О неким увреженим именима наших старих владара

~ рашки жупан и велики жупан Дéса био је заправо Дêс (писано грч. Désse, лат. Desse), а одмиља -- Дéса (писано лат. Dessa) ~ рашки жупан у Требињу Грд или Грдеша био је заправо Г´`рд (стсрп. Гр'bд'b), а одмиља -- Грдеш (писано грч. Gourdésês)

~ дукљански велики кнез (Стефан) Војислав био је заправо Војслав (писано грч. Boïsthlábos), што му је иначе био владарски надимак (од лат. gloria belli), а звао се заправо Доброслав 

~ дукљански велики кнез Михаило био је заправо Михòил (стсрп. Мiхоiл'b), што би данас било српски (!) Михòвил. 

~ кнез у Захумљу Хранко био је заправо Хранидруг (стсрп. Хранидруг-), а одмиља -- Хранча (писано лат. Chranca). То да је то ХранКО је ,,провалио" Смичиклас, а после је предложио В. Ћоровић да се жупан Срамко са натписа преправи (!) у *Храмко (измишљено име). Ипак, жупан Срамко је забележен у 1 повељи погрешно као Sravlanitus, а треба читати Sramlanc(h)us, што је Срамљанко/Срамљенко, дакле човек се тако звао и одмиља је био Срамко, те нема везе са измишљеним *Храмком нити са погрешно прочитаним Хранком.

~ рашки племић Вучина био је заправо Влчин/Вучин (писано грч. Boultzînos), а одмиља -- Влчина/Вучина (писано лат. Velcina) 

~ српски жупан Часлав био је заправо Чèеслав (писано грч. Tzeésthlabos), што би данас било Чaслав, али једнако и Чeслав јер имамо и српско женско име Чeслава.

Фб објава Жарка Вељковића

Како се звао (чакавско)хрватски краљ Звонимир?

 У изворима се пише S(u)vinimir и Sven(n)imir, и само једном Zvoinimir, што је лоше прочитано за Zvinnimir. Испрва су хрватски историчари 19. в. сумњали да им се краљ звао Свињимир, али су нашли спаса у том погрешном, само једном, читању па су га назвали Звонимир! Ипак, он се тако није звао, него слично: Зв'нимир (управо тако на касније пронађеној Башчанској плочи!) или пак Звенимир, што би данас било Звà`нимир.

 А шта то значи? -- То је стари словенски глагол зв'нети или звенети ,,звонити", што би данас било званети. Глагол је постојао у хрватскочакавском као (икав.) zvaniti ,,звонити" и одатле на Рабу назив ветра који дува с пучине zvà`njak ,,ветар који звони". Тако би (чакавско)хрватски краљ Звонимир, тј. Звà`нимир био ,,онај који одзвања славом", али с малко другачијим првим делом речи... Тако је и Грдеша заправо ГРДЕШ, Чучимир (Tugemir) заправо ТУЂЕМИР. Зато треба исправљати те старе грешке. Мир овде значи ,,свет", као у руском, односно још старије је то -мер (упор. Лудмер, име!), што нема неког значења, а паралелно је са нем. -mar и индоир. -mithra, где пак значи ,,обиље" и сл. Дакле, Звà`нимир (могао би бити и на -мер) би био онај чија слава одзвања светом, односно онај чије славно име врло одзвања међу људима.Овај глагол звонити је такође постојао и у српском/штокавском, што нам потврђује и име Svinidrag = Зв'нидраг, тј. (данас) Звà`нидраг, који је записан 1076. да је био из Требиња и дао донацију од 15 ромејских/византијских солида (златника) за куповину неке земље за (бенедиктински) самостан Св. Ивана (Роговског) у Биограду на мору.*

*Codex dipl. regni Cr., Dalm,. et Slav. I (1967), стр. 156, попис земаља које је самостан Св. Ивана Роговског прибавио за време опата Лупа и Мадија, из 1076: Svinidragus Trebegnignanin = Звà`нидраг из Требиња/Требињске области.

ФБ објава Жарка Вељковића

Фрушка гора - о имену

ФРУШКА ГОРА, старије (и народски) и ВРУШКА ГОРА, ПРУШКА ГОРА, такође и (у народној песми, погрешно) РУШКА ГОРА, изворно *ФРУЖСКА ГОРА, скроз изворно можда *ФРАНЧ МОНТАЊ, евентуално *МОНТАЊ ФРАНКОР.

То би значило „планина која је у власти Фруга (Франака)“, и на којој живе досељени Фрузи (Франци), у време средњевековне владавине Франака над Сремом. Скроз изворно можда старофранцуски *Франч Монтањ (*Францхе Монтагне), евентуално *Монтањ Франкор (*Монтагне Францор), у значењу „планина (монтагне) која је у власти Франака, на којој живе (досељени) Франци (францхе, францор)”. Данас је Фрушка гора синоним за излете, одмор и одмаралишта, али је некад била, пре свега, војни и тврђавски центар власти над Сремом.

Франкор - То је старофранцуски, и то архаичан остатак латинског генитива множине на -orum у облику -or, дакле francor = Francor = Francorum ,,Франака, тј. франачки". Нешто попут нашег Србаља(х).

*ФБ објава Жарка Вељковића у групи НАШ СРПСКИ ЈЕЗИК - БЛАГО СВИЈУ НАС! Језик, култура, правопис, порекло речи.

Одјек Косовског боја међу муслиманима у 19. веку

Султан Махмуд II (1808-1839) кренуо је са реформама са циљем модернизације Османског царства. Са тим нису били сагласни бегови у Босанском пашалуку, нарочито после укидања јаничара 1826. године и пораза Турака Османлија у рату са Руским царством 1828-1829. године. На челу отпора босанског беговата ставио се Хусеин-капетан Градашчевић, кога су бегови прогласили у Сарајеву за босанског везира. Он је повео војску против великог везира Решид Мехмед-паше ка Косову. Идући према Косову певали су: 

"Ми идемо на Косово равно, 

Где су нам стари славу изгубили,

Стару славу прадедовску.

И ми ћемо на пољу Косову 

Ил' изгубит' вјеру и јунаштво,

Или ћемо, ако Алах даде, 

Душманина свога побједити

И у Босну вратити се славно!"

Хусеин-капетан Градашчевић

Миленко Вукићевић, Знаменити Срби Муслимани, Београд 1906. 

Филип Маџарин у Левчу

Filippo Buondelmonti degli Scolari, Pippo Spano или (према народној традицији) Филип Маџарин (1369-1426), био је угарски великаш, саборац и пријатељ деспота Стефана Лазаревића, а према народним песмама, побратим Марка Краљевића. Народна традиција левачког краја је упамтила његово име и брду изнад Рековца је доделила топоним "Град Филипа Маџарина". Овај алтернативни назив за брдо Главеју први помиње Милан Милићевић 1876. године, када каже да је на овом брду била кула Филипа Маџарина од које се ништа не познаје, већ само пут са северне стране "којим је, веле, он на колима излазио на Главеју." 

Andrea del Castagno - Pippo Spano (1449/1450).

Извор: ФБ страница Левач у прошлости

Епитрахиљ жупана Строје?

На свом путовању по Далмацији, Напуљу и Риму хрватски политичар и историчар Иван Кукуљевић Сакцински (1816-1889) обишао је и Боку Которску, године 1856. Приликом посете манастиру Бањи код Рисна забележио је да је видео епитрахиљ од разне свиле, искићен бисером и исткан златном и сребреном жицом. На епитрахиљу, на доњој страни, налазе се две слике, и то „великог столника“ жупана Строје и жупанице Симе, и текст на ћирилици да је ово прилог манастиру Стенешти у Румунији. Година која стоји је 1114 (҂҃АРДЇ), како је забележио Иван Кукељевић Сакцински.[1] То мишљење је прихватио и словеначки лингвиста и филолог Франц Ритер вон Миклошич (1813-1891).[2] Међутим, година је ипак погрешно прочитана од стране Ивана Кукељевића Сакцинског. Петар Д. Шеровић сматра годину треба читати као 7114. од стварања света што би одговарало 1606. години нове ере.[3] Према њему епитрахиљ припада 17. веку.

Жупан Строја и жупаница Сима

---

[1] I. K. Sakcinski, Izvjestje o putovanju krozDalmaciju u Napulj i Rim, s osobitim obzirom na slavensku književnost,umjetnost i starine, Zagreb 1857, 40-41; А. Јовићевић, Манастир Бања код Рисна, Зетски гласник, VI/1934, бр. 88, 3; В. Јововић, Немањићи и Бока Которска у периодици на простору данашње Црне Горе (1835-1941), Бока: зборник радова из науке, културе и умјетности, Херцег Нови 2016, 55-72.

[2] F. Miklosich, Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Viennae 1858, 1

[3] П. Д. Шеровић, O култу Светог Саве у Боки Которској, Светосавски зборник 1 (2011) Цетиње, Никшић, Подгорица 2011, 64-67.

Како знамо да је Завида отац Стефана Немање?

     Читајући Магазинъ србско-далматинскій за године од 1854. до 1859. наишли смо на чланак Редъ банова босански, кралѣва и царева србски, владателя црногорски и турски у србској земљй наишли смо на једну занимљивост. Аутор чланка о босанским бановима поменуо је да је деда Стефана Немање Бела Урош, а да му је отац Тихомил, млађи син Беле Уроша. Аутор је ово вероватно писао на основу старих српских летописа и родослова. Мишљење да Завида није био отац Стефана Немање исказали су и велики историчари Станоје Станојевић и Ђорђе Сп. Радојчић. Први је заузео став да је велики жупан Вукан био отац Стефана Немање, а други је доказивао да Завида није био отац Стефана Немање.  
Ми данас знамо да је Стефан Немања син Завиде и да је био брат захумског кнеза Мирослава. Како смо дошли до тога?
   Захваљујући ктиторском натпису у цркви Св. апостола Петра у Бијелом Пољу коју је саградио кнез Стефан Мирослав (где стоји да је Завида отац Стефана Мирослава) и записа Глигорија, писца Мирослављевог јеванђеља ("Аз, грешни Глигорије дијак, недостојни нарешти се дијак, заставих сије јеванђеље златом, кнезу великославному Мирославу, сину Завидину"). 
    Да је Стефан Немања брат Стефана Мирослава знамо на основу повеље великог жупана Стефана Немање Дубровнику о миру и пријатељству из септембра 1186. године ("...magni iupani Nemanne et fratrum eius, comitis Strazimiri et comitis Miroslavi..."). Такође то знамо и на основу писања хроничара треће крсташког похода Ансберта и непознатог савременог писца који су поменули да су Стефан Немања, Страцимир и Мирослав браћа и повеље краља Стефана Уроша цркви св. Петра на Лиму, којом потврђује прилоге са хрисовуље Стефана Немањића коју је дао своме, како стоји, стрицу великом кнезу хлмском Мирославу.   

1. Г. Николаєвичь, Србско-далматинскій магазинъ: Любитель просвěте и народнěгъ єзика: За године 1854. до 1859. : Осамнайста кньига, Задар 1859.
2. С. Станојевић, О Немањином оцу, Старинар 5-3 (1930), 1-6.
3. Ђ. Сп. Радојчић, Завида, отац хумског кнеза Мирослава, Јужнословенски филолог књ. XXIII 1-4 (1958), 255-261.