, Љубушки 2) Катуни/Крешево, Омиш 3) Задварје


Литература:

J. Belošević, Osvrt na karolinške mačeve tipa H sa šireg područja Dalmatinske Hrvatske, Prilozi Instituta za arheologiju u Zagrebu, 24 (2007), 411-424.

G. Bilogrivić, Karolinški mačevi tipa K, Opvscvla archaeologica, Vol. 33 No. 1 (2009), 125-182.

G. Bilogrivić, O mačevima posebnog tipa u Hrvatskoj, Starohrvatska prosvjeta XXXVIII (2011), 83-109.

Z. Vinski, Marginalia uz izbor karolinškog oružja u jugoistočnoj Europi, Starohrvatska prosvjeta 15 (1986) 61–117.

Z. Vinski, O nalazima karolinških mačeva u Jugoslaviji, Starohrvatska prosvjeta, Vol. III No. 11, 1981, 9-54.

Z. Vinski, Osvrt na mačeve ranog srednjeg vijeka u našim krajevima, Vesnik Vojnog muzeja JNA 2, Beograd 1955, 34-52.

Z.Vinski, Ponovo o nalazima karolinških mačeva u Jugoslaviji,Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu, Vol. 16-17 No. 1 (1983), 183-210. 










четвртак, 11. јул 2019.

Војска Карла Великог и потчињавање Авара и Хрвата

    Франци су под владавином Каролинга створили велику државу, нарочито за време цара Карла Великог. Сва та освајања заснивала су се на доброј војсци. Близу балканских Срба франачка држава долази походима против Авара и наметањем своје власти Хрватима.

Потчињавање Хрвата

Франци су 788. године заузели Истру и приближили су се територијама под влашћу хрватског кнеза. Ромејско царство је и даље држало градове у далматинском приморју под својом влашћу. Ускоро је франачка власт наметнута Хрватима, сигурно пре 812. године (Живковић 2002, 228). Кнез Доње Паноније, Љутовид, повукао се 822. године из свог средишта, града Сиска, под притиском Франака и побегао на територију под влашћу српског жупана. Тај српски жупан је вероватно имао своју жупу преко Саве, можда на ушћу реке Уне у Саву. Можемо рећи да је раносредњовековна српско-хрватска граница ишла Цетином и Уном.



Потчињавање Авара

    Први поход против Авара Карлова војска је предузела 791. године када су из два правца франачке трупе продрле до Бечке шуме и ушћа Рабе у Дунав (Ковачевић 1977, 94). Поново је покренут франачки поход због убиства аварског вође који се покрстио у Ахену. Поход је започео маркгроф Ерих Фурландски 795. године и тада је ишавши преко Крањске и Доње Штајерске дошао до главног аварског ринга, тј. главног аварског града, између Дунава и Тисе. Он је, уз помоћ словенског кнеза Војномира и његових чета, опљачкао аварски ринг и благо послао своме владару Карлу Великом. У том походу је користио тзв. скаре, елитне франачке трупе (Ковачевић 1977, 95). Скаре су чинили стални ратници који су живели по дворовима и њиховој околини. Против Авара карло је покренуо нови поход веч следеће, 796. године, из правца Италије и франачким четама придружили су се Лангобарди, Баварци и Аламани (који су били потчињени Францима). Каган се покорио Францима, али су франачке чете продрле поред тога до главног аварског ринга и натерале аварске одреде на бег преко реке Тисе, у данашњи Банат. Тиме су Франци наметнули своју власт и срушили Други аварски каганат, али одмах 797. године избила је побуна Авара због покрштавања. Опет је маркгроф Ерих Фурландски реаговао и угушио побуну. Побуна је само на тренутак се утишала али опет се распламсала после повлачења главнине франачке војске. Префект Баварске Геролд је убијен 799. на подручју некадашњег каганата јер је побуна и даље трајала. Чак је маркгроф Ерих Фурландски убијен код Ријеке 799. године од стране Словена који су помагали Аварима. Због свега тога Карло Велики окупља велику војску у Баварској 803. године и наређује њен покрет према каганату. Тада је каганату скршена моћ отпора једном заувек. И даље су постојали кагани али они су били франачки вазали и хришћани. После уништења Авара граница франачке државе се померила од ушћа Рабе до Мохача и Фрушке горе (Klaić 168). Тиме су северни суседи Србије на једном делу постали Франци, макар на реци Сави.

Франачка војска

     На почетку владавине Карла Великог највећи део војске је чинила пешадија, али се стално повећавао број коњаника (I. Heath 2015, 38). Повећање коњаника у Карловој војсци је било прекопотребно јер требало стићи из срца франачке земље до удаљених граница Царства и борити се против брзих противника какви су били Авари, Арабљани, Викинзи и Угри (Мађари). Карло Ћелави, владар Западне Франачке после Верденског споразума из 843. године, наредио је да сви слободни Франци који поседују или могу набавити коња требали би да дођу на Хербан, државни сабор. Један хроничар 891. године наводи да Франци више не знају да се боре као пешадија, што је претеривање али говори о томе колико је крајем 9. века била заступљена коњаница у франачкој војсци (I. Heath 2015, 38).
Код Каролинга рано је настао вазални систем, што је постало основ феудалног система. Према каролиншким записима војне обавезе од 807-808. године сваки слободни човек који држи четири манси земље (1 манса је око 49 хектара), било своје или као бенефицијум, обавезан је да учествује у војним походима. Онај слободни човек који држи мање од четири манси земље је морао да заједно са другима да обезбеди војну опрему. Опремљеним четама командовали су локални господари ако су требали да присуствују Хербану, а током војних похода командују војводе/comes. Организација каролиншке војске је и даље била децимална (десетари, стотинари...), али је служење трајало три месеца (I. Heath 2015, 39). Комора је била слабо развијана и војници су имали обичај да пљачкају и своју територију, да би спречили то формирана је само једна колона војника да би се могла надзирати. Снабдевање коња је исто било проблем па се дешавало да се франачка војска повуче зато што није било довољно хране за коње (I. Heath 2015, 38). Ипак, комора је постојала и кола која је вукао во могла су да понесу 12 бушела житарица или 12 малих барела вина.
За одбрану граница (у средњем веку не постоје граничне тачке као у савременом добу већ између две државе се налазе читави предили, најлакше се одређује граница ако се налази на граници) франачке власти су формирале марке, које су вероватно биле засноване на познавању ромејског тематског система. У маркама, на чијем челу су били маркгрофови, су прављене утврде повезане путевима, које су требале да заштите унутрашњост и буду полазна тачка за нова освајања.
Према каролиншким записима са краја 8. века феудалци који су могли да имају коња и оклоп морали су да имају штит, копље, дуги мач и кратки мач (semispatum). Почетком 9. века феудалци су морали да носе, поред већ наведеног наоружања, и лук и стреле. Од својих вазала Карло Велики је увек могао да прикупи од 8.000 до 35.000 коњаника (Hooper, Hooper, Bennett 1996, 13).

Франачка држава и Срби

Франци су потчињавањем Авара и Хрвата дошли у на границе српских земаља. Најјаснија граница између власти Франака и Срба може констатовати на реци Сави где је Љутовид из Сиска дошао код српског жупана. Углавном се сматра да је прешао реку Саву. Један део мачева типа К, који се приписује Францима, налажен је и на подручја српских приморских земаља што говори о франачком утицају. Ипак, ми немамо никакве писане податке о односима владарског рода Властимировића са Францима.

Литература:

1. Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025, Београд 2002.

2. Nada Klaić, Povjest Hrvata u ranom srednjem veku, Zagreb 1975.

3. Јован Ковачевић, Аварски каганат, Београд 1977.

4. Ian Heath, Armies of the Dark Ages, Wargames Research Group 2015.

5. Nicholas Hooper, Nick Hooper, Matthew Bennett, The Cambridge Illustrated Atlas of Warfare: The Middle Ages, 768-1487, Cambridge 1996.

Линк:

https://deremilitari.org/2014/02/carolingian-arms-and-armor-in-the-ninth-century/

понедељак, 01. јул 2019.

806. Битка код Вајсенфелса, између Срба и Франака

У време Карла Великог франачка државе се ширила према истоку и освајала саксонске територије. После Саксонаца на реду су били и Срби на Лаби. Цар Карло Велики је послао свог сина из другог брака, Карла Млађег, да предводи тај поход.
Србима на Лаби тада је владао Милидух, за кога се сматра да је почео да влада Србима од 790. године. Он се показао као незгодан сусед Франака. 
Можемо претпоставити да је овако изгледала српска војска и њен заповедник на почетку 9. века
Покренувши поход Карло Млађи је успео 806. године да потуче српску војску предвођену војводом или кнезом Милидухом код данашњег немачког града Вајсенфелс, који се налази на реци Сали (немачка савезна покрајина Саксонија-Анхалт). Ова битка се највероватније догодила негде у периоду између краја априла и почетка новембра месеца, када су се у средњем веку али и античком добу најчешће дешавале војне. Крајем 8. века франачка војска се највећим делом састојала од пешадије, мада је током владавине Карла Великог се повећавала улога коњице а тиме и њихов број.
Код Карловог биографа и писца Анала манастира Лорша и дела Анала манастира Фулде, Ајнхарда, налазимо овај текст везан за ову франачко-српску битку на данашњој немачкој територији. 

DCCCVI Et inde post non multos dies Aquasgrani veniens, Karlum filium suum in terram Sclavorum qui dicuntur Sorabi, et sedent super Albim fluvium, cum exercitu misit, in qua expeditione Miliduoch Sclavorum dux interfectus est, duoque castella ab exercitu aedificata, unum super ripam fluminis Salae, alterum iuxta fluvium Albim. 

Извори:

Georgius Heinricus Pertz, Einhard Annales/Annales Laurissenses et Einhardi, Hannoverae 1845, 52.
Georgius Heinricus Pertz, Fridericus Kurze, Annales fuldenses : sive, Annales regni Francorum orientalis, Hannoverae 1891, 16.
G. H. Pertz, MGH I, Hannoverae 1826,
T. Živković, The Origin of the Royal Frankish Annalist's Information about the Serbs in Dalmatia, Споменица академика Симе Ћирковића, Београд 2011, 381–398.

петак, 24. мај 2019.

Први еколошки протести у средњем веку код нас

Српски деспот Стефан Лазаревић је после битке код Ангоре 1402. године развио присније односе са северним суседом, Угарском. Поставши њен вазал добио је неке важне поседе као што су Београд, Мачва али и Сребреница, коју је краљ Жигмунд одузео босанским краљевима. Њу је деспоту Стефану даровао највероватније 1410/1411. године.
Сребреница је као место богато рудницима доносило велике приходе владару а и закупцима. Тројици дубровачких трговаца је деспот Стефан 1417. године дао у закуп Сребреничку царину и право да буду мењачи за 3100 литара сребра. То је отприлике 24.800 дуката. Производња годишња сребра из рудника и топионица Сребренице је била 6 тона годишње.
Око Сребренице биле су изграђене бројне топионице и различити објекти за прераду руде. Због тога су се грађани Сребренице, 1432-1435. године, жалили своме господару, деспоту Ђурађу Бранковићу, да је неколико њихових суграђана умрло од лошег ваздуха засићеног отровним испарењима из топионица у близини стамбеног дела града. Зато су тражили да се топионице удаље од стамбеног дела града.

Рад средњовековних топионица

Рад средњовековних топионица

недеља, 19. мај 2019.

Јеринин град - Градац, општина Баточина

На брду Стражевица налази се између села Градца и села Доброводице у општини Баточина. Висина тог брда је 358 метара, али је по средини снижено ерозијом па се јасно одваја Донићко брдо од широке платформе Јерининог брда. Овај вис доминира према долини Велике Мораве и Лепенице. Ту се налази трагови још од палеолита па до Великог рата. 
Поглед на Јеринино брдо поред реке Лепенице
Оно што нас занима је средњовековни период. Има пар налаза на Јеринином брду који упућују на германску керамику из периода Велике сеобе народа када су насељавани као римски војници по мањим утврђењима у балканским провинцијама Римског царства. Такође, нађени су новчићи из периода цара Јустинијана (527-565) када је започета велика обнова мањих и већих утврђења по Илирику као одговор на провале Словена на дунавском лимесу. Има налаза и словенске керамике. На централном делу платоа Јерининог брда нађена је раносредњовековна црква дужине 16,75 метара и ширине 8,10 метара. Уз апсидни зид нађено је неколико костура. Такође је нађено поред градског бедема неколико костура са рукама намештеним као за молитву. У суштини би значило да су Словени наставили да живе ту после досељавања на Балкан у периоду од 7. до 10. века и да је живот настављен после слома Самуиловог царства 1018. године. Утврда је доживела рушење у време похода великог жупана Стефана Немање 1183. године када је и жупа Лепеница придодата српској држави.
Место где је била црква у утврђењу на Јеринином брду
На Донићком брду археолози су ископавали потес који су мештани називали мађарским гробљем и џиновски гробљем. Занимљиво је да су мештани веровали да су на џиновском гробљу сахрањени џинови. Нађено преко 40 костура, са великим бројем накита. Нађени су и новчићи византијских царева Јована Комнина (1118-1143) и Манојла Комнина (1143-1180). Народни музеј у Крагујевцу је конкурисао на расписаном јавном конкурсу Министарства културе и информисања од 21. јануара 2019. године за финансирање или суфинансирање пројеката у области културног наслеђа у Републици Србији за 2019. годину са пројектом "Археолошко ископавање локалитета Јеринин град у селу Градац код Баточине", али су одбијени.
Прстење нађено у гробовима на Донићком брду. Прстен бр. 6 је у ствари печатни прстен и у кружном удубљењу налази се стаклена паста а у њој су израђени негативи целих људских фигура

*Д. Петровић, Средњовековна некропола на Донићком брду, Градац код Крагујевца, Старинар XIII-XIV, Београд 1965, 275-290.

Јеринин град Градац, за увећање кликнути на слику

Археолошка ископавања у Јагодини, потес Црвене ливаде

На локалитету "Црвене ливаде" у Јагодини, између Хале спортова, Аква парка и хотела Hill, током маја месеца вршена су археолошка ископавања. На овом потесу су ископавања вршена и током шездесетих година 20. века. Тада су нађени предмети од гвозденог доба до римског периода (I-IV) века.
Овогодишња археолошка ископавања померила су границу бивствовања људског рода на том потесу јер су нађена два огњишта из бронзаног доба. Неколико предмета иде на даљу анализу, сумња се да су из неолитског периода (млађе камено доба), када је у Винчи постојало огромно насеље. Нађена је и једна стрелица која припада средњовековном добу.
Цев
Занимљив је и налаз нечега што би могао бити водоводна цев, али је питање ком периоду припада. Сумња се на период аустријске Краљевине Србије 1718-1739. када је Јагодина била седиште јагодинског дистрикта и када су грађене зграде за потребе српске милиције која је била у саставу аустријске царске војске. Аустријанци су формирали Краљевину Србију после победе у Првом аустро-турском рату 1716-1718. године. Јагодина је тада била један од пограничних градова аустријске Краљевине Србије.



уторак, 14. мај 2019.

Закон Старим Србљем (из Грачаничке повеље, 1321. године)

У Грачаничкој повељи коју је издао краљ Стефан Милутин 1321. године, као заокружена целина се налази 11 одредби Закона Старим Србљем. Оне уређују дужности зависног становништва на властелинству манастира Грачаница. Сам назив упућује на старину као и његова садржина. Овај закон садржи неколико одредби које више одговарају добу великог жупана Стефана Немање (1166-1196).

Одредба 1 - Меропах оре 9 мати, а сокалник 6, заманицом бедбу плуга 3 мата да ору и тако да га повезу, површу и у рупу сипају.

Одредба 2 - И опет издаде и ливаду наджребицом делећи да косе бедбу накосицом, да спласте и здену.
Манастир Дечани, 14. век
Одредба 3 - Меропах  да цеди слад; трипут годишње и да га охмељи. Ако цркви буде требало више слада, да га поп охмељи.

Одредба 4 - И да носи меропах понос до краљева стана.

Одредба 5 - Ко коње има, о Рођењу Христову сваки меропах да довезе по воз дрва.

Одредба 6 - Да носи меропах луча о Рођењу Христову и о празнику свете Богородице.

Одредба 7 - И да лове три дана зечеве заманицом, осим попова.

Одредба 8 - Послух црквени четири динара, а руке шест динара

Одредба 9 - И где год да се парничи црквени човек на краљевом суду, да је глоба црквена и послух и рука

Одредба 10 - Човек који покраде пријатеља свог, да плати цркви три перпере.

Одредба 11 - Главу ударити три перпере.

Одредба 12 - Мехоскубина 6 динара

Одредба 13 - А човек који краде цркви и вражду учини, што рече господин краљ.

Одредба 14 - Или ко има пчелињак да даје о празнику свете Богородице мед; ко ли не да, а има, да узме поп сам.

Одредба 15 - И да свим трговима који су у земљи краљевства ми што се продаје црквено или се има куповати што цркви, да се не узме царина, но да рече поп на своју душу како заиста јесте црквено.

Одредба 16 - И виде краљевство ми насиље над људима пресвете Богородице од околних и од међусобних људи. И створих милост цркви свете Богородице и људима њеним при епископу Игнатију, ко није повео спор и добио парницу о људима, и извео људе после тога, да не буде препрека суду - за људе, ни извода, но дајем и испраћам ово све храму Свете Богородице

Одредба 17 - И приложи ми краљевство ми трг панађуру, то јест празнику Благовештења свете Богородице.

*Вражда - глоба
*Воз дрва - товар дрва
*Бедба - допунска радна обавеза зависног становништва, коју су најчешће испуњавали у орању
*Заманица - заједнички рад зависног становништва када сви радно способни себри приступе истовремено и заједнички обаве неодложан посао за владара или властелина
*Мат - Мера за површина у средњовековној Србији
*Мехоскубина је у средњовековној Србији била глоба за чупање браде (скубеж) приликом туче себара
*Понос - обавеза зависног становништва да преноси ствари владара или властелина на својим коњима до одредишта које је одређивао владар.

недеља, 12. мај 2019.

Двобој Дмитра Јакшића и немачког витеза 1477 - заблуда

У делу Ђорђа Сремца "Посланица о пропасти Угарског краљевства" налази се опис двобоја властелина Дмитра Јакшића који је био у војсци краља Матије Корвина и немачког витеза под Бечом током рата цара Светог римског царства Фридриха III (1452-1493) и угарског краља Матије Корвина (1458-1490) који је трајао од јуна до новембра 1477. године. Међутим, наша историографија је већ почетком 20. века утврдила да до овог двобоја није дошло. Према делу Антонија Бонфинија Rerum Ungaricarum Decades двобој Дмитра Јакшића јесте се догодио али не током опсаде Беча, већ код Кошица; не са немачким витезом, већ са Татарином; не 1477. године, већ 1490. године. Још једна чињеница која говори у прилог да писање Ђорђа Сремца, везано за двобој, није тачно јесте да су град који се помиње као награда, Корођ, Стефан и Дмитар Јакшић добили 29. јуна 1476. године, значи годину дана пре рата цара Фридриха и краља Матије Корвина. 
Грб Јакшића према илирским грбовницима
Писање Ђорђа Сремца о поменутом двобоју: "А с друге стране, један веома чувен човек, немачки витез, на коњу, изазивао је Угре својим оружјем. И нико се није усуђивао да га дочека; упирали су очи у њега, а он је увелико пустошио међу Угрима. И дојавише краљу. И затресе му се утроба те рече: "Тко је такав јунак да надвлада тога разбојника; одмах ће стећи тврђаву с њеним приходима." Тада стаде преда њ један витез, Рашанин, Дмитар Јакшић: "Ако на мене примениш, краљу, оно што си рекао, огледаћу се с њим." Стави краљ своје руке на руке Дмитра Јакшића. Дмитар Јакшић спреми се са својом војном силом за борбу што је боље могао. Другог дана изишао је немачки витез кроз капију бечког зида и почео изазовно да јаше на свом коњу. И рекли су Дмитру Јакшићу да је немачки витез већ изишао за борбу. Онај рашки муж са својим друговима ускоро узјаха свог коња и рече својим војницима: "Истински сведоци, војници моји, дедер само да узмемо мач у десницу; одмах ће те видети моју дивну војничку вештину, само се борите јуначким срцем са својом четом." И учинише тако. А када узе (мач) у своју десницу и само једном замахну, одмах га у две половине обори на земљу. Но беше сав покривен железом и дохвати га властитим рукама с леђа и с главом баци пред краља у његову шатору. И краљ испуни обећање, даде му на дар тврђаву Корођ. Видевши краљеву жалост на немачким витезом, рашки витез рече краљу у лице: "Добро пази на се, краљу. Ако хоћеш да ратујемо, ратујмо: а ако нећеш, пусти до ђавола!" Кад је краљ чуо војникову дрску смелост, погледа одмах угарске великаше (и) рече: Што да урадимо с њим?" Посаветоваше да га пошаље кући, јер је сада снажан, а Турчин, по имену Алибег, налази се у Ердељу, да тамо суделује у рату с Павлом Кинижијем. И било је тако учињено. Јакшић похита са својом четом кући."

Извор:
1. Ђурађ Сремац, Посланица о пропасти Угарског краљевства, Београд 1987.

Литература:
1. S. Božanić, M. Kisić-Božić, O prvoj generaciji Jakšića na tlu južne Ugarske - Stefanu i Dmitru u delu Rerum Ungaricarum Dekades, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, Књига XLI-2 (2016), 119-132.

недеља, 05. мај 2019.

О неким увреженим именима наших старих владара

~ рашки жупан и велики жупан Дéса био је заправо Дêс (писано грч. Désse, лат. Desse), а одмиља -- Дéса (писано лат. Dessa) ~ рашки жупан у Требињу Грд или Грдеша био је заправо Г´`рд (стсрп. Гр'bд'b), а одмиља -- Грдеш (писано грч. Gourdésês)
~ дукљански велики кнез (Стефан) Војислав био је заправо Војслав (писано грч. Boïsthlábos), што му је иначе био владарски надимак (од лат. gloria belli), а звао се заправо Доброслав 
~ дукљански велики кнез Михаило био је заправо Михòил (стсрп. Мiхоiл'b), што би данас било српски (!) Михòвил. 
~ кнез у Захумљу Хранко био је заправо Хранидруг (стсрп. Хранидруг-), а одмиља -- Хранча (писано лат. Chranca). То да је то ХранКО је ,,провалио" Смичиклас, а после је предложио В. Ћоровић да се жупан Срамко са натписа преправи (!) у *Храмко (измишљено име). Ипак, жупан Срамко је забележен у 1 повељи погрешно као Sravlanitus, а треба читати Sramlanc(h)us, што је Срамљанко/Срамљенко, дакле човек се тако звао и одмиља је био Срамко, те нема везе са измишљеним *Храмком нити са погрешно прочитаним Хранком.
~ рашки племић Вучина био је заправо Влчин/Вучин (писано грч. Boultzînos), а одмиља -- Влчина/Вучина (писано лат. Velcina) 
~ српски жупан Часлав био је заправо Чèеслав (писано грч. Tzeésthlabos), што би данас било Чaслав, али једнако и Чeслав јер имамо и српско женско име Чeслава.

Фб објава Жарка Вељковића

Како се звао (чакавско)хрватски краљ Звонимир?

 У изворима се пише S(u)vinimir и Sven(n)imir, и само једном Zvoinimir, што је лоше прочитано за Zvinnimir. Испрва су хрватски историчари 19. в. сумњали да им се краљ звао Свињимир, али су нашли спаса у том погрешном, само једном, читању па су га назвали Звонимир! Ипак, он се тако није звао, него слично: Зв'нимир (управо тако на касније пронађеној Башчанској плочи!) или пак Звенимир, што би данас било Звà`нимир.
 А шта то значи? -- То је стари словенски глагол зв'нети или звенети ,,звонити", што би данас било званети. Глагол је постојао у хрватскочакавском као (икав.) zvaniti ,,звонити" и одатле на Рабу назив ветра који дува с пучине zvà`njak ,,ветар који звони". Тако би (чакавско)хрватски краљ Звонимир, тј. Звà`нимир био ,,онај који одзвања славом", али с малко другачијим првим делом речи... Тако је и Грдеша заправо ГРДЕШ, Чучимир (Tugemir) заправо ТУЂЕМИР. Зато треба исправљати те старе грешке. Мир овде значи ,,свет", као у руском, односно још старије је то -мер (упор. Лудмер, име!), што нема неког значења, а паралелно је са нем. -mar и индоир. -mithra, где пак значи ,,обиље" и сл. Дакле, Звà`нимир (могао би бити и на -мер) би био онај чија слава одзвања светом, односно онај чије славно име врло одзвања међу људима.Овај глагол звонити је такође постојао и у српском/штокавском, што нам потврђује и име Svinidrag = Зв'нидраг, тј. (данас) Звà`нидраг, који је записан 1076. да је био из Требиња и дао донацију од 15 ромејских/византијских солида (златника) за куповину неке земље за (бенедиктински) самостан Св. Ивана (Роговског) у Биограду на мору.*

*Codex dipl. regni Cr., Dalm,. et Slav. I (1967), стр. 156, попис земаља које је самостан Св. Ивана Роговског прибавио за време опата Лупа и Мадија, из 1076: Svinidragus Trebegnignanin = Звà`нидраг из Требиња/Требињске области.

ФБ објава Жарка Вељковића

Фрушка гора - о имену

ФРУШКА ГОРА, старије (и народски) и ВРУШКА ГОРА, ПРУШКА ГОРА, такође и (у народној песми, погрешно) РУШКА ГОРА, изворно *ФРУЖСКА ГОРА, скроз изворно можда *ФРАНЧ МОНТАЊ, евентуално *МОНТАЊ ФРАНКОР.

То би значило „планина која је у власти Фруга (Франака)“, и на којој живе досељени Фрузи (Франци), у време средњевековне владавине Франака над Сремом. Скроз изворно можда старофранцуски *Франч Монтањ (*Францхе Монтагне), евентуално *Монтањ Франкор (*Монтагне Францор), у значењу „планина (монтагне) која је у власти Франака, на којој живе (досељени) Франци (францхе, францор)”. Данас је Фрушка гора синоним за излете, одмор и одмаралишта, али је некад била, пре свега, војни и тврђавски центар власти над Сремом.

Франкор - То је старофранцуски, и то архаичан остатак латинског генитива множине на -orum у облику -or, дакле francor = Francor = Francorum ,,Франака, тј. франачки". Нешто попут нашег Србаља(х).

*ФБ објава Жарка Вељковића у групи НАШ СРПСКИ ЈЕЗИК - БЛАГО СВИЈУ НАС! Језик, култура, правопис, порекло речи.

уторак, 23. април 2019.

Одјек Косовског боја међу муслиманима у 19. веку

Султан Махмуд II (1808-1839) кренуо је са реформама са циљем модернизације Османског царства. Са тим нису били сагласни бегови у Босанском пашалуку, нарочито после укидања јаничара 1826. године и пораза Турака Османлија у рату са Руским царством 1828-1829. године. На челу отпора босанског беговата ставио се Хусеин-капетан Градашчевић, кога су бегови прогласили у Сарајеву за босанског везира. Он је повео војску против великог везира Решид Мехмед-паше ка Косову. Идући према Косову певали су: 
"Ми идемо на Косово равно, 
Где су нам стари славу изгубили,
Стару славу прадедовску.
И ми ћемо на пољу Косову 
Ил' изгубит' вјеру и јунаштво,
Или ћемо, ако Алах даде, 
Душманина свога побједити
И у Босну вратити се славно!"

Хусеин-капетан Градашчевић
Миленко Вукићевић, Знаменити Срби Муслимани, Београд 1906. 

понедељак, 22. април 2019.

Филип Маџарин у Левчу

Filippo Buondelmonti degli Scolari, Pippo Spano или (према народној традицији) Филип Маџарин (1369-1426), био је угарски великаш, саборац и пријатељ деспота Стефана Лазаревића, а према народним песмама, побратим Марка Краљевића. Народна традиција левачког краја је упамтила његово име и брду изнад Рековца је доделила топоним "Град Филипа Маџарина". Овај алтернативни назив за брдо Главеју први помиње Милан Милићевић 1876. године, када каже да је на овом брду била кула Филипа Маџарина од које се ништа не познаје, већ само пут са северне стране "којим је, веле, он на колима излазио на Главеју." 
Andrea del Castagno - Pippo Spano (1449/1450).
Извор: ФБ страница Левач у прошлости

четвртак, 18. април 2019.

Епитрахиљ жупана Строје?


На свом путовању по Далмацији, Напуљу и Риму хрватски политичар и историчар Иван Кукуљевић Сакцински (1816-1889) обишао је и Боку Которску, године 1856. Приликом посете манастиру Бањи код Рисна забележио је да је видео епитрахиљ од разне свиле, искићен бисером и исткан златном и сребреном жицом. На епитрахиљу, на доњој страни, налазе се две слике, и то „великог столника“ жупана Строје и жупанице Симе, и текст на ћирилици да је ово прилог манастиру Стенешти у Румунији. Година која стоји је 1114 (҂҃АРДЇ), како је забележио Иван Кукељевић Сакцински.[1] То мишљење је прихватио и словеначки лингвиста и филолог Франц Ритер вон Миклошич (1813-1891).[2] Међутим, година је ипак погрешно прочитана од стране Ивана Кукељевића Сакцинског. Петар Д. Шеровић сматра годину треба читати као 7114. од стварања света што би одговарало 1606. години нове ере.[3] Према њему епитрахиљ припада 17. веку.
Жупан Строја и жупаница Сима


[1] I. K. Sakcinski, Izvjestje o putovanju krozDalmaciju u Napulj i Rim, s osobitim obzirom na slavensku književnost,umjetnost i starine, Zagreb 1857, 40-41; А. Јовићевић, Манастир Бања код Рисна, Зетски гласник, VI/1934, бр. 88, 3; В. Јововић, Немањићи и Бока Которска у периодици на простору данашње Црне Горе (1835-1941), Бока: зборник радова из науке, културе и умјетности, Херцег Нови 2016, 55-72.
[3] П. Д. Шеровић, O култу Светог Саве у Боки Которској, Светосавски зборник 1 (2011) Цетиње, Никшић, Подгорица 2011, 64-67.

недеља, 14. април 2019.

Како знамо да је Завида отац Стефана Немање?

     Читајући Магазинъ србско-далматинскій за године од 1854. до 1859. наишли смо на чланак Редъ банова босански, кралѣва и царева србски, владателя црногорски и турски у србској земљй наишли смо на једну занимљивост. Аутор чланка о босанским бановима поменуо је да је деда Стефана Немање Бела Урош, а да му је отац Тихомил, млађи син Беле Уроша. Аутор је ово вероватно писао на основу старих српских летописа и родослова. Мишљење да Завида није био отац Стефана Немање исказали су и велики историчари Станоје Станојевић и Ђорђе Сп. Радојчић. Први је заузео став да је велики жупан Вукан био отац Стефана Немање, а други је доказивао да Завида није био отац Стефана Немање.  
Ми данас знамо да је Стефан Немања син Завиде и да је био брат захумског кнеза Мирослава. Како смо дошли до тога?
   Захваљујући ктиторском натпису у цркви Св. апостола Петра у Бијелом Пољу коју је саградио кнез Стефан Мирослав (где стоји да је Завида отац Стефана Мирослава) и записа Глигорија, писца Мирослављевог јеванђеља ("Аз, грешни Глигорије дијак, недостојни нарешти се дијак, заставих сије јеванђеље златом, кнезу великославному Мирославу, сину Завидину"). 
    Да је Стефан Немања брат Стефана Мирослава знамо на основу повеље великог жупана Стефана Немање Дубровнику о миру и пријатељству из септембра 1186. године ("...magni iupani Nemanne et fratrum eius, comitis Strazimiri et comitis Miroslavi..."). Такође то знамо и на основу писања хроничара треће крсташког похода Ансберта и непознатог савременог писца који су поменули да су Стефан Немања, Страцимир и Мирослав браћа и повеље краља Стефана Уроша цркви св. Петра на Лиму, којом потврђује прилоге са хрисовуље Стефана Немањића коју је дао своме, како стоји, стрицу великом кнезу хлмском Мирославу.   

1. Г. Николаєвичь, Србско-далматинскій магазинъ: Любитель просвěте и народнěгъ єзика: За године 1854. до 1859. : Осамнайста кньига, Задар 1859.
2. С. Станојевић, О Немањином оцу, Старинар 5-3 (1930), 1-6.
3. Ђ. Сп. Радојчић, Завида, отац хумског кнеза Мирослава, Јужнословенски филолог књ. XXIII 1-4 (1958), 255-261.