Битка на Клобуку 1042. године

                     После победе код Бара октобра 1042. над ромејском војском, кнез Стефан Војислав је морао одмах да реагује на војску која је долазила из другог правца, са севера. Војску је предводио кнез Љутовид, који је у једној повељи из 1039. насловљен као Litouiti protospatharii epi tochrusotriclino, ypati et stratigo Seruiae et Zachlumiae. Ово нам говори да је кнез Љутовид био ромејски вазал који је управљао Србијом и Захумљем.
     Из ког правца је војска кнеза Љутовида дошла до Клобука, у жупи Врм, можемо само да нагађамо. Оно што знамо јесте да је војска Гојислава, сина Стефана Војислава, прешла преко залива Бококоторског залива и да је стигла у Конавале, одакле је преко Мрцина (данас Дубравка) и Граба стигла до Клобука. Војска кнеза Љутовида већ се тада налазила код Клобука. О двобоју, који се претворио у јурњаву поколебане војске пише у Летопису попа Дукљанина, нашем једином извору за ову битку.

Црвеном линијом подвучено је место Клобук код кога се десила битка

                  "Послије тога (битке код Бара) краљ пошаље свога сина Гојислава, с војском против кнеза Љутовида, давши му педесет Грка који су били заробљени и рањени, да би их чим се буде приближио непријатељима, овако рањене и попрскане крвљу, послао у логор кнеза Љутовида, како би Грци испричали што им се догодило, а ако Грци не буду хтјели отићи, да им одсијече главе. И то је краљ урадио зато да кнез и његова војска ослабе од страха када их виде овако сјечене. Гојислав дакле, учини све оно што му је отац био наредио. Покренувши, дакле, војску, преплови залив, настављајући пут преко Конавала попео се на брдо које се зове Клобук. Тада, пошто бјеше близу Љутовидова војска, пошаље гореречене Грке у његов логор. Кад виђеше то они који су били са Љутовидом и чувши што се збило, веома се уплаше. А кнез Љутовид, како је био човјек ратоборан и вичан оружју, нимало се не уплаши. 

Путеви из Дубровника у долину реке Дрине

Напротив он поручи Гојиславу говорећи: "Твоја досјетљивост ме нимало не плаши, него ако си човјек и ако нешто вриједиш, узми са собом два војника, а ја ћу исто тако сићи у поље да ту укрстимо оружје, па ћеш сазнати ко сам ја". Ова порука допаде се Гојиславу и одмах, узевши са собом два одважна војника, сиђе у поље, а кнез је исто тако сишао. Чим пак почеше да се боре, један од двојице Гојислављевих војника, по имену Удобик, нападајући кнеза Љутовида, погоди га и бачи на земљу. Тада други поче викати: "Трчите саборци и другови, трчите, јер је Љутовид пао и мртав је". На глас о његовој погибији почеше сви да трче, али Љутовид, иако је био рањен, докопавши се коња даде се у бијег. Они пак који су били са њим, виђевши да је он пао и да је био рањен, сви побјегну. А Гојислав са својим људима гонио их је цијелог оног дана, и узевши њихов ратни плијен, вратише се као побједници у своја мјеста."
            Након победа код Бара и Клобука 1042. године, Стефан Војислав успоставио је независну кнежевину и засновао своју династију.

Неретљански владари илити Паганија у средњем веку

     Кнежевина Паганија, касније позната као Неретљанска кнежевина, била је омеђена реком Цетином на западу и Неретвом на истоку (Јиречек 1952, 74). До реке Цетине на западу ишла је и српска етничка граница (Ћоровић, 1940: 117). Око 822. године у франачким аналима Срби  се помињу као народ који држи велики део Далмације у античком смислу ("Sorabi, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur''), док то потврђује ромејски цар Константин Порфирогенит у свом делу где тачно наводи области насељене Србима.
      Ова српска област састојала се од три жупе (расточке/Растоц, макарске/Мокро и дувањске/Дален) и острва Корчула, Брач, Хвар и Мљет (Ћоровић; 1940, 117, 118). Жупа Расток се налазила најјужније од наведених жупа, око истоименог језара код Вргорца (12 километара од мора), жупа Мокро обухватала је приморје од Вруље (Горња Брела=Врела) до Подгоре са центром у селу Макра код Макарске и жупа Дален је, највероватније, Дувно који је у антици носио име Delminium (ВИИНЈ II, 1959: 35, напомена 110). Острва Хвар, Брач, Корчула и Мљет насељана су у другој половини VIII века и романском становништву на наведеним острвима наметнута је власт до почетка IX века (Љубомировић, 1964: 145-152).

     Бродови Пагана су користили заузетост млетачке флоте око Сицилије 827. и 828. године и узнемиравали бродовље на свом делу Јадрана (Ћоровић, 1940: 127). Око 834. године један посланик са неког неретљанског острва ишао је у Венецију да склопи мир и тада је примио хришћанство (ВИИНЈ II, 1959: 17, н. 28; Rački, 1877: 334). После привременог смиривања опет нападају млетачке бродове 834-835. године. Неретљани 836. заробљавају и убијају млечанске посланике који су се враћали из Беневента. Млечани предузимају велики напад 839. који се завршава миром са Хрватима у месту Св. Мартин код Сплита и миром са Паганима након тога. Мир и савез су потписали са неким Дружаком који је био судија Маријана (Ћоровић, 1940: 129; Т. Живковић, 2012: 16). Због тога што живе у приморској области Пагане су некад звали и Марланима од латинског mare-море. Следеће, 840. године, Млечани предузимају напад на правог вођу Пагана, извесног Људевита. Пагани побеђују Млечане који су имали губитке око 100 људи. Дужд Млечана вратио се без тријумфа над својим непријатељима пре 5. маја 840. године када се десило помрачење Сунца. Навођење различитих вођа код Неретљана допушта се мисао да је у овом периоду било најмање тројица заповедника који су имали засебну територију и политичку организацију. Паганија би се у том смислу, око 840. године, делила на копнену и острвску Паганију.
     Забележено је 846. године и словенско пљачкање лагунског места Каорле близу Венеције. Вероватно се мисли на Словене са далматинске обале. Гусарење Пагана наставило се у друштву са приморским Хрватима и изазвало прекор папе и интервенцију млетачке флоте око 865. године којим је успостављен привремени мир. Чедомиљ Мијатовић сматра да је сукобе Неретљана са Венецијом изазвало не само гусарење него и монопол у трговини сољу, за који се Венеција борила током 9. и 10. века. (Мијатовић 1873, 81) 

      Доласком Василија Македонца (867-886) на трон ромејски изазвало је већу појаву Царства на далматинској обали. Ромејска флота је истерала сараценске лађе из Јадранског мора и друнгарије флоте Никита Ориф позвао је Захумљане, Конављане, Травуњане да учествују у походу на сараценски Бари, што се и десило 869. године. Упадљиво је да Пагани нису учествовали  у том походу јер нису признавали ромејску власт, чак су 871. године заробили папскe легатe који су се враћали са сабора у Цариграду и том приликом одузели им саборска акта. Тада су Неретљани заробили бискупа остијског Доната, Стефана Непија и ђакона Марина (Klaić, 1899: 55). То је изазвало жалбу папе и краља Лудвига II цару Василију који је затим послао флоту под командом Никите Орифа и наметнуо Неретљанима власт Ромеја (Ферлуга, 1957: 69). Сарацени нису одустајали од Јадранског мора па су опустошили 872. неколико далматинских и хрватских градова и на крају ударили на острво Брач које је припадало Неретљанима. Са великим пленом Сарацени су отишли кући (Klaić, 1899: 55). 

     Ипак, ова ромејска акција није спречила даље гусарење Неретљана и млетачки дужд Петар Кандијан кренуо је 887. године са 12 ратних бродова у експедицију. На почетку је имао успеха и искрцао се код Макра и уништио пет бродова Неретљана. Војска млетачког дужда дошла је до Макарске али ту су га Неретљани 18. септембра потукли на води и копну и он је сам изгубио живот. Његово тело остало је у неретљанским рукама и тек га је млетачки трибун Андрија вратио и покопао га у Граду у северној Италији1.

    Пораз код Макарске натерао је Млечане да 7. маја 888. године потпишу савез италијанским краљем Беренгаром уперен против Словена са далматинске обале. Да би омогућили својим трговцима безбедну пловидбу Јадраном Млечани су се обавезали да Хрватима и Неретљанима плаћају новцем годишње слободу пловидбе. 

     У једном тренутку Неретљани су дошли под власт српског кнеза Петра Гојниковића (891-917). То знамо на основу на основу дела цара Константина Порфирогенита где наводи да је Паганија у том тренутку била у саставу државе Петра Гојниковића и да је имао састанак са драчким стратегом протоспатаром Лавом Рабдухом у Паганији око извесне ствари (ВИИНЈ II, 1959: 54). Након тога састанка Петар Гојниковић је збачен са престола и на том месту су се нашли извесно време Павле Брановић, Захарије Прибислављевић док Србија није дошла под Бугарску власт 924. године. Кнез Часлав Клонимировић обновио је Србију 927. и владао је до око 950. године када је страдаоо у боју са Угрима. Није јасно да ли су Неретљани признавали власт кнеза Часлава јер имамо забелешку о експедицији дужда Петра III Кандија против Неретљана који су и даље узнемиравали млетачка пловила. Дужд је послао 948. године 33 лађе гумбаре, али ова експедиција није успела. Изгледа да су након тога Неретљани додали својим поседима и хрватска острва Казу, Вис и Ластово (Ћоровић, 1940: 145).
    Неретљани су наставили са својим гусарским активностима још дрскије и отели 40 Задрана вероватно са намером тражења откупа. Дужд Петар II Орсеоло 26. маја 1000. године покреће велику флоту ради преузимања далматинских градова и гушења гусарских активности. Млетачка флота од 10 бродова хвата 40 неретљанских племића код острва Каза који су кренули из Апулије. Неретљани су овим путем натерани на мир, одрекли су се дажбина које су им плаћали Млечани за слободну пловидбу и дали обећање да неће нападати Млечане ако ослободе њихове трговце. Млечани су пустили све сем шесторице који су остало као залог обећања Неретљана. Острво Корчула на коме су живели Неретљани наставило је још кратко да пружа отпор. Ластово које није припадало Неретљанима наставило је да пружа жилав отпор. Због доброг утврђења и природних одлика повољних за одбрану Млечани су тешко ратовали. Обезбедили су своју победу тек када су острвљане лишили пијаће воде. Ластовци су пристали на предају и њихов утврђени град је разрушен али су становници поштеђени. После ових победа Млечани су успоставили своју доминацију на Јадранском мору. Назив Неретљанска кнежевина постепено се губи и њега је замењивао назив Крајина.

    Бугарски цар Самуило извршио је поход на Далмацију око 1008. године коју је у име Византије чувала Млетачка република. Том приликом војска Самуилова је покорила кнежевину Дукљу, не могавши да заузме Улцињ спалила Котор и Дубровник и продрла све до Задра и вратила се преко Босне и Рашке (Кунчер, 2009: 128-129). Вероватно су се тада Неретљани ослободили притиска Млечана. Ипак, сломом државе Самулових наследника (1018) византијска власт над Неретљанима се вратила, вероватно, све до смрти цара Василија Бугароубице (1025). Више информација о Неретљанима добијамо тек средином 11. века и то захваљујући картуларима манастира Свети Петар.
     Знамо да се неретљански кнез Беригој, кога писар назива rex, помиње се у исправи од јуна 1050. године где  свештеник Јован из Сплита пред њим поклања црквицу светог Силвестра на острву Бишеву (крај Виса) цркви на Тремитима (Barada, 1932: 177, 195; Динић, 1968, 11; Klaić, 1971: 477). У тој исправи Беригој каже за себе да је judex Marioanorum. Чим свештеник из Сплита зове Беригоја као сведока и свог заштитника у овом предмету, можемо рећи да је Неретљанска кнежевина после смрти цара Василија Бугароубице проширила своју власт на Вис.
     Тридесет година касније (1080) у једној исправи помиње се црква и манастир у Селу у Пољичком приморју (између Цетине и Сплита). На том простору неретљанска власт се налазила над селима Тугари, Накле, Срињин, Вукићи и још неким. У повељи се помиње Јаков, кнез Неретљана чији је долазак у Пољичко приморје везан за спор  око куповине манастирског земљишта. Око 1090. или нешто касније јавља се у исправи неретљански владар Славац, који је највероватније наследио свог брата Русина. У тој исправи Петар Црни из Сплита који је поред цркве саградио је и манастир почео да се спори са Тугаринима око поседа на Брдашцу (Monticellum) на које је почео са градњом насеља за манастирске сељаке. Приликом расправе Петра Црног и Тугарана наишао је неретљански владар Славац. Наиме, Славац је ишао заједно са баном Петром из Хрватске до граница своје територије да реши спор који је имао са хрватским тепчијом Љубомиром. Овај спор, вероватно, око поседа између Славца и тепчије Љубомира решавао је бан Петар. Спор Петра и Тугарана решио је Славац тако што је Петар Црни морао да доведе сведоке који би потврдили да је посед на Брдашцу његов. Оно што је неретљански владар Славац рекао то је Петар Црни из Сплита и урадио.
      На основу ових исправа изгледа да су у 11. веку Неретљани проширили своју власт и преко десне обале Цетине све до Жрновнице и унутрашњости све до обронака Мосора (Klaić, 1971: 479).
У једном тренутку хрватско племе Качића населило је Крајину око Омиша (налази се на левој обали Цетине). Највероватније се то досељавање Качића десило за време угарског краља Коломана (1095-1116) који је постао и владар Хрвата након битке на Гвозду 1097. године. Изгледа да је у Омишу столовао кнез а поједини чланови породице Качић били су жупани у Крајини (Рудић, 2006: 155). Са пристанком Византије Млечани су између 1135. и 1145. године заузели острва Брач и Хвар и тиме се опет приближили Неретљанима. У походу из 1165. ромејски војсковођа Јован Дука потчинио је својој власти Далмацију заједно са "народом Качића" (тј. Крајину) "прешавши кроз земљу Срба" (ВИИНЈ IV, 1971: 88). Вероватно су Качићи признавали власт Цариграда онако како су признавали сплитски или трогирски кнез. Омишки кнез, вероватно, од 1167. до 1181. године био је Никола Качић који је признавао власт Ромеја и сарађивао са хумским кнезом Мирославом. Након њега омишки кнез и кнез Хвара и Брача био је Бречко исто из рода Качића али је признавао власт угарског краља Беле III (Majnarić, 2008: 52). Брат Стефана Немање, Страцимир, извршио је напад на Корчулу 1184. године али није успео да је покори и ослободи је потчињености њему. У једном тренутку после одласка Растка Немањића за Свету Гору појављује се као господар Хума велики кнез Петар који је протерао удовицу кнеза Мирослава и њиховог сина Андрију. Уз помоћ великог жупана Стефана Немањића, после 1207, Андрији је враћена земља. Велики кнез Петар је морао да се повуче на територију између Неретве и Цетине (Мишић, 1996: 51). Касније се велики кнез Петар помиње као кнез сплитски који је на то место дошао избором 1223. године. Био је кнез Сплита све до своје смрти 1227. године. Петрово повлачење у пределе између Неретве и Цетине говоре да је у једном тренутку своју власт проширио и на Крајину. Још један пример да је велики кнез Петар имао под својом влашћу подручје Крајине и да је признавао власт Стефана Немањића јесте давање села Живогошћа код Макарске у посед цркви Свете Богородице у Стону од стране краља Стефана. Да није ово село било у поседу великог кнеза Петра и да није признавао власт краља Стефана онда село не би могао краљ да дарује цркви Свете Богородице у Стону.

Извори:

1. Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд 1959.
2. Византијски извори за историју народа Југославије IV, Београд 1971.
3. F. Rački, Documenta historiae Croaticae periodum antiaquam illustrantia, Zagreb 1877.
4. Gesta Regum Sclavorum I, прир. Д. Кунчер, Београд 2009.
5, Joannes_Venetus_Diaconus,_Chronicon_Venetum_Et_Gradense,

Литература:

1. M. Barada, Dinastičko pitanje u Hrvatskoj XI stoleća, Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku L, 1932, 157-198.

2. M. Barada, Topografija Porfirogenitove Paganije, Starohrvatska prosvjeta Vol.II No.1-2 Rujan 1928, 37-54.

3. М. Динић, Повеља кнеза Десе о Мљету, Прилози КЈИФ 28 (1968), 5-16.

4. Т. Живковић, Неретљани-пример разматрања идентитета у раном средњем веку, Историјски часопис 61 (2012), 11-25.

5. К. Јиречек, Историја Срба I, политичка историја, Београд 1952.

6.V. Klaić, Povijest Hrvata I, Zagreb 1899.

7. N. Klaić, Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku, Zagreb 1971.

8. I. Majnarić, Prilog diskusiji o genealoškoj svezi omiških i ugarskih Kačića, Zbornik Odsjeka povij. znan. Zavoda povij. druš. znan. Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, 26 (2008), 49-58.

9. I. Majnarić, Prilog poznavanju roda Kačića u drugoj polovici XII. stoleća, Biobibliographica, 2. Zagreb 2004, 7-37.

10. Љ. Максимовић, О времену доласка Неретљана на далматинска острва, Зборник Филозофског факултета у Београду, 8/1 (1964), 145-152.

11. С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Београд 1996. 

12. С. Рудић, Властела Илирског грбовника, Београд 2006.

13. Ч. Мијатовић, Студије за историју српске трговине XIII-ог и XIV-ог века, Гласник Српског ученог друштва 38 (1873), 79-140.

13. В. Ћоровић, Хисторија Босне, Београд 1940.

Кратко о Дубровачком архиву

Архив у Дубровнику настао је  као архив Дубровачке републике и као година његовог оснивања се узима 1278, мада је први сачувани документ сачуван из 1022. године. Нотарска служба је подржављена 1278. године. Захваљујући својим спољашњим односима Дубровник од 5,6 хиљада становника (цела Дубровачка република 40 000 становника) је створио велику грађу у свом архиву.

Зграда Државног архива у Дубровнику

Регистри у Дубровачком архиву писани су на папиру али има серија које су писане на пергаменту. На седници Великог већа од донета је одлука да што се тиче нотарских и канцеларијских регистара морају се писати на пергаменту јер је по њиховом мишљењу папир крхк. 

Битка код Драча 1081. и краљ Константин Бодин

Након што су заузели већи део јужне Италије, Нормани су припремали 1080. године у Салерну да крену у напад на Ромејско царство. Појава претендента Псеудо-Михаила (представљао се као Михаило VIII Дука) дала им је изговор да крену у поход. Априла 1081. године на ромејски престо долази Алексије Комнин након што је збачен Нићифор III. Нормански војсковођа Роберт Гвискард крајем пролећа 1081. даје знак за полазак експедиције из Бриндизија.
Норманска војска се маја 1081. искрцала код града Касиопа, који се налази 19 километара северно од града Крфа, главног места теме Кефалонија. Почетком јуна Нормани заузимају град Крф и прелазе у Валону 17. јуна. Одатле је Роберт Гвискард стигао до Бутринта где се састао са Боемундом. њих двојица су се сложили да требају напасти Драч.

Василевс Алексије Комнин да би спречио веће последице овог напада смењује управитеља Драча, Георгија Мономахта, и за новог поставља свог пријатеља и шурака Георгија Палеолога и уздиже ранг епископије Крф на ранг митрополије, 24 по хијерархијском реду. Такође, ступа у контакт са млетачким дуждом Домеником Силвом (1070-1084) који је заузврат да да флоту Византији добио трговинске привилегије 1082. године.
На путу за Драч, норманска флота доживела је озбиљну штету током олује код рт Глоса код града Химаре. Ипак, то није спречило норманског вођу да се појави на челу велике војске (која је била појачана крајем јуна 1081), испред Драча.
У првим тренуцима опсаде Гвискард није предузимао нападе него је парадирао својом војском и показивао претендента на престо као њиховог законитог владара. Браниоци граду су се подсмевали овим покушајима. Док се опсада развлачила, флота Венеције је пристигла до драчког пристаништа и донела помоћ бранитељима града. Нормани су били изненађени и нису могли да разбију венецијанске бродове, као ни да их придобију за себе. Браниоци су направили испад и нанели губитке Нормани где је и сам Гвискард једва избегао пропаст. Блокиран у Драчком заливу, додатно ослабљен недостатком залиха и избијањем заразе међу војницима, Гвискард је био суочен са новим комбинованим нападом ромејско-венецијанских флота. Коришћењем "грчке ватре" флота и војска норманског војводе била је приморана да се повуче на ушће реке Мауропотамос. Норманска флота морала је да проведе насукана два месеца код Орикона.

Варјашка гарда из Скиличине хронике

Средином августа 1081. цар Алексије је кренуо са армијом од 20 000 војника, колико неки извори наводе, ка Драчу где су Нормани опет започели опсаду. У првом сукобу код Боутротона Нормани су победили ромејске најамнике. То је охрабрило Нормане да наставе опсаду Драча. Заповедник града, Георгије Палеолог, успео је да спали опсадне машине током једног испада али је задобио рану. Цар Алексеј је 15. октобра 1081. стигао близу Драча са својом војском, где му се придружио и дукљански краљ Константин Бодин. У то време Дукља је обухватала и Травунију и Захумље које је својој држави припојио први српски краљ Михаило (1051-1081). Краљ Константин Бодин, син и наследник краља Михаила, је могао да поведе, као ромејски вазал, најмање 2000 војника. Толико је војника рашки велики жупан Урош II, након пораза 1150, морао да доведе ромејском цару као вазал.
 Пре доласка цара Алексеја српска војска је узнемиравала норманске одреде. Нормани су понудили мир али је цар Алексеј под притиском својих младих и неискусних команданта одбио и изабрао да се суочи са Норманима на бојном пољу. Боље решење је било да постави опсаду норманског кампа, као што му је саветовао Георгије Палеолог.
Цар Алексеј је поставио своје трупе дуж обале насупрот Норманима, који су дошли на бојно поље. На десном крилу ромејском војском је командовао Нићифор Мелисин, на левом Григорије Бакуриан, док је центром командовао сам цар Алексије. Гвискард је направио овако свој распоред трупа: на десном крилу био је кнез од Ђовинаца,  на левом је био Боемунд и у центру сам Гвискард.
Ромејски цар је наредио Варјазима да иду испред главнине снага са јаким одредом стрелаца иза њих. Стрелци би излазили испред Варјага и испаљивали стреле и онда се враћали иза Варјага. Како се ромејска војска приближавала Гвискард је послао коњицу у центар ромејских снага да би повукао Варјаге напред и одвојио их од главнине. Овај план је пропао због ромејскх стрелаца који су сузбили кретање норманске коњице према центру. Десно крило Нормана је изненада започело напад ка тачки где се ромејски центар и лево крило састају, усмеравајући напад против Варјага. Овај напад Варјази су издржали док је ромејско лево крило извршило напад на Нормане. Формације Нормана су попустиле и они су почели бег ка плажама.
За то време, ромејски центар и десно крило имали су чарке са Норманима насупрот њих. После пропасти норманског десног крила појавила се опасност да остатак норманских снага буде упадне у обруч. Варјази су јурили норманско десно крило и тиме били одсечени од главнине снага. Гвискард послао додатне снаге  које су уништиле одсечене Варјаге. У међувремену Георгије Палеолог је извршио испад из града али није успео да спаси ситуацију.
Краљ Дукље Константин Бодин је остао по страни у овој бици, чекајући да види исход. Када су Ромеји почели да беже, краљ Константин Бодин се повукао са својом војском. Турски најамници су следили Бодинов пример.
Ромејско лево крило које је и даље гонило норманско десно крило, је оставило незаштићено цара Алексеја у центру. То је искористио Гвискард и послао тешко оклопљену коњицу против ромејског центра. Овај напад је сломио ромејску линију у центру и натерао на бекство. Царски камп је пао у руке Нормана. Цар је са својом гардом пружао отпор колико је могао пре повлачења. Током повлачења цар Алексеј је рањен од стране норманских војника и изгубио је доста крви. Ипак, успео је да дође до Охрида, где је реорганизовао своју војску.

Литература:

1.  Alexios G. C. Savvides, Byzantino-Normannica : the Norman capture of Italy (to A. D. 1081) and the first two invasions in Byzantium (A.D. 1081-1085 and 1107-1108), Luven 2007.

2. Georgios Theotokis, The Norman Campaigns in the Balkans, 1081-1108 (Warfare in History), Vudbridž 2014.

Војнички закон

Војнички закон је скуп одредби које су одређивале положај и права војника. Припада старим одредбама из времена великог жупана Стефана Немање и његовог сина Растка, у монаштву Саве. Закон је први пут забележен у хрисовуљи краља Милутина манастиру светог Ђорђа код Скопља из 1300. године. Војнички закон штити бојног коња а одредбом из Бањске хрисовуље краља Милутина, изједначује права војника и властеле.

Средњовековни војници 

Одредба 1) И у Драготином месту у Речици нађе се царска пронија, а не баштина Драготина. И даде је краљевство ми цркви. Због тога Манота, зет Драготин, увидевши да губи тастни мираз предаде се цркви да држи тастнину и да работа цркви у војнички закон. Ако ли Манота и његова деца и унуци одступе од цркве да губе Драготина места и да их држи црква како их је нашло краљевство у старим хрисовуљама (као) царске проније, а не Драготину баштину.

Одредба 2) И Калогоргија са децом и са баштином њиховом да краљевство ми цркви да работају Светом Георгију у војнички закон, а да им се коњ не товари, ни товара да воде

Одредба 3) Бољарски коњи да се не товаре. Јагњећа кожа и лан да им се не узима.

Закон Светог Симеона и Светог Саве

Закон Светог Симеона и Светог Саве није сачуван, већ је анализом фрагмента каснијих исправа утврђено да је Закон представљао скуп одредби о зависном становништву на властелинствима манастира Студенице и манастира Милешева.

Прве три одредбе су сачуване су у хрисовуљи краља Стефана Уроша II Милутина манастиру светог Ђорђа код Скопља, док су четврта и пета сачуване у Закону Србљем који се налази у Призренској (Светоарханђелској) хрисовуљи. Једна одредба која се тиче Закона светог Саве сачувана је у повељи краља Стефана Душана (краљ 1331-1346, цар 1346-1355), коју је око 1336-1337. издао хиландарском пиргу.

Од прикупљених фрагмената Историчар Милош Благојевић настојао је да реконструише Закон светога Симеона и светога Саве.

Стефан Немања и Растко Немањић. Симеон и Сава

Одредба 1) И Власи који се налазе (на поседу) Светога Георгија да им је закон светог Симеона и светог Саве, што и милешевским и студеничким Власима, и да ору дан бедбе, и што поору тако да и пожању, и сено да косе од круга воз.

Одредба 2) И Хранча због мираза приволи се цркви, да је црквени војник у закон светага Симеона и светога Саве и да им се коњи не товаре и товара не воде

Одредба 3) И људи црквени да работају по закону светога Симеона и светога Саве.

Одредба 4) И где се налазе људи келије Спасове пирга (хиландарског) у Љипљану и у Сухогрлу, или било где, ослободи их краљевство ми од позоба и приселице, провода, соколара, псара, орања, жетве, кошења сена, винограда, градских работа, војске и просто речено од свих работа краљевства ми малих и великих, и да им не буде суда осим пред краљем и пред икономом, који тад буде, него да работају цркви по закону светога Саве, што им заповеда иконом, како је написано у хрисовуљи деда краљевства ми, светог краља.

Одредба 5) И виноград да обрађује сваки по закону као у Студеници у Светог Симеона.

Одредба 6) А који се попови налазе у целој области Арханђеловој, да им је закон о винограду, и о орању, и о другој работи као што је закон у Студеници и у Светога Симеона.

О финансијама у српској средњовековној држави/Доба деспота

И у време деспота није прављена разлика између владареве и државне благајне. Приходи владара, тј. државе сливали су се у благајну која се називала ризница. Функцију управника ризнице након првог пада Деспотовине имао је челник ризнички, до тада је благајну и финансије водио протовестијар. Дубровачки властелин Паскоје Соркочевић био је управник деспотове ризнице у периоду 1445-1453. године. Главна три прихода државне (деспотове) благајне чинила су:
1) Средства од дажбина зависног становништва
2) Приходи од трговине, тј. царина
3) Рударство и друга регална (владарска) права

Деспот Стефан Лазаревић је, највероватније, 1411. године добио од угарског краља Сребреницу, рудник на истоку Босне који је доносио велики приход (Спремић 2008, 53). Приликом одласка из Дубровник 1441. године деспот Ђурађ Бранковић оставио је 10 000 златних дуката, милион аспри, 334 кг злата у полугама, око 112 кг гламског сребра, преко 973 кг "белог сребра", око 114 кг позлаћеног и сребрног посуђа. Све ово је процењено на 160 000 дуката што је могло да подмири само три годишње рате харача према Османској држави.

1. М. Спремић, Деспот Стефан Лазаревић и "господин" Ђурађ Бранковић, Историјски часопис књ. LVI (2008), 49-68.