Α идуће године, већ пред крај лета, када путеви за Србију постају најпогоднији за војску која напада, јер тада дрвеће већ почиње да губи лишће, сакупи војску код Ниша. Сазнавши ту да се из Пеоније шаљу снаге Далматима у помоћ, постара се да војска пређе преко земље назване Лонгомир да би се Пеонци, који су напредовали c десне стране, сукобили c ромејском војском. Кад стиже близу Саве одатле заокрену према другој реци по имену Дрина која извире негде одозго и одваја Босну од остале Србије. Босна није потчињена архижупану Срба него народ у њој има посебан начин живота и управљања. Α откуд je дошло да су се Хуни сукобили са Ромејима, одмах ћу објаснити. Беше у народу Далмата неки човек, не знам како му оно би име, брат му беше Белош, a обојица беху виђене личности код Далмата. Taj сe оженио сестром архижупана, и кад се деси да остане, никако не бих умео рећи на који начин, без оба ока, повуче се у Пеонију. Пошто je тамо провео дуго времена, постаде веома одан краљу Гези као човек који je учествовао у његовом образовању и васпитавању од самог детињства. Дугујући због тога Гези захвалност, покушао je да му потчини Далмацију и наговарајући га упорно на то, непрестаним причањем успе да га убеди. Стога Геза, чим je чуо за продор Ромеја у Далмацију, посла снаге Далматима у помоћ. Ово беше узрок непријатељства Ромеја према Хунима. Док je ромејска војска даље ишла, они који су изашли да набаве сточну храну, сусретоше Хуне који су путем пролазили и сукобише сe c њима. Чим je цар o том обавештен, посла протосеваста Јована са војском да притекне у помоћ. И кад дође до битке, Хуни се, поражени од Ромеја, бежећи стуштише до самог тока реке Стримона. Изгубивши ту известан број људи, нагнуше у бекство безобзирце, a Ромеји стално бегунцима беху за петама и кад, стигавши до реке Таре, видеше да нико на њих не иде, сетише се повратка. Α цар постави логор на средини пута који води у Сеченицу и не успевајући да сазна где се налази архижупан, био je све дотле у недоумици, a кад je од заробљених Далмата дознао да они очекују у помоћ хунске снаге које тек што нису стигле, поведе тада напред војску. Све док Ромеји не дођоше до реке Таре ни од куда се непријатељ не појави. A кад тамо стигоше, пре но што je сунце зашло за западни хоризонт, појави се безбројно мноштво добро наоружаних Далмата. Ромеји који ово угледаше, дођоше да то јаве обузети ужасом и страхом. Цар, пак, сасвим тачно погоди да je угледана војска управо она помоћ коју Далмати очекују да ће стићи од Пеонаца, a уједно се у ту сврху послужи уходом Хурупом [se. који рече]: „Сад се Далмати спремају да изненада нападну Ромеје." Наиме, недалеко одатле они беху направили логор. Кад већ убрзо настаде ноћ, ово отприлике смисли. Кад иду у рат, Ромеји имају обичај да, ако где треба да се војска заустави, увече свира труба и то je уговорени знак војницима да ће се и идућег дана остати на истом месту. Како би се дакле заварали они који тај ромејски обичај већ знају, он нареди да се одмах свира, a тајно je сваког стратега понаособ обавестио o својој одлуци и наредио да сваки од њих треба да при сунчеву изласку, наоружавши најодабраније из своје фаланге, мирно стоји и његову наредбу чека. Да би пак остали непримећени, заповеди да оружје прекрију огртачима простих војника. Они тако поступише. Кад се већ раздани, изађе цар c њима из логора као тобоже полазећи одатле ради снабдевања. Стога нареди да напред пође и неколико сасвим ненаоружаних са мотикама и дрвеним лопатама којима обично они који снабдевају војску храном трагају за подземним скровишта жита. Заповеди да они, чим угледају непријатеље да иду на њих, беже све док се не помешају са Ромејима у позадини и тако буду у сигурности. Α да би стратег одмах био обавештен ο оном шта се догађа, нареди да прво наступају двојица, затим на краћем растојању четворица, па шесторица, онда десеторица и даље још више њих, a постројивши и једну другу фалангу стрелаца наложи joj да она c друге стране поће на непријатеље; ако би Далмати заметнули борбу, да беже као малобројнији, a ако их не би нико напао, да остану мирни пред логором. Ово учини да би његови лакше наоружани војницп, ако би далматски одреди почели да беже кад их он са осталом војском буде напао, могли да их стигну и убијају. Они још нису били ни одмакли далеко, a неки извиђачи трчећи дођоше цару и испрекиданим гласом и страшно пребледели рекоше да je веома бројна војска постројена у фаланге на супротној обали реке и то не само домородачка, него и безбројно савезничко многаство, састављено од хунских коњаника па чак и од Халисија који су друге вере него они. Хуни, наиме, исповедају хришћанску веру, a ови се још и сада управљају према Мојсијевим законима и то не сасвим чистим. Рекоше, дакле, да са Далматима заједно војују ови, a уз то и Печенези. Кад цар то чу, побоја се да малобројни Ромеји у претходници не буду опкољени мноштвом и савладани, па стога крену бржим кораком, терајући такође и стегоношу да га прати; a кад овај поче да се спорије креће јер му се коњ уморио, цар сам узе стег и убрзано продужи и стигавши на неко узвишеније место, даде непријатељима да јасно виде и њега лично и стег. У међувремену стигоше и стрелци до реке и стајаху насупрот Далматима. Дуго су и једни и други мирно чекали не отпочињући битку. Кад се појави царев стег, Далмати одступише од моста и пружише Ромејима могућност да их гађају. Приметивши то (стајао je наиме, негде горе, као што je peчено, посматрајући развој догађаја) цар и сам појури као да са њима жели да пређе реку. Јер беше он увек, као што сам често истицао, на неки демонски и натпросечно храбар начин одушевљен за ратне окршаје. A Далмати, гоњени од мале групе војника, бежаху ипак све док не западоше у неко беспуће. Вративши се одатле, наиђоше право на ове [se. ромејске гониоце] и у насталом сукобу паде их неколико на обема странама. Уочивши цареву присутност, Далмати почеше поново да се растурају, a Ромеји, стално гонећи оне који су бежали, многе и Пеонце и ове [se. Далмате] побише. Тада Грдеша и Вучина, веома угледне личности код Далмата, допадоше Ромејима у руке. Α цар je изнад свега желео да му се навуче његов оклоп. Пошто je утрошио за то извесно време (пратиоци који носе тај оклоп не беху у близини), деси се да су неке ромејске војне старешине, међу којима беху Гифард и Михаило по надимку Врана као и многи други људи способни да самостално делају и вешти да воде војску, гонећи непријатеља заметнули борбу у неком непроходном и непрокрченом честару и тако запали у очевидну опасност. Јер су се Далмати, видевши да су се ови удаљили од осталих Ромеја, били окренули и супротставили им се. Они дакле беху у таквом положају. Α цар, ставивши најзад на себе оклоп, опуштених узда појури према њима и затекавши их густо збијене на једном месту, јавно их изгрди и оштро прекори пребацујући им кукавичлук и непознавање ратне вештине. А онда су се они правдали природом земљишта и дебљином снежног наноса, он пође напред и нареди им да га прате. Убрзо им се придружи и остала ромејска војска. И док они беху у покрету, непријатељска заседа неочекивано искочи и нападе на лево крило Ромеја. Али кад цар увиде да je малобројна, процени да се не вреди враћати. Јер стално je без заустављања журио даље не би ли како успео да зароби или самог архижупана или оног који je тог дана веома храбро заповедао Пеонцима. Они који су били у заседи ништа вредно помена не учинише и поново се растурише. Учествујући извесно краће време у гоњењу цар остави оне око себе, пошто опази да су се већ преморили и узевши своја два рођака, од којих je један био Јован Дука a други онај што се оженио ћерком севастократора Андроника, такође Јован по имену, a по надимку Кантакузин, крену са њима на непријатеља. Ови [непријатељи] га препознаше по оклопу (јер je сав био богато опточен златом) и нарочито се уверивши по високом и лепо развијеном стасу (доиста je личио на хероје — јер се одликовао изванредном вештином јахања као и спретношћу да влада оружјем оберучке), бестидно нагнуше у бекство. Прича се да je он [se. цар] нападајући оне који беже, једним ударцем копља обарао на земљу по петнаест непријатеља. У збрци и метежу, наиме, они су срљали без икаквог реда и међусобно се сударали. Збацивши на земљу њих четрдесет, остале растера и док су бежали стално их удараше c леђа мачем и копљем. Тада се догоди и овако нешто: један од оних који je претходно од цара био погођен копљем, поврати се од пада (наиме, није био смртно рањен) и трком се несрећник даде у бекство. Кад у близини спази цара, исука мач и устреми се да га прободе. Цар га пак, удари ногом у груди, сруши на земљу и задавши му једну приметну рану крај ока, остави га. Осетивши да се коњ већ уморио под теретом оклопа, a како није желео да се повуче, нареди Кантакузину (он je једини од пратилаца јахао уз цара) да крене напред и заметне борбу са варварима да би их тако и сам, док буду заузети њиме [se. Кантакузином], могао да стигне. И постиже циљ. Наиме, приближивши се непријатељу што je брже могао, Јован стаде да удара архижупана Вакхина по плећима желећи да га прободе копљем. Међутим, не би кадар да то учини јер се супротстављао оклоп. И овај [se. Вакхин] се окрену, и спази да су му за петама два човека. Били су то цар и онај други Јован [se. Дука], кога већ споменух. Пошто он [se. Вакхин] прикупи око себе седморицу својих, ступи у окршај са Кантакузином и настаде борба прса у прса. И кад варвари почеше са разних страна стално да пристижу, Кантакузин се нађе у крајњој опасности и да га цар, стигавши у непосредну близину, не избави из невоље, мислим, да je мало недостајало да овај човек постане жртва варварског мача. Али ни сам цар не би ван опасности. Ценећи, дакле, да ће, уколико се сам супротстави седморици који окружаваху Јована, створити могућност да остали, на броју већ до тристотине, нападну обојицу, сматрао je потребним да прво ступи у окршај са мноштвом. Јер било je вероватно да ће, пошто се ови повуку, узмаћи и они што окружују Јована. Подбоде коња и појури у средину. Али, смерајући да једног од њих погоди копљем, промаши га. Јер, док се варварин тамо амо клатио, празно копље му пројури крај бока. После тога ступи [se. цар] c њиме у борбу изблиза. A сам Вакхин и они око њега спазивши то, напустише Јована тамо и устремише се на цара. Призор беше пун страве. Али цар баци копље и исукавши мач који му je висио са стране жестоко je на њих насртао непрестано задајући и примајући ударце, док се читава битка, пошто се остали растурише, не сведе на њега и Вакхина — човека изузетно храброг и телом претерано големог. После дужег окршаја Вакхин замахну мачем и удари по лицу цара, али није могао да пробије заклон на кациги причвршћен изнад очију. Толико je био јак ударац да су колутови чврсто се утиснувши у месо, дуго остављали трага. Међутим, цар одсече мачем варварину руку и предаде га нећаку живо желећи да поново крене на непријатеља. Али оба Јована [se. Дука и Кантакузин] и варварин Вакхин одвратише га од намере. Наиме, овај заробљени варварин се претварао да je добронамеран. Показујући му своју косу на глави тиме му je некако давао на знање да ће га пресрести велика војска. У овој борби Кантакузин изгуби два прста на једној руци. Цар водећи око четрдесет непријатељских заробљеника, стиже у логор. Тада се сети онога кога je оборио и окрзнувши га поред ока, на пољу оставио; споменувши тај знак, тражио га je y логору; он ту доиста беше па препозна победника и би од њега препознат. Ускоро дођоше у логор посланици архижупана тражећи да му се недела забораве. По царевој наредби убрзо стиже и сам човек [se. архижупан] држећи се смерно и понизно. Примивши молитеља, цар му опрости кривицу. A овај се мало придиже са земље где je, ничице се бацивши, пред царевим ногама лежао и заклетвама зајамчи оно што je било уговорено уверавајући да ће за сва времена бити потчињен Ромејима. Он je пристао да ће, ако би цар ратовао на западу, учествовати са две хиљаде војника, a ако се води војна у Азији, да ће поред три стотине, које je раније слао, послати још две стотине. Завршивши успешно c тим, цар се врати у Цариград.
понедељак, 2. октобар 2023.
недеља, 1. октобар 2023.
Ο СРБИМА И ЗЕМЉИ У KOJOJ САДА ОБИТАВАЈУ
Треба знати да Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели (από των άβαπτίστων Σερβλων, των χαί άσπρων επονομαζομένων), насељених с оне стране Турске [тј. Мађарске], у крају који се код њих назива Бојки (Βοίκι); њима je y суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска, она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле и ови Срби од давнине настањени. Пошто су два брата наследили од оца власт над Србијом, један од њих, преузевши половину народа, пребегне Ираклију, цару Ромеја; цар Ираклије га прими и као место насељавања даде му у солунској теми Сервију (έντφ θέματι θεσσαλονίκης τα Σέρβλια), која отада тај. назив носи. Срби на језику Ромеја значи робови (δοολοι), па се стога и ропска обућа обично назива сербула (σέρβυλα), a цербулијани (τζερβουλιάνοι.) они који јевтину и сиромашну обућу носе. Ово име добише Срби, јер постадоше робови цара Ромеја. После неког времена исти Срби одлуче да се врате у своје земље и цар их отпусти. Када су прешли реку Дунав, покају се, и преко стратега који je тада управљао Београдом (δω του στρατηγού, του τότε το Βελέγραδον κρατοοντος), јаве цару Ираклију да им додели другу земљу за насеље.
И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана беху под влашћу цара Ромеја, a те земље опусте од Авара (јер из тамошњих земаља они изгнаше Романе који сада станују у Далмацији и Драчу), то цар у овим земљама насели исте Србе и беху они потчињени цару Ромеја; цар њих покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше дела побожности, изложи им хришћанско вероучење. Када Бугарска беше под влашћу Ромеја***, пошто je умро онај архонт Србин који je пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син a потом унук и тако редом архонти из његовог рода. После извесног броја година роди се од њих Вишеслав (Βοίσέσθλαβοζ) и од њега Радослав (Τοδόσθλαβος) и од њега Просигој (Προσηγόης) и од њега Властимир (Βλαστίμηρος) и до овог Властимира Бугари су живели мирно са Србима, као блиски суседи, волећи једни друге, налазећи се у служби и потчињености према царевима Ромеја и примајући од њих доброчинства. За владе истог Властимира зарати против Срба Пресијам (Πρεσιάμ) архонт Бугарске желећи да их потчини, али ратујући три године не само да ништа не постиже, већ изгуби и већину своје војске. После смрти архонта Властимира наследише власт у Србији његова три сина: Мутимир, Стројимир и Гојник (ό Μουντψ,ηρος και δ Στροί'μηρος καϊ ο Γοίνίκος), поделивши земљу. За њихово време појави се архонт Бугара Михајло Борис, желећи да освети пораз свога оца Пресијама и отпочне рат; и Срби га тако потуку, те заробе његовог сина Владимира (Βλαδίμηρος), са дванаест великих бољара. Због синовљевих мука, тада Борис, иако преко воље, склопи мир са Србима Желећи да се врати у Бугарску и плашећи се да га Срби негде на путу не пресретну из заседе, затражи за своје обезбеђеше децу архонта Мутимира, Борена и Стефана (τον Βόρενα και τον Στέφανον), који га спроведоше читавог до границе, до Раса. За ову љубазност Михајло Борис их обдари великим даровима, a ови њему узвратише као гостински дар два роба, два сокола, два пса и осамдесет крзнених хаљетака, што Бугари сматрају да претставља склопљено пријатељство. Нешто доцније посвађају се иста три брата архонти Србије и пошто Мутимир, један од њих, надјача и желећи да сам влада, ону двојицу зароби и предаде их у Бугарску, задржавши под својим старатељством једино сина брата Гојника по имену Петра (Πέτρος), који одбеже у Хрватску, ο чему ће доцније бити речи. Напред споменути брат Стројимир у Бугарској имао je сина Клонимира (Κλονίμηρος) коме даде Борис Бугарку за жену. Од њега се роди у Бугарској Часлав (Τζεέσθλαβος). Α Мутимир, протеравши браћу и преузевши власт, роди три сина: Прибислава (Πριβέσθλαβος), Брана (Βράνος) и Стефана, и после његове смрти наследи га најстарији син Прибислав. После годину, дана дошавши из Хрватске, напред споменути Петар, син Гојника, протера c власти свога брата од стрица Прибислава са два његова брата и узе власт, a они побегавши дођу у Хрватску. После три године Бран зарати на Петра и од њега би побеђен, заробљен и ослепљен. После две године избегне из Бугарске и стигне и Клонимир, отац Часлава, са војском уђе у Достинику (ή Δοστινίκα), један од српских градова, са циљем да преотме власт. Њега нападне и убије Петар, и он владаше даљих 20 година, почевши од владе Лава, блаженог и светог цара, коме се подвргавао и покорно служио. Склопи мир [Петар] и са Симеоном, архонтом Бугарске, који му и кум постаде. Α после оног времена у коме je царевао исти господин Лав, тадашњи стратег у Драчу протоспатар Лав Равдух (Λέων δ Ταβδοοχος) који после тога би постављен за магистра и логотета дрома, дође у Паганију, тада у власти архонта Србије, да се састане и посаветује са истим архонтом Петром ο извесној ствари и предмету. Љубоморан на ово Михајло, архонт Захумљана, пријави Симеону, архонту Бугара, да цар Ромеја подмићује архонта Петра да се повеже са Турцима [тј. Мађарима] и зарати на Бугарску. У ово време била je и битка код Анхијала између Ромеја и Бугара. Обузет срџбом против српског архонта Петра, Симеон посла Сигрицу Теодора и оног Мармаја (απέστειλε τον Σιγρίτζη θεόδωρον καΐ tov Μαρμαήν εκείνον) са војском, који су водили са собом и кнежевића Павла, сина Брана, кога je Петар, као архонт Србије, ослепео. Дошавши архонту Србије c лукавством, Бугари, склопе са њим кумство и под заклетвом га убеде да му ce c њихове стране неће никакво зло десити, и тако преваре да изиђе код њих. И заробивши га одмах, одведу га у Бугарску, и он умре у затвору. На место њега дође Павле, син Брана, и он je владао три године. Цар господин Роман, држећи у Цариграду кнежевића Захарију (Ζαχαρίας), сина Прибислава архонта Србије, посла га да буде архонт у Србији, али овај отишавши и ступивши у борбу од Павла би поражен; заробивши га, наиме, предаде га Бугарима и беше држан у ропству. Затим, после три године, пошто се Павле окрену против Бугара, посла [Симеон] Захарију, који je раније био послат од господина цара Романа и он протера Павла и преузе власт у Србији. И он се одмах присети доброчинстава ромејског цара и поста противник Бугара, не желећи уопште да се њима потчињава, већ радије да се покорава цару Ромеја. Тако да, када je Симеон против њега послао војску под Мармајом и Сигрицом Теодором, њихове главе и оружје из рата посла цару Ромеја као трофеје (јер још je трајао рат између Ромеја и Бугара) и никада није престао, као и архонти пре њега, да шаље посланике царевима Ромеја и био je покоран и одан њима. Међутим, Симеон посла другу војску под Книном, Химником и Ицвоклом (δια του Κνήνου uai του Ήμνήχου και τοο Ήτζβόκλία) против архонта Захарије, а заједно c њима и Часлава. Уплашивши се, Захарија тада побеже у Хрватску, а Бугари пошаљу позив жупанима да дођу код њих и одведу архонта Часлава. Намамивши их заклетвом и одвевши их до првог села, одмах их заробе, уђу у Србију и покупе сав народ од малог до великог и одведу у Бугарску, а неки од њих умакну и оду у Хрватску и земља остаде пуста. У то време дођу исти Бугари, зарате на Хрватску под Алогоботуром (Άλογ-οβότουρ) и тамо беху поубијани сви од Хрвата После седам година Часлав побеже из Бугарске са још четворицом, из Преслава (από Περσθλάβου), дође у Србију и у земљи нађе само 50 људи, самаца без жена и деце, који су живели од лова. Са њима завлада земљом, обрати се цару Ромеја, тражећи од њега помоћ и потпору и обећавајући да ћe служити и покоравати се његовој заповести као и архонти пре њега. И отада цар Ромеја стално му je добра чинио, тако да се, дознавши за то, Срби који су се затекли у Хрватској и Бугарској и осталим земљама, a које je Симеон био раселио, сакупише око њега. Шта више, многи из Бугарске прибегну у Цариград и њих цар Роман заодене, обдари и пошаље Чаславу. И пошто je помоћу богатих дарова ромејског цара средио и населио земљу, он je, као и раније, покорно потчињен цару Ромеја и захваљујући великодушности цара и његовим многим доброчинствима, средио je ову земљу и као архонт се у њој учврстио. Архонт Србије je одавно, наиме од владе цара Ираклија, покорно потчињен цару Ромеја и никада не беше потчињен архонту Бугарске. У покрштеној Србији су насељени градови: Дестиник (το Δεστινόκον), Чернавускт , Међуречје (το Μεγυρέτους), Дреснеик, Лесник, Салинес, и у области Босне (είς το χωρίον Βόσονα) Котор и Десник.
недеља, 30. јул 2023.
1317. или 1318. година, битка у Жупи дубровачкој
Током владања династије Немањића чести су били ратови са Дубровником. Краљ Стефан Урош II Милутин (1282-1321) је после склапања брака са ромејском принцезом Симонидом (1299. године) два пута ратова са Дубровником, 1301. и 1317-1318. године. Код дубровачког хроничара Мавра Орбина, остали су записи о три похода током једног рата, али није могуће утврдити тачну годину када се десила битка.(Ћирковић 1968, 25, ф. 4-14) Оно што би определило битку за 1317-1318. годину је спомен да је Драгутин већ мртав а умро је 1316. године.
Дубровчани претходно су доживели два пораза од српске војске када су Дубровчане водили Петар Тудишевић а затим Паско Рањина али да су близу Жупе дубровачке под командом Џива Гундулића потукли српску војску и присили је на повлачење када је она хтела да се спусти у саму Жупу дубровачку.
Проблем изазива непостојање Петра Тудишевића у документима тог периода, док Паско Рањина је постојао али у дубровачким документима се не помиње као командант био какве дубровачке војске. Џиво Гундулић је постојао али се помиње тек у документима везаним за последње деценије 14. века.
Литература:
1. Мавро Орбини, Краљевство Словена, прир. Ф. Баришић, Р. Самарџић, С. Ћирковић, Београд 1968.
четвртак, 13. јул 2023.
Ослобођења Јагодине 16. априла 1804. године
четвртак, 17. новембар 2022.
Један од првих истраживача најраније историје Срба - Константин Николајевић (1821-1877)
Константин Николајевић рођен је у Остружници 26. октобра 1821. године. гимназију је завршио у Крагујевцу, а у Паризу као благодејанац завршио је студије права 1844. године. Указом кнеза Александра Карађорђевића постављен је за секретара Кнежеве канцеларије 28. фебруара 1845, а 10. августа исте године именован је за секретара Српске агенције у Цариграду. Константин Николајевић, 11. августа 1847, постао је привремени капућехаја (дипломатски представник, агент, на Порти). Оженио се 21. октобра 1849. седамнаестогодишњом принцезом Полексијом, ћерком кнеза Александра и кнегиње Персиде Карађорђевић. Према председнику владе Авраму Петронијевићу од Константина Николајевића није било способнијег за ту дипломатску дужност. Чак и руски посланик је нудио да Николајевић пређе у руску службу где би боље напредовао. Захвалио се руском посланику речима: „Хвала вам за пажњу; али ово што сам, и штогод имам, све ми је од Србије: њој сам дужан и рад служити док сам год жив!“ Био је капућехаја у Цариграду све до 1856. године када постаје министар унутрашњих послова Кнежевине Србије.
Константин Николајевић је 1848. направио пројекат о Српским Сједињеним Државама (Србији се присаједињује Босна, Херцеговина, Црна Гора и Стара Србија, а ССД би радиле на нестајању Аустријског царства). У томе је имао подршку Илије Гарашанина, министра унутрашњих послова 1843-1852, који је наводио: ,,Ваш пројекат био би једино спасење, а све друго биће само један крпеж и никакве ползе.“ После пада таста са власти, кнеза Александра Карађорђевића, 1858. године остаје до 1862. у Београду. Након тога је путовао Европом. Извршио је самоубиству 1. октобра 1877. године. Нека од његових дела: Кореспонденција из Париза или финанцијални и трговински пројекти (1843), О границама или докле се простирала област некадашњег пећког патријархата (1856), Комненовске или народне песме (1859), Стара историја Србска по домаћим предањима (1872 – недовршено).
Константин Николајевић бавио се и најранијом историјом Срба. У Србском летопису (издање Матице српске) из 1861. објавио је Критичка покушења у периоду од првих пет векова србске историје. Тај рад је излазио у неколико бројева Србског летописа у наставцима. Последњи наставак је изашао у Србском летопису за 1870. и 1871. годину под насловом Стара историја србска по домаћим предањима.
Сматрао је да су се Срби доселили са подручја око реке Лабе и да се Бела Србија простирала све до реке Висле. Наводио је да словенско племе Бодрићи је припадало српском племену. На Балканском полуострву по Николајевићу српска племена су заузела огромна подручја од Тимока до Истре. Користио је као изворе Константина Порфирогенита, Тому Архиђакона и друге.
Литература:
К. Николајевић, Критичка покушења у периоду од првих пет векова србске историје, Србски летопис за 1861, част прва, година 35, књига 103, Будим 1862,
Р. Новаковић, Поводом једног заборављеног истраживача порекла Срба, Зборник Историјског музеја Србије 8-9 (1972) 3-21.
А. М. Савић, Кнежевина Србија и Османско царство (1839 – 1858), Београд 2021, докторска дисертација
Р. Фемић, Начертаније Илије Гарашанина као предмет различитих историографских интерпретација, Слово, часопис за српски језик, књижевности и културу, 17 (58-59), 156-177.
Удеоне области кнеза Мутимира и његове браће Стројимира и Гојника
Владарски род Властимировића владао је Србијом још од 7. века па све до половине 10. века. После смрти кнеза Властимира, негде око 851. године, власт над Србијом су преузела његова три сина Мутимир, Стројимир и Гојник поделивши земљу. Ово означава принцип секундогенитуре где сваки члан кнежевске владарске породице добија свој део државе. У средњем веку се говорило да је неко добио чест (део, удео) државе, док модерна стручна литература користи назив удеона кнежевина. Мора се нагласити да честници признају врховну власт владара државе.
Након победе над Бугарима када је заробљен бугарски принц Владимир са 12 бољара направљен си савезнички односи кнеза Мутимира са Бугарима. Изгледа да браћа Стројимир и Гојник нису били за мир јер су деца кнеза Мутимира, Борен/Бран и Стефан, морали да обезбеђују пролазак заробљеног бугарског принца и његових бољара (велможа) до српско-бугарске границе. У знак захвалности кнез бугарски Борис богато је наградио Мутимирову породицу а и они су узвратили уздарјем. Примећено је да се нигде не помињу породице Стројимира и Мутимира.
 |
| Удеоне кнежевине кнеза Мутимира (851-891) и Стројимира и Гојника |
Нешто касније посвађају се три брата и Мутимир надјача браћу Стројимира и Гојника и протера их у Бугарску, а поред себе задржи Петра, сина брата Стројимира. Кнез Мутимир се одржа на власти све до 891/892. када га је наследио најстарији син Прибислав (историчар Тибор Живковић сматра да име треба читати као Првослав 1)), који се на власти одржао само годину дана.
Нас интересује где су се налазиле чести (удеоне кнежевине) Мутимира, Стројимира и Гојника. Према историчару Рељи Новаковићу Мутимир имао највеће и централне и делове земље између река Лим, горње Дрине, Ибра и Западне Мораве, док је Гојник имао прекодринске крајеве (можда Дринску жупанију помињану у Летопису попа Дукљанина), а Стројимир има земљу према Бугарској (Метохија)2). Реља Новаковић је сматрао да је Гојник имао прекодринске крајеве због бежања његовог сина Петра у Хрватску током самосталне владавине кнеза Мутимира. Ако је Петар побегао у Хрватску онда би значило да је његов отац, Гојник, имао контакте са Хрватима и можда радио на збацивању свога најстаријег брата Мутимира.3) Стројимир је према Рељи Новаковићу поседовао Метохију јер је његов син Клонимир из Бугарске ушао у Достинику, коју убицирао на простору Метохије, вероватно очекујући подршку од области која је била под управом његовог оца Стројимира.
Историчар Ђорђе Ђекић сматра да је Петар Гојниковић чуван у западним крајевима српске државе у области која је пре свађе и протеривања припадала кнезу Мутимиру. Према њему Мутимир је имао област према граници са Хрватском и Захумљем, свакако уз реку Врбас, обухватајући жупе Ускопље, Раму, као и Босну.4) Одатле даље изводи да су његова браћа имала области негде на према граници са Бугарском. Стројимирова област је била негде између ушћа Дрине, долине реке Јадар, реке Колубаре, Груже и Ибра.5) Област Гојникова била је, како изводи Ђорђе Ђекић, негде на северу где је макар мањим делом морала да буде уз границу са Бугарском што би његово противљење миру са Бугарском било разумљиво. Могуће је да је допирала до границе са Угарском.6)
Нажалост, без нових писаних и материјалних историјских извора неће бити могуће дати одговор на ово питање.
Литература:
1) Т. Живковић, Словени и Ромеји, Београд 2000, стр. 100, ф. 307.
2) Р. Новаковић, Још нека питања о обиму Србије у IX и X веку, Зборник Филозофског факултета X-1, Београд 1968, стр. 163.
3) Исто, стр. 163.
4) Ђ. Ђекић, Где се налазила територија којом је непосредно владао кнез Мутимир?, Научна и духовна утемељеност друштвених реформи X (Научни скуп Бањалучки новембарски сусрети 27– 28. новембар 2009), Бања Лука 2011, стр. 8.
5) Исто, 10.
6) Исто, 10.
недеља, 23. јануар 2022.
Повеља деспотице Јелене Бранковић манастиру Хиландару из 1502. године
Након пропасти Српске деспотовине 1459. године српска властела заједно са владарском породицом Бранковића повукла се на просторе Угарске. Тамо су добили поседе јер су били одлични борци против Турака Османлија.
Јелена Бранковић је била ћерка Стефана Јакшића и жена последњег мушког потомка династије Бранковић, деспота Јована Бранковића (1496-1502). Сматра се да су Јакшићи једно време имали у свом поседу Јагодину. Након смрти деспота Јована Бранковића, угарски краљ додељује титулу деспота српског хрватском великашу Иванишу Бериславићу. Деспотица Јелена се удаје за деспота Иваниша Бериславића. Брак није дуго потрајао јер је деспот Иваниш умро 1514. године. Син Стефан Бериславић, као дечак од непуних десет година, понео је титулу српског деспота али је поседима управљала Јелена.
Текст повеље:
Боже велики и вишњи, који се кроз Свету Тројицу славиш, који неприкосновено у свету обитаваш, који си једини бесмртан; господару свих (бића), Господе неба и земље и сваке твари видљиве и невидљиве; (Ти) који седиш на престолу славе и гледаш у дубине беспочетне, невидqиве, несхватљиве, неописиве, неизменљиве; Оче Господа нашега Исуса Христа, великога Бога и Спаса, наду нашу; Он је слика твоје благости, печат раван лику (и обличју) који собом исказује тебе, Оца. Живо Слово, Бог истинит, предвечна Мудрост, живот, просветљење, сила, свет истинит у коме се Дух Свети јавио, истинити Дух; дар усиновљења, залога будућег богатства и почетак вечних блага, животворна сила, извор светости којима свака твар, укрепљена словесношћу и разумом, теби служи и теби, увек присутном, шаље славословља за све што чиниш; тебе хвале анђели, арханђели, престоли, господства, начела, власти, силе, многооки херувими, шестокрили серафими, који непрестано поју гласно славословqе: „Свет, свет, свет Господ Сават! Испуни се небо и земља славе његове." Са овим блаженим силама, Владико, човекољупче, и ја, грешна, вапим и говорим: „Свет си и пресвет и безмерна је величина светиње твоје." Преподобан је у свим делима својим Бог предвечни, који је ради нас грешних сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Богородице, приснодјеве Марије, добротворке и заступнице моје; који је муке претрпео и од удовице примио два новчића и блуднима грехе опростио и разбојника приликом последње исповести прихватио, и онога који је мито примио речју је оправдао; и услишио је мајку своју, преåисту Богородицу и добротворку моју, која се за грешнике молила. Стога и ја пречисту и пренепорочну Мајку твоју и добротворку своју узимам за молитељку пред тобом, Христе Боÿе, како би молитвама њеним прекрилио мноштво грехова мојих. Знам, Владико, знам да ћеш молбе пречисте своје Мајке, добротворке моје, прихватити, јер си постао човек човекољубља и милости ради. Због тога и ја, грешна и недостојна раба твоја, дрзнух се да приложим теби, пресветој и пренепорочној Мајци Бога свога, дар овај за опроштај грехова мојих; да се молиш Сину својему и Богу за нас. Одредих прилог према скромним својим моћима — да дајемо сто дуката сваке године нашем манастиру на Светој Гори, царској великој Лаври пресвете Богородице Хиландарске; да ми се поје параклис и (држи) литургија пресветој Богородици и добротворки сваког уторка и (ставља) прилевак на трпезу; и да будемо помињани на светим службама; а по мојем престављењу да ми се поје кољиво саборно и литургија како је уобичајено за свете цареве и ктиторе.
Писа се ова књига лета 7010 (1502), месеца јуна, једанаестог дана, у Будиму.
У Христу Богу благоверна госпођа Јелена, по милости Божијој деспотица Србљем.
Литература:
1. Гордана Јовановић, О повељи деспотице Јелене Бранковић, Свеске Матице српске грађа и прилози за културну и друштвену историју 49 (2009), 19-26.