Одјек Косовског боја међу муслиманима у 19. веку

Султан Махмуд II (1808-1839) кренуо је са реформама са циљем модернизације Османског царства. Са тим нису били сагласни бегови у Босанском пашалуку, нарочито после укидања јаничара 1826. године и пораза Турака Османлија у рату са Руским царством 1828-1829. године. На челу отпора босанског беговата ставио се Хусеин-капетан Градашчевић, кога су бегови прогласили у Сарајеву за босанског везира. Он је повео војску против великог везира Решид Мехмед-паше ка Косову. Идући према Косову певали су: 

"Ми идемо на Косово равно, 

Где су нам стари славу изгубили,

Стару славу прадедовску.

И ми ћемо на пољу Косову 

Ил' изгубит' вјеру и јунаштво,

Или ћемо, ако Алах даде, 

Душманина свога побједити

И у Босну вратити се славно!"

Хусеин-капетан Градашчевић

Миленко Вукићевић, Знаменити Срби Муслимани, Београд 1906. 

Филип Маџарин у Левчу

Filippo Buondelmonti degli Scolari, Pippo Spano или (према народној традицији) Филип Маџарин (1369-1426), био је угарски великаш, саборац и пријатељ деспота Стефана Лазаревића, а према народним песмама, побратим Марка Краљевића. Народна традиција левачког краја је упамтила његово име и брду изнад Рековца је доделила топоним "Град Филипа Маџарина". Овај алтернативни назив за брдо Главеју први помиње Милан Милићевић 1876. године, када каже да је на овом брду била кула Филипа Маџарина од које се ништа не познаје, већ само пут са северне стране "којим је, веле, он на колима излазио на Главеју." 

Andrea del Castagno - Pippo Spano (1449/1450).

Извор: ФБ страница Левач у прошлости

Епитрахиљ жупана Строје?

На свом путовању по Далмацији, Напуљу и Риму хрватски политичар и историчар Иван Кукуљевић Сакцински (1816-1889) обишао је и Боку Которску, године 1856. Приликом посете манастиру Бањи код Рисна забележио је да је видео епитрахиљ од разне свиле, искићен бисером и исткан златном и сребреном жицом. На епитрахиљу, на доњој страни, налазе се две слике, и то „великог столника“ жупана Строје и жупанице Симе, и текст на ћирилици да је ово прилог манастиру Стенешти у Румунији. Година која стоји је 1114 (҂҃АРДЇ), како је забележио Иван Кукељевић Сакцински.[1] То мишљење је прихватио и словеначки лингвиста и филолог Франц Ритер вон Миклошич (1813-1891).[2] Међутим, година је ипак погрешно прочитана од стране Ивана Кукељевића Сакцинског. Петар Д. Шеровић сматра годину треба читати као 7114. од стварања света што би одговарало 1606. години нове ере.[3] Према њему епитрахиљ припада 17. веку.

Жупан Строја и жупаница Сима

---

[1] I. K. Sakcinski, Izvjestje o putovanju krozDalmaciju u Napulj i Rim, s osobitim obzirom na slavensku književnost,umjetnost i starine, Zagreb 1857, 40-41; А. Јовићевић, Манастир Бања код Рисна, Зетски гласник, VI/1934, бр. 88, 3; В. Јововић, Немањићи и Бока Которска у периодици на простору данашње Црне Горе (1835-1941), Бока: зборник радова из науке, културе и умјетности, Херцег Нови 2016, 55-72.

[2] F. Miklosich, Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Viennae 1858, 1

[3] П. Д. Шеровић, O култу Светог Саве у Боки Которској, Светосавски зборник 1 (2011) Цетиње, Никшић, Подгорица 2011, 64-67.

Како знамо да је Завида отац Стефана Немање?

     Читајући Магазинъ србско-далматинскій за године од 1854. до 1859. наишли смо на чланак Редъ банова босански, кралѣва и царева србски, владателя црногорски и турски у србској земљй наишли смо на једну занимљивост. Аутор чланка о босанским бановима поменуо је да је деда Стефана Немање Бела Урош, а да му је отац Тихомил, млађи син Беле Уроша. Аутор је ово вероватно писао на основу старих српских летописа и родослова. Мишљење да Завида није био отац Стефана Немање исказали су и велики историчари Станоје Станојевић и Ђорђе Сп. Радојчић. Први је заузео став да је велики жупан Вукан био отац Стефана Немање, а други је доказивао да Завида није био отац Стефана Немање.  
Ми данас знамо да је Стефан Немања син Завиде и да је био брат захумског кнеза Мирослава. Како смо дошли до тога?
   Захваљујући ктиторском натпису у цркви Св. апостола Петра у Бијелом Пољу коју је саградио кнез Стефан Мирослав (где стоји да је Завида отац Стефана Мирослава) и записа Глигорија, писца Мирослављевог јеванђеља ("Аз, грешни Глигорије дијак, недостојни нарешти се дијак, заставих сије јеванђеље златом, кнезу великославному Мирославу, сину Завидину"). 
    Да је Стефан Немања брат Стефана Мирослава знамо на основу повеље великог жупана Стефана Немање Дубровнику о миру и пријатељству из септембра 1186. године ("...magni iupani Nemanne et fratrum eius, comitis Strazimiri et comitis Miroslavi..."). Такође то знамо и на основу писања хроничара треће крсташког похода Ансберта и непознатог савременог писца који су поменули да су Стефан Немања, Страцимир и Мирослав браћа и повеље краља Стефана Уроша цркви св. Петра на Лиму, којом потврђује прилоге са хрисовуље Стефана Немањића коју је дао своме, како стоји, стрицу великом кнезу хлмском Мирославу.   

1. Г. Николаєвичь, Србско-далматинскій магазинъ: Любитель просвěте и народнěгъ єзика: За године 1854. до 1859. : Осамнайста кньига, Задар 1859.
2. С. Станојевић, О Немањином оцу, Старинар 5-3 (1930), 1-6.
3. Ђ. Сп. Радојчић, Завида, отац хумског кнеза Мирослава, Јужнословенски филолог књ. XXIII 1-4 (1958), 255-261.

Белина као жалост код Словена

"Белина је за дуго била знак жалости код Словена и Германаца насупрот црнини Египћана, Јевреја, Арабљана, Грка и других источних народа. Код неких Словена белина се у жалости одржала чак до наших дана. Сви Источни Словени у жалости носе бело одело; нарочито главу покривају белим покривачем у облику мараме. Црнина у жалости дошла је у села тек пре кратког времена. Код Лужичких Срба жалост означава одело беле боје."

Успење Пресвете Богородице, манастир Сопоћани 13. век

Тихомир Р. Ђорђевић, Црна чоха кроја каурског, Гласник Етнографског музеја, књ. 10 (1935), 1-3.

1929. Први конгрес словенских филолога

Први конгрес словенских филолога одржан је у Прагу од 5. до 13. октобра 1929. године. Организатори конгреса били су Словенски институт (на челу са Л. Нидерлеом) са својим Словенским семинаром на Карловом универзитету и својим часописом "Славијом". Искоришћена је прилика да се обележи стогодишњица од смрти великог чешког филолога Јосифа Добровског. Заседања когреса одржана су у Прагу и Братислави, а екскурзијом до Брна учесници су обишли гроб Јосифа Добровског. 

Матија Мурко, организатор Првог конгреса словенских филолога и професор на Карловом унивезитету

Рад конгреса био је подељен у три секције: литерарно-историјска, лингвистичка и педагошко-дидактичка. Свака од секција била је подељена у подсекције. Морамо напоменути једну леп идеју професора Е. А. Љацког. Треба створити "један међусловенски редакциони центар који би издавао једну библиотеку одабраних писаца из сваке словенске књижевности, заједничку за све словенске народе, а где би свака књига имала оригинални текст дотичног словенског писца и речник и напомене на језику (словенском) онога који чита." Такође треба забележити и предлог Паљкјевића о потреби стварање архиве фонографскх записа свих словенских језика и дијалеката и предавање проф. Фасмара о старим географским именима између река Лаба и Висле.

505. Битка код Хореум Маргија

  У време источноримског цара Анастасија (491-518) упала је војска варвара под вођством извесног Мунда. Извор за овај упад, комес Марцелин, наводи да је Мунд пореклом од Гета, али историчари обично стављају да је Мунд био од германског племена Гепида. Треба нагласити да је 476. Западно римско царство пало у руке вође германских најамника Одакара, а да су њега убили Остроготи 493. године и преузели Италију и све земље до Дрине. Чак су Остроготи 504. године преузели Сирмијум (д. Срема Митровица) од Гепида. Ипак, 505. остроготске војсковође Пиција и Хердуик су помогли војску Мунда, који је имао гепидске краљевске крви. Мунд је претходно успоставио своју област око Маргума, на ушћу Мораве у Дунав, поставши савезник Острогота.

Сукоб Источног римског царства и Гепида (уз подршку Острогота)

   Мунд је са својом војском, уз подршку готских војсковођа Пиције и Тулуина, извршио напад на подручје Илирика, провинције Мезија Прва. Супроставио му се magister militum per Illyricum и конзул Сабинијан са војском од десет хиљада војника и великим бројем кола са оружјем и залихама.

Римски путеви у Срему (провинција Панонија Друга). Срем се од 504. године налазио под влашћу Острогота

  Треба нагласити да у то време, почетак 6. века, римска војска се и даље делила на лимитане, пограничне јединице, комитатенсе, мобилну армију стационирану у великим градовима, и псеудокомитатенсе, вероватно трупе повучене са границе (лимеса) за ојачавање мобилне армије. Трупе источноримског војсковође Сабинијана су углавном биле састављене од бугарских најамника. Бој се заметнуо код Хореум Маргија (д. Ћуприја) и том приликом источно римска војска под командом Сабинијана претрпела је пораз. Мноштво војника је страдало у реци Маргу (Морави), вероватно приликом бежања од гонилачких Мундових одреда. Мали број преживелих са Сабинијаном се склонио у тврђаву која се назива Натон, а велики број кола са залихама је вероватно припао као плен Мундовој војсци.

1. Војник помоћних одреда, 2. Трачки коњаник из јединице Leones Clibanarii, 3. Гардијски пешадинац
Источноримска војска из 6. века

  Комес Марцелин, у свом спису, сматра овај пораз прекретницом у способности војске Источног римског царства и Илирика да заштити балкански лимес од упада варвара. Хореум Маргиј (Житница Мораве) био је сабирни и дистрибутивни центар за жито, такође имао је војну радионицу за израду штитова. Овај град је страдао од упада Хуна под Атилом, средином 5. века. Вероватно је почетком 6. века и у време ове битке, Хореум Марги било мање утврђено место.

Литература:

1. P. Amory, People and Identity in Ostrogothic Italy, 489-554, Cambridge University Press, 2003.
2. H. Gračanin, Ilirik u Marcelinovoj Kronici: Kronika komesa Marcelina kao izvor za društvenu i gospodarsku povijest te ekohistoriju kasnoantičkog Ilirika, Ekonomska i ekohistorija 1 (2005), 9—36.
3. H. Gračanin, J.  Skrgulja, The Ostrogoths in Late Antique Southern Pannonia, Acta Archaeologica Carpathica 49 (2014) (2015), 165-205.
4. В. Орбовић, Средње Поморавље од V до XII века, Корени X (2016), 17-28