Константин Николајевић рођен је у Остружници 26. октобра 1821. године. гимназију је завршио у Крагујевцу, а у Паризу као благодејанац завршио је студије права 1844. године. Указом кнеза Александра Карађорђевића постављен је за секретара Кнежеве канцеларије 28. фебруара 1845, а 10. августа исте године именован је за секретара Српске агенције у Цариграду. Константин Николајевић, 11. августа 1847, постао је привремени капућехаја (дипломатски представник, агент, на Порти). Оженио се 21. октобра 1849. седамнаестогодишњом принцезом Полексијом, ћерком кнеза Александра и кнегиње Персиде Карађорђевић. Према председнику владе Авраму Петронијевићу од Константина Николајевића није било способнијег за ту дипломатску дужност. Чак и руски посланик је нудио да Николајевић пређе у руску службу где би боље напредовао. Захвалио се руском посланику речима: „Хвала вам за пажњу; али ово што сам, и штогод имам, све ми је од Србије: њој сам дужан и рад служити док сам год жив!“ Био је капућехаја у Цариграду све до 1856. године када постаје министар унутрашњих послова Кнежевине Србије.
Константин Николајевић је 1848. направио пројекат о Српским Сједињеним Државама (Србији се присаједињује Босна, Херцеговина, Црна Гора и Стара Србија, а ССД би радиле на нестајању Аустријског царства). У томе је имао подршку Илије Гарашанина, министра унутрашњих послова 1843-1852, који је наводио: ,,Ваш пројекат био би једино спасење, а све друго биће само један крпеж и никакве ползе.“ После пада таста са власти, кнеза Александра Карађорђевића, 1858. године остаје до 1862. у Београду. Након тога је путовао Европом. Извршио је самоубиству 1. октобра 1877. године. Нека од његових дела: Кореспонденција из Париза или финанцијални и трговински пројекти (1843), О границама или докле се простирала област некадашњег пећког патријархата (1856), Комненовске или народне песме (1859), Стара историја Србска по домаћим предањима (1872 – недовршено).
Константин Николајевић бавио се и најранијом историјом Срба. У Србском летопису (издање Матице српске) из 1861. објавио је Критичка покушења у периоду од првих пет векова србске историје. Тај рад је излазио у неколико бројева Србског летописа у наставцима. Последњи наставак је изашао у Србском летопису за 1870. и 1871. годину под насловом Стара историја србска по домаћим предањима.
Сматрао је да су се Срби доселили са подручја око реке Лабе и да се Бела Србија простирала све до реке Висле. Наводио је да словенско племе Бодрићи је припадало српском племену. На Балканском полуострву по Николајевићу српска племена су заузела огромна подручја од Тимока до Истре. Користио је као изворе Константина Порфирогенита, Тому Архиђакона и друге.
Литература:
К. Николајевић, Критичка покушења у периоду од првих пет векова србске историје, Србски летопис за 1861, част прва, година 35, књига 103, Будим 1862,
Р. Новаковић, Поводом једног заборављеног истраживача порекла Срба, Зборник Историјског музеја Србије 8-9 (1972) 3-21.
А. М. Савић, Кнежевина Србија и Османско царство (1839 – 1858), Београд 2021, докторска дисертација
Р. Фемић, Начертаније Илије Гарашанина као предмет различитих историографских интерпретација, Слово, часопис за српски језик, књижевности и културу, 17 (58-59), 156-177.
Нема коментара:
Постави коментар