Проблеми истраживања српског раног средњовековља

   Историографија углавном почива на истраживању писаних историјских извора, у случају српске медиевистике то је велики проблем. Зашто? Зато што нам је у периоду од 7. века до 15. века, када историчари завршавају средњи век, остало свега око 2000 различитих докумената. Од тога је 1 000 повеља српске и босанске канцеларије. То је изузетно мало, више је сачувано писма једног италијанског трговца него свих докумената српских владара (коресподенција предузећа Франческа Датинија, из Прата, има бар 120 000 писама у периоду између 1385. и 1410. године). Тај проблем најбоље је изложио историчар Никола Радојчић у свом чланку "Друштвено и државно уређење код Срба у раном средњем веку - према Барском родослову" из 1935: "Ја нисам у недоумици да се рано друштвено и државно уређење код Срба и Хрвата не да ни онолико поуздано реконструисати на основу Барског родослова како су то постигле за своје народе нпр. француска и енглеска историографија. Заиста нисам. И оне се туже на оскудицу извора за то доба али какви су они богаташи према нама? Где је нама - да само једно име поменем - Гргур Турски, с његовим драгоценим подацима за проблеме које истичем?"
   О српској раносредњовековној историји знамо највише на основу два дела: О управљању царством, дело цара Константина Порфирогенита, и Летописа попа Дукљанина, према Тибору Живковићу рађеном крајем 13. века за политичке потребе хрватског кнеза Павла Шубића.
Ове податке мало нам надокнађују страни  извори. Највише византијски, затим латински и арапски. Око издавања ових извора највише се урадило о византијских, где су изашла четири тома (Византијски извори за историју народа Југославије). Што се тиче латинских и арапских они су разбацани.

Монах пише књигу

Такође, материјални извори су од велике помоћи за истраживање наше најстарије прошлости. Године 2006. под иницијативом археолога Ђорђа Јанковића, у иностранству је на аукцији купљен печетњак кнеза Стројимира, сина кнеза Властимира и брата Мутимировог. Оно што је помогао овај прстен јесте да смо сазнали да је постојала канцеларија на "двору" Властимировића јер печетњаком се потврђивала документа. Још један печетњак, је скорије пронађен и разрешио неке недоумице. У питању је печетњак краља Константина Бодина (1081-1099), нађен у збирци Археолошког музеја у Истанбулу 2008. године. Приликом прегледа збирке професор Жан Клод Шене је прочитао на печетњаку Константин протосеваст и ексусијаст Дукље и Србије. Пошто је византијска титула ексусијаст одговара краљевској титули, то нам је потврдило да је отац Константина Бодина, Михаило, имао титулу краља што је било дуго времена тешко питање српске историографије.
Оно што је потребно да државне институције ураде, пошто нове писане изворе тешко да ћемо наћи, јесте да улажу у археолошко ископавања на подручју раносредњовековних српских земаља и откуп предмета на аукцијама. Можда би путем ископавања дошли до нових печата који би својим натписима разрешили нека питања наше прошлост. Печат на коме је на грчком писало Петар архонт Дукље, потврдило нам је постојање Петрислава, оца Јована Владимира, који се једини пут помиње Летопису попа Дукљанина. Потребно је ископавати на простору цркви Св. Сергија и Вакха на реци Бојани и свуда око Скадарског језера, Св. Петра код Требиња, као и на просторима места битака који се помињу у историјским изворима.

Литература:
1. Н. Исаиловић, Документи српских средњовековних владара у дубровачким збиркама. Доба Немањића (приказ), Zb. Odsjeka povij. znan. Zavoda povij. druš. znan. Hrvat. akad. znan. umjet., 35 (2017), str. 253-336.

2. А. Тененти, Италија у петнаестом веку, Београд 2001.