Негде у периоду између 1160. и 1170. године десио се напад на Сплит, који је у то време под управом Угарске. Ромејско царство је препустило Далмацију на управљање Републици Св. Марка. Тако је дужд венецијски од 1000. године имао титулу dux Croatiae, од 1125. био је totius Istriae dominator и од 1141. dominator in Marchia. Од Угара Венецијанци су узели Сплит 1125. године. Сплит је поново дошао у руке Угара 1133. године, док је Задар остао Републици Св. Марка. Походом ромејског цара Манојла Комнина (1143-1180) ствари у Далмацији су се промениле. Ромејска војска је упала на подручје Срема 1164. године, а затим, следеће 1165. године, кренула преко српских земаља и заузела Далмацију под вођством Јована Дуке. Тада је за управитеља Далмације постављен Нићифор Халупа.
Према новој теорији хрватског историчара М. Анчића у заузимању Далмације на ромејској страни су учествовале и српске чете и то под заповедништвом војводе Реље, али је територије које су нападале није хтео да преда Ромејима. Иако сплитски писац из 13. века, Тома Архиђакон, стриктно наводи Рељу као вођу Хрвата, М. Анчић држи за њега да је он заповедник српских чета. Ромејски писац Никита Хонијат забележио је дејство великог жупана Стефана Немање, "жестоко напада своје саплеменике, и мачем се обраћа своме роду и не знајући за сопствену меру, он потчињава Хрватску и присваја власт над Котором", што се ставља у период после 1166. године. Обично се узима да је велики жупан Стефан Немања дошао на власт 1166. године збачивши старијег брата Тихомира који је на српском престолу био од 1165. године.
О опсади Сплита код Томе Архиђакона стоји:
"Готово у исто време живио је неки вођа Хрвата, по имену Реља, човек моћан и веома напрасит. Будући да је силно желио бити на челу града Сплита, на све се начине трудио да га прихвате за управитеља, час их мамећи обећањима, час плашећи претњама. Но Сплићани се нису дали склонити јер им је била мрска помисао да њима влада човек словенскога порекла. Тада сам војвода почне отворено нападати град и веома безобзирно ратовати. Приближио се све до зидина, а наоружане су чете коњаника одводиле као плен много људи и животиња. Сплићани се пак нису усуђивали изаћи против толиког наоружаног мноштва, заклањали су се унутар зидина и понекад крадом излазили и наносили непријатељима губитке колико су могли. Затим се догодило да је у једном тренутку војвода Реља, сакупивши велику војску, подигао логор изван градскога подручја и почео сећи винограде и обарати воћке. Тада Сплићани, у тузи и јаду гледајући издалека нанесене им штете, пошаљу војводи гласнике захтевајући мирним речима да прекине такво злостављање Сплићана и да с њима пријатељски расправља о склапању мира. Али он, како је био човек изопачена ума и бахате охолости, овако одговори гласницима: »Нећу престати све док ваше винограде не сравним са земљом да се ни толико вина неће унети у град колико се може улити у калеж за служење једне мисе.« Гласници су се вратили и донели грађанима војводине речи. А они гледајући према небу рекоше: »Свемогући Боже, који презиреш охолост, сатри њихову дрскост и милостиво се осврни на ту нашу патњу коју од њих без кривње трпимо.« Прошло је неколико дана и ево сам војвода, како је обичавао, дође звецкајући оружјем. Приближио се све до градских зидина добацујући поруге и претећи оружјем позивао у битку забринуте и уплашене грађане. Убрзо затим у срца Латина уђе неки дух одважности и они изненада зграбе оружје, збијени провале кроз врата зазивајући божанску помоћ, поређају се у два бојна реда. Двојици бољих дадоше стегове и наложе свим ратницима да следе сваки свој стег. Храбрећи се међусобно, одједном се покажу непријатељима. Словени, видевши да су Латини мимо својега обичаја изашли из скровишта, обрадују се и одмах на њих управе своје редове. Наши пак, како су били упозорени, једним својим делом с лица поступно су се приближавали непријатељима, а други је део, заобишавши их с леђа, вребао из заседе. Тада су се чете сукобиле и започела је храбра борба. Убрзо су се пак појавили и они који су били у заседи и појурили у помоћ својима. А старци су ходали амо тамо по тргу у молитви дижући руке к небу, док су жене, дечаци и девојке проматрали са зидина обузети великим страхом. Свећеници и редовници, ничице лежећи у црквама, зазивали су Божју помоћ. И ево, на Божји миг сам охоли војвода први паде погођен копљем. Одмах су се њихове чете распале и разбежале пред мачевима наших војника. Посвуда су по пољима лежали и много их је погинуло. Тада Сплићани, извојевавши победу над својим непријатељима, весели се врате, одсеку главу неваљалога војводе и обесе је на Пистури. И тако се то пошаст смирила."
Према новој теорији хрватског историчара М. Анчића у заузимању Далмације на ромејској страни су учествовале и српске чете и то под заповедништвом војводе Реље, али је територије које су нападале није хтео да преда Ромејима. Иако сплитски писац из 13. века, Тома Архиђакон, стриктно наводи Рељу као вођу Хрвата, М. Анчић држи за њега да је он заповедник српских чета. Ромејски писац Никита Хонијат забележио је дејство великог жупана Стефана Немање, "жестоко напада своје саплеменике, и мачем се обраћа своме роду и не знајући за сопствену меру, он потчињава Хрватску и присваја власт над Котором", што се ставља у период после 1166. године. Обично се узима да је велики жупан Стефан Немања дошао на власт 1166. године збачивши старијег брата Тихомира који је на српском престолу био од 1165. године.
О опсади Сплита код Томе Архиђакона стоји:
"Готово у исто време живио је неки вођа Хрвата, по имену Реља, човек моћан и веома напрасит. Будући да је силно желио бити на челу града Сплита, на све се начине трудио да га прихвате за управитеља, час их мамећи обећањима, час плашећи претњама. Но Сплићани се нису дали склонити јер им је била мрска помисао да њима влада човек словенскога порекла. Тада сам војвода почне отворено нападати град и веома безобзирно ратовати. Приближио се све до зидина, а наоружане су чете коњаника одводиле као плен много људи и животиња. Сплићани се пак нису усуђивали изаћи против толиког наоружаног мноштва, заклањали су се унутар зидина и понекад крадом излазили и наносили непријатељима губитке колико су могли. Затим се догодило да је у једном тренутку војвода Реља, сакупивши велику војску, подигао логор изван градскога подручја и почео сећи винограде и обарати воћке. Тада Сплићани, у тузи и јаду гледајући издалека нанесене им штете, пошаљу војводи гласнике захтевајући мирним речима да прекине такво злостављање Сплићана и да с њима пријатељски расправља о склапању мира. Али он, како је био човек изопачена ума и бахате охолости, овако одговори гласницима: »Нећу престати све док ваше винограде не сравним са земљом да се ни толико вина неће унети у град колико се може улити у калеж за служење једне мисе.« Гласници су се вратили и донели грађанима војводине речи. А они гледајући према небу рекоше: »Свемогући Боже, који презиреш охолост, сатри њихову дрскост и милостиво се осврни на ту нашу патњу коју од њих без кривње трпимо.« Прошло је неколико дана и ево сам војвода, како је обичавао, дође звецкајући оружјем. Приближио се све до градских зидина добацујући поруге и претећи оружјем позивао у битку забринуте и уплашене грађане. Убрзо затим у срца Латина уђе неки дух одважности и они изненада зграбе оружје, збијени провале кроз врата зазивајући божанску помоћ, поређају се у два бојна реда. Двојици бољих дадоше стегове и наложе свим ратницима да следе сваки свој стег. Храбрећи се међусобно, одједном се покажу непријатељима. Словени, видевши да су Латини мимо својега обичаја изашли из скровишта, обрадују се и одмах на њих управе своје редове. Наши пак, како су били упозорени, једним својим делом с лица поступно су се приближавали непријатељима, а други је део, заобишавши их с леђа, вребао из заседе. Тада су се чете сукобиле и започела је храбра борба. Убрзо су се пак појавили и они који су били у заседи и појурили у помоћ својима. А старци су ходали амо тамо по тргу у молитви дижући руке к небу, док су жене, дечаци и девојке проматрали са зидина обузети великим страхом. Свећеници и редовници, ничице лежећи у црквама, зазивали су Божју помоћ. И ево, на Божји миг сам охоли војвода први паде погођен копљем. Одмах су се њихове чете распале и разбежале пред мачевима наших војника. Посвуда су по пољима лежали и много их је погинуло. Тада Сплићани, извојевавши победу над својим непријатељима, весели се врате, одсеку главу неваљалога војводе и обесе је на Пистури. И тако се то пошаст смирила."
С. Лазаревић, Задарски мировни уговор из 1358. године, Теме, часопис за друштвене науке 30/2 (2006), 214-231.
Н. Порчић, Прилог историографским портретима хумског кнеза Мирослава и његових потомака, Споменица др Тибора Живковића, Београд 2016, 203-221.
Н. Порчић, Прилог историографским портретима хумског кнеза Мирослава и његових потомака, Споменица др Тибора Живковића, Београд 2016, 203-221.
Нема коментара:
Постави коментар