Двобој Дмитра Јакшића и немачког витеза 1477 - заблуда

У делу Ђорђа Сремца "Посланица о пропасти Угарског краљевства" налази се опис двобоја властелина Дмитра Јакшића који је био у војсци краља Матије Корвина и немачког витеза под Бечом током рата цара Светог римског царства Фридриха III (1452-1493) и угарског краља Матије Корвина (1458-1490) који је трајао од јуна до новембра 1477. године. Међутим, наша историографија је већ почетком 20. века утврдила да до овог двобоја није дошло. Према делу Антонија Бонфинија Rerum Ungaricarum Decades двобој Дмитра Јакшића јесте се догодио али не током опсаде Беча, већ код Кошица; не са немачким витезом, већ са Татарином; не 1477. године, већ 1490. године. Још једна чињеница која говори у прилог да писање Ђорђа Сремца, везано за двобој, није тачно јесте да су град који се помиње као награда, Корођ, Стефан и Дмитар Јакшић добили 29. јуна 1476. године, значи годину дана пре рата цара Фридриха и краља Матије Корвина. 

Грб Јакшића према илирским грбовницима

Писање Ђорђа Сремца о поменутом двобоју: "А с друге стране, један веома чувен човек, немачки витез, на коњу, изазивао је Угре својим оружјем. И нико се није усуђивао да га дочека; упирали су очи у њега, а он је увелико пустошио међу Угрима. И дојавише краљу. И затресе му се утроба те рече: "Тко је такав јунак да надвлада тога разбојника; одмах ће стећи тврђаву с њеним приходима." Тада стаде преда њ један витез, Рашанин, Дмитар Јакшић: "Ако на мене примениш, краљу, оно што си рекао, огледаћу се с њим." Стави краљ своје руке на руке Дмитра Јакшића. Дмитар Јакшић спреми се са својом војном силом за борбу што је боље могао. Другог дана изишао је немачки витез кроз капију бечког зида и почео изазовно да јаше на свом коњу. И рекли су Дмитру Јакшићу да је немачки витез већ изишао за борбу. Онај рашки муж са својим друговима ускоро узјаха свог коња и рече својим војницима: "Истински сведоци, војници моји, дедер само да узмемо мач у десницу; одмах ће те видети моју дивну војничку вештину, само се борите јуначким срцем са својом четом." И учинише тако. А када узе (мач) у своју десницу и само једном замахну, одмах га у две половине обори на земљу. Но беше сав покривен железом и дохвати га властитим рукама с леђа и с главом баци пред краља у његову шатору. И краљ испуни обећање, даде му на дар тврђаву Корођ. Видевши краљеву жалост на немачким витезом, рашки витез рече краљу у лице: "Добро пази на се, краљу. Ако хоћеш да ратујемо, ратујмо: а ако нећеш, пусти до ђавола!" Кад је краљ чуо војникову дрску смелост, погледа одмах угарске великаше (и) рече: Што да урадимо с њим?" Посаветоваше да га пошаље кући, јер је сада снажан, а Турчин, по имену Алибег, налази се у Ердељу, да тамо суделује у рату с Павлом Кинижијем. И било је тако учињено. Јакшић похита са својом четом кући."

Извор:
1. Ђурађ Сремац, Посланица о пропасти Угарског краљевства, Београд 1987.

Литература:
1. S. Božanić, M. Kisić-Božić, O prvoj generaciji Jakšića na tlu južne Ugarske - Stefanu i Dmitru u delu Rerum Ungaricarum Dekades, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, Књига XLI-2 (2016), 119-132.