Битка на Дриму 1283. године

Доласком на власт Милутина 1282. године српска држава је започела агресивнију политику према Ромејском царству. Српска војска је направила продор до Скопља и краљ Милутин је својој држави прикључио оба Полога, Овче поље, Пијанец, Злетово и Скопље. 

„Милутинова победа над Татарима“, литографија Анастаса Јовановића (1817-1899) из 1852.

Зет ромејског цара Михајла Палеолога био је татарски кан Ногај који је свом тасту послао 4.000 коњаника за борбу против тесалијског владара севастократора Јована Анђела. На почетку похода, 11. децембра 1282. у Тракији, преминуо је цар Михајло Палеолог а његов син и наследник Андроник II је одустао од похода на Тесалију и послао Татаре на српску државу да би је опљачкали и тиме ослабили. 

Предео западно од Призрена са селима уз реку Дрим, где је могла да се деси битка на Дриму

Ромејска војска заједно са татарским одредом кренула је на српску државу и продрла до Липљана и Призрена на почетку 1283. године. 

Од главнине ромејско-татарске војске другим путем је кренуо један татарски одред који је покушао да пређе набујалу реку Дрим. О томе је архиепископ Данило II оставио запис:
И пошто су завојевали на те крајеве, и према толикој њиховој множини и сили, не учинише велике пакости отачаству овога благочастивога, но се опет вратише у државу своју. И тада се један део њихов народа татарскога одлучи да дође на реку звану Дрим, који беше веома надошао, тако да се нико није могао усудити да га пређе. И ти нечастиви видевши с оне стране реке где се на једном месту збегло мноштво народа, као несите звери устремише се на стадо Христово, и уздајући се у снагу коња својих, уђоше у њега (у реку Дрим). А вода нагло подигавши се, потопи многе од њих. А који су од њих хтели да пристану на обалу, такови засипани и убијани оружјем, опет се враћаху и скончаше у таквој реци, и погибоше од свога безакоња. И ту ухвативши самога старешину њихова званога Чрноглави, и одрезавши му главу украшену драгоценим бисером, и натакавши је на копље, донесоше благочастивоме краљу као нарочити дар. 

Из писања Данила II види се да су Срби користили лукове и стреле у одбрани збега (такови засипани и убијани оружјем), а знајући то доба, сигурно су имали копља и мачеве. 

Фреска из манастира Жича

Фреске из манастира Грачанице /1321/ 

Фреске из манастира Грачанице /1321/

Битка у Морачи 1102. године

    Краљ Константин Бодин из владарског рода Војислављевића успео је да око своје матичне области окупи и остале српске области. Од оца, краља Михаила му је остала Дукља, Травунија и Захумље. Својом борбом против Ромејског царства својој држави је придодао Рашку и Босну, а највероватније је имао и Неретљанску област. У Рашкој је поставио као своје вазале жупане са свог двора, Вукана и Марка, а у Босни, кнеза Стефана. 

Битка у Морачи, 1102. године. Неке тврђаве у Дукљи почетком 12. века

    После смрти краља Константина Бодина 1099. године настао је метеж око наслеђивања. Уместо његовог сина државу је наследио краљев брат Доброслав. Према Летопису попа Дукљанина и пре владавине краља Константина Бодина било је проблема приликом наслеђивања. Земља је била у рукама владарске породице чији су чланови владали као удеони кнезови и чију би осионост само чврста рука владара спречавала да се побуне. Краљ Доброслав је почео да се понаша лоше према народа, а синови Бранислава, сина краља Радослава, су на подстрек ромејског цара Алексија Комнина дошли у Драч. Други син краља Радослава, Кочапара, је отишао код рашког жупана Вукана да би направио савез са њим против краља Доброслава. Жупан Вукан је пристао и њих двојица су са војском кренула према Дукљи. Колико војника су могли да сакупе савезници је тешко питање. Након пораза на Тари 1150. године (а 48 година након ове битке) велики жупан Урош II је ромејском цару морао да шаље на његов позив 2000 војника. Вероватно можемо да помислимо да су скупили више од 2000 војника. Ишли су "Горским путем" од данашње Подгорице, преко Колашина и Брскова даље на север. Пут прати реку Морачу. 

    Краљ Доброслав је прикупио војску и кренуо им у сусрет. О тим дешавањима пише у Летопису попа Дукљанина: 

    "Дошло је до битке у Дукљи на реци која се зове Морача. Војска краља Доброслава је делом страдала а он сам је заробљен. Затим, пошто су Кочапар и Вукан послали краља Доброслава у оковима у Рашку, дошли су и заузели Зету и похарали су велики део Далмације. Вукан је после тога отишао у Рашку, а Кочапар је остао у Зети."

     Место битке не можемо тачно одредити. Знамо да се догодила на реци Морачи (у Дукљи) која је дугачка 99,5 км и која је у горњем делу брза планинска река. Према Летопису попа Дукљанина област Дукљу је чинило 9 жупа, од којих се само једна налази у континенталном делу (Горска). Жупа Горска се налазила код Медуна и то на путу Дукља-Медун-Плав. Само место Медун се налази 13 км североисточно од данашње Подгорице. По овоме можемо да помислимо да се битка догодила негде северно од Подгорице на реци Морачи.

     Последице ове битке су заробљавање краља Доброслава и долазак Кочапара, унука Радослава, на престо Дукље. 

Родослов Војислављевића, делимичан

Мач са Пирлитора, средина или друга половина 12. века; потиче из западноевропских радионица, али украс на сечиву припада византијском кругу

Литература и извори:

Д. Кунчер, Gesta Regum Sclavorum I, Београд, Никшић 2009. 

Т. Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Београд, Никшић 2009. 

Група аутора, Историја Црне Горе I, Титоград 1967.

Г. Шкриванић, Путеви у средњовековној Зети, Гласник Српског географског друштва 51-1 (1971), 75-85.

18. септембар 887. Битка код Макарске

У раном средњем веку српске земље су обухватале и јадранско приморје. Од реке Бојане до реке Цетине формиране су Дукља, Конавли, Травунија, Захумље и Паганија. Последња наведена српска област, Паганија, простирала се од реке Неретве до реке Цетине и обухватала, поред три жупе у приобалном делу, и неколико средњодалматинских острва.

Битка код Макарске 887. године између Венецијанаца и Срба Неретљана

Становници Паганије/Неретљанске кнежевине поред пољопривреде и рибарства бавили су се једним уносним и опасним занимањем - гусарањем. Неретљани су користили сагене са 40 људи и кондуре са 20 људи. Сагена је могла имати 16 или 18 весала, по 8 или 9 на сваком боку и 2 до 3 јарбола, уз која су се разапињала крсна једра. Главно је једро увек било крсно, а на предњем косом јарболу и на крменом разапињала су се троугла латинска једра, називана тако да би се нагласила разлика од четвртастог једра са севера. Троугаоно једро лагано је за руковање и омогућује напредовање уз ветар у цик-цак линији. Служиле су и као ратни бродови, са круништем на прамцу и крми. Кондура је била дугачка 8-9 метара (веће кондуре су биле дугачке 12-15 метара), широка до 2,5 метра (веће кондуре до 3 метра). Кондура по своме облику спада у уске бродове, те се користила као брза весларица, а у случају повољног ветра подизало би се четвртасто једро и тада се функција паралелних гредица на дну мења и оне постају стабилизатори брода.

Кондура средње величине

Нападали су ромејске а и млетачке бродове. Негде око 829. један посланик Неретљана је у Венецији склопио мир који је био краткотрајан. Неретљани са острва су 836. заробили неколико венецијанских бродова и побили посланике који су били на њима. Венецијански дужд направио мир 839. године са Дружаком, кнезом Неретљана са острва. Следеће, 840. године, Венеција је напала Неретљане и том приликом није остварила успех изгубивши више од 100 људи. Неретљански бродови су долазили све до града Копар (Карпул), у данашњем Словеначком приморју, кога су опљачкали 846. године.

Сви ови догађају натерали су венецијанског дужда Петра Традоника да крене августа 887. са флотом од 12 бродова (navibus) право на Неретљане. Не можемо тачно да одредимо коју врсту бродова је користила млетачка морнарица. Напоменућемо да су венецијански мајстори 852. године успели да саграде брод по угледу на византијску chelandion, који је у 10. веку могао да превезе између 108 и 160 људи. Ромејски дромони 9. века могли су да имају до 50 веслача (у времену пре Македонске династије) и до 200 војника. Ово би значило да је дужд имао 2400 војника. Са својом војском искрцао се код данашње Макарске и натерао Неретљане у повлачење, а пет неретљанских бродова је уништено. Међутим, Неретљани су познавали свој терен, брзо су реорганизовали своје снаге и извршили противнапад. Победили су Млечане и на копну и на мору и 18. септембра 887. године убили дужда Петра Традоника и седам његових војника, док су се остали дали у бег, тако да је тело дужда остало у рукама Неретљана. Последице овог поразу су биле да је Венеција морала да плаћа данак Неретљанима за слободу своје трговине на Јадранском мору.

Извори, литература, линкови:

1. Iohannis Diaconi, Chronicon Venetum et Gradense, MGH SS VII, ed. G. H. Pertz, Hannoverae 1846.

2. Т. Живковић, Неретљани - пример разматрања идентитета у раном средњем веку, Историјски часопис 61 (2012), 11-25.

3. J. Pryor, E. M. Jeffreys, The Age of the Dromon: The Byzantine Navy ca 500-1204 (The Medieval Mediterranean), Leiden, Boston 2006.

4. C. Zuckerman, On the Byzantine Dromon (with a Special Regard to De cerim. II, 44-45), Revue des Études Byzantines 73 (2015), 57-98.

Линк: 8 Byzantine Empire Era Shipwrecks Excavated in Turkey, 2014. у једном делу Цариграда (Истанбула) ископано је 37 остатака различитих бродова од 5. до 11. века