На српски престо, Стефан Урош I дошао је након збацивања полубрата Владислава 1243. године. (Бубало 2016, 161) У његову државу доселили су се Саси, како се сматра, после провале Монгола који су опустошила Угарску 1241. године. Долазак Саса побољшао је и унапредио рударство у држави краља српских и поморских земаља и омогућио боље финансије српског владара. Сматра се да су власници рудника морали да дају 1/10 или 1/8 или 1/12 од ископане руде.
У српској држави је ојачао угарски утицај након краљеве женидбе Јеленом од рода фрушкога негде око 1250. године (Ћирковић 1981, 348, н. 14). Сматра се да је она била ћерка војводе Срема Јована Анђела, који је по мајци припадао угарској краљевској династији Арпадоваца.(Узелац 2015, 93) Српски краљ је признавао номинално власт и Никејског царства и Угарске. (Бубало 2016, 186, 195)
Између угарског краља Беле IV и чешког краља Отакара II Пшемисла дошло је до сукоба око поседовања војводстава Аустрије и Штајерске. Оженивши се 1252. Маргаретом Бабенберг, сестром последњег војводе Аустрије и Штајерске, тада маркгроф Моравске, Отакар, је стекао ова два војводства. Крајем 1253. године постао је и чешки краљ и тиме је створио пространу државу. Право на Аустрију и Штајерску истакао је угарски краљ Бела IV. Свака страна је окупила своју војску.
Угарски краљ Бела IV позвао је своје вазале и савезнике, међу којима је био и српски краљ Стефан Урош I. Није познато колико је војника послао угарском краљу али можемо претпоставити да је послао око 1000 војника пошто је толико војника послао своме савезнику епирском деспоту Михаилу Анђелу три године раније. (Ћирковић 1981, 350) Српски одред је кренуо, вероватно, маја месеца пошто се битка одиграла 12. јула 1260. године код Кресенбруна, у близини реке Мораве (око 15 км северозападно од Братиславе). Белина војска је окупљала одреде Срба (Rasiensium), Руса, Бугара, Пољака Татара, Кумана и других народа како наводи хроника настављача Козме из Прага. (Узелац 2014, 12) Процењује се да је Белина војска је имала око 35.000 војника, док је Отакар II имао око 30.000 војника.
Према писаним историјским изворима река Морава је раздвајала два противничка табора. Због врућине чешки краљ Отакар II је предложио краљу Бели да склони своје трупе са обале и дозволи им да пређу преко реке да би започели битку. Краљ Бела се сложио и одреди његовог сина Стефана прешли су реку. Међутим, убрзо је дошло до чарки између угарске и чешке војске иако главнина угарске војске није прешла реку. Цела чешка војска је онда ударила на део угарских трупа које су прешле реку и нанела им тешке губитке. Главнина угарске војске под краљем Белом IV је са друге стране реке Мораве могла само да посматра погибју дела своје војске. Угарски млади краљ Стефан је рањен али је успео да побегне. Сматра се да је у току битке погинуло 10.000 војника што у борбама што од дављења у реци Морави. Немамо података шта се догодило са српским одредом, али сматрам да је српски одред остао са главнином снага око краља Беле IV.
Литература:
1. Ђ. Бубало, Српска земља и поморска, у доба владавине Немањића, Књ. 1, Од Сабора у Расу до Сабора у Дежеву, Београд 2016.
2. Група аутора, Историја српског народа I, Београд 1981.
3. А. Узелац, Под сенком пса — Татари и јужнословенске земље у другој половини XIII века, Београд 2015.
4. А. Узелац, Српске војске у ратовима у Европи и Малој Азији (XII-XIV век), Војноисторијски гласник 1 (2014), 9-29.
Нема коментара:
Постави коментар